Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
2 3 ... 23
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Vladika Nikolaj Velimirović - duhovnik, mučenik, mislilac i svetac  (Pročitano 27240 puta)
03. Avg 2005, 05:14:49
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Buktinja vere u Boga
  02.06.2003

CEO 20. vek, proveo je srpski narod u bunama i ustancima, neprestanoj i krvavoj borbi za oslobođenje i stvaranje države i državne i političke nezavisnosti.
Velika pregnuća, kao i uvek, rađaju velike ljude i pregaoce. dolazi do procvata umetnosti, književnosti, nauke i na svim poljima duhovne i kulturne delatnosti. U našoj književnosti toga doba srećemo čiste, časne, čestite likove starih gorštaka, koji podsećaju na drevne freske srpskih svetitelja. Kad su ovi čedni starci prolazili, žene, deca i odrasli prilazili bi im da zatraže blagoslov i poljube ruku. Ti ljudi bili su tihi i krotki kao jaganjci, ali stameniti i razborni ako se ne nasrne na njihove svetinje: veru, crkvu, obraz i domaćinsku čast.
Ta dvopolarna sila: čednost i herojstvo, odolevali su, ma kad i ma gde, svakom narodnom neprijatelju. NJihovo srce bilo je buktinja tople vere u Boga i otmenog častoljublja. Takvi su bili i preci vladike Nikolaja, od kojih je nasledio veličanstvenu veru u Boga i otmeno gospodstvo.

BEKSTVO OD ZULUMA
PRECI Velimirovića starinom potiču iz Zagarače u Crnoj Gori. Bežeći od turskog zuluma i tražeći bolje uslove za život, naselili su se u Osatu kdo Srebrenice, u istočnoj Bosni. U novom zavičaju bavili su se zemljoradnjom i zidrskim zanatom. Do današnjeg dana, u Podrinju, poznati su majstori Osećani kao u južnoj Srbiji Crnotravci. Sredinom druge polovine 18. veka, iz Osata, doseljavaju se u valjevski kraj nekoliko porodica Velimirovića predaka. Odabrali su selo Lelić na severnim obroncima planine Povlen, za svoj novi dom. Zaseok koji su naselili i danas se zove Bošnjaci. I danas, uvek pored poslova u polju, bave se zidanjem i građevinarstvom.
Selo Lelić, udaljeno je od Valjeva desetak kilometara prema užičkom kraju, ka jugu. U njemu je poznati srpski manastir
Ćelije, zadužbina kralja Dragutina. Po predanju, ime je dobilo po strašnom leleku i plaču naroda, koga su Turci na hiljade pobili. Naime, patrijarh Arsenije Čarnojević, sa izbeglim narodom, zastao je kratko u manastiru Ćelije. Turci su opkolili manastir i ceo kraj i počinili masovni pokolj.
Svi toponimi sela Lelić, nazivi brda, njiva, izvora i šuma upućuju na tragediju: Vrana sena, Vrana voda, Crno polje, itd. Iz ovog doseljenog plemena je i Antonije Jovanović (1775-1884), učesnik borbi za oslobođenje i kapetan sreza podgorskog. Joakim Vujić ga spominje u svome "Putešestviju po Srbiji". Umro je u činu majora i sahranjen pored groba Ilije Birčanina, u manastiru Ćelije. Loza vladike Nikolaja polazi od Velimira, Antonijevog rođenog brata. Još za života Antonijeva, izdvojio se Velimirov sin Ranko u posebno domaćinstvo i uzeo prezime po svome ocu - Velimirović. Rankov sin Aleksa imao je osmoro dece, pet sinova i tri kćeri. Sedmo dete po rođenju bio je Dragomir, otac vladike Nikolaja.
Dragomir Velimirović (1857-1929) bio je imućan i pismen seljak. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza Podgorskog. Do danas su ostale sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Dragomir se oženio Katarinom Filipović (1860-1945), devojkom iz susednog sela Strmne Gore. U braku su dobili devetoro dece. Nikola (vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Rođen je na Tucindan 23. decembra 1880. godine po starom ili 4. januara 1881. godine po novom kalendaru, (u 19. veku, razlika između starog i novog kalendara bila je 12 dana).
Ostalih osmoro dece poumiralo je od raznih bolesti, a jedan od sinova - Dušan (otac blaženopočivšeg vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914. godine. Nikola je kršten u manastiru Ćelije, koji je tada bio parohijska crkva sela Lelić.

POD VEDRIM NEBOM
NIKOLA je, dakle, rođen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi, koja je imala više od četrdesetoro čeljadi. Budući da je otac Dragomir, zbog sreskih poslova, često odsustvovao od kuće, decu je podizala i vaspitavala majka Katarina - potonja monahinja Ekatarina. Sa ostalim ženama vodila je malog Nikolu za ručicu u obližnji manastir na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga materinog skuta, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi "Molitva roba u tamnici".
Život u srpskim patrijarhalnim kućama i zadrugama u prošlosti, ličio je na manastirski i monaški poredak. Redovno se obavljala molitva, držani su postovi, poštovali se stariji, redovno se pohađala bogosluženja. Jednom rečju, u porodici je vladala bogoslužbena uzvišena atmosfera. Jedan prekrasan opis zajedničke zadružne molitve, nađen je u zaostavštini vladike Nikolaja:
"Ja sam rođen u jednome selu u domu od 45 članova. Svake subote, kada bi bio obavljen posao preko sedmice, skupljali smo se mi da bi se pomolili Bogu. Uveče bi moj ded, glava kuće, sazvao molitvu. Kapele u kući nismo imali. Kada je ružno vreme, molili smo se u kući, a kad je lepo vreme napolju u dvorištu. Zvezdano nebo bilo nam je crkveno kube, Mesec prava ikona, mili ded sveštenik. On bi izišao napred, stao pred nas i duboko se poklonio i uzimao kadionicu sa žeravicom i tamnjanom i okadio svakog od nas. Onda je počela tiha molitva, prekidana samo čas i po čas uzdasima i pobožnim šaputanjem. Krstili smo se i molili gledajući u zemlju i uzdižući poglede naše put zvezda. Molitva bi se završavala dubokim poklonom i glasnim amin. Kada mi danas pada na pamet ova molitva ja osećam više pobožnosti, skrušenosti i mirnoće duševne, nego što sam osećao u svim velikim i raskošnim crkvama sveta u Evropi i Americi."
Iz ovog kratkog opisa vladičinog vidi se da dom Velimirovića nije bio samo kneževska, nego i duhovnosveštena aristokratija. Ovaj opis otkriva i rodno mesto kosmičke molitvene raspevanosti pisca "Religije NJegoševe", "Molitve na jezeru", "Reči o Svečoveku" i mnogobrojnih molitvenih i pesničkih uzleta i ushita rasutih po njegovom kolosalnom delu.

MOLITVA ROBU U TAMNICI
KAKO su sjajne zvezde Tvoje, Gospode; kako su raznobojne u savršenoj slici, i kako su raznozvučne u savršenoj muzici.
Gledao sam ih u selu mome, držeći se skuta materina, i u trepetu od tajne šaptao: to su svete ptice nebesne.
Utom jedna polete i pade, a majka se prekrsti i viknu:
- Spasaj se robe!
- Gde je rob, nano?
- Može biti blizu nas - drhtavim glasom odgovori majka.
O, nano mila, pogodila si: gle, onaj koji se držao skuta tvoga sad je rob. I koji je s Tobom gledao jato sjajnih zvezda, sada kroz tamničko okno vidi jednu jedinu.
Za nju jednu hvatam se kao za skut materin, i čujem glas njen: Spasaj se robe!
Kako da se spasem, pitam ju, kad spasitelja nemam? I opet čujem glas: Spasaj se robe!
Kako da se spasem, kad ključa nemam, pitam i pitam? I ponovo čujem glas: Spasaj se robe!
Ali moja zvezda odmiče. Vidim je tek pola. Pritiskujem glavu uz rešetku, da je još gledam.
Malo malo, pa zamače; odleti sveta ptica Božja, i ostavi mrak pred očima mojim, i zapovest u ušima mojim: Spasaj se robe!
Gospode Bože matere moje, Stvrotelju zvezda i ljudi, i svake tvari vidne i nevidne, budi mi Ti spasitelj moj.
Ti, kome nije potrebno sunce da bi video u tami, ni ključ da bi otvorio tamnicu, pošalji anđela Tvoga, i izbavi me kao Petra.
Ako li je po mudrosti Tvojoj, da mi se telo u tamnici muči, da bi se duša očistila, budi Tvoja volja a ne moja.
Koji bi hteli spasti, ne mogu, a koji bi mogli neće.
Ti si jedini koji i može i hoće, Gospode Čovekoljupče, slava Tebi.
« Poslednja izmena: 11. Apr 2009, 04:31:15 od lightsoft »
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Dete taoc hajduka
  03.06.2003

Piše: LJubomir RANKOVIĆ
KRAJEM prošloga veka, u valjevskom kraju, bio je poznat hajduk Đurđić, sa svojom družinom, koji su bili strah i treept u celom Podrinju i Kolubari. Ubijali su i pljačkali imućne ljude, otimali, krali i ucenjivali.
Jednoga dana dobije Dragomir Velimirović, Nikolajev otac, ucenjivačko pismo u kome ga hajduci pozivaju da na određeno mesto donese 100 dukata, koje je spremio za kupovinu imanja, u protivnom oteće mu i ubiti tek rođenoga sina Nikolu.
Dragomir, tvrd i "čuvaran" čovek, našao se na velikim iskušenjima. U pitanju je bila visoka ucena i traženo je čitavo bogatstvo, sa mukom zarađeno i šteđeno godinama. Odluči je da ne da dukate, a da pojača budnost kako hajduci ne bi oteli dete.
Jednoga dana, majka Nikolina Katarina, otišla je sa malim detetom u kolevci na njivu da okopa kukuruz. Kolevku sa detetom ostavila je pod jedno drvo u hladovini. Hajduci su iskočili iz obližnje šume, seli kod kolevke i pozvali majku.
- Znamo da ti i tvoj muž imate ušteđenog novca. Idi i kaži mužu da donese sve. Mi uzimamo ovo dete kao taoca, dok on ne donese novac.

VOĐA DEČJE DRUŽINE
MAJKA, kao razjarena vučica,ustremi se na razbojnika, udari mu šamar, pa zgrabi kolevku i dade se u bekstvo prema kući. Razbojnik se zbuni i nasmeja, pa reče družini:
- Pustite je. Neka nosi, kad je imala hrabrosti da me udari.
Ipak, hajduci nisu ostavili Dragomira na miru. Sledile su pretnje i ucene. Na kraju, morao je dati traženi novac. Predaja je obavljena u jednoj "vrtači" (dolinici) na brdu Markovac u Leliću. I danas se ta vrtača zove "ćatina vrtača".
Tako je mali Nikola otkupljen za veliko blago. Među bogomoljnim narodom u valjevskom kraju ostalo je sačuvano predanje na ovaj događaj. Pobožna narodna duša daje i svoju simboliku i tumačenje ovoga: da će to dete zlata vredeti i da će kroz život biti proganjano od razbojnika i neprijatelja.
ada je Nikola malo poodrastao i ojačao, išao je sa ostalom seoskom decom da pomaže čobanima u polju u čuvanju stada. Trčkao je po poljima vraćajući stoku da ne ode u "zijan" i napravi štetu. Već tada, izdvajao se od ostale dece bistrinom i vrednoćom, pa je postao vođa male dečje družine u Leliću. Kad se već zadečačio, određeno mu je da čuva
jariće, kojih je u to vreme bilo dosta, pošto je svaka kuća držala veći broj koza. Koza je bila "sirotinjska krava".
Mali Nikola je tako, od svojih prvih dana, ostvarivao neposredni kontakt i vezu sa prirodom, sa Bogom i sa ljudima. Tu se začinjala i rađala njegova kosmogonija. Otuda u njegovim delima ima nebrojeno mnogo lepih primera i poređenja iz prirode. Na jednom mestu u "Molitvama na jezeru" izranja sećanje na pastirske dane i on se molitveno obraća tvorcu:
"Bejah pastir ovcama, i ti me uzdiže za pastira ljudima.
Nalazih ovcama zelenu pašu, i behu zadovoljne. Nudim Tebe za hranu ljudima i mnogi Te ne okušaju.
I kada bejah pastir ovaca, bejah ti sveštenik. Čobanskim štapom prevrtah svaki kamen i svaku travku, i ležah na leđima i posmatrah strahovite vatre nebesne. I dodirivah čelom rosno lišće u gori, i grlih visoke jele, zaparene gromom, sa sažaljenjem. I čitah ime Tvoje, ispisano ognjem po celoj zemlji, i osetih, da svaka stopa podamnom gori i govori: "Ja sam oltar Višnjega. I ispunih sve livade, i sve dubrave, i sve puteve svoje divljenjem veličanstvu Tvome. A kad porastoh poznadoh, sa jezom neiskazivom, da si mi Ti
još bliži nego što i slutih u poljima detinjstva moga. Poznadoh, Gospode, da sam i ja zemlja, u kojoj Ti goriš i govoriš. Poznadoh, Vladiko, da sam ja stranac u sebi samom, a Ti domaćin i gospodar".

