Водопад

Водопад је природна појава која се јавља на рекама, а означава место слободног пада воде у речном току на оним местима где се јавља изненадна промена у елевацији рељефа. Узроци оваквих изненадних прекида у рељефу могу бити тектонске природе, када је гравитационо по раседу спуштен низводни блок (ово је краткотрајан процес који се јавља приликом земљотреса) или узрок може бити различити литолошки састав две стенске масе, при чему је стенска маса низводно мање отпорна на речну ерозију, односно, када се у њој дејством воде врши брже изношење честица него што је то у узводном блоку.

Неки водопади могу настати и још неким изненадним геолошким процесима као што су клизања терена или вулканска активност. Такође постоје и вештачки водопади, које човек прави зарад улепшања простора.

Извор: Википедија

---

Nijagarini vodopadi



Dva vodopada koje razdvaja ostrvo veličanstveno se nadnose iznad maglovite zavese od zapenjene vodene prašine

Nijagara, što znači ‘voda koja grmi’, naziv je koji su ovom moćnom vodopadu, koji danas predstavlja granicu između SAD i Kanade, dali američki Indijanci. Od jezera Iri reka Nijagara mirno teče nekih 56 km, ali u blizini jezera Ontarija prelazi u brzake koji užurbano jure prema kataraktu u magli vodene prašine i duga. Zatim sledi veličanstven pad od oko 55 m u kojem se voda gromoglasno strmoglavljuje u ponor bez dna u vidu podivljale pene.

Ostrvo Goat, na ivici kaskade, reku deli na dva dela. Američki vodopad na istočnoj strani preliva se u ravnoj liniji širine oko 300 m, a kanadski vodopad Potkovica je dvostruko širi i, kako mu ime govori, ima oblik potkovice.

Vodopadi s obe strane izgledaju veličanstveno, mada kanadska obala pruža bolji pogled na ove vodopade. Ukoliko ga zaista želite posmatrati iz blizine, vodopad Potkovica može se obići u malom čamcu koji plovi po vodenoj prašini.

Nijagarini vodopadi su nastali pre oko 12 500 godina, krajem poslednjeg ledenog doba. Topljenjem velikog glečera voda iz jezera Iri potekla je prema severu I oblikovala današnje jezero Ontario, čije dno se nalazi oko 100 m ispod površine vode. Prvobitno je greben preko kojeg se voda obrušavala bio oko 11 km severnije- gde se danas nalazi Kvinston- ali tokom vekova se ivica pomerila useld erozivnog delovanja 7000 tona vode koja pređe preko njega svake sekunde. Pošto se pomera oko 1,2 m godišnje, za nekih 25 000 godina će stići do jezera Iri.



U vrletima Kvinstona odjekivala je grmljavina bitke izmedju Engleza i Amerikanaca 1812. godine. Kasnije, u 19. veku , oko vodopada mogli su se čuti glasovi posmatrača neke od vratolomija iznad vodopada, jednu od glavnih atrakcija u to vreme.

Prvi koji je svoj život izložio opasnosti bio je Sem Peč, koji je 1829. Skočio sa ostrva Goat I preživeo.. Početkom 20. veka , 1901. godine, 43-godišnja Eni Edison Tejlorm učiteljica koja je uz to bila i neplivač, bila je prva koja je u buretu preživela spuštanje niz vodopad. Sam pad je trajao tri sekunde. Nakon nje, mnogi su pokušali ali i mnogi su završili tragično.

Nacionalni spomenik Nikoli Tesli

Nacionalni park Nijagara je najstariji američki nacionalni park, a zanimljivo je da je arhitekta koji je osmislio poznati Central park u Njujorku, isti onaj koji je osmislio zelene površine, odmorišta, turističke atrakcije i raspored muzeja oko Nijagarinih vodopada. Centralni, najveći deo parka sa visokim, stogodišnjim drvećem neprimetno se nadovezuje na mali grad, koji, evo već dva veka, živi od vode koja se u slapovima spušta u ogromni basen. Približavajuci se vodi, naići ćete na spomenik podignut Nikoli Tesli, isti kao onaj u Beogradu, jer se najveći deo njegovih otkrića vezan je za ovo mesto, na severu države Njujork.

U trolama koje su zadržale oblik onih koje su se koristile početkom prošlog veka, vraćajući se u prošlost, može se obići ceo park i videti retke biljke. Veverice, kojih ovde ima na stotine, toliko su navikle na turiste da im bez ikakvog straha jedu iz ruke.

