Više od 37 odsto stanovnika živi pod i sa stresom

Apatija je bolest Srbije

Nakon četiri građanska rata u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, NATO bombardovanja, ubistva premijera i, konačno, otcepljenja Crne Gore, kao pravi plod tog petnaestogodišnjeg razdoblja Srbija je postala siromašna, obeležena, nezadovoljna...

Posle godina manipulacije, srpski narod suočio se sa sobom i jedinom potresnom istinom - da živi loše u začaranom krugu iz kojeg je teško izaći jer vas u njemu drže inercija i depresija - bolest, čije simptome ima oko 44 odsto populacije Srbije.

Više od 37 odsto njenih stanovnika živi pod i sa stresom. Od nesanice pati 24 odsto njih, a od nervoze 62 odsto. Emocionalne probleme ima 40 odsto, a izraženi stres, koji je toliko visokog intenziteta da se ne može kontrolisati, 10 odsto nacije.

Srbija danas

Kakva je Srbija danas u poređenju s onim što je bila pre petnaest godina? I, koja je dijagnoza našeg društva?

- Sasvim je jasno, imamo posla sa pataloškim društvom. Sadomazohizam bio bi samo jedna od dijagnoza - kaže Ratko Božović, sociolog.

Pred takvim pacijentom Božović se oseća bespomoćno, kao što se sam oseća nemoćnim pred socijalnim kontekstom u kojem živimo godinama unazad. Za izlečenje neophodno je, smatra, pre svega samoodređenje. A to zahteva promenu političkih elita i određivanje u kakvoj to državi živimo...

- Rado bih vam govorio o nekom našem uspeću, kretanju iz balkanske baruštine ka mogućoj promeni sa više ozona, više životnih impulsa. Nažalost, lagao bih vas. Očajan sam - kaže Božović.

Našu stvarnost ne može ni da formuliše. Pokušavao je da prepozna naše živote u nekom pozorišnom žanru.

- Ali, nema takve predstave - kaže.

Pokušavao je od komediografskog do ozbiljnog dramskog žanra, ali da bi bilo gde smestio naše živote fali racionalnost, mera, etika, estetika...

- Niz neuspeha dovodi do osećanja bespomoćnosti. Jedini lek da to izmenite jeste da počnete da postižete uspehe - kaže Žarko Trebješanin.

Ti uspesi mogu biti sasvim minijaturni, ali neophodni su. Nakon petnaest godina zgusnutih sudbinskih događaja u periodu tranzicije u egzistencijalnim problemima tone milion nezaposlenih. Makar i sitni uspesi za njih su teško vidljivi. Zato Trebješanin smatra da je osnovni preduslov za njihov beg iz apatije konkretno delo političke elite sposobne za izgrađivanje zdrave ekonomije, podizanje standarda, izgrađivanje političke kulture, jačanje institucija, parlamenta, bolje prosvete, zdravstva...
Treba nam uspeh

- To bi već sigurno dovelo do postepenog podizanja optimizma kod ljudi. Davalo bi im neku vrstu energije - kaže Trebješanin.

Šta je ono što sami sada možemo da učinimo?

- Menjati vlast! Pritiskati vlast na izbore sve do prave opcije. Povlačenje i apatija za nas ne mogu da učine više ništa - kaže Trebješanin.

- Godina nade je ostala iza nas, te 2000. - kaže Bora Kuzmanović. Očekivalo se da će standard rasti brže, umesto toga usledio je period tranzicije u kojem su u mnogim porodicama roditelji ostali bez posla ili su im deca stasala za posao koji ne mogu da nađu. Privatizacija se svela na selektivno bogaćenje manjeg i siromašenje većeg broja stanovništva.

- To je uticalo na ponovni gubitak optimizma. Pojačanu depresiju, osećaj besperspektivnosti, apatiju i nespremnost da se učestvuje u društvenom životu - kaže Kuzmanović.



Izvor: Blic \ Tanja Nikolić Đaković