BLAGOSLOV OTMIČARU
KAD je, jednom prilikom, vladika Nikolaj boravio u Londonu, sazna od svojih engleskih prijatelja, da je jedan Srbin otvorio restoran sa srpskom kuhinjom.
- Ja sam se uželeo srpskih jela - piše vladika Nikolaj u svojim sećanjima - uzmem štap i polako, uveče, nađem na broju tom i tom, suteren gde piše "Srpska kujna". Siđem niz basamake i sednem za sto. Dođe domaćin i pita šta želim za večeru. Pitam šta ima, kaže "podvarak". A ja se naročito uželeo tog podvarka. Sedim i jedem podvarak, u tom silazi čovek srednjih godina niz basamke, vrlo interligentnog lica, lepo obučen. Ide od stola do stola i prodaje knjigu "Život hajduka (toga i toga)". Dođe do moga stola. Uzmem knjigu, vidim na prvoj strani fotografiju toga hajduka i zamolim ga da sedne da ga častim. On pristade. Ja mu tada napomenem da sam svešteno lice iz Srbije i da može slobodo da se ispovedi. Priznao je da je on taj hajduk, čiji je život opisan u knjizi.
Posle večere, zamoli vladika hajduka da mu bude gost. Tada je vladika imao čitav jedan sprat, dobijen od Engleza, da
piše o Srbima i da skuplja dobrovoljce za solunski front. Odvede hajduka kod sebe u goste, da mu spavaću sobu, pa ga pozove da malo posede i porazgovaraju:
- Kažite mi kako je bilo u selu Leliću kod Valjeva, kada ste od one mlade tražili da donese sto dukata. Ja sam o tome slušao i čitao u novinama, pa me interesuje šta je istina.
Znaš kako je, narod uvek malo doda i novinari pomalo nakite.
Hajduk, stekavši poverenje u vladiku, počne redom da priča svoju ispovest.
- Sve mi je ispričao kako mi je moja majka pričala.
Upitao sam ga na kraju, šta misli, ko je bio to muško dete u kolevci. Odgovorio je da zna da je iz sela Lelića.
Vladika mu tada otkrije:
- To dete u kolevci, bio sam ja.
Na kraju, hajduk je uzeo od vladike blagoslov, otišao na solunski front i tamo poginuo.

STRANAC U SVETU
UČIŠE me stariji, dok bejah otrok, da se držim neba i zemlje, da ne posrnem. Dugo ostadoh dete, i dugo se naslanjah na poštapač što mi ga dadoše.
No, kad večnost prostruja kroza me i osetih se strancem u svetu, nebo i zemlja se prelomiše u rukama mojim kao slaba trska. Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! Izgledaju kao dvori od olova, a isparavaju kao voda na dlanu u Tvome prisustvu. Samo svojim rogušenjem kriju nemoć svoju i plaše neuku decu. Uklonite mi se s očiju sunca i zvezde. Odbite se od zemlje. ne mamite me, žene i prijatelji. Šta mi možete pomoći vi, što bespmoćno starite i ponirete u grob?
Svi su vaši darovi jabuka sa crvom u srcu. Svi su vaši napici prošli mnogo puta kroz nečiju utrobu. Odežde vaše su paučina, kojoj se ruga nagota moja.
Minulo je detinjstvo moje, hranjeno strahom i neznanjem, i iščezla je nada moja u nebo i zemlju. Sada samo u Tebe gledam i Tvog se pogleda držim, Gospode kolevko moja i vaskrsenje moje.

RASTAO U ZADRUZI
KADA se rodio prvenac Dragomira i Katarine Nikola, Velimirovića je bilo samo jedna kuća u Leliću. To je bila zadruga preko 30 članova porodice. Dakle, jaka i veoma ugledna kuća sa velikim imanjem i kapitalom.
Ubrzo posle rođenja Nikole Velimirovića zadruga se počela deliti i iza Prvog svetskog rata bilo je 11 kuća
Velimirovića.
Mali Nikola rastao je svoje prve godine u toj velikoj zadruzi. Po ondašnjem običaju, svake godine izlazila je op jedna snaha kolibi, tj. izlazila je u potes i njen je posao bio da u toku te godine gleda stoku i da skuplja beli mrs za celu zadrugu.
Te snaše koje su izlazile, kolibi, zvale su se se stanarice, ili planinke. Smena stanarica bila je o Novoj godini: stara stanarica se vraća kući a nova izlazi kolibi na njeno mesto.
Nekako odmah posle rođenja Nikole, njegova majka Katarina bude određena da toga leta bude stanarica. I ona se sa svojim mužem Dragomirom odselila u potes kolibi.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Učitelj odlučio sudbinu
  04.06.2003

ŠKOLA nije bila popularna u staroj Srbiji, krajem 19. veka. Školovanje dece nailazilo je na otpor u narodu, osobito u selu. Seoski poslovi zahtevali su dosta radne snage i čeljadi, a odlazak u školu smatrao se gubljenjem vremena. Muška deca su spremana za domaćine i naslednike imanja. Upis malog Nikole u školu, bio je propraćen takvim shvatanjima i odnosom prema školovanju.
Pred upis učenika u prvi razred osnovne škole u manastiru Ćelije, opštinski pandur izvestio je zadrugu Velimirovića, da mora upisati jednog đaka te godine u školu. Starešina zadruge Dragomir, otac Nikolin, sazvao je ukućane na dogovor. Trebalo je dogovorom odrediti, koji će od dva kandidata ići u školu: Atanasije ili Nikola - braća od stričeva.
Da mu ne bi prigovorili da protežira svoga sina, Dragomir predloži da se u školu upiše sinovac Atanasije. Ukućani se složiše. Međutim, otac Atanasijev nije bio rad da pošalje svoje dete u školu, pa je počeo gunđati i protestovati govoreći, kako eto, Dragomir nije dao u školu svoga sina, nego šalje Atanasija.
"Da je dobro ići u školu, Dragomir bi dao svoga Nikolu" - govorio je Atanasijev otac.
Kako je ovaj slučaj stvorio čitav spor i zavadu u kući, Dragomir ponovo sazove zadrugu na dogovor. Tada Andrija, Atanasijev otac, otvoreno reče da ne da svoje dete u školu.
"Dobro" - odluči Dragomir - "kada ti nećeš da daš svoga sina, ići će, onda, moj Nikola".
Tako se cela stvar završi upisom Nikole Velimirovića u školu, početkom jeseni 1888. godine.

ŠIBANJE KOPRIVOM
OSNOVNA škola za selo Lelić i za još nekoliko sela u okolini, bila je u manastiru Ćelije. Manastir je bio pretvoren u parohijsku crkvu. Veliki manastirski konak bio je dovoljno prostran za školu i za internat. Škola je morala biti internatskog tipa, jer su se u nju upisivala deca iz udaljenosti više od 20 kilometara. Svaka kuća, koja je imala đaka u školi, donosila je određenu količinu namirnica: brašna, pasulja, krompira, jaja i dr., za internatsku kuhinju. Škola je imala svog poslužitelja, koji je, ujedno, pripremao hranu za đake.
Nedeljom i većim praznikom, ponajčešće nedeljom, dolazio je neko od đačke rodbine, obično majke i donosile deci čistu preobuku, a prljavo rublje nosile kući na pranje. Pošto se u internatu živelo u oskudnim uslovima, majke su nedeljom donosile deci i razne poslastice: kolače, uštipke, bombone i šećer. Nedelja je bila rpavi dečji praznik.
Svojih prvih školskih dana, sećao se kasnije često vladika Nikolaj i sa velikom ljubavlju govorio o svome prvom učitelju Mihailu Stupareviću. Rado se sećao i svojih drugova-đaka, koji su mu zamenjivali roditelje, rodbinu i drugove iz sela. Govorio je da mu je to vreme, provedeno u osnovnoj školi u manastiru Ćelije, bilo najmilije školsko doba.
Poneo je, ipak, i jednu neprijatnu uspomenu iz škole. To je bilo šibanje koprivom po leđima, jednog školskog druga zbog nekog dečjeg nestašluka. Dok ga je učitelj šibao svežom koprivom po leđima, siroto dete, vriskalo je i uvrtalo se od bola.
"Zgadila mi se i škola i učitelj i Ćelije i sve drugo, kad sam video kakve muke i bolove trpi nesrećni đak, moj drug, za neki sitni đački nestašluk" - govorio je kasnije vladika nikolaj, pričajući o svome prvom školovanju.
U osnovnoj školi, proveo je četiri godine, do proleća 1892. godine.
Završivši osnovnu školu, Nikola se upisuje u peti razred gimnazije u Valjevu, školske 1891/92. godine. No, i ovaj upis nije protekao bez teškoća.
Otac Dragomir, smatrao je da je Nikoli dovoljno što je naučio da čita i piše. Moći će da prima, potpisuje i čita sudske pozive. Šta drugo, čoveku seljaku treba. Sa druge strane, bojao se da mu braća ne prigovore kako školuje svoga sina, a ostalu decu zanemaruje. Što se Nikole tiče, on je svim srcem želeo da nastavi školu. Zavoleo je knjigu, učenje, nova saznanja, druženje sa đacima i uopšte školsku atmosferu.
Kad mu je otac saopštio da je sa školom svršeno, Nikola je danima plakao. Preklinjao je i molio majku, da ona nekako uredi sa ocem i ukućanima da nastavi školu. Jedan srećan događaj, međutim, reši sve u Nikolinu korist.

UMALO OFICIR
JEDNOGA dana, uoči samog upisa u školu, banu u kuću Velimirovića, slučajno ili namerno - Bog zna, učitelj Mihailo Stuparević. Kao pismeni ljudi, učitelji su uživali veliki ugled u narodu, naročito na selu. Posle učitelj razgovara sa Dragomirom o planovima sa Nikolom.
- Dragomire, tvoj Nikola je najbolji đak. Da ga pošalješ u gimnaziju u Valjevo - odlučnim glasom reče učielj.
- Ja sam čovek u zadruzi - uzvrati zbunjeno Dragomir - a ima još dece u kući za školovanje. Nema se para, Učo, za izdržavanje deteta u gradu.
- Ako ti nećeš - odgovori učitelj - ja ću ga školovati.
Dragomir nije imao kud. Sazove ponovo "kućni savet" koji prihvati predlog učieljev, i Nikola se upiše u valjevsku šestorazrednu gimnaziju koju pohađa od 1892. do 1898. godine.
Valjevska gimnazija bila je solidna škola. NJeni đaci, bili su zapaženi na akademijama i fakultetima u Beogradu i širom Evrope. U njoj se školovao i tada već zapaženi srpski oficir Živojin Mišić, filozof Brana Petronijević i drugi. Tokom dvogodišnjeg školovanja u gimnaziji Nikola je pokazao veliki talenat i dar za književnost i pisanje. NJegovi pismeni radovi bili su mala književna dela. Već tada, doneo je odluku da se potpuno posveti nauci i da nastavi dalje školovanje na višim školama.
Posle završenog šestog razreda gimnazije, stekao je pravo da se upiše na višu školu i da školovanje nastavi u Beogradu. Otac Dragomir, učitelj Mihailo, profesori gimnazije i Velimirovića zadruga, odlučiše da je najbolje da se upiše u Vojnu akademiju u Beogradu. Sa svojim gimnazijskimd rugom Petrom Kosićem prijavi se na konkurs. Zbog neuhranjenosti i malog obima grudi bude odbijen, a Kosić se upiše i postane visoki oficir srpske i jugoslovenske vojske, poznat u događajima oko puča generala Simovića 1941. godine.
Raspitujući se dalje, u koju školu da se upiše, Nikola sazna da je objavljen konkurs za upis u staru srpsku beogradsku bogosloviju, koja je trajala četiri godine. Primao se neograničen broj polaznika. On se prijavi i bude primljen i upisan u prvi razred školske 1898/99. godine. Tako je Nikola, ne svojom voljom, kao i kad je polazio u školu, već Božjim promislom postao bogoslov. Umesto da postane vojnik i oficir zemaljski, postao je oficir (episkop) nebeskog Cara i Gospoda.
Poslednja klasa Beogradske bogoslovije u koju se upisao bila je ogromna. Imala je nekoliko odeljenja. I ne samo da je bila najmnogobrojnija, već je bila jedna od najboljih u njenoj istoriji. Učenici te generacije, godinama su kasnije, na raznim dužnostima, rukovodili Srpskom pravoslavnom crkvom sa uspehom. Ostavili su iza sebe duboku brazdu svoga rada kao sveštenici i kao rodoljubi. Rukovodili su životom Crkve u najsloženijim prilikama u njenoj istoriji.

ODUŠEVLJENI PROFESORI
ŠKOLSKI drugovi i profesori voleli su Nikolu Velimirovića kao izuzetno smernog i obdarenog mladog čoveka. NJegov školski drug dr Radovan Kazimirović, potonji profesor i izvrsni znalac ruskog jezika, u svojim sećanjima iznosij edan događaj u školi, u vezi sa poznatim "čika Tasom" - profesorom Atanasijem Popovićem, koji je predavao apologetiku u bogosloviji:
"Čika Tasa je vrlo živopisno predavao apologetiku. NJegove lekcije o ateizmu svih pravaca, novom kosmogonijom, materijalizmom, racionailzmom, o Kant-Laplasovoj teoriji i sl., čitali smo sa velikim uživanjem, jer su bile živo napisane, bez maglovite sholastike, začienjene prostim izlaganjima i dosetkama. Trudio se da na svojim časovima pouči đake da govore slobodno pred mnogim slušaocima. Zato ih je izvodio na katedru da odgovaraju. Tako je jednom izveo na katedru odličnog đaka Nikolu. Kada je ovaj ponovio čika Tasino predavanje i dopunio ga svojim mislima, profesor je viknuo iz klupe:
- Ovaj je bolje izgovorio od mene!
- Nije, nije, gospodine! - povikali su neki đaci koji su hteli da mu se dodvore.
- E, jeste, jeste! - reče on - Nemojte da budete profesorske ulizice.
U našem učenju, veli dalje dr Kazimirović, preovlađivalo je takozvano bubanje, učenje lekcija naizust. Nikola je sedeo u školskoj klupi iza mene. Bio je uvek miran i ozbiljan. Predavanja je beležio, jer su nam udžbenici bili prestareli i nedovoljni. Kada ga je jednom prozvao profesor patrologije Ilarion Vesić da odgovara, on je tako lepo odgovara, da je ovaj bio, prosto očaran. Upisao mu je u dnevnik "zadebljanu" peticu, rekavši:
- "Živ bio, sinko. Tebe je Bog naročito obdario!

