Za Viktora Frankla (Beč 1905-1997) čovek je biće smisla, ne biće nagona, niti biće moći. U svakom od nas postoji volja za smislom i ta volja nas suštinski određuje.

Svoju teoriju i terapiju Frankl je zasnovao na iskustvu nacističkih koncentracionih logora, u kojima je bio zatočen od 1942. do 1945, u kojima su mu stradali žena, otac, majka i brat. Zatočeničko iskustvo je otkrilo Franklu da čovek može da podnese i najteže uslove, ukoliko ima zbog čega da živi.

Terapiju je nazvao logoterpaija (izvedeno od grčke reči logos - reč, duh, Bog, smisao).

Cilj logoterapije nije da otkloni unutrašnju napetost. Napetost nije pokazatelj duševne bolesti već je neophodna za duševno zdravlje ukoliko postoji težnja ka nekom vrednom cilju.

Frankl se suprotstavljao psihološkom redukcionizmu, svođenju ljudskog bića na puku fiziologiju, uz zanemarivanje (pa i poricanje) duhovne dimenzije.

Savest

Savest je naša suština, izvor ličnog integriteta. Savest je nesvesna duhovnost. Inuitivna je i lična, odnosi se na realnu osobu u realnoj situaciji i ne može se svesti na univerzalne zakone. Savest nije propisana spoljnim pravilima, već proživljena. Ona je pre-refleksivno ontološko samorazumevanje, mudrost srca, osetljivija nego što bi razum ikada mogao biti.

Čoveka ne vode instinkti. Ne vode ga više ni tradicije kao u tradicionalnim društvima. Čovek je slobodan, a to znači odgovoran za vlastitu egzistenciju. Slobodan je da pronađe sopstveni smisao.

"Smisao ne može biti dat, smisao se mora naći."

"Smisao je nešto što treba otkriti, ne izmisliti."

Egsitencijalni vakuum

Kada je osujećena težnja ka smislu, nastaje neuroza besmisla - duhovna ili egzistencijalna neuroza. Ljudi dožviljavaju svoje živote kao prazne, besmislene, besciljne, neukotvljene i na ta iskustva odgovoraju tako što povređuju sebe, druge, društvo ili svo troje.

Jedna od Franklovih omiljenih metafora je egzistencijalni vakuum. Besmisao je rupa, praznina u našim životima. Dosada je jedan od najzapaženijih znakova praznine. Kada konačno imaju vremena da čine šta hoće, ljudi ne znaju šta bi sa sobom. Padaju u provaliju kada se penzionišu, studenti se opijaju svakog vikenda, svako veče uranjamo u pasivnu zabavu. Frankl to zove "nedeljna neuroza".

Svoj egzistenicjalni vakuum pokušavamo da ispunimo "stvarima", koje nam pružaju neko zadovoljstvo, nadajući se da će nam pružiti i konačno zadovoljenje. Možemo pokušati da život ispunimo jedući više nego što nam je neophodno, ulazeći u promiskuitetni seks, vodeći "život na visokoj nozi", ili tražimo moć, pogotovu moć kroz trenutni uspeh, ili pokušavamo da ispunimo svoje živote "biznisom", konformizmom, konvencionalnošću, ili bismo da ispunimo prazninu besom i mržnjom i provodimo svoje živote pokušavajući da uništimo ono što verujemo da nas povređuje. Takođe možemo pokušati da ispunimo svoje živote neurotičnim "začaranim krugovima", kao što su opsednutost klicama i čistoćom, ili opsesivnim fobijama. Karakteristično za začarane krugove je da šta god da uradimo, nikada nije dovoljno.

Neurotični krugovi su zasnovani na na anticipirajućoj anksioznost. Osoba može biti toliko uplašena od anksioznih simptoma da ti simptomi postaju neizbežni. Anticipirajuća anksioznost prouzrokuje ono čega se plašimo. Ispitna anksioznost je očigledan primer: ako se bojite da ćete loše proći na ispitima, anksioznost će vas sprečiti da dobro odgovarate, zbog čega ćete se još viiše plašiti ispita, koje ćete zbog tog straha sve teže polagati. I tako se sami sve više zapetljavate.

