Vlado Kalember ugostio Glas i prisetio se nekih starih dobrih vremena u pauzi između beogradskih koncerata
Smetaće mi anonimnost i zaborav

Uvek sam strpljivo potpisivao autograme, a kad bi me novinari pitali da li mi to smeta, govorio sam: Zlo će biti kada mi to više niko ne bude tražio

Mlađa generacija frajera reći će da postoje dve velike zvezde uz čije su rime učili "šmekerski zanat". Jedan je pevao "Da si zvezda, sele moja", drugi je Vlado Kalember. Uz stihove "Ja nisam kockar, ali gubim", s "Vinom na usnama" i mnogim drugima otpevanim njegovim promuklim glasom, uzdisale su žene od Ljubljane do Skoplja sedamdesetih, sa jednakim žarom kao i pre nekoliko večeri u Domu sindikata. Vlado Kalember će sa grupom "4 asa" u kojoj su i Jurica Pađen ("Aerodrom" i "Azra"), Rajko Dujmić ("Novi fosili"), i Slavko Pintarić Pišta u istom zdanju nastupiti i sutra u 20.30. U pauzi ugostio nas je, uz prisećanja na neka dobra stara vremena. Kalember je u srpsku prestonicu došao u pratnji svoje devojke čelistkinje Ane Rucner, te je njegov privatan život privukao skoro veću pažnju od koncerata koje je ponudio Beogradu.

- Ljudima je uvek intrigantnije ko s kim spava nego ko šta radi. Pa budimo realni, svi pevači uđu u ovaj posao da bi imali više cura nego što ih imaju anonimusi. Jednom, kada sam negde, ko zna gde, u neko, ko zna koje doba, između noći i jutra točio gorivo, jedan stariji čovek, za koga nisam imao pojma da bi mogao znati ko sam, rekao mi je: "Znaš, nisam ti zavideo ni na lovi koju si uzeo, ni na slavi, nego na ženama koje si imao".

Očito takve stvari čoveka najviše zanimaju. Kreatori novina su shvatili šta je to što čitaoce zanima, pa zato i ima mnogo više novina koje se bave nama koji smo samo otpevali neke pesmice, nego onih u kojima su intervjui sa naučnicima koji su pronašli lek u medicini koji će spasti živote - konstatuje Kalember. Posle "Srebrnih krila", jedan od tada najpoželjnijih neženja, počeo je solo karijeru, a pre nekoliko godina sastavio je i grupu "4 asa", koji je, prema ocenama mnogih, pokrenuo talas jugonostalgije.

Najgori, a ipak drag

- U Ljubljani mi se dogodilo da upoznam čoveka koji je voleo da sluša alternativnu muziku onog vremena i kaže mi: "Vi ste bili najgori pevač i najgora grupa na svetu". O. K - pomislim, još su stari Latini rekli da o ukusima ne vredi raspravljati. A on veli: "Ali vam želim reći da sam se juče vozio autom i krene na radiju neka vaša stara pesma, i sa takvim sam je zadovoljstvom poslušao da to ne mogu objasniti. Podsetila me je na drag period života". Taj događaj bio mi je osnovni pokretač da pomislim da je došlo vreme da se ožive sećanja. A čim je sećanje, onda je najlepše na svetu. To je taj psihološki momenat koji čak i najružnije stvari na svetu kada prođu učini "lepšim". Taj psihološki momenat kada nešto ružno postaje lepo, imao sam na umu i shvatio da je došlo vreme da počnemo vraćati malo prošlosti u današnje vreme, kaže.

Sa Izoldom Barudžijom, Kalember se 1984. okušao na takmičenju za Pesmu Evrovizije, od tada je prošlo 22 godine, i evolucija, kaže, i na muzičkom polju učinila svoje.
      

Institucija - prostitucija

- Zvezde su na nebu. Ne smatram da sam neka vrsta antologije, niti sam opterećen time da sam kulturni spomenik. U Hrvatskoj imam status legende, ušao sam u fazu kada nemam kritičare. Tu sam gde sam, postojim. Deo sam nečega. Imao sam sreću da radim u vremenu kada je estrada bila institucija - sada je sve više prostitucija. I pošto sam nekada bio deo te institucije, dešava se da čak i nekadašnji osporavajući faktori mog lika i (ne) dela, danas kažu da sam džez s obzirom na to šta je estrada postala danas.
      
