Vodoinstalater sa leptir-mašnom :: Buvljak ~ Opsta blebetanja ~ Svastara

Previslav Milošević - majstor Macan, već pola veka iznenađuje mušterije

Vodoinstalater sa leptir-mašnom

Kad ga vide kako u odelu odgušuje kanalizaciju, ljudi se samo prekrste i kažu "ovo u životu nismo videli"

Kad Previslav Milošević uđe u neku prodavnicu, zaposleni u prvi mah pomisle da je doktor, advokat ili, ne dao bog, neki finansijski inspektor, ali nikako da je - vodoinstalater. Nije ni čudo što retko ko poveruje da je Milošević, svojim mušterijama poznatiji kao majstor Macan, došao da u njihovoj radnji popravlja cevi i odgušuje kanalizaciju, jer je obavezno odeven u belu košulju, sako i leptir mašnu, a u ruci nosi elegantno poslovno koferče. Kaže, ljudi su već toliko navikli da im se, kad zovu majstora, pojavi neki masni, prljavi, polupijani i neočešljani u štrokavom radnom odelu, da se jako iznenade kad njega takvog vide na vratima.

- Mnogo puta mi se desilo da mi mušterija otvori vrata, pa onako zbunjeno kaže "izvinite, ali ja čekam majstora". Kad im objasnim da sam ja taj majstor kog čekaju, prosto ne veruju. Mnogi u prvi mah posumnjaju da je u pitanju greška. A, onda, kad još vide da se ne presvlačim, nego takav, sa leptir-mašnom i sa sve sakoom, odmah ulazim u kupatilo da radim, stanu na vrata, gledaju i sve se krste. Kažu, ovo u životu nismo videli. Jednom me tako jedna gospođa pozvala da odgušujem kanalizaciju, a kad sam ušao u kupatilo, valjda misleći da sam zaboravio odelo, krenula da viče za mnom - "Majstore, nemojte tako, isprljaćete se skroz. Da vam dam ja moju kućnu haljinu da ogrnete... " - priča majstor Macan, koji je, od mušterija iz milja zaradio i druge nadimke - Spira, doktor, genije, Ajnštajn...

Kaže, otkad radi privatno, odelo nije obukao nikad, ali se nikad nije ni isprljao. Jer, ko zna šta treba da radi, ne mora da se prlja. Nego su, objašnjava, i majstori malo nemarni - ne paze gde su i kako stali, da li su stali u vodu, a to nisu odmah obrisali, da li će da kleknu ili čučnu i da li će ruke da obrišu o pantalone ili o krpu.

- To je sve stvar prakse, jer ja ono što isprljam, recimo, kad čistim bojler ili tako nešto, odmah sredim. A, kad ljudi počnu da se femkaju da će oni, samo u šali kažem - "Na posletku, ja to sve naplaćujem". I, kad to čuju, odmah viču " prekidaj onda majstore, odma'. " A najbolje je, kad završim posao kod nekoga, pa pitam kojim od nekoliko okačenih peškira mogu da obrišem ruke, jer nije baš red da se hvatam baš za prvi, domaćica mi obično kaže "majstore, slobodno uzmite onaj za noge" - priča "doktor za cevi" i objašnjava kako se vodoinstalaterskim zanatom bavi još od 1953. godine.

Zanat je svojevremeno učio kod Žike Petrovića, starog majstora iz Dušanove ulice, koji je na posao dolazio isto tako - doteran i uvek u odelu.
- Onda bi se presvlačio u radno odelo, ali je obavezno ispod imao košulju i mašnu. I, to mi je, valjda, ostalo od njega, svidelo mi se tako i tu sam njegovu tradiciju nastavio do danas, samo što ja radno odelo više i ne oblačim. Ranije, dok sam 18 godina radio u Beogradskom vodovodu, bio sam jedan od uglednih majstora. Na posao sam dolazio uvek u odelu, s tašnom, mašnom i šeširom. Presvučem se u radno odelo i čizme, budem sav kaljav, ali kad dođem sa terena i presvučem se, kući idem kao direktor. Niko ne bi rekao da sam pre samo dva sata bio u rovu, u blatu do guše - priča Milošević.

Kaže, u poslu vodoinstalatera čovek mora pomalo da bude i psiholog, a on se već ispraksovao da, čim mu neko otvori vrata, odmah zna u kakvu je kuću ušao i s kim ima posla. Bilo je tu, kaže, i lepih i manje lepih situacija, a one "baš prijatne" je izbegavao, iako mu žena nikad ljubomorna nije bila.

- Ali, bez obzira na to, svugde ulazim pristojno. Mada, bude tu raznih situacija. Pokušavaju ljudi nešto sami da urade ili nađu majstore koji to ne odrade kako treba, pa nastane opšti haos, jer sad svako ko ima kučinu, klešta i dve gumice misli da je majstor.

A, pored posla, bude tu i slušanja jadikovki, jer nema kuće u kojoj nema nekih problema. Svi se žale - na decu, nemaštinu, opštu situaciju, male su penzije, decu ne mogu da zaposle... Nigde nije cveće, a ja uđem mesečno u bar 20-30 kuća. Sve ih saslušam, a onda mi mnoge mušterije kažu - " Macane, pa dođi bre na kafu". Jer, mnogi su samo usamljeni, a ja sam, s tašnom ili bez tašne, uvek vedar. Misle ljudi da, iako sam već zagazio u sedmu deceniju, nemam nikakve probleme. I, stvarno nemam, ne žalim se. Pošteno sam odradio svoj radni vek, kad me izbacio kompjuter da idem u penziju, ja sam otišao, sad malo raduckam... Sad je došlo moje vreme. Mada me stariji često zamole da im trknem po lekove. I, nikad ne odbijam, nije mi teško. Bili bi mi bolji ljudi da idemo češće na groblja i u bolnice u posete - priča majstor Macan i kaže da ga, kako mušterije, tako i kolege cene i poštuju. A i porodica je oduševljena što još može da nosi tu torbu punu gvožđurije.
Aleksandra Klarić-Žak
Foto: Vesna Anđić

Izvor: Glas Javnosti