OPASNA BOLEST
NIKOLA je teško živeo za sve verme školovanja u bogosloviji. Otac je slao tako malo novaca, da je od toga mogao samo platiti stan. Stanovao je u nekom vlažnom "mutvaku". Ponekad je, da bi se prehranio, mogao otići na porciju pasulja u narodnu kujnu kod "Čokalija". Škola nije bila, dakle, internatskog tipa, kao danas, pa su se učenici teško zlopatili. Zbog teških uslova života, naročito zbog vlažnog i memljivog stana, dobio je "škrofule", tešku bolest od koje je patio godinama. Zbog toga, odlazio je više godina u Boku Kotorsku radi lečenja tokom letnjih ferija. Tek kad se, po savetu jednog švajcarskog lekara u toku studija, malo ugojio pijući nekuvano mleko umesto vode, ova bolest je nestala. To je bila prva opasna bolest od koje ga je Bog spasao.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Dar besednika i pisca
  05.06.2003

ZA vreme školovanja u bogosloviji, pored udžbenika i školskih knjiga, Nikola je čitao i druga dela. Pročitao je NJegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Dostojevskog, Tolstoja...
Posebno je bio zapažen poznavanjem NJegoša, koga je još u valjevskoj gimnaziji zavoleo i proučavao. Inače, bogoslovija, je kao škola, bila ustrojena na starinski način, ali je davala solidno klasično i opšte obrazovanje. Mnogobrojne njene generacije izrodile su izvrsne sveštenike i prosvetne radnike, na kojima je decenijama počivala Srpska crkva i prosveta.
Na školskim časovima, književnim i duhovnim večerima, koje su održavane u školi, Nikola se isticao besedničkim i književnim darom. Bio je cenjen od svojih profesora, kao neobično darovit učenik, i omiljen među školskim drugovima, zbog svoga revolucionarnog odnosa prema svemu zastarelom. Drugovi su ga odredili da na maturskom ručku održi pozdravni govor, kojim je zadivio sve prisutne, i profesore i đake. Pozdravljen je ovacijama.
Na Topčiderskom brdu, za vreme Nikolinog školovanja u bogosloviji, živeo je u svojoj lepoj vili u vinogradu, poznati beogradski prota Aleksa Ilić. Bio je nekad predsednik Konzistorije beogradske i veoma bogat. Nezadovoljan crkvenom jerarhijom, zbog penzionisanja, izdavao je svoj list "Hrišćanski vesnik", u kome je kritikovao episkope i višu jerarhiju.

KRUŽOCI U VINOGRADU
PROTINA vila i vinograd, bili su mesto gde se okupljala mlađa, napredna, generacija bogoslova, uglednih ljudi, književnika, diplomata, među kojima i ruski poslanik na našem dvoru, mnogi sveštenici, nacionalni radnici iz neoslobođenih srpskih krajeva Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Makedonije, Crne Gore.
Nikola se brzo našao u tom društvu. Tu je upoznao i Dragutina Dimitrijevića - Apisa. Pomagao je proti Aleksi oko štampanja, uređivanja i ekspedicije lista. Prota Aleksa i njegov "kružok" na Topčiderskom brdu, stvorili su od njega opozicionara ondašnjoj rusofilskoj struji u sveštenstvu i episkopatu, koji su upravljali crkvom. U to vreme, počev od školskog programa u bogosloviji, beseda u hramovima, pisanja crkvene štampe, pa do bogoslužbenog i liturgijskog života crkve, sve je bila bleda kopija onoga kako se radilo u Rusiji.
Srpska inteligencija, školovana na zapadu, ničega zajedničkog nije imala sa tim, i stvoren je veliki animozitet prema Crkvi i veri. Mlade snage su to osećale i zahtevale korenite reforme u Crkvi u organizacionom i kadrovskom pogledu. O tome se u vinogradu prote Alekse najčešće govorilo, više crkvena jerarhija žestoko je kritikovana, a stvarani su i planovi da se episkopat obnovi mlađim kadrovima. Nikola Velimirović, bio je među prvima na koga je prota računao u reformisanju i modernizaciji Crkve.
Tako je Nikola Velimirović, ušavši nečujno u beogradsku bogosloviju, izašao iz nje odveć poznat i cenjen u crkvenim i intelektualnim krugovima, u koga su polagane velike nade za budućnost.
Kada je Nikola 1902. godine završio bogosloviju, važilo je pravilo drevne crkve da se u čin sveštenika niko ne rukopolaže, dok ne navrši 30 godina života. Do toga vremena, svršeni bogoslovi bili su učitelji. Polako su se pripremali za ženidbu, venčavali se i onda rukopolagali.
Nikola Velimirović, odmah posle završene bogoslovije, postavljen je za učitelja osnovne škole u selu Dračić, nadomak Valjeva, 1902. godine. Selo je imalo parohiju i svoga sveštenika, ali nije imalo crkvu. Narod je u hram na bogosluženja odlazio u manastir Ćelije ili Valjevo, koje je bilo udaljeno desetak kilometara. Sveštenik dračićki bio je Stevan Popović, emigrant iz Crne Gore. Čovek divnoga izgleda, visok, krupan i uvek nasmejan. Postao je kasnije valjevski paroh, starešina crkve i arhijerejski namesnik valjevski. Umro je u dubokoj starosti.
Novi učitelj brzo se sprijateljio sa sveštenikom i postali su nerazdvojni prijatelji. Ostali su takvi do protine smrti. Nikola je pratio sveštenika na sve verske obrede po parohiji, krštenja, venčanja, slave, sahrane itd. Vodio je protokole krštenih, venčanih i umrlih. Tako je izbliza počeo da upoznaje verski život našeg naroda.
Zbog zauzetosti učiteljskom službom, poslovima u školi i crkvi, bivalo je da se duže vreme ne javi svome proti u Beogradu Aleksi Iliću. Tada bi prota pisao svešteniku Stevi i raspitivao se o Nikoli. Naročito se prota plašio da se Nikola ne oženi. U jednom pismu veli: "Eto, oženi nam se Steva Veselinović, pa ako se oženi Nikola, na kome ćemo Crkvu ostaviti". Prota Aleksa budno je pratio život Nikolin, i ostala je hrpa šisama u kojima se raspitivao o njemu.

DALJE OD POLITIKE
DOK je bio učitelj u Dračiću, Nikola je učestvovao u kulturnom životu Valjeva. Napisao je jedan pozorišni komad koji se igrao na jednoj priredbi u Valjevu. Nažalost, nikakav trag o tome nije ostao. Ne zna se ni naslov, ni sadržina tog komada.
To vreme karakteristale su oštre partijske svađe u Srbiji. Narod je bio strašno podeljen. Sveštenstvo je bilo prilično uvučeno u politiku. Teško se ko mogao održati, a da se ne opredeli za neku od političkih stranaka. Vladika Nikolaj je kasnije pričao da, kada je u to vreme posećivao manastir Bogovađu, starešina arhimandrit Mihailo, kad god bi ga video, govorio bi: "Nikola, dete moje, nemoj da se prevariš, da te guja ujede, da odeš u ove bezgaćnike (radikale). Ako to uradiš, majčino te mleko razgubalo."
A nadaleko poznati pop Andrija iz Ćelija, morao je na leđima nositi svoga protivnika, iz centra Valjeva do na vrh Baira, kada njegova stranka izgubi na izborima. Nikola se nije mešao u stranačke borbe. Nije pripadao nijednoj partiji.
Da bi bio bliže roditeljima, po svojoj molbi, Nikola je premešten iz Dračića 1. oktobra 1904. godine, i postavljen za učitelja i upravitelja škole u Donjim Leskovicama, selu nadomak Lelića. O učiteljevanju u novoj školi nije ostalo nikakva traga. Vrlo kratko je bio učitelj u ovom mestu. Ubrzo dobija vest da mu je obezbeđena državna stipendija za nastavak školovanja u Švajcarskoj, na starokatoličkom univerzitetu u Bernu.
Nikoli je, doduše, kao i mnogim drugim svršenim bogoslovima, ranije nuđeno da ide na studije u Rusiju. On to nije hteo da prihvati. Želeo je samo neki fakultet u Evropi. On se pripremao da stekne novo, moderno, evropsko obrazovanje, kako bi mogao uhvatiti kontakt sa već tada odrođenom, srpskom inteligencijom, koja se školovala na zapadu. Smatrao je, ako srpsku inteligenciju privuče crkvi, da će i narod, koji sledi svoje školovane ljude, više prići crkvi. Posle dugih i teških vekova borbi sa Turcima, buna i ustanak za oslobođenje Srbije u 19. veku, bila je potrebna velika duhovna i moralna obnova naroda. To je bio veliki zadatak i crkve i države. Za to su bili potrebni novi moralni ljudi, snažne volje, široke kulture, visokog obrazovanja. Takvi planovi kovani su u vinogradu prote Alekse.

LETO U BOKI
DVE godine bio je Nikola Velimirović učitelj u Dračiću. Teška bolest škrofula, zadavala mu je velike nevolje. Po savetu lekara, u toku školskog letnjeg raspusta, otputovao je u Boku Kotorsku radi lečenja. Celo leto 1903. godine proveo je u Herceg Novom i Boki.
U početku, ništa mu se nije dopalo. U pismima svešteniku Stevi, žali se na društvo, gazdaricu, na njakanje mnogih magaraca, na dosadne komande oficira vojnicima, a naročito se na hranu. Piše da su jela bljutava, odvratna, jedino rado jede voće, koje je lekar, nažalost, zabranio.
Sve ga je toliko deprimiralo da je postao "sarkastičan prema svojoj sudbini". U pismu kaže: "Jedan dan života u Dračiću, više mi je vredeo nego vek života ovde. Jedan samo dan ne bih dao za večnost u Primorju."
Vremenom je, međutim, zavoleo i Boku. U "Hrišćanskom vesniku" objavio je članak o njoj, koji je kasnije štampan kao separat. To je jedna od najlepših pesama o Boki.

PRVI STIPENDISTA
NIKOLA Velimiović bio je prvi srpski bogoslov, koji je dobio stipendiju za školovanje u zapadnoj Evropi. To je, svakako, obezbedio svojim vezama prota Aleksa.
Pre odlaska u Švajcarsku, takođe posredstvom prote Alekse, Nikola se sreo i sa kraljem Petrom, koji mu je tada rekao da Srbija u njega polaže velike nade.
On je dobio i podršku mitropolita Dimitrija, koji mu je rekao:
- Idi na prosvećeni zapad, idi u Nemačku, Francusku, Englesku i obrazuj se, jer mnogi od onih što idu u Rusiju, vraćaju se kakvi su i otišli, ako ne i gori.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Ponovo u školskoj klupi
  06.06.2003

PO završetku studija u Bernu, Nikola dolazi u Beograd da osigura stipendiju i uslove za dalje studije. Bio je čvrsto odlučio da ide u Oksford, najznamenitiji univerzitet Evrope i sveta, da tamo studira filozofiju. U Beogradu je počeo uzimati privatne časove engleskog jezika. U Ministarstvu prosvete, međutim, nisu bili raspoloženi da ga dalje stipendiraju. Kako nije hteo da odustane od svoga plana, on je, uz pomoć svojih prijatelja, posredstvom i zauzimanjem prote Alekse, ipak otputovao u Englesku.
No, kada se iz Oksforda javio mitropolitu Srbije Dimitriju, ovaj ga izvesti da mu se stipendija ne može dati, već neka ide u Rusiju ili Černovec, pa će je dobiti. Našavši se u teškoj situaciji, bez sredstava za život, Nikola se ponovo obraća proti Iliću - da se zauzme kod mitropolita i u Ministarstvu prosvete za dodelu stipendije.
U pismu proti piše: "Ja ću kolica vući, a odavde se vratiti neću." Na kraju je stigla stipendija, i on završi postdiplomske studije u Oksfordu. Doktorirao je 1908. godine na temu: "Filosofija Berklija". Tezu je pisao u Oksfordu, na engleskom, a odbranio je u Ženevi na francuskom jeziku.
Sa diplomama dva najpoznatija fakulteteta u Evropi i dva doktorata, Nikola se vraća u Beograd. Nije dočekan s oduševljenjem. Naprotiv. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa zavišću. Crkveni ljudi zazirali su od njega zato što se školovao u rimokatoličkoj i protestantskoj Evropi.
Nijedna diploma nije mu priznata, jer, tobože, nije imao završenu punu gimnaziju. I, on, sa završena dva fakulteta i dva doktorata, ponovo seda u školsku klupu i polaže sedmi i osmi razred u Drugoj beogradskoj gimnaziji.

DRUGA TEŠKA BOLEST
U TO vreme nova iskušenja stižu Nikolu. Od teške bolesti dizenterije, 4. 10. 1909. godine, umire njegov brat Ninko, učenik sedmog razreda valjevske gimnazije, u dvadesetoj godini. Po povratku u Beograd i sam dobije tu bolest. Bolest je brzo napredovala. Posle tri nedelje, ugledni beogradski lekar dr Radovanović izjavio je da je stanje bolesti takvo da ga jedino Bog može spasti.
Ova dijagnoza lekara nije Nikolu mnogo uzbudila. Tešio je svoje prijatelje, i govorio: "Ako je moja služba Gospodu potrebna, on će me spasti." Posle šest nedelja teškog bolovanja, potpuno je ozdravio. U toku bolesti zavetuje se da će se zamonašiti ako ozdravi i ceo svoj život posvetiti službi Bogu, svome narodu i crkvi.
Kad je izašao iz bolnice, Nikola se odmah javi mitropolitu Dimitriju i izrazi želju da se zamonaši. Mitropolit ga uputi u obližnji manastir Rakovicu radi pripreme. Proveo je kratko vreme u manastiru kao iskušenik, i već 17. decembra 1909. godine primio monaški postrig. Monašenje po mitropolitovom blagoslovu izvršio je arhimandrit rakovički Arsenije.
Nikola je dobio novo, monaško ime, dodavši svome svetovnom imenu "j" - Nikolaj. Tako se završio Nikolin "civilni" život - detinjstvo, školovanje, studije, doktorati, putovanja... Kao monah počeo je novo, veoma značajno poglavlje svoga života i rada u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i narodu, koje će trajati gotovo pet decenija, sve do kraja života.
Odmah po monašenju, već 19. decembra, Nikolaj je rukopoložen u čin đakona, a 20. decembra u čin jeromonaha. Ostao je dalje sabrat manastira Rakovica. Kada je kao monah došao pred svoje đake u Bogosloviju, obratio im se rečima: "Neka vas raduje ako ja iz ovoga monaškog čina, davno po dostojanstvu neuvaženom u savremenom društvu, budem koristan zajednici. Vi nećete biti monasi kao ja, nego sveštenici, profesori, oficiri, sudije i ministri, te će vam biti lakše da budete korisni društvu."
Primivši monaški i sveštenički čin, Nikolaj je stekao pravo da propoveda u crkvama. Beograd je već bio upoznao Nikolaja, kao obrazovanog i rečitog čoveka. Nastupao je na raznim akademijama, književnim večerima, proslavama. Ali to je nešto drugo. Čekala se njegova propoved u hramu kao monaha i sveštenika. Posle nekoliko dana od monašenja, na Svetog Stefana, 27. decembra (svi datumi su po starom kalendaru, jer je novi prihvaćen 1919. godine) bilo je najavljeno da će u Sabornoj crkvi propovedati jeromonah dr Nikolaj Velimirović.
Crkva je bila prepuna naroda. Došla je elita srpske prestonice: akademici, profesori, generali, politički i stranački prvaci, čak i kralj Petar Prvi. Beseda je trajala jedan sat. Moćnim bariton-basom, bez predaha skamenjen kao statua, jeromonah je govorio. Slušaoci, među njima racionalisti i ateisti, bili su podjednako očarani. Bolje reći ushićeni.
Jedan od neposrednih svedoka tog događaja zapisao je: "Kada se služba završila i kada je kralj izašao iz crkve, jedna grupa najuglednijih građana ostala je da sačeka izlazak dr Nikolaja Velimirovića iz oltara. Beogradski trgovac i narodni poslanik stao je pred tu oveću grupu i uzviknuo:
- Braćo, hajdemo svi ovako u Mitropoliju da u nju uvedemo Nikolaja. NJemu je tamo mesto! A neko je dodao:
- I to će jednog dana biti!