Vodopade presecaju tri ostrva, Zeleno, Kozje i Ostrvo tri sestre, gde se voda pretvara u brzake koje prelaze preko stena i biljnih izraslina. Čitavom ambijentu doprinose i galebovi jer u toku cele godine kruže iznad nemirne vode. Najveća atrakcija su, međutim, sami vodopadi i to na mestima gde je pad vode najviši. Najveće gužve su upravo tu. Desetine turista se neprekidno guraju uz sigurnosnu ogradu kako bi što bolje videli kako se slapovi vode razbijaju o stene na dnu i kako se kapljice vode dižu i do 10 metara visine posle pada, praveći neprovidnu mrežu protkanu duginim bojama.

Vodopadi su godinama bili inspiracija pesnicima, pevačima, filmadžijama. Mnogima je Nijagara bila najveći životni izazov, jer je više od dvadesetoro ljudi pokušalo da pređe sa jedne na drugu stranu, a da ostanu živi. Prva koja je u tome uspela, još 1901. godine, sedeći nepomična u buretu, bila je 65 godina stara učiteljica Eni Tejlor, kasnije nazvana "kraljica Mista", a prvi koji je preživeo pad sa vodopada bio je dečak Rokser Vudvard koji je 1960. posle nesrećnog pada čudom ostao živ.

Izvor: link

Kad Bog rascepi reku



Najveći vodopadi na svetu jedno su od najgrandioznijih prirodnih čuda koje je prašuma skrivala vekovima a ljudi ga se plašili. Danas su jedna od najčuvenijih turističkih atrakcija Argentine i Brazila



Kako li to izgleda kad se Bog razbesni kad mu žena ne uzvrati ljubavlju. Rascepi reku napola i stvori vodopade kakve svet nije video. Tako su, barem, verovali Guarani Indijanci. Prelepa Indijanka Naipi, i pored božanskih ponuda, odlučila je da krene za svojim dragim Tarobom u kanuu. Ipak, Božji gnev ih je ubrzo sustigao, a kazna je bila večan pad niz "veliku vodu", što je u prevodu s njihovog jezika značenje imena grandioznih vodopada Iguasu.

Prvi Evropljanin koji je otkrio vodopade bio je španski konkvistador Alvar Nunjez Kabesa de Vaka 1541. godine, samo godinu dana posle njegovog postavljenja za guvernera tadašnje Rio de Plate, koju su činili današnji Paragvaj, Argentina i daleko manji deo Brazila (u njegovu čast jedan od vodopada na argentinskoj strani je nazvan po njemu). Posle toga se o njima ništa nije ni čulo, ni znalo do kraja 19. veka kada ih je ponovo otkrio izvesni Boseli, po kojem je, takođe, nazvan jedan od vodopada.

Iako je na samo nekoliko kilometara jedna od najmoćnijih južnoameričkih reka Parana, vodopadi se nalaze na mnogo manjoj, njenoj pritoci Iguasu, koja deli Brazil i Argentinu i uliva se u Paranu na tromeđi s Paragvajem. Najveće vodopade na svetu zapravo čini 275 vodopada i slapova koji zauzimaju ukupnu dužinu od 2,7 kilometara. Neki od njih dostižu visinu od 82 metra, ali većina je visoka oko 65 metara. Najveći i najpoznatiji je čuveni vodopad Đavolje grlo (Garganta del Diablo), ogromna litica u obliku latiničnog slova "U", širine 150 i dužine 700 metara s koje se velika količina vode obrušava velikom brzinom praveći pritom zaglušujuću buku.

Hučeći spektakl

Do vodopada je relativno lako stići. U blizini se nalaze gradovi Foz do Iguasu (brazilski deo) i u Puerto de Iguazu (argentinska strana), do kojih se može doći avionom iz Buenos Ajresa za sat i po. Prilaz vodopadima je danas veoma olakšan jer su izgrađene brojne stazice koje vode duž celog vodenog spleta. Najpristupačnije su gornja i donja staza. Gornja je dosta kraća i duga je oko 800 metara, a okružuje je spektakularno Đavolje grlo. Posetioci mogu da priđu vodopadima relativno blizu, ali i da budu spremni da se dobro okvase.