   
   

- Jugoslavija je učestvovala u Evroviziji, pripadala Zapadnoj Evropi. A mi smo na to takmičenje gledali kao na prvi aplauz Evrope. Međutim, u to vreme nisu se slale zvezde poput ABBE, tek bi se tu i tamo dogodlio da je neka zemlja poslala nekog značajnog. Manje-više su to bili učesnici amateri. Posle raspada blokovskog sistema, u Evroviziju je ušlo mnogo zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. One u celu priču unose visoki profesionalizam, jer jednoj manjoj zemlji to učešće znači prozor u svet. To je kao kada u nekom selu, tu negde u Srbiji, postoji nekakav festival amatera. Sad, to državnu televiziju, naravno, ne interesuje, a drugom selu je to najvažnija stvar na svetu. Oni tamo imaju svog Peru koji će, ako pobedi, biti heroj svog sela. Samo što smo mi bili Pero i to selo. Festival je evoluirao u poslednje vreme, jer su Česi, Rusi, Poljaci i nove zemlje počele slati jake ekipe, to je povuklo i ove sa Zapada, pa su počeli slati i oni "jače" pevače.

U vreme kada su "Srebna krila", čiji je Kalember bio frontmen, harala na prostorma i estradna konkurencija je bila veća. Tri muzička centra sarajevski, zagrebački i beogradski omogućavala su razvoj domaće muzike.

- Opšte je poznato da su Vojvodina, Slavonija, Bosna i Dalmacija "svačiji" zavičaj, a Zagreb i Beograd nisu ničiji. Ako poslušamo pesme koje su tada bile uglavnom ljubavne, kada se priča dešavala u Beogradu, ona je interesovala samo Beograđane - dalje nikoga. A kad se ta ljubav događala negde na moru - e, to je već svakoga doticalo. Tako je bilo lakše biti autor iz nekog zavičajno-interesantnog kraja nego iz urbanog. Oliver Dragojević ima zgodnu pesmu koja kaže: "S ponistre se vidi Šolta, piva klapa ispod volta, u daljini svitle koče, piva klapa šoto voče".

Zavičajno ili urbano

Ja sam rekao Oliveru: "E sad, stari, kad tu tvoju pesmu prevedeš na hrvatski, ona više nema nikakve veze". Kad je iz moje perspektive obradimo, to izgleda otprilike ovako: Kroz prozor se vidi Sljeme (brdo kraj Zagreba). Kod mene nema klapa, ne pevaju ispod prozora. Ne lete galebovi, nego ordiniraju golubovi koji seru po prozorima. To je kao kad pravite jelo, ako ste iz Istre imate i tartufe koji tamo rastu - Bog im tako dao. Ja napravim biftek, a on napravi biftek s tartufima. Tako bih isto podelio i muziku: na zavičajnu i urbanu. U Hrvatskoj su zato najpopularniji pevači iz Dalmacije i Slavonije, objašnjava Kalember. Iako "Krila" zvanično još postoje, iako je Kalember napustio grupu, on je i danas njihova maskota.

- Mi smo snimili 11 albuma, to je u proseku oko 120 pesama među kojima je bilo vrlo zrelih, sjajnih tekstova, bilo je i loših, banalnih, vrlo glupih. Bilo je 10 odsto pesmičuljaka, 20 procenata pesama i 70 pesmetina. Nažalost, od tih 70 procenata pesmetina danas niko nijednu ne pamti i ne zna.

Vlado za medije i novinare, ali i publiku tokom boravka u Beogradu, ima više živaca nego vremena.
- U vreme kada je šou biznis bio institucija, kada bismo završili koncert, činilo mi se da je po 1.000 curica čekalo na potpis. Izašao bih van i strpljivo potpisivao svaku od tih sličica ili ceduljica, onda bi me neka novinarka pitala da li mi smeta što "moram" sve to da radim. Govorio sam: "Osećam da će mi više smetati kada mi to više niko ne bude tražio". Ali, to se još nije desilo.


Izvor: Glas Javnosti \ O. Stojimirović