Prekomeran trud takođe može da stvori začarane krugove. Ne uspevamo u nečemu baš zato što se previše trudimo.. Jedan od najpoznatijih primera je nesanica. Mnogi ljudi koje muči nesanica, pokušavaju da usnu, kotristeći svaki metod za koji saznaju. Naravno, pokušaj da se zaspi sam po sebi sprečava san, tako da se krug nastavllja.

Drugi primer je želja da budemo izuzetni ljubavnici. Muškarci misle da bi morali da izdrže koliko god mogu a žene se smatraju obaveznim ne samo da imaju orgazme, već da imaju višestruke orgazme. Previše velika briga, naravno, vodi nemogućnosti da se opustimo i uživamo.

Treći primer je hiperrefleksija. Razmišljamo previše pa nam se često događa ono što smo sami prizvali. Radi se o samoispunjavajućim proročanstvima. Frankl pominje ženu koja je imala loša seksualna iskustva u detinjstvu ali je uprkos tome razvila snažnu i zdravu ličnost. Kada se upoznala sa psihološkom literaturom, koja sugeriše da takva iskustva dovode do nesposobnosti da se uživa u seksualnim odnosima, stvorila je sama sebi takve probleme.

Depresija, zavisnost i agresija masovna neurotična trijada.

Postoji snažna veza između besmisla, i kriminala ili korišćenja droga i drugih destruktivnih ponašanja.

Psihopatologija

Anksiozne neuroze su, po Franklu, zasnovane na egzistencijalnoj anksioznosti, one su "ubod savesti". Ličnost ne shvata da njena anksioznost potiče od osećanja neispunjene odgovornosti i odsustva smisla, već je fokusira na neki problematični deo života.

Hipohondar, na primer, fokusira svoju anksioznost na neku užasnu bolest; fobičar je fokusira na neki objekt koji je u prošlosti prouzrokovao njegovu bojazan, agorafobičar vidi svoju anksioznost kao nešto što dolazi iz spoljnog sveta, pacijent sa scenskom tremom ili anksioznošću javnog nastupa fokusira se na scenu ili podijum. Anksiozni neurotičar tako daje prividni smisao svojoj životnoj uznemirenosti.

Opsesivno-kompulzivan poremećaj deluje na sličan način. Opsesvino-kompulzivna ličnost je lišena osećanja izvesnosti. Ljudi su uglavnom zadovoljni približnom sigurnošću o, na primer, jednostavnim postupcima kao što je zaključavanje vratiju, opsesvino-kompulizvna ličnost zahteva savršenu sigurnost koja je nedostižna.

Pacijent treba da prepozna svoje sklonosti ka perfekciji kao sudbini i nauči da prihvati makar mali deo nesigurnosti. Ali, na kraju, i opsesivno-kompulzivna osoba, baš kao i anksiozni neurotičar, moraju da pronađu značenje. "Kada se ponovo otkrije punoća smisaonog života, neurotična anksioznost nema zašta da prione."

Kao mnogi egzistencijalni psiholozi, Frankl priznaje značaj genetskih i fizioloških faktora na psihopatologiju. Na primer, depresiju vidi kao umanjenje psihičke energije. Na psihološkom nivou povezuje depresiju sa osećanjem nedovoljnosti koje nas obuzima kada smo suočeni sa zadacima koji su iznad naših fizičkih ili mentalnih mogućnosti.

Na duhovnom nivou, depresija je "napetost između onog što ličnost jeste i što bi htela da bude." Sopstveni ciljevi se ličnosti čine nedostižnim i ona gubi osećanje budućnosti. Vremenom, postaje sebi odvratna i projektuje tu odvratnost na druge ili na čovečanstvo u celini. Stalno prisutna pukotina između onoga što jeste i onog što bi moralo biti postaje provalija koja je guta.

Frankl šizofreniju razume kao ukorenjenu u fiziološkoj nefunkcionalnosti, u ovom slučaju onoj koja goni ličnost da se oseća kao objekt ne kao subjekt.