Donja staza je dosta duža i vodi do drugih vodopada od kojih su najpoznatiji Dos Hermanos, Boseti, Ramirez, Čiko i San Martin. Svi su visoki između 40 i 60 metara i pogled na njih pruža neponovljiv doživljaj. Dos Hermanos, iako je samo osam metara visok, veoma je zanimljiv jer se njegovim obrušavanjem stvara čaroban prirodni bazen. Čiko i Boseti se razbijaju na dva dela i stvaraju neverovatnu sliku, a kapljice vode koja prska služe kao prirodni rashlađivač na tropskih 30°C.

Nešto dalje su vodopad Mibigua, Adam i Eva, a na kraju dolazi San Martin, zaglušujući i hučeći spektakl koji zadivljuje svojom snagom vode koja se razbija od stene posle koje se formira drugi vodopad kojim se završava šou koji je počeo 70 metara više, i sve to uz večnu izmaglicu i poneku dugu.

Malo više u odnosu na ove vodopade nalaze se El Eskondido, Dos Moskueteros, Rivadavia, Penjon i Mitre. Cela ova serija se završava živopisnim vodopadom, Union čije se vode u bujicama slivaju ka ogromnom Đavoljem grlu. Polovina ovog vodopada pripada Brazilu, sa čije strane se pruža spektakularniji pogled na vodeno čudo, ali je argentinska strana daleko interesantnija za obilazak.

Za one malo smelije, koji bi hteli bliže da priđu prokuljaloj peni koja se stvara od obrušavanja vode, postoje ture gumenim čamcma koje vode gotovo u sam epicentar zbivanja. Postoje i ture helikopterima iz kojih može bolje da se vidi ovaj prirodni spektakl, ali je cena visoka.

Život koji buja

Da bi se ovaj prirodni fenomen zaštitio od negativnog uticaja čoveka, ali i ceo tropski ekosistem koji ga okružuje, Argentina je 1934. godine osnovala Nacionalni park "Iguasu", koji se prostire na površini od 67.630 hektara. To je samo deo parka zato što su i Brazilci svoj deo vodopada i okruženja proglasili nacionalnim parkom.

Ali ono što ovo čudo prirode čini posebnim jeste život koji naprosto buja na svakom koraku. Neprestana buka papagaja, šarenilo boja kakve se mogu videti samo u ovom delu sveta i večno zelena boja prašume u kojoj raste više od 2.000 različitih endemskih vrsta biljaka, potpuno razoružavaju posetioce. Tu je svoj dom pronašlo i više od 450 vrsta ptica koje mogu da se posmatraju rano izjutra i u sumrak. Tada se često mogu fotografisati tukani i are, koji krešteći prave nesnosnu buku. Posebno su interesantni tukani (naslovna strana) jer znaju nepomično da stoje na grani, kao da su preparirani, i onda da naglo naprave pokret i zakrešte najstrašnijim "kra". Što bi rekao jedan prolaznik: "Ni lepše ni čudnije ptice, niti ružnijeg glasa!"

O nebrojenim vrstama insekata ne treba ni govoriti, a posebno su interesantni leptiri najrazličitijih boja i šara.

Veoma značajna je zaštita mnogih ugroženih vrsta koje žive u prašumi, poput jaguara i ocelota, koji uspevaju da opstanu samo zahvaljujući zaštiti u nacionalnom parku.

Vodopadi Iguasu možda nisu poznati kao Viktorijini ni Nijagarini, ali su najveći po površini koju zauzimaju i daleko, daleko grandiozniji. Nije slučajno Eleonora Ruzvelt napisala u knjigu utisaka posle posete vodopadima: "Jadna, jadna Nijagara!"

INFO:

Vodopadi Iguasu

Širina: 150 m

Dužina: 2,7 km

Visina: do 82 m

Protok vode: menja se u toku godine, ali je obično između 1.300-1.500 m3/s

Otkriveni: 1541. godine

Vremenska razlika: - 4 sata, tokom leta (od decembra do marta) vreme u Brazilu i Argentini se razlikuje za sat jer Brazilci ne primenjuju letnje računanje vremena

Telefoniranje: za pozive iz Srbije pozivni broj za Argentinu 9954, a za Brazil 9955

Valuta: argentinski peso (1 evro = 3,61 ARS) i brazilski real (1 evro = 3,374 BRL)