ODLAZAK U RUSIJU
BESEDA mladog jeromonaha dr Nikolaja Velimirovića na Stefandan, u Sabornoj crkvi, bila je prava kulturna senzacija. Taj događaj postao je glavna tema u kulturnim i crkvenim krugovima prestonice. Kulturna elita bila je impresionirana, kako sadržajem besede, tako i oratorskim umećem proiznošenja, a naročito "scenskim nastupom" besednika. Tako nešto, do tada, nije se čulo ni videlo u Beogradu. Međutim, bilo je i onih, uglavnom, iz konzervativnih crkvenih krugova, koji su zamerali da beseda nije "u pravoslavnom duhu", da je isuviše moderna, da besednik unosi u pravoslavni crkvu "duh protestantizma" i "zapadnjaštva".
Mitropolit Dimitrije, posle nekoliko dana, pozvao je Nikolaja i predložio mu da otputuje u Rusiju kako bi upoznao život velike ruske pravoslavne nacije i organizaciju Ruske pravoslavne crkve. Tom susretu prisustvovao je i prota Ilić, koji je zabeležio deo razgovora:
- Nužno je - počeo je mitropolit svoj predlog - da se tamo u Rusiji opravoslaviš. Ti si bio na katoličkim i protestantskim univerzitetima i sada treba da ideš u Rusiju. Da se tamo upišeš u Duhovnu akademiju, i kada svršiš Akademiju, tek onda možeš računati na službu. Tako glasi zakon o bogosloviji.
- Ako ste hteli da me šaljete u Rusiju da tamo svršim duhovnu akademiju, zašto me niste poslali pre nekoliko godina? Ja sam po vašoj saglasnosti i odobrenju otišao u Bern, tamo svršio Teološki fakultet, a docnije i Filosofski. I sad, posle svega toga, da idem u Rusiju da se upišem kao početnik u Duhovnu akademiju? Ja ću se radije odreći svega, nego pristati na to uniženje, i svoje, i onih univerziteta gde sam se obrazovao.
Posle ovih reči, dr Nikolaj se poklonio mitropolitu i otišao.
Ipak je prota Aleksa Ilić uspeo da ga privoli da posluša mitropolita i ode u Rusiju, da se tamo upozna sa uređenjem crkve i ostalim prilikama, kao i da pohađa predavanja na Duhovnoj akademiji, kako bi izbegao prebacivanja onih koji su se školovali u Rusiji. Nikolaj je, najzad, poslušao protu i odmah posle toga, 12. januara 1910. godine, otputovao u Petrograd. Poneo je sa sobom preporuku Svetog arhijerejskog sabora i mitropolita Srbije Dimitrija, za petrogradskog mitropolita Antonija.
Zanimljivo je (po docnijem pričanju vladičinom) da se on upisao u Duhovnu akademiju smo sa diplomom o svršenoj bogoslovskoučiteljskoj školi u Beogradu, ne podnevši i ne pokazavši svoje diplome o svršenim fakultetima i doktoratima u Bernu, Oksfordu i Ženevi. Pored pomenuta dva doktorata, stekao je, u međuvremenu, i treći, na Filosofskom fakultetu Univerziteta u Bernu na temu: "Francusko-engleski ratovi u Boki Kotorskoj 1906-1814". Čak ni preporuku mitropolita Dimitrija i Arhijerejskog sabora nije predao mitropolitu Antoniju.
Pošto iz Rusije nije bilo nikakvog izveštaja o Nikolaju, mitropolit je posumnjao da je on uopšte tamo otišao. No, već prvih dana provedenih u Akademiji, Nikolaj je izbio na glas, preko disputa vođenih sa studentima i profesorima. Tim povodom, nešto docnije, mitropolit Antonije obavestio je mitropolita Srbije o mudrome i umnome jeromonahu Nikolaju, koji se nalazi u Petrogradu u Duhovnoj akademiji.

DOKTORAT U BERNU
STAROKATOLIČKI fakultet u Bernu, od svih fakulteta na zapadu, bio je najpodesniji za pravoslavne studente. Na njemu je studiralo nekolio pravoslavnih studenata. Nikola je stigao u Bern u poznu jesen 1904. godine. Školovanje u Švajcarskoj bilo je dosta lagodno i bezbrižno. Imao je dobru državnu stipendiju. Iz sačuvanih fotografija iz Berna, vidi se da se moderno odevao i odavao utisak evropskog gospodina i intelektualca.
U Bernu je Nikoli bio matični fakultet, ali je on odlazio i slušao predavanja na ostalim fakultetima širom Švajcarske, Nemačke, pa i Francuske. Ostajao je čitave semestre na drugim fakultetima, a ispite polagao u Bernu. Tako je iskoristio priliku da sluša najslavnije profesore, filozofe i naučnike u Evropi. To mu je pomoglo da stekne najšire evropsko i svetsko obrazovanje i nauči evropske jezike.
Po završenim diplomskim ispitima na fakultetu u Bernu, doktorirao je na istom fakultetu na temu: "Vera u vaskrsenje Hristovo, kao osnovna dogma apostolske crkve". Teza je pisana i odbranjena na nemačkom jeziku.

SUSRET SA KRALJEM PETROM
JEDAN razgovor kralja Petra Prvog sa protom Aleksom Ilićem odredio je dalju Nikolinu sudbinu.
- Spremamo se za veliku državu Jugoslaviju. Hoću da pošaljem na školovanje ljude koji će da budu vladike u novoj državi. Raspitaj se koja bi to deca bila - molio je kralj protu Aleksu.
Prota mu je, bez dvoumljenja, odgovorio:
- Jednog bih ti odmah mogao reći - Nikola Velimirović.
Kralj je rekao proti da ga odmah pozove. Kada je Nikola došao iz sela gde je učiteljevao, kralj ga ljubazno primi i reče:
- Idi kud hoćeš da studiraš šta hoćeš, ali moraš završiti teologiju, jer hoću da se posle toga zakaluđeriš.
- Dozvolite mi, vaše veličanstvo - odgovori Nikola - da za to zatražim blagoslov od roditelja.
Otac Dragomir bio je kratak i jasan:
- Sine Niko - tako mu je tepao - školovan si i pametniji od mene. Radi kako ti misliš.
Ali majka Katarina, kao svaka majka, usprotivila se da bude kaluđer.
- Ali, majko - pokušao je da je odobrovolji Nikola - ja neću biti običan kaluđer. Biću vladika. Meni će ruku da ljube.
Majka će na to:
- Sine, više volim da se oženiš i decu rađaš, pa makar druge u ruku ljubio.
Ipak je nekako uspeo da odobrovolji majku, pa je i ona dala svoj pristanak i blagoslov da se zamonaši.
Poruka s vrha, kralj Petar Prvi.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Sveta majka Rusija
  07.06.2003

U RUSIJI Nikolaj se upoznao s Pobjedonoscevima, velikim prokuratorom Ruskog svetog sinoda, koji mu je izdejstvovao besplatnu voznu kartu za putovanja širom Rusije. Za relativno kratko vreme, proputovao je svim ruskim oblastima, video sva glavnija mesta i gradove i posetio poznate crkve, manastire i svete lavre. Tako je neposredno upoznao veliku rusku dušu - onu prostu, iskrenu, divnu pravoslavnu svetu rusku dušu, po kojoj velika slovenska zemlja nosi ime - Sveta Rusija.
Upoznao je rusko monaštvo, preko ličnih susreta sa isposnicima i podvižnicima, koji su opitno doživljavali pravoslavno hrišćanstvo. U Opštinskoj pustinji sreo se sa znamenitim ruskim duhovnicima, sledbenicima Dostojevskog i Solovjeva i drugim živim slovenofilima. Tada se začela Nikolajeva misao o Svečoveku, nasuprot Ničeovom Natčoveku.
Rusija je bila Nikolajeva druga velika škola. Ruska pravoslavna duša, svojom toplinom, odudarala je od hladnog, pragmatičnog, paragrafskog duha Zapada. Korigovao je svoj stav prema Rusiji i, kako je docnije govorio, neposredno se uverio u opravdanost poznate maksime “Svetlost dolazi sa Istoka”.
Shvatio je da su mnoga pitanja i problemi, kojima je na Zapadu našao rešenje, drugostepene prirode, pred onom glavnom Istinom, što je u sebi i svetlosti svojoj nosi pravoslavni Istok.
Za vreme boravka u Rusiji, Nikolaj se teško razboli. Oštra ruska zima pokosila je njegov nežni i bolešljivi organizam. Dugo je bio u velikoj vatruštini i groznici, pa je pomišljao i na najgore. Na sreću, bolest poče popuštati, i on ozdravi. To je bila njegova treća ozbiljnija bolest.
I ovoga puta, Bog ga je spasao.

NESTAO DOKTORAT
DA bi svoj boravak u Rusiji učinio što korisnijim, on poče da sprema doktorat iz ruske istorije - četvrti po redu. Tezu je izradio, uglavnom, za veme boravka u Petrogradu. Kako je po pozivu mitropolita Dimitrija morao hitno da se vrati u Beograd, nije prijavio doktorski ispit.
Rukopis disertacije poneo je sa sobom. Kao suplent, tezu je stalno dograđivao i odlagao njenu odbranu. Kad je, na poziv predsednika srpske vlade Nikole Pašića, uoči rata i napada na Srbiju 1914. godine, morao da krene u Niš, spakovao je rukopis u jednu kutiju, u koju je stavio i novac, koji je u to vreme primio od izdavača S. B. Cvijanovića, kao autorski honorar za knjigu “Beseda pod gorom”.
Kutiju je predao svome prijatelju Dimitriju Rošu, zamolivši ga, da je, ako bude mogao, ponese sa sobom, ukoliko dođe do povlačenja. Nije mu rekao šta se u njoj nalazi. Dimitrije je ovu kutiju, pri povlačenju, doneo do Kraljeva. Ne mogavši da je dalje nosi, predao je kutiju jednoj ženi, svojoj poznanici i zamolio da je čuva, dok se on ne vrati.
Ta kutija nikada više nije pronađena. Rukopis doktorske teze pojavio se posle rata, kao knjiga pod tuđim imenom. Vladika od toga nije hteo da pravi pitanje. Nikada nije rekao koja je to knjiga, niti ko je njen lažni autor.
Dr Nikolaj je ostao u Rusiji do 10. maja 1911. godine. Na telegrafski poziv mitropolita Dimitrija i Arhijerejskog sabora, vratio se u Srbiju. To je bilo vreme kada je trebalo da se popuni upražnjena niška eparhija. Nikolaj se vratio iz Rusije, ali nije izabran za episkopa niškog.
Zašto Nikolaj nije izabran za episkopa, kako se očekivalo, ostalo je nepoznato. Najverovatnije je da nije hteo da se prihvati episkopske službe u uslovima i okolnostima koji su tada bili u srpskoj crkvi. Još jedanput, 1913. godine, on je odbio episkopski čin.
Još dok je bio u Rusiji, postavljen je kraljevim ukazom od 11. oktobra 1910. godine za suplenta (nastavnika) beogradske Bogoslovije “Sveti Sava”. Pre ovog postavljenja, Bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu ponudio mu je o drugi put mesto docenta i urednika čuvenog evropskog i svetskog crkvenog časopisa “Internacionalna teološka revija”.
Ovaj časopis je izlazio na tri jezika. Urednik je bio episkop Miše, profesor univerziteta u Bernu. Nikolaj je odbio tu laskavu ponudu i prihvatio se dužnosti nastavnika i vaspitača budućih srpskih sveštenika. Kao suplent predavao je filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. NJegov dolazak u Bogosloviju bio je pravo osveženje, kako u pogledu izvođenja nastave i predavanja, tako i oko pristupa đacima i načinu vaspitanja.
U tridesetoj godini života, ovenčan slavom velikog besednika, vrsnog intelektualca i poliglote, sa mnogobrojnim titulama i diplomama, pun energije i želje za radom u crkvi, Nikolaj nije mogao sav stati i ostati u školskoj učionici. Kao okean se razlio Beogradom i celom Srbijom. Služi i besedi po beogradskim i drugim crkvama, drži predavanja na Kolarčevom univerzitetu i mnogim mestima. NJegovo ime često se sretalo u novinama i o njemu se govorilo sa iskrenim divljenjem i poštovanjem, kao i sa velikim nadama i očekivanjima.
NJegova pojava pada u vreme kada u Srbiji nisu bili, naročito, cenjeni sveštenici. Istini za volju, bilo je malo sveštenika koji su značili nešto u intelektualnom, duhovnom i kulturnom pogledu. Mantija nije obezbeđivala neki društveni status.
Ni episkopi nisu uživali veliki ugled. Crkva je bila uspavana. Pravoslavlje je bilo državna vera. Srpska crkva imala je verski monopol. Bila je državna, povlašćena crkva. Budući neaktivna, konzervativna, zastarela, birokratizovana, odbijala je od sebe intelektualce i omladinu. Verski i duhovni život bili su u opadanju. Sekte su počele puštati svoje pipke, ne samo po gradovima, već i po selima širom Srbije. Besede mladog jeromonaha Nikolaja, njegova harizmatska ličnost, osobena pojava, stigli su kao plaha kiša na presahla polja. Došlo je do velikog duhovnog buđenja naroda. Naročito srpske inteligencije. Pojavljuju se prve Nikolajeve knjige. Znamenita studija o NJegošu “Religija NJegoševa”, pojavila se najpre u najznačajnijem književnom časopisu “Delo”, a potom kao zasebna knjiga 1911. godine. Ocenjena je kao najumnija studija o NJegošu. Čak i veoma strogi književni kritičar Jovan Skerlić, naročito kritičan prema svemu crkvenom, imao je laskavih reči za pisca “Religije NJegoševe”: “Mladi beogradski profesor Bogoslovije, nije manje interesantan od cetinjskog vladike.”
U izdanju S. B. Cvijanović, pojavljuje se “Beseda pod gorom” 1912. godine, a nova knjiga “Iznad greha i smrti” 1914. godine. Sve ove knjige doživljavale su nekoliko izdanja u toku jedne godine.