Svoje misli prepoznajemo kao nešto što dolazi iz naših umova. "Posedujemo ih", kao što ističe moderan žargon. Šizofreničar, iz još neotkrivenih razloga, svoje misli opaža kao glasove. Može da posmatra sebe i da sebi ne veruje - što dožviljava pasivno, kao da je posmatran i progonjen.

Frankl veruje da je ta pasivnost ukorenjena u preteranoj sklonosti ka samoposmatranju. Kao da se razdvajaju ja koje posmatra i ja koje je posmatrano. Posmatrajuće ja izgleda jedino realno dok se posmatrano ja čini stranim.

Iako logoterapija nije stvorena da se nosi sa ozbiljnim psihozama, Frankl ipak oseća da bi mogla da pomogne učeći šizofreničara da ignoriše glasove i prekine sa stalnim samoposmatranjem, istovremeno ga vodeći kao smisaonim aktivnostima, terapeut bi mogao da preseče začarani krug.

Pronalaženje smisla

Tri su pristupa pronalaženju smisla. Prvi je kroz iskustvene vrednosti, iskusivši nešto vredno - ili susrevši nekog od vrednosti.

Najvažniji proimer iskustvenih vrednosti je ljubav. Kroz ljubav možemo pomoći onima koje volimo da otkriju smisao, čineći to i sami otkrivamo vlastiti. Ljubav je "krajnji i najviši cilj kome čovek može da teži".

Frankl ističe da u modernim društvima mnogi brkaju seks i ljubav. Bez ljubavi seks nije ništa više od masturbacije a drugi nije ništa drugo do oruđe koje se koristi, sredstvo za neku svrhu. Seks se može potpuno uživati samo kao fizički izraz ljubavi.

Ljubav je prepoznavanje jedinstvenosti drugog kao ličnosti uz intuitvino razumevanje njegovog punog potencijala kao ljudskog bića. Frankl veruje da je to moguće samo u monogamnim vezama. Sve dok su partneri međusobno zamenjivi, ostaju objekti.

Drugi način otkrivanja smisla je kroz stvaranje, činjenje, delanje. Dosežemo smisao kroz sopstveni životni poduhvat. Ovaj način otkrivanja smisla uključuje kreativnost u umetnosti, muzici, pisanju, izumevanju, i tako dalje.

I stvaranje i ljubav su funkcije duhovnog nesvesnog, dakle, savesti.

Iracionalnost umetničkog stvaranja je istovetna intuiciji koja nam omogućava da prepoznamo dobro.

Treći način pronalaženje smisla je naš odnos prema okolnostima i onome što nam se zbiva. Uključuje vrline kao što je saosećanje, hrabost, smisao za humor, i tako dalje.

"Sve može biti oduzeto čoveku osim jednog, poslednje ljudske slobode - da izabere svoj stav u bilo kojim okolnostima, da izabere svoj vlastiti način."

Transcendencija

Ova tri načina pronalaženja smisla su manifestacije nečeg mnogo fundametalnijeg, što Frankl zove nad-smislom transcendencije. Nadsmisao je ideja da postoji krajnji smisao života, smisao koji ne zavisi od drugih, ni od naših poduhvata, čak ni od našeg dostojanstva. To je ukazivanje na Boga i duhovno značenje.

Ovim se Franklov egzistencijalizam razlikuje od Sartrovog. Sartr i ostali ateistički egzistencijalisti smatraju da je život lišen smisla, i mi moramo da pronađemo snage da se suočimo sa besmislom. Sartr kaže da moramo da naučimo da otrpimo suštinski besmisao. Frankl kaže da moramo da naučimo da izdržimo našu nesposobnost da potpuno shvatimo suštinski besmisao, "Logos je dublji od logike".

Iskustvo logora smrti je Frankla dovelo do tog zaključka: "Uprkos svom nametnutom fizičkom i mentalnom primitivizmu života u koncentracionim logorima, bilo je mogućnosti za produbljenje duhovnog života. Zatočenici su bili sposobni da se povuku iz svoje strašne okoline u život unutrašnjeg bogatstva i duhovne slobode."