Struja: 220 V

Klima: vlažna tropska klima s temperaturama između 25 i 30°C

Viza: viza je potrebna samo za Brazil i izdaje se u konzularnom odeljenju u Beogradu

Kupovina: od puta iz Foza do Iguasu ka Puerto de Iguazu nalaze se jeftine prodavnice u kojima mogu da se kupe suveniri od ručno rezbarenog drveta i predmeti od kristala

Hrana: bife de lomo, vrlo tanko isečena šnicla, bife de chorizo, deo telećeg buta koji se kuva u sopstvenoj masti

Smeštaj: u hotelima od tri do pet zvezdica, po ceni od 60 do 240 evra dnevno. Do samih vodopada, na argentinskoj strani nalaze se luksuzni "Sheraton Iguazu" i "Gran Hotel Resort and Casino", u kojima se cena noćenja kreće 270 do 325 dolara

Kako stići: avionom preko Londona do Buenos Ajresa letovima "Britiš ervejza", pa onda domaćom avio-kompanijom "Lan" do Puerto do Iguazua. Turistička agencija "Kon Tiki trevel" organizuje tri ture za Južnu Ameriku ili Brazil, a polasci su 26. i 29. decembra i 1. marta

Izvor: Pressonline

Andjeoski Vodopadi



Andjeoski Vodopadi u Venecueli na reci Churun. Njihova lepota lezi u tome sto nisu izkomercijalizovani, nego su jednostavno prirodno LEPI.
Do njih se stize samo avionom, posto ne postoji ni jedan drugi nacin prilaza s'obzirom na svoju geografsku lokaciju...smesteni su u divljini...

Andjelovi Vodopadi su najveci (najvisi) vodopadi na zemlji, visoki kao tri ajfelove kule. Ovaj vodopad nije bio poznat zapadnom svetu sve dok ga americki avijaticar James Crawford Angel nije posetio 1935te. 1936te godine se vratio i sleteo je sa svojim avionom na vrhu vodopada. Vodopadi se trenutno zovu Adjelovi vodopadi po J.C Angelu koji ih je pronasao. Voda pada sa "Djavolje planine", koja se nalazi u delu poznatom kao La Gran Sabana. Vodopad je visok 979 metra i najveci je vodpad na svetu. Andjelovi vodopadi se nalaze u jugoistocnom delu Venecuele.

Viktorijini vodopadi

 


-“Dim koji grmi”- najveći deo vodopada nestaje u belom oblaku koji tutnji

Ako im se prilazi sa severa, Viktorijini vodopadi izgledaju kao oblak pare koji se uzdiže prema afričkom nebu, glasno se čudeći sopstvenoj veličini. Ovdašnji domoroci vodopade su nazvali Mosiotunja, ‘dim koji grmi’.
Maglovita perjanica koja se uzdiže do 500m visine može se videti na udaljenosti od 40 km. Reka Zambezi sasvim mirno prilazi vodopadima, a njen spori tok remeti samo nekoliko ostrva.
U okolnom pejzažu koji čine ustalasane ravnice, s tek ponekim stablom na granici između Zambije i Zimbabvea, i lagani rečni tok ništa ne ukazuje na dramu koja će se ovde dogoditi. U svom srednjem delu toka Zambezi je mirna reka široka 1,6 km koja se naglo obrušava preko stenovite ivice i tu potpuno menja svoje karakteristike. Raspršena od obale do obale, voda pada u dugim slapovima koji kao da vru i grme u nezamislivom besu dok se obrušavaju niz uzan, stenoviti odsek gde se širina reke smanjuje na samo 60 m.
Prizor je zaista zapanjujući. Iako se količina vode menja u zavisnosti od doba godine, kiša može toliko da uveća nabujalu reku da ona preko kamene ivice široke 1,6 km prelije 550 miliona litara vode u minutu.