PRVE ŽRTVE RATA
NIKOLAJ je ostao crkvena, duhovna i kulturna ličnost prvoga reda u ondašnjoj Srbiji. Svojim radom započeo je i pokrenuo veliku duhovnu i versku obnovu u narodu. Međutim, bauk rata kružio je Evropom. Svet se spremao za nove sukobe i krvoprolića. Srbija je bila prva na udaru.
Godine 1912. poveo je srpski narod konačnu i odsudnu bitku za oslobođenje svih srpskih krajeva i za ujedinjenje u jednu državu. U tim istorijskim događajima aktivno učestvuje i jeromonah Nikolaj. Svojim snažnim religiozno- -crkvenim i nacionalnim istupima u javnom životu, on izaziva divljenje i poštovanje. Ne samo Srbija i Beograd, nego i ostali jugoslovenski krajevi govorili su tada o njemu sa uvažavanjem i pozivali ga raznim povodima, kako bi čuli njegove besede.
Nikolaj je pozvan u Sarajevo 1912. godine, na proslavu godišnjice Srpskog kulturnog društva “Prosveta”. Došao je u srce Herceg-Bosne ovenčan slavom najvećeg živog besednika pravoslavlja. Dočekala ga je prepuna crkva i porta naroda. Propoved je počeo rečima: “Dolazim iz Srbije, toga malog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda.”
Pozdravljen je ovacijama. Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove srpske nacionalne organizacije “Mlada Bosna”, koji će se 1914. godine uoči sarajevskog atentanta, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim “Besedama pod gorom”, kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost u borbi do konačnog oslobođenja.
U Sarajevu se tom prilikom upoznao sa najviđenijim predstavnicima porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grdićem, LJubibratićem i drugima. To je bilo vreme aneksije Bosne i Hercegovine.
U jednoj svojoj besedi izgovorio je reči, koje su docnije ušle u legendu: “Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, svojim herojstvom, hrabrošću i žrtvom, vi, Srbi iz Bosne, anektirali ste Srbiju Bosni.” Na povratku u Beograd, austrijske vlasti zadržale su ga nekoliko dana na pretresu u Zemunu. Sledeće godine zabranjen mu je odlazak u Zagreb na proslavu godišnjice NJegoša. NJegov govor je ipak pročitan u toku proslave.
Kada je srpska vojska na jugu stupila u ratne okršaje sa Turcima i Arnautima, Nikolaj budnim okom i dušom prati razvoj događaja na bojištu i u pozadini. Tada drži svoje znamenite besede koje su objavljene u knjizi “Iznad greha i smrti”. U srpskom besedništvu ništa ne gori takvim sjajem kao te ekstatične besede jeromonaha Nikolaja. Mogu se porediti samo sa Periklovim govorima u drevnoj Heladi, govorenim u slavu za otadžbinu.
Posle početnih borbi srpske vojske, pred legendarnu Kumanovsku bitku u besedi “O prvim žrtvama”, Nikolaj opominje:
“Pale su prve žrtve rata, pokapana je zemlja krvlju, zakukale su majke i zajecala siročad... Mi ne vodimo jedan osvetnički, no jedan oslobodilački rat. Mi nećemo Turcima da se svetimo, mi hoćemo samo da učinimo kraj njihovoj vladavini nad jednom rasom, koja je zrela da sama sobom vlada... Mi verujemo da Bog kroz nas vrši svoje delo. Bog, koji je pre pet stoleća poslao iz Azije jedno herojsko pleme da kazni zavađene i pocepane balkanske hrišćane, pale moralom i intelektom, podiže danas te iste hrišćane, preporođene i ujedinjene, da vrate tuđince, koji su završili svoju misiju na Balkanu, na njihovo azijatsko ognjište. Dobro su završili Turci bogodanu im misiju: niko bolje ne bi je izvršio od njih... Zato je Bog i izabrao taj narod, sa starozavetnim moralom, da kazni hrišćanski Balkan, u svemu slab izuzev prestupa. Nije Bog izabrao Turke da nas Turci prosvete, no da nas kazne. Nisu Turci došli na Balkna ko vaspitači naši, no kao sudije. Vladavina turska nije trebalo da znači za balkanske narode školovanje no ognjeno čistilište.
Pet stoleća goreo je balkanski hrišćanin u tom ognjenom čistilištu. Pet stoleća iskupljenja sledovalo je moralnom padu. Došlo je vreme vaskrsenju...”

SRPSKI ZLATOUST
U SVOJIM rodoljubivim besedama, izgovorenim u vreme balkanskih ratova, Nikolaj se pojavljuje prvenstveno kao sapatnik i sastradalnik, koji molitveno krepi postradale i posrnule. NJegovo besedništvo nije dovijanje u rečima, već, pre svega, saučestvovanje u sudbinama. Štaviše, modelovanje sudbine. U tom pogledu njegove besede, savršene po sklopu i zanosne intonacijom, dižu se kao oslonac pokolebanom plemenu.
Ovaj novi srpski Zlatousti, nije u svojim besedama samo popovao, nego je umovao. Nije krstio samo rukom, nego i glavom. Nije besedio samo sa crkvenog amvona, nego je svedočio životom. Nije po starinski agitovao i pridobijao za veru nego je ukazivao da vera znači život dostojan čoveka i Boga.

ZDRAVA I BOLESNA CRKVA
JEDNA grupa uglednih građana Šapca pozove jeromonaha dr Nikolaja Velimirovića, već proslavljenog crkvenog pisca i besednika, da na, Usekovanje, 11. septembra 1911. godine, propoveda u njihovoj crkvi. On prihvati poziv.
Na praznik crkva je bila prepuna. Bili su prisutni prvi ljudi varoši - profesori, lekari, advokati, sudije, oficiri, načelnici okruga, opštine, policije, itd. Prilikom poziva propuštene su, međutim, neke administrativne formalnosti i tadašnji episkop šabački Sergije, koji je ležao u svome dvoru bolestan, zabrani Nikolaju da propoveda u crkvi.
Stvorila se mučna situacija. Besednik najavljen, i stigao, narod se skupi i očekuje besedu. Vladika zabranio. Šta raditi?
Kada je za vreme svete liturgije došlo vreme za propoved, nastao je neprijatni muk. Posle duže pauze, jeromonah Nikolaj izašo je na crkveni amvon. Lica naroda su se ozarila. Pogledom svojih krupnih, crnih, prodornih očiju, obuhvatio je okupljeni narod i dubokim glasom počeo:
- Braćo i sestre, pozvali ste me da govorim danas, na ovaj veliki praznik u našoj crkvi. Ja sam se odazvao pozivu. Bolesni deo crkve, zabranio mi je da vam danas govorim. Obraćam se vama, zdravom organizmu naše svete crkve, za dozvolu da govorim besedu o borbi pravde sa nepravdom, dobra sa zlom, zdravlja sa bolešću. Dozvoljavate li?
Hramom se, iz nekoliko stotina grla i srca, prolomilo glasno - AMIN!
Nikolaj je održao jednu od najlepših svojih beseda o Jovanu i Irodijadi.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Misionar u belom svetu
  08.06.2003

ČIM je rat počeo, Nikolaj se odrekao plate suplenta Bogoslovije "Sv. Sava" i ustupio je državi dok rat traje. Iako nije mobilisan, dobrovoljno se javio da ide na bojište. Učestvovao je u borbama za odbranu Beograda, kao vojnik u rovu, na Adi ciganliji. Potom je raspoređen u glavni štab srpske vojske, odakle je, kako je s pravom rečeno, na jedinstven način vojevao za otadžbinu. Kao izaslanik Društva za pomoć postradalim u ratu, išao je u Drač i Skadar radi deljenja pomoći. No, pravi doprinos, dostojan njegovog ugleda i imena, Nikolaj će dati svojoj otadžbini tokom Prvog svetskog rata, svojim misijama u Evorpi i Americi.
Pored velikog angažovanja u narodnom, aktivno učestvuje i u crkvenom životu. Imao je, ne malo, kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. NJegova kritika bila je pozitivna (tih godina razišao se sa protom Aleksom zbog njegovih destruktivnih kritika, koje su bile besplodne).
Razume se, i on je bio i te kako kritikovan od strane konzervativnih i klerikalnih krugova u crkvi. Proročki duh ovog apostola i pastira nadilazio je svoje protivnike i zavidljivce, kojih je bilo mnogo za vreme njegovog života i kojih ima do danas. NJegova velika hrišćanska duša uvek je rado i lako praštala.
Početkom 1915. godine, u vreme kada ratna sreća okreće leđa Srbiji, predsednik srpske vlade Nikola Pašić poziva Nikolaja u Niš (vlada je već bila u izbeglištvu u ovom gradu), da ga otprati u Ameriku i Englesku da besedi o Srbiji i srpskim borbama za oslobođenje. Neko se morao suprotstaviti snažnoj austrougarskoj propagandi u Evropi i svetu, koja je satanizovala Srbe, kao divljake, varvare, zlikovce, ubice svojih i tuđih kraljeva (ubistvo Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, atentat u Sarajevu na princa Ferdinanda). Srpska vlada odabrala je Nikolaja koji je imao veliki ugled na Zapadu.
Prihvatio je odmah poziv srpske vlade i otišao u Niš. U improvizovanom kabinetu primio ga je sumorni Pašić.
- Pa šta da im kažem? - tražio je Nikolaj instrukcije.
- Kašće ti se samo - odgovori Pašić kratko i lakonski.

SLUŠAOCI U ZANOSU
NJIH dvojica su se, inače, međusobno mnogo cenili i poštovali.
Posle rastanka sa Pašićem, Nikolaj pakuje kofere i kreće na put u daleku Ameriku. Usput svraća u Pariz, gde se kao "dvorski sveštenik kralja Petra Prvog" pojavljuje na sednici Jugoslovenskog odbora.
Preko Engleske, u Ameriku stiže u drugoj polovini juna 1915. godine. Misija je bila sastavljena od dvadesetak ljudi, među kojima su bili dr Dušan Grgin, Raka Majstorović, upravnik hemijske laboratorije, potpukovnik Jevrem Popović i drugi. NJihov izričiti zadatak bio je da ujedine Srbe, Hrvate i Slovence u solidarnosti, pošto su prethodno delili zajedničku sudbinu u Austrougarskoj imperiji, odakle je ogromna većina pobegla u Ameriku.
Odmah po dolasku, jeromonah Nikolaj objavljuje članak u "Srpskom dnevniku" pod naslovom "200.000 Srba mrtvih za slobodu". U tom članku ističe:
"Mora da je bila neophodna ta samoodbrana kad je tako skupa. Mora da je bila velika srpska pravda, ljudska i Božja, kad je toliko skupa. Srbija je snažnija i svežija nego ikada".
Putovao je Amerikom bez predaha. Posećivao je sve veće gradove, držao predavanja, propovedi i skupove. Upoznao je Amerikance sa stradanjima srpskog naroda u oslobodilačkom ratu. Zajedno sa Mihailom Pupinom, profesorom na univerzitetu Kolumbija i počasnim srpskim generalnim konzulom u Sjedinjenim Američkim Državama, predsedavao je na istorijskom skupu u Amsterdamskoj operi u NJujorku. Cilj ovog skupa bio je da se probudi saosećanje za velike patnje srpskog naroda u borbama za oslobođenje. Tu je doneta rezolucija i prosleđena predsedniku Vilsonu, kojom se potvrđuje podrška saveznicima.
Misija dr Nikolaja doživela je veliki uspeh. Prijavilo se 20.000 dobrovoljaca slovenskog porekla, koji su otišli na Solunski front i tamo se herojski borili. Među njima bilo je Srba, Hrvata, Slovenaca, Čeha, Poljaka, Rusa... Ti dobrovoljci bili su docnije poznati pod imenom "Nikolajeva treća armija". Osim toga, stotine hiljada dolara i druge razne pomoći, poslato je braći na front i u otadžbinu.