Franklov Bog nije Bog uskog uma, nije Bog ove ili one pojedinačne veroispovesti niti Bog institucionalne religije. To je Bog unutrašnjeg ljudskog bića, Bog srca. Čak i ateist i agnostik, ističe, mogu da prihvate ideju transcendencije a da ne koriste reč "Bog".

"Nesvesna religioznost, koju otkriva fenomenološka analiza, treba da se razume kao mogući odnos prema transcendenciji koji je svojstven čoveku."

Nesvesni Bog nije sličan arhetipovima o kojima govori Jung. Taj Bog je jasno transcendentan i ipak duboko ličan. On je u svakom od nas, priznanje tog prisustva nas vodi nad-smislu. Sa druge strane, okretanje od Boga je krajni izvor svih duševnih bolesti.

"Kada je jednom potisnut, anđeo u nama se preobražava u demona."

Terapija

Frankle je poznat i po nekim terapeutskim tehnikama, koliko i po teoriji.

Jedna od njih je paradoksalna namera (paradox intention), koja se koristi da bi se razbio neurotični začarani krug kakav stvaraju anticipatorska anksioznost i hiperintencija.

Pradoksalna intencija podrazumeva da želite istu stvar koje se bojite. Mladom čoveku, koji se obilno znojio u svakoj društvenoj situaciji, Frankl je rekao da želi da se znoji što više. Treba da učetvorostruči svoje znojenje. Naravno, čovek to nije mogao da učini. Apsurd zadatka je razbio začarani krug.

Sposobnost ljudskih bića da zauzmu objektivan stav prema svom životu ili da iskorače iz sebe je osnova humora. Kao što je zabeležio u logorima. "Humor je još jedno oružje duše u borbi za samoodržanje."

Drugi primer se tiče problema sa spavanjem. Ako patite od nesanice, ne trošite noć obrćući se i prevrćući se i pokušavajući da zaspite. Ustanite! Pokušajte da ostanete budni što je duže moguće. Vremenom ćete zateći sebe kako zahvalno puzite natrag u krevet.

Druga tehnika je derefleksija. Frankl smatra da mnogi problemi proističu iz prevelike zaokupljenosti sobom. Problemi često nestaju kada prebacimo pažnju sa sebe na druge. Ako, na primer, imate problema sa seksom, pokušajte da zadovoljite partnera ne tražeći sopstveno zadovoljenje. Brige oko erekcije i orgazma nestaju i zadovoljstvo se ponovo pojavljuje. Ili, još bolje, nemojte pokušavati da zadovoljite bilo koga. Mnogi seks terapeuti preporučuju da par ne čini ništa osim što se mazi, po svaku cenu izbegavajući orgazme. I ono što nisu mogli da postignu svesnim naporom, događa se samo od sebe.

Frankla naglašava da se pridaje previše značaja samorefleksiji. Od Frojda pa nadalje, podsticani smo da gledamo u sebe, da iskopamo naše najdublje motivacije. Frankl čak ukazuje na tu tendenciju kao na našu "kolektivnu opsesivnu neurozu", koja nas zapravo odvraća od smisla. Frankl insistira da, suštinski, problemi sa kojima se suočavamo proizlaze iz osujećene potrebe za smislom.

Ove i druge tehnike su dobar početak terapije, ali nisu cilj.

Najvažniji zadatak terapeuta je da pomogne klijentu u ponovnom pronalaženju latentne religioznosti koja postoji u svakom od nas. To ne može biti nametnuto niti forsirano.

"Izvorna religioznost se mora razviti u vlastito vreme. Niko ne može da na nju bude prisiljen. Terapeut mora da dozvoli pacijentu da otkrije vlastiti smisao."

"Ljudska egzistencija je - dokle god nije neurotični iskrivljena - uvek upravljena ka nekom ili nečem izvan sebe - ka smislu koji treba ispuniti ili drugom biću koje treba susresti s ljubavlju."

Dela Viktora Frankla

Zašto se niste ubili (Man`s Search for Meaning: An Introduction to Logotherapy, originalno objavljeno pod naslovom Ein Psycholog erlebt das Konzentrationslager)

Bog podsvesti - psihoterapija i religija (The Unconscious God: Psychotherapy and