 To je najširi vodopad na svetu. Na strmoj steni s druge strane odseka, na mestu koje se naziva Opasna tačka, prelivanje vode izaziva takvo podizanje vazduha zasićenog vodenom parom da maramica neopreznog turiste može da poleti visoko prema nebu, zajedno sa već pomenutim maglovitim perjanicama.
Prelamanje sunčevih zraka kroz kapljice vode rezultira pojavljivanjem prekrasnih duga.. Stene koje vire iz vode i ostrvca na gornjem rubu odseka dele nadolazeću reku u tri dela, a jedan od njih- Dugin vodopad dobio je naziv baš po toj pojavi ( druga dva dela su Glavni vodopad i Istočni vodopad). Kada je noć vedra i osvetljena mesečinom, veo od pare stvara neobičnu mesečevu dugu.
Uz strme obalske stene koje se uzdižu preko puta vodopada raste bujna šuma, zelena preko cele godine, iako se okolne livade sasvim sasuše u periodima bez kiša.Ova šuma, nazvana Kišna šuma, ostaje zelena zahvaljujući vlažnoj mikroklimi koju stvara vodena para koja se širi od vodopada.
Veličanstveni prizor se nastavlja i nizvodno , gde se sva voda reke probija kroz uski kanjon i teče prema velikom viru koji se naziva Kipući lonac. Iza njega reka nastavlja da krivuda kroz kanjone još 65 km.

SVETO MESTO



Malo je mesta na svetu koji izazivaju takvo strahopoštovanje. Narod Kololo, koji je nekada živeo iznad vodopada, toliko se bojao vodene bujice da se nikada nije vodopadu ni približio. Susedno pleme Tonga smatrao ih je za svetinju, a pojavljivanje duge dokazom božijeg prisustva. Na Istočnom vodopadu održavani su religijski obredi u toku kojih su žrtvovani crni bikovi.
Dejvid Livingston, škotski misionar i lekar, prvi Evropljanin koji je video vodopad 1855. , nazvao ih je po britanskoj kraljici Viktoriji. Taj veliki istraživač plovio je po reci Zambeziju dugoj 2700 km nadajući se da bi ona mogla da posluži kao “božiji autoput” i da omogući otvaranje središnje Afrike. Putujući nizvodno u kanuu, stigao je do vodopada 16. Novembra, iako je još mnogo ranije video stubove vodene pare. Zaustavio se na ostrvcetu na samoj ivici vodopada i zapazio da čitava reka naizgled iščezava. Zapisao je: “Izgledalo je kao da se gubi u zemlji, a suprotna strana pukotine u kojoj je nestajala bila je udaljena samo dva i po metra.”
Nastavio je:” Nisam to shvatao sve dok se puzeći nisam dovukao do ivice i pogledao u veliku provaliju koja se pružala od jedne do druge obale, i video da reka široka 900 m pada 30 m u dubinu, a onda se odjednom stiska u prostor od 15 ili 20 m. Čitav vodopad, u stvari, nestaje u procepu u tvrdoj bazaltnoj steni, koja se nastavlja duž leve obale u vidu 50 ili 60 km brežuljaka”. Kasnije je istakao da je podcenio velicinu vodopada.


KAKO SU NASTALI VIKTORIJINI VODOPADI



Danas znamo više nego u Livingstonovo vreme o tome kako su nastali vodopadi. Središnja zambijska visoravan je velika ploča od bazalne lave, debela oko 300 m. Lavu su izbacili vulkani pre 200 miliona godina, davno pre nego što je reka Zambezi uopšte postojala. Kako se rastopljena stena hladila, stvrdnjavala se i popucala je na mnogim mestima. Te pukotine su se ispunile mekšim materijalom i tako je nastala manje-više ravna ploča.
Pre otprilike pola miliona godina, kad je Zambezi počeo da teče preko visoravni, naišao je na jednu zatrpanu pukotinu. Voda je počela da erodira mekše sedimente u pukotini i tako je nastao rov. Njega je ispunila reka koja je hučala u oblaku vodene pare sve dok na donjem kraju rova nije našla izlaz- mesto na kom je mogla da se obruši preko niske ivice i da prodre u kanjon. Tako su nastali prvi po redu vodopadi.
Ali proces se tu nije završio. Neprestano prelivanje vode preko ivica vodopada izazvalo je eroziju kamenog ruba na mestu na kojem je on bio najslabiji. Neobuzdani vodeni tok dubio je raselinu sve više i više, urezujući rečno korito uzvodno i oblikujući novi kanjon koji je bio postavljen dijagonalno unazad u odnosu na onaj prvi.
Posle toga reka je pronašla još jednu pukotinu uzvodno koja se protezala u pravcu istok-zapad i usekla se u njenu meku površinu. Delujući tako po mreži pukotina, reka je napravila niz cikcak kanjona nizvodno od vodopada.

Izvor: Znanje