MISIJA U ENGLESKOJ
POLOVINOM jula 1915. godine, održan je veliki zbor u Pitsburgu. U velikom pozorištu, pred nekoliko hiljada Srba i Hrvata, Nikolaj je govorio besedu "Roblje raskida okove". Tim govorom pokidao je lance austrijske propagande, koja je delila i zavađala Hrvate i Srbe. Sa zbora su upućeni telegrami o spremnosti za zajedničku borbu za oslobođenje i ujedinjenje. Tom prilikom, predsednik hrvatske zajednice Josip Marohnić, na svečanoj večeri, u svom govoru, rekao je: "Kad bi Vatikan imao ovakvog fratra, dao bi za njega celo zemljište na kome je sazidan Vatikan".
Zaslugom pomenutog Marohnića, organizovana je pres-konferencija na kojoj se Nikolaj obratio predstavnicima sedam pitsburških dnevnika. Sutradan, jedan ugledni novinar zapitao se u svom članku: "Kakav je ovo čovek? On sa nekoliko rečenica uništava čitave tomove austrijskih napisa o Srbiji".
Sva pitsburška štampa krupnim naslovima pisala je o pravednoj borbi Srbije za pravdu i demokratiju. Tako je bilo i širom Amerike, u Klivlendu, Detroitu, Čikagu, Geri, Denveru, Sent Luisu, Los Anđelesu, San Francisku...
U Stubenvilu, pod snažnim utiskom Nikolajevog govora, slušaoci su došli u neki zanos - skidali su sa sebe nakit i zalagali, jer neočekivnao nisu kod sebe imali novac. Za jedan čas sakupljeno je nekoliko hiljada dolara pomoći za Srbiju. Tako je bilo svuda od Atlantika do Pacifika.
Po nalogu mitropolita Dimitrija, Nikolaj je tokom boravka u Americi počeo rad i na organizaciji života Srpske pravoslavne crkve među našim iseljenicima. Udario je temelje snažnoj crkvenoj organizaciji koja traje do danas. Snažnom harizmom uspeo je da okupi pravoslavne i katoličke sveštenike, koji su 1915. godine prihvatili zajednički jugoslovenski program.
Krajem 1915. godine, Nikolaj iz Amerike stiže u Englesku. Engleska i Englezi bili su glavni cilj njegove misije. Već prekaljeni svetski putnik, Evropejac i kosmopolita, znao je da se u zemlji gordog Albiona kroji sudbina sveta i vuku glavni konci svetske politike. NJegov rad u Engleskoj okrenuo je javno mnjenje Engleske i Evrope u srpsku korist. Taj rad nije bila propaganda u običnom smislu te reči. Bio je to rad jednog apostola koji snagom vere utiče na velike mase.
NJegov uticaj na najvišeg crkvenog velikodostojnika Engleske, nadbiskupa od Kenterberija, bio je veliki. NJihova teza je bila da među pravoslavnom i anglikanskom crkvom nema velikih i nepremostivih razlika, i da one treba da se ujedine. To je bila želja i velikih masa engleskog naroda. O toj ljubavi Engleza prema pravoslavlju svedoče dugi redovi engleskih vernika i naroda ispred Margaret crkve, gde je Nikolaj služio i propovedao. Kao Jan Hus stajao je na propovedaonici i govorio, dok ga je narod slušao u ekstatičnom zanosu.
Nikolaj je gradio dobre odnose i sa rimokatoličkom crkvom u Engleskoj. Kardinal Burn je vrlo cenio dr Nikolaja i bio sa njim u stalnoj vezi. Zahvaljujući tim vezama, on je ušao u najviše mondenske i aristokratske krugove Londona. Zahvaljujući dobroti i plemenitosti jedne skromne Amerikanke iz Kalifornije, mis Pek, koja je Srbima i Nikolaju dosta pomogla u Engleskoj, stvoren je u Londonu jedan centar srpske kulturne propagande.
NJena ideja bila je da se u jednoj od najlepših ulica Londona stvori Srpski informacioni biro. Taj biro imao je dve prostorije i na suprotnoj strani dućan. Taj dućan bio je pravi štab dr Nikolaja. Tu su dolazili mnogobrojni posetioci koji su želeli dobiti informacije o egzotičnoj orijentalnoj zemlji koja se zove Srbija.
Naivnost i neobaveštenost Engleza bila je neverovatna. Neke engleske dame su mislile da u Crnoj Gori žive crnci, i da se zato zove Crna Gora. Druga neka Engleskinja pitala je da li u Srbiji ima ptica. Biro je uvek pružao najpotpunije podatke o Srbiji, o njenoj istoriji, kulturi, običajima, veri, vrlinama, ali i manama naroda, vekovnoj borbi sa Turcima, njenim zadužbinama - crkvama i manastirima.

GOVOR O NJUJORKU
NIKOLAJ je došao u Ameriku, da svojim zlatoustim govorima digne jugoslovenske iseljenike na pobunu i borbu protiv Austrije. O njegovim govorima u Americi jedan savremenik piše:
"Jezik izvanredan, čist kao kristal, bogat izrazima. Argumenti teški kao maljevi, i po izvesnom taktu, kao vešt kovač, bije Nikolaj kao po gvozdenom nakovnju... Vratio se jednom iz Kalifornije trijumfalno, brišući sve pred sobom, kao tajfun".
Učestvovao je kao glavni govornik na zboru 29. jula u NJujorku. Pre njega govorio je Pupin. U ime Hrvata Juraj Bošković. Onda je Nikolaj održao govor i pored ostalog rekao:
- O, jednokrvna braćo slovenska! Kad vas upitaju Amerikanci jeste li vi Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, nemojte reći da jeste. Kažite im da, kad razgovaramo, moramo uzeti tumače. Običaji su nam sasvim različiti. Srbi su ljudožderi, a Hrvati civilizovani. Srbi veruju u Budu, a Hrvati u Muhameda. Nemojte im reći da smo jedno. Jer, ako im kažete, da govorimo istim jezikom zapitaće vas: "Pa zašto niste zajedno? Ismejaće vas, narugaće vam se.

PREDSTAVA O SRBIJI
ZA englesku javnost, Srbija je predstavljala jednu egzotičnu zemlju, negde u Evropi. Bilo je dobroćudnih Engleza u provinciji, koji su predstavu o Srbiji imali kao o nekoj afričkoj koloniji. Objasniti Englezu da je Srbija stara evropska zemlja, da vodi borbu za svoju slobodu i ujedinjenje, da je saveznik Velike Britanije i da se bori rame uz rame sa saveznicima, bila je stvar herojskog podviga.
Albanska golgota srpske vojske bila je apsolutno nepoznata engleskoj javnosti. Ni sami engleski političari i vojskovođe, nisu imali jasnu predstavu o posledicama srpskog povlačenja kroz Albaniju.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Sin svoga naroda
  09.06.2003

POJAVA misterioznog pravoslavnog kaluđera, po svemu ekscentričnog za engleska shvatanja, njegova crna brada i kosa poput lavlje grive, proročki pogled krupnih crnih očiju, glas koji je podsećao na potmulu grmljavinu daleke artiljerije, čist i briljantan jezik najvišeg sloja engleske aristokratije, a iznad svega zlatousta rečitost, brzo su osvojili srca i duše Engleza. NJegova plemenitost i iskrenost, njegov duh i neposrednost, univerzalno obrazovanje i otmeni smisao za lepotu i pesmu, otvorili su mu sva vrata.
Nikolaj je, kao pravi Šumadinac, bio čisti predstavnik svoje rase. Širokogrud i impulsivan, nije voleo cepidlačenja profesionalnih političara. Mrzeo je licemerje i laž. Bio je, doduše, ćudljiv. Pritisnut mnogobrojnim poslovima i obavezama, ponekad, nedovoljno organizovan, i nesređen. Pravi sin svoje zemlje i svoga naroda.
U njegovom karakteru bile su oličene sjajne i tmurne crte srpskog čoveka. U njegovoj duši bilo je odjeka one srpske, vekovne, titanske borbe za opstanak, koju je krasio zanosni optimizam, koji ne poznaje prepreke. Zato je njegov doprinos u radu srpske misije u Engleskoj neizmeran. On je bio motor i duša te misije.
Po šest-sedam puta na dan je propovedao u različitim krajevima Londona. Sa podjednakim žarom i zanosom govorio sa aristokratijom i sa plebsom. U govorima o svome narodu, glavna vodilja mu je bila naša narodna pravda, gledana vazda sa religioznog, odnosno, hrišćanskog pravoslavnog aspekta. Međutim, nije bio fanatik i ekstremista.
Priznavao je mnoge pogreške i mane svoga naroda, koje su nemačka i austrijska propaganda uveličavale, ali u isto vreme isticao vanredne lepe i člemenite njegove osobine, koje su neprijatelji tendenciozno i vešto prikrivali.
Najuzvišenija ideja, koja ga je zagrevala i oduševljavala, koju je zastupao i preko nje se najbrže i najviše približio vodećim krugovima engleskog društva i crkve, bila je ideja o ujedinjenju svih hrišćanskih crkava. Ona mu je dala autoritet i silan ugled, te je mogao mnogo raditi i uraditi za svoj narod.

BESEDA U KATEDRALI
JEDAN od najznačajnijih događaja u radu naše misije i dr Nikolaja u Engleskoj, bio je proslava Vidovdana 1916. godine. Duša ove proslave bio je Nikolaj. To je bio prelomni trenutak kada je celo englesko javno mnjenje stalo na stranu Srbije. "Dan Kosova", kako su ga Englezi nazivali, imao je za cilj da ime Srbije raznese po celoj Engleskoj i da pokrene narod na darežljivost u korist napaćenih i izmučenih naših vojnika i naroda.
Predsednik Odbora za proslavu bio je lord arhiepiskop kenterberijski Randal, lični prijatelj Nikolajev. Po svim većim gradovima prodavan je "Vidovdanski cvetak", a u svim engleskim crkvama prikupljan je prilog za Srbiju. Prikupljena je ogromna suma novca.
U Londonu proslava je bila najsvečanija. U najvećoj londonskoj crkvi, znamenitoj katedrali Svetog Pavla, održana je svečana liturgija. Nikolaj je održao besedu na temu "Duša Srbije". Bilo je to prvi put da jedan stranac druge konfesije govori u ovom hramu. Beseda je impresionirala sve prisutne. Priloge su davali i bogati i siromašni. Mesecima posle vidovdanske proslave stizali su obilati prilozi, a celom akcijom rukovodila je plemenita grofica Karington Vajld.
Kada je poglavar Anglikanske crkve lord Randal, arhiepiskop kenterberijski, pozvao Nikolaja da, na Vidovdan, govori u katedrali svetog Pavla, pružena mu je prilika da ceo dan uoči Vidovdana razgleda katedralu i da se upozna sa njenom istorijom i znamenitostima. Ovaj hram spada u red svetskih arhitektonskih čuda. Ceo dan, zahvaljujući ljubaznim domaćinima, Nikolaj je razgledao raskošnu crkvu i divio se njenoj lepoti.
Sutradan, na Vidovdan, ogromna crkva bila je puna do poslednjeg mesta. Bio je prisutan kraljevski dom sa kraljem Đorđem Petim, na čelu, i sva ugledna engleska aristokratija. U hram se moglo ući samo sa specijalnim pozivnicama i propusnicama. Sa nestrpljenjem se čekao Nikolajev govor.
Nikolaj je izašao na predikaonicu (mesto za propoved) u najprostijoj monaškoj rizi. Ceo jedan minut fiksirao je svojim crnim očima okupljeni narod u hramu. Kada su se sve oči, srca i misli slile u jedno, počeo je svoju znamenitu besedu "Duša Srbije".
"Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, ponos Engleske i hrišćanstva. Građen je od najskupocenijih materijala donošenih iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Granit i mermer od koga je građena ispirali su talasi stotine mora i okeana. Zlato i drago kamenje kojim je ukrašena doneti su iz najskupocenijih rudnika Evrope i drevne Azije. Sa pravom se ovaj hram ubraja u arhitektonska čuda sveta.
No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje sa Balkana, u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovoga!"
Nastao je tajac. Gordi Englezi, gledali su zbunjeno u njega. Nastao je žamor u vidu podsmeha. Šta ima lepše od ovog hrama? Šta ovaj čovek priča? Koja je to zemlja? - lebdela su pitanja u vazduhu.
Pauza je trajala nekoliko minuta. Nikolaj je široko mahnuo rukom. Nastao je ponovo tajac. Onda je iz džepa svoje monaške mantije izvadio fotografiju i okrenuo je narodu. To je bila fotografija Ćele-kule na Čegru.
"Evropo!", nastavio je glasom strašnijim od grmljavine, "ovo je hram sazidan od lobanja i kostiju moga naroda, koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru na južnoj kapiji Evrope. Kada bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak. I svaki Srbin danas mogao bi dići ruku i pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno.
Mi smo tupili našim kostima turske sablje i našim leševima sputavali i obarali horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu, i to ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Šilera, za sva ona bela i crvena stoleća, kada je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa vršila smelo koregiranje i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno, mi, strpljivi robovi, klali smo se sa neprijateljima njenim na kapijama braneći ulaz u čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda njena, divlje trnje oko pitome ruže.
Na današnji dan srpski knez Lazar je 1389. godine, sa svojom hrabrom vojskom stao na Kosovu polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu evropske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje. Gde su? Izginuli braneći Evropu. Danas Srbija od Evrope očekuje da joj pomogne!"

PRIZNANJE LOJDA DŽORDŽA
HRAMOM su se prolamali uzdasi i glasni jecaji. Kada je završio govor, svi su ustali i iz sveg grla pevali srpsku himnu "Bože pravde". Onda je kralj Đorđe stao pred narod i uzvinuo:
"Engleska neće vratiti mač u korice, dok Srbija ne bude slobodna!"
Tom prilikom skupljeno je dosta pomoći za Srbiju. Prisutni su davali novac. Oni koji nisu imali dovoljno novca kod sebe, skidali su skupoceni nakit i davali za Srbiju.
U znak priznanja za celokupni svoj rad, dr Nikolaj od arhiepiskopa kenterberijskog i veće grupe najuglednijih Engleza, dobio je visoko odlikovanje, Naprsni krst sa Poveljom i albumom. Povelja glasi:
"Poklon Naprsnog krsta prečasnom ocu Nikolaju Velimiroviću, od najuvažnijeg lorda arhiepiskopa od Kenterberija i od nekoliko njegovih prijatelja u engleskoj crkvi; na praznik Sv. Grigorija 1919. godine u Lambet palati, posle njegovog boravka u Engleskoj za vreme velikog rata.
Prečasnom Nikolaju Velimiroviću
Dragi moj brate, prijatelji koje ste stekli za vreme vašeg boravka u Engleskoj, ne mogu da vas puste bez vidljivog znaka svog poštovanja i ljubavi. Vi ste bili s nama tri godine u najtragičnije vreme koje je poznato u ljudskoj istoriji. Pozdravljamo vas srdačno, kao i vašu mučeničku otadžbinu. Mi smo srećni što smo vas upoznali. Pozdravljamo vas kao izaslanika srpske crkve našoj crkvi. Mi smo sa velikom radošću slušali vašu propoved - jednog istog jevanđelja, koje je upućeno celom čovečanstvu od jedinog Iskupitelja, Gospoda našeg Isusa Hrista.
Naprsni krst koji Vam dajemo, jeste znak opšte ljubavi koja nas veže u jedno i koja će, kao što se mi nadamo i verujemo, u toku nastupajućih godina, ujedinjavati crkve i narode celoga sveta.
Molimo Vas da Krst primite kao skroman znak uspomene na prošle dane, koje ste proveli među nama, u nadi da ga nosite na dobro Srbije, hrišćanstva i celog sveta, i kao znak da spasenje i jedinstvo može da pruži jedini Isus Hristos.
Ja sam Vaš pokorni brat i sluga u Gospodu Isusu Hristu - Randal..."
Ugledni engleski državnik Lojd DŽordž, ministar rata i docnije predsednik vlade, koji se zalagao za odlučnije vojno angažovanje Engleske na kontinentu, uključujući i otvaranje solunskog fronta, ocenjujući rad dr Nikolaja tokom njegove misije u Engleskoj i Americi, u svojim memoarskim sećanjima piše: "Svojim predanim i požrtvovanim radom, na pridobijanju dobrovoljaca za solunski front, objašnjavanjem pravedne borbe Srbije za slobodu i ujedinjenje, dr Nikolaj je doprineo koliko jedna armija na frontu".

EVROPSKA POMOĆ
KRAJEM 1915. godine, kada je Nikolaj iz Amerike stigao u Englesku, situacija je izgledala beznadežna. Austrijska i nemačka propaganda, do te mere uspele su da satanizuju Srbe i Srbiju, da se nije znalo kako i odakle početi sa popravljanjem tog stanja. Na frontu u Srbiji, situacija je bila još teža. Srbija je kretala na albansku golgotu.
Čestitajući Božić svom prijatelju jeromonahu Nikolaju u Pitsburgu, Nikolaj iz Londona piše:
"Javljam Vam se iz evropske Ponoći. Nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo, i jedino nam još odozgo sija.
Naš narod je na krst raspet potpuno.
Jedino je još slobodna ova krvava gruda zemlje koja se nikad nije bila savila pod jaram osvajački - Crna Gora. No, dok Vi dobijete ovo pismo - ko zna kako će izgledati promenljiva karta Balkana.
Pa, ipak mi, nejaki u svemu sada ovako, jaki smo u nadi i veri u skoro svanuće Dana. Ovo je zlo namenjeno samo ovom pokolenju, no ovo će biti dobro za sva buduća. Kad smo u tome jaki, budite i Vi, i hrabrite narod svoj oko sebe."

MRAK PET VEKOVA
JEDNOM prilikom Srpski informacioni biro, uz pomoć britanske vlade, organizovao je dobrotvorno veče u jednoj ogromnoj pozorišnoj dvorani u Londonu. Posle nekoliko govornika, na binu je izašao Nikolaj.
- Ugasite svetlo! - uzviknuo je zapovednički.
Dvorana je utonula u mrak. Mrtva tišina trajala je nekoliko sekundi, a onda poče žagor, koji se, kako minuti odmicahu, poče pretvarati u proteste i nezadovoljstvo. On je stajao na bini nepomičan kao spomenik.
- Upalite sijalice! - začu se njegov prodorni bas-bariton, kao rika lava kroz noć.
Sijalice planuše, publika se smiri i on nastavi:
- Evropo! Ne možeš u mraku da izdržiš pet minuta. Moj narod živi u mraku ropstva i turskog zuluma pet vekova! Došlo je vreme da roblje raskiva okove. Došlo je vreme da Evropa vrati deo duga Srbiji.
I ovoga puta prikupljeno je dosta pomoći našoj vojsci na frontu i narodu u Srbiji.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Na kraju pristanak
  10.06.2003

TOKOM boravka u Engleskoj, dr Nikolaj je putovao Evropom u Ameriku. U novembru 1915. godine, ponovo je boravio u Parizu desetak dana, radeći za srpsku stvar. Tu se sastao sa suprugom Nikole Pašića a i sa kraljicom Natalijom Obrenović, koje su u Francuskoj obavljale svojevrsnu misiju za Srbiju. Tom prilikm molio je kraljicu da otputuje u Rusiju i da tamo nastoji što više zainteresovati Ruse za sudbinu Srbije.
Dr Nikolaj iz Engleske drži stalne veze sa Amerikom. Prati i stimuliše akcije srpskih organizacija sa druge strane Atlantika. Krajem 1915. godine, podstiče Mihaila Pupina da izda proglas svim Srbima u toj zemlji da, preko Narodne odbrane, pošalju našoj vojsci na solunski front "Božićni darak" u paketima u vrednosti dva dolara: košulja, dva para čarapa, duvan, sapun, četkica za zube itd. Otpremljeno je 15.000 paketa. Za nešto više od dve i po godine blagodareći zauzimanju dr Nikolaja iz Amerike u Srbiju je po pisanju "Srpskog dnevnika" poslato više od 1.000.000 dolara, i upućeno na solunski front preko 18.000 dobrovoljaca - Srba, Hrvata i Slovenaca. Najveći uspeh bio je što je za ideju ujedinjenja pridobio hrvatske i slovenačke sveštenike rimokatoličke crkve, dokazujući da u budućoj državi mogu živeti zajedno katolici i nekatolici.
Krajem 1917. godine, Nikolaj ponovo putuje u Ameriku. Srpsku misiju na Vašingtonskoj železničkoj stanici dočekao je ministar spoljnih poslova Amerike, gospodin Lesing i mnoštvo naroda. Uoči Božića 24. decembra, misija je primljena u američkom Senatu. Predsednik Senata, u svom pozdravnom govoru, izrazio je nadu da će sadašnji rad biti krunisan oslobođenjem i ujedinjenjem srpskog naroda.
Na Božić, misija je u društvu ministra spoljnih poslova, položila venac na grob DŽordža Vašingtona. Tom prilikom Lesing je uporedio tvorca i osnivača američkih sloboda sa delom vožda Karađorđa.

POVRATAK U ENGLESKU
IZ Amerike Nikolaj se ponovo vraća u Englesku, gde nastavlja svoju misiju. Za Engleze on je bio moć pred čijom su se veličinom klanjali. Bio je ovaploćenje jedne titanske snage i sile, za koju su oni verovali da se nalazi u pravoslavnoj crkvi. NJihova anglikanska crkva, imala je malo životnog soka. Iznutra razdeljena na mogobrojne sekte i jeresi, spolja bez oslonca na neku jaču crkvu, osećala je živu potrebu da se ujedini, naročito, sa pravoslavnom crkvom. I u to doba javio se Nikolaj. Englezi su bili hipnotisani njime.
Pobede savezničkih armija na svim frontovima, doprinele su završetku velikog rata. Naša misija u Engleskoj privodila je kraju svoje aktivnosti, posle četvorogodišnjeg napornog i uspešnog rada.
Iz Engleske Nikolaj se vratio u Srbiju. Stigao je u Beograd početkom marta 1919. godine. Još od povratka sa studija, priželjkivalo se da bude izabran za vladiku. To je bila jednodušna želja verujućeg naroda u Srbiji, naročito Beograđana. Beograd je pamtio njegove zlatouste besede. NJegov prvi govor, na Svetog Stefana 1910. godine, u Sabornoj crkvi, prerastao je u legendu. Nisu zaboravljeni govori u Balkanskim ratovima i njegovo učešće u njima.
Naročito je pamćen i prepričavan govor koji je držao pred početak rata 1914. godine, kod stare bogoslovije, na mestu gde je danas francuska ambasada. Na okupu je bilo mnoštvo građana. Bili su prisutni predstavnici stranih država, među kojima ruski i austrijski poslanik u Srbiji. Austrijski poslanik je demonstrativno napustio skup, zbog oštrih reči o politici Austrije na Balkanu, i prema Srbiji. Narod je cenio i Nikolajevo učešće u prvim borbenim redovima u bitkama za odbranu Beograda. Cenjen je njegov rad u Engleskoj i Americi na pridobijanju saveznika na stranu Srbije.
Očekivalo se da će Nikolaj biti izabran za vladiku još dok je bio u Rusiji, kada je biran episkop za Nišku eparhiju. Do izbora nije došlo iz neobjašnjivih razloga. Zbog loših i nesređenih prilika u crkvi, naročito među višom jerarhijom, odbio je 1913. godine, da bude biran za vladiku. Tada se naročito žalio na neslogu srpskih arhijereja i njihovu pripadnost pojedinim strankama koje su ih podržavale.
U vreme Nikolajevog povratka iz Engleske, bilo je aktuelno pitanje izbora žičkog episkopa. Mitropolit Dimitrije pozvao je Nikolaja na razgovor i pokušavao da ga privoli da se prihvati izbora. To je učinio i vladika timočki Melentije. Nikolaj nije dao pristanak.
Posle toga pozvao je Nikolaja i predsednik vlade Stojan Protić i pokušao da ga ubedi da prihvati mitropolitov predlog, ali on nije udovoljio ni njegovoj želji. Posle toga, veliki broj viđenijih ljudi iz crkvenih i političkih krugova, uglavnom njegovih prijatelja, ubeđivali su se i molili Nikolaja da se prihvati izbora za episkopa.
Nikolaj je slušao molbe i ubeđivanja strpljivo i pažljivo, po običaju pognute glave, pa bi ponekad rekao: "Da, da, tako je, braćo i gospodo, po vašem mišljenju samo Nikolaj treba da bude vladika i sve će biti u redu. Ćutke prelazite preko drugih, mnogo važnijih i pretežnijih potreba i stvari u crkvi, o kojima treba misliti i raditi na njihovom popravljanju".
Ipak, računajući da će kao vladika više moći da učini za svoju crkvu, on je pristao na izbor. Arhijerejski sabor izabrao ga je za vladiku 25. marta 1919. godine.

USTOLIČENJE U ČAČKU
VEST o izboru prenele su sve novine. Radost svih prijatelja crkve i vernika bila je velika. Mnogi su u tome gledali prelomni trenutak u životu i istoriji srpske crkve. Izborom su naročito bili obradovani intelektualni krugovi naklonjeni crkvi. Svečana hirotonija (proizvođenja u čin episkpa) zakazana je za 18. maj.
Tog dana, na čitav sat pre početka službe, počele su stizati u beogradsku Sabornu crkvu i portu kolone pobožnog sveta. Crkva je bila dupke puna. Svi su čekali momenat kada će Nikolaj, kao novi vladika, izgovoriti svoju pristupnu besedu. Kada je iz ruku mitropolita Dimitrija primio žezal, kao simbol ahrijerejske vlasti i dostojanstva, izašao je na amvon u novim zlatkotkanim odeždama (poklon prijatelja iz Engleske) i izgovorio svoju propoved, silnu kao i uvek.
Taj govor bio je program njegovog budućeg vladičanskog rada. Pomenuo je tri izvora iz kojih će crpeti snagu u radu: Jevanđelje, istoriju i tradiciju svetosavske Žičke eparhije. Na kraju je rekao:
"Braćo i sestre! Neki će vas učiti da je čovek postao od majmuna. Ja ću vas učiti da su i majmun, i crv, i čovek postali od Boga. I pri svemu tome, kako često biva da čovek gazi dublje po grehu nego majmun i crv, njemu je dodeljeno osobito dostojanstvo i mogućnost da se digne u visine nebeske. Kadar je da dostigne savršenstvo i da se ugleda na anđela, na svoju stariju i savršeniju braću. Ali, ako moje reči ne budu kadre, u srcima ljudi zapaliti oganj, vere i uneti toplinu u njihove duše, zašta je onda ovo arhijerejsko odelo na meni. Neće li praporci na mojim odeždama samo prazno zveketati i odavati besciljan i tup zvuk..."
Mesec dana posle hirotonije u Beogradu, 25. juna 1919. godine, zakazano je svečano ustoličenje na tron episkopa žičkih. Sedište Žičke eparhije bilo je tada u Čačku. Ogromno mnoštvo sveta Čačka i okoline, uoči tog dana, izašlo je do mosta na Moravi da dočeka novog vladiku. Stigao je u pola šest uveče. Na ulasku u grad pozdravio ga je predsednik opštine Jovan Mihailović. U govoru je posebno istaknuta vladikina aktivnost u Evropi i Americi.
Kroz ogroman špalir đaka i omladine, koji su cvećem posipali put kuda je prolazio, stigao je u čačansku Sabornu crkvu gde je izvršen svečani čin uvođenja u tron žičkih episkopa. Kraljev ukaz o postavljenju pročitao je ministar vera Tugomir Alaunović, a gramatu Arhijerejskog sabora - prota Mihailo Popović. U čačanskom hotelu "Krin", priređen je uveče svečani banket.
Na banketu vladika je održao svoj pozdravni govor koji je pozdravljen ovacijama i klicanjem kralju Petru i novoj državi Jugoslaviji.
Posle slavljenikovog govora, narodu se obratio prof. Mihailo Pupin, koji je vladiku dopratio iz Beograda. Pupin je govorio o veri Amerikanaca u Boga i njihovom divljenju Srbiji i srpskom narodu u poslednjem ratu, što je zasluga vladike Nikolaja.
Sutradan je u čačanskoj crkvi bila prva svečana arhijerejska liturgija novog vladike. Hor čačanskih đaka pevao je sa galerije, a crkva je bila prepuna naroda. Vladika je održao besedu kakva se do tada nije čula u čačanskom hramu. Od tada, nižu se besednički biseri u Žičkoj eparhiji, kakvih nije bilo ni od vremena Svetog Save.
Čim je stupio na dužost žičkog episkopa Nikolaj je pokrenuo brojne aktivnsoti u Eparhiji. Dotle ustajali i učmali crkveni život, postaje živ i dinamičan. Krenuo je da posećuje sela i gradove, da služi i propoveda podučavajući narod veri. Dočekivan je svuda sa oduševljenjem i poštovanjem. Odmah je pokrenut eparhijski list "Pregled", koji je imao informativno-vaspitni karakter. Donosio je vesti iz života Eparhije i štampao vladikine tekstove versko-poučne sadržine. Zaveo je praksu da se, za svaki veći praznik, naročito za Božić i Vaskrs, obrati pastirskom poslanicom narodu svoje eparhije. Sve te poslanice štampala je i donosila štampa širom Srbije, naročito prestonički dnevni listovi.

PRAVI PATRIOTIZAM
PATRIOTIZAM je neznabožačka reč, i bukvalno označava ljubav prema zemlji svojih otaca. Interesantno je, da od svih hrišćanskih naroda, čini mi se, jedino Srbi imaju za patriotizam reč rodoljublje, koja je po smislu bliža hrišćanstvu. Jer, jedna je stvar voleti svoju zemlju a druga voleti svoj rod, to jest ljude bliske sebi po raznim osobinama i oznakama. Rodoljublje znači ograničeno čovekoljublje; ono nije u punoj meri hrišćansko čovekoljublje, ali s druge strane nije ni zemljoljublje.
Pravo rodoljublje je škola za široko hrišćansko čovekoljublje. Mi se moramo školovati prvo da volimo bližnje, da bismo se docnije naučili voleti i dalje. Nažalost, rodoljublje u Evropi danas više dolazi do negativna izraza nego do pozitivna, tj. više se izražava mržnjom prema susednim narodima nego ljubalju prema svom sopstvenom. Pravo rodoljublje ne uključuje ni malo mržnje prema susednom narodu. Nije najveći rodoljub francuski onaj koji najviše mrzi Nemce, ni japanski onaj ko najviše mrzi Amerikance. Rodoljublje treba ceniti po veličini ljubavi a ne po veličini mržnje, inače promašava cilj, i obraća se u mračni šovinizam, tešku bolest Evropljana kojoj se Azijati rugaju.
Znaj, mladi čoveče, da tvoj narod s pravom očekuje tvoju ljubav prema njemu. Ne zaboravi ni svoj dug blagodarnosti prema narodu, kroz čiji si jezik, običaj, ustanove i iskustvo i ti došao do individualnog izraza kao čovečija ličnost. No, ne zaboravi, s druge strane, da je tvoj narod samo jedna grana na drvetu čovečijeg roda, na drvetu koje je jedna i ista Ruka posadila. Ta ruka drži sunce, kojim obasjava celo drvo, očekujući od svake grane plod svoj i vreme svoje.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Pesma Bogu LJubostinji
  11.06.2003

U VLADIČINOJ pismenoj zaostavštini ostali su zapisi o poseti pojedinim crkvama i manastirima eparhije, pod naslovom "Tamo amo po eparhiji". Zapisi obiluju interesantnim zapažanjima i lucidnim komentarima.
Posle posete manastiru LJubostinja, zapisao je: "LJubostinja, odmor duši! Najlepša pesma Bogu ispevana na srpskoj zemlji! Koliko robovanja i koliko slobode ona je doživela i nadživela, pa ipak stoji uvek lepa, čista, devičanska, kao i prvih dana, kada je svetla carica šetala u crnini oko nje na tihoj mesečini, moleći se Bogu za kosovske žrtve. LJubostinjska šuma kao bosiljak, bezdušno satrvena od "kulturnih" Nemaca. Svako, ko ima duše, mora biti duboko potresen i na molitvu trgnut, kada samo baci pogled na veličanstvenu crkvu Lazareve gospođe..."
U Trsteniku zapisuje: "Najlepša parohijska crkva u celoj eparhiji. Jasan dokaz pobožnosti malog grada Trstenika. Crkva im može biti ponos i dika. Bili bi još srećniji da se mogu podičiti složnim sveštenicima. Jedan građanin kaže: 'Ne idem u crkvu deset godina, zbog svađe sveštenika!' Grešiš, brate! Ne ide se u crkvu radi sveštenika već zbog Boga i svoje duše. Sveštenik je grešan čovek kao i ti, i odgovaraće Bogu za svoju službu."
Interesantan je zapis iz Zablaća: "Hram u najžalosnijem stanju. Naravno, nije zidan od Rada Neimara, čija nijedna crkva nije prepukla za 50 godina, no od novih majstora, čije građevine pucaju za njihovog života. Stari majstori pričešćivali su se pre građenja, a novi sa svakom ciglom uziđuju u hram po jednu krupnu psovku. Ta psovka i cigla ne drže se nikako zajedno, gospodo neimari! Moglo bi im se savetovati da crkve zidaju dalje od druma, da ne pada po njima prašina i da se rabadžujske psovke ne mešaju sa molitvom sveštenika pri svetom putiru. Da je mudro zidati hram ukraj druma, zidali bi tako Nemanjići, ljudi mudriji od nas sadašnjih..."

U MISIJAMA CRKVE
ZBOG velikog ugleda u celom pravoslavnom i hrišćanskom svetu i zbog znanja nekoliko jezika, vladika je bio član raznih delegacija Srpske crkve koje su učestvovale na mnogobrojnim crkvenim i mirovnim konferencijama posle rata. U maju 1920. godine, bio je u Atini i Carigradu na jednoj crkvenoj pravoslavnoj konferenciji koja se bavila drugim svešteničkim brakom. Povodom boravka u Carigradu, vladika je zapisao:
"Kada sam u toku rata bio u Londonu, progonila me jedna gospođa, grafolog, da joj napišem nekakav tekst kako bi pročitala moju sudbinu iz rukopisa. Odbio sam i rekao da u to ne verujem. Međutim, ona je bila uporna. Da bih se otarasio te uporne žene, uzeo sam hartiju i napisao nekoliko reči. Jednoga dana, dosta vremena posle toga, dobijem od nje jedno veoma opširno pismo. Predviđala mi je dve stvari: Prvo, da ću doći u jednu zemlju i da neću znati nijedne reči toga naroda, a drugo, da neću umreti u svojoj zemlji. Ja se nasmejem na to, kao na običnu vradžbinu i lakrdiju. Jer, koja je to zemlja, mislio sam, u koju mogu doći, a ne znati jezik, jer sam govorio sve svetske jezike. Što se tiče smrti, računao sam, svuda je zemlja Gospodnja, svejedno gde ću umreti.
Međutim, 1921. godine, dođem kao član delegacije u Carigrad. Nisam znao ni reči turskog ni grčkog jezika. Setim se one žene grafologa iz Londona. Tada počnem razmišljati i o drugom predviđanju, da neću umreti u Srbiji." (Vladika je umro u Americi 1956.)
Pred kraj 1920. godine, 12. decembra, vladika odlazi, kao član jedne misije, u London, gde ostaje do kraja januara. Tom prilikom proglašen je za počasnog doktora tamošnjeg univerziteta. Čin proglašenja bio je veoma svečan.
Sveti arhijerejski sabor Srpske crkve, na decembarskom zasedanju 1920. godine, premestio je vladiku Nikolaja iz Žičke eparhije u Ohrid, za episkopa Ohridske eparhije. I u ovom premeštaju se ogleda promisao Božja, jer je vladika rođen na Dan svetog Nauma ohridskog 23. decembra.
Kao žički episkop proveo je tačno 18 meseci - od juna 1919. do decembra 1920. godine.
Vladika Nikolaj nije odmah otišao na novu eparhiju. Nešto ranije, stigao je poziv od Federalnog odbora hrišćanskih crkava u Americi, da dođe u Ameriku, da tamo organizuje Srpsku crkvu i drži predavanja na američkim univerzitetima i koledžima. Poziv je potpisalo nekoliko profesora Kolumbija univerziteta, na čelu sa Mihailom Puninom, predsednici mnogobrojnih humanitarnih organizacija, dečjih fondova, diplomata i uglednih ličnosti američkog javnog i kulturnog života.
Iz Londona, gde se nalazio u misiji naše crkve, krajem januara 1921. godine, Nikolaj kreće u Ameriku. Šest meseci proveo je u ovoj zemlji, neumorno radeći dan i noć. Posetio je sve srpske kolonije, crkve i parohije. Održao je 140 predavanja i beseda u najpoznatijim amričkim univerzitetima i katedralama, kao i u manjim parohijama i crkvenim opštinama. Gde god je dolazio, priman je sa srdačnom toplinom i ljubavlju. U jednom svom predavanju na Kolumbija univerzitetu, 8. februara 1921. godine, pred nekoliko hiljada studenata, Nikolaj je govorio, kao piše "NJujork tajms", o uzrocima prošloga rata i budućih neizbežnih sukoba.
"Evropski univerziteti stvorili su intelektualni stalež koji priznaje samo materijalne vrednosti. To je odvelo Evropu u Prvi, a uskoro će je odvesti i Drugi svetski rat, koji će biti suroviji i krvaviji od svih do sada. Srbija je sada u takvom stanju da ne može da se oporavi, jer cela Evropa je bolesna."
Na kraju ovoga članka novinar ovog uglednog lista naziva Nikolaja "novim prorokom Isaijom".

PAKOSNICI I BEOGRADU
U JEDNOM visokotiražnom "NJujorškom večernjem listu", Nikolaj iznosi svoje utiske o Americi: "Amerika je Treća internacionala. Prva internacionala bio je Rim, koji je predstavljao sistem podjarmljivanja i eksploatacije. Druga internacionala bila je kvazihrišćanska Evropa. Reči su joj bile Hristove, ali su dela sledila zakon Rima. Amerika će uspeti, ako ne ponovi greške evropske istorije. Pošto nije ni Istok ni Zapad, Amerika će objediniti u sebi uzvišena osećanja, intelekt i snagu volje. Svetlost Istoka i svetlost Zapada, zaustaviće se u zenitu nad kontinentom koji leži između Istoka i Zapada."
obzirom na to da je na delu dokazivao ono što je propovedao, kao pravi svedok pravoslavlja, prihvatio je poziv afričko-američke crkvene opštine da poseti episkopalnu crkvu svetog Filipa u Harlemu, i da održi predavanje. Na prvi dan našeg Uskrsa, u 8 sati uveče, bilo je zakazano predavanje. Više od 500 crnaca i crnkinja okupio se u crkvi. Pre nego što će početi predavanje i crkvena služba, 40 đaka ušlo je u crkvu, noseći visoko uzdignute zastave, američku i srpsku.
Kada je služba završena, sveštanik je predstavio Vladiku Nikolaja kao najvećeg sina junače Srbije, koji je poznat u celom svetu. Onda su đaci svim prisutnim podelili tekst sa notama srpske himne "Bože, pravde" na engleskom. Vladika je održao predavanje o ljubavi prema bližnjima, koja treba da veže sve narode i da se manifestuje u ravnopravnosti svih rasa. Govor je učinio neobičan utisak. Cela crkva je ustala, i iz 1.500 grla zaorila se srpska himna uz zvuke muzike.
Izveštač "Srpskog dnevnika", svoj tekst završava rečima:
"Da li ste u snu mogli zamisliti da će ikad deca Hamovog stabla pevati srpsku himnu i moliti se Bogu za srpskog kralja i srpski narod?
Da li ste ikad mogli verovati da će se pod nepobednim srpskim barjakom skupljati sinovi žarke Afrike i nositi ga u najvećoj varoši staroga i novoga sveta?
Da li ste mogli i zamisliti da će jedan narod znatan u prošlosti sa ushićenjem dočekati srpskog vladiku, pozvati ga da propoveda i besedi, i da više veruje njegovim rečima nego svim dosadašnjim propovednicima i reformatorima?"
U Beogradu je, nažalost, bilo ljudi koi su sa mržnjom i zavišću gledali na njegov odlazak u London. Pošto je njegova misija bila i politička, dobio je iz državne kase 30.000 franaka za put. Zavist se pojačala kada je produžio iz Londona u Ameriku. U listu "Beogradski dnevnik" izašao je poduži članak na prvoj strani gde je napadnut da se "šeće i provodi, trošeći državni, i ratom osiromašenog naroda, novac". Neki su ga, u novinara, podrugljivo nazivali "crnački Mesija".
Kada se vratio sa puta podneo je izveštaj o troškovima. Nije potrošio "narodno blago", čak nijedan dinar. Ček koji je dobio za put od 30.000 franaka, razmenio je i podelio našim studentima: 5.000 franaka dao je studentima u Londonu, 5.000 studentima u Parizu, a 5.000 je poslao srpskim studentima u Atini. Polovinu novca, 15.000 franaka, vratio je Ministarstvu finansija o čemu je sačuvan dokumenat do danas.

SRPSKI NACIONALIZAM
Šta je to srpski nacionalizam?
To je ram, u kome je ikona Hristova,
To je dom, u kome je Hristos domaćin.
To je brak, kome je Hristos blagoslovitelj.
To je selo i grad, u kome je Hristos načelnik.
To je država, u kojoj je Hristos car.
To je umetnost, u kojoj je Hristos čarobnost.
To je škola, u kojoj je Hristos učitelj.
To je crkva, u kojoj je Hristos prosveštenik.
To je borba, u kojoj je Hristos vojskovođa.
To je stradanje, u kome je Hristos glavni stradalnik.
To je muka, gde se Hristos muči kroz nevinu decu.
To je mrak, u kome je Hristos jedina sveća.
To je robovanje, koje je izdržljivo samo sa Hristom.
To je ustanak protiv nepravde, sa barjakom Hristovim.
To je pobeda sa pevanjem: Hristos voskrese!
To je pesma koja Hristovo ime slavi.
To je veselje, gde anđeli Hristovi sa ljudima igraju.
Šta je to srpski nacionalizam?
To je tkivo istorije srpskog naroda kome je osnova Hristos, a potka sveci i svetiteljke i junaci i mučenici Hristovi.
To je molitva do poslednje suze i poslednje kapi znoja.
To je post dokle oči ne postanu dva puta veće.
To je žrtvovanje za Hrista svega imanja i sebe sama.
To je snežna čistota i devičanstvu i anđelska vernost u braku Hrista radi.
To je sreća u samoći, sreća u braku, sreća u društvu, sreća u pobratimstvu, sreća u kolibi i na prestolu, sreća u oba sveta, u ime Hrista Boga.
Evo zbog čega je rečeno da je teško biti Srbin. A to je rečeno komšijama srpskim i izdajnicima srpskim kojima je nacionalizam ram, u koji oni stavljaju drugu sliku koju im protivnici Hristovi gurnu u ruke.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
2 3 ... 23
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  
privremeno Plocasti materijali Stomatoloska ordinacija
web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: Juzne Vesti :: Citati :: Serbia News :: Kuvar :: Tvorac Grada :: Cam.rs

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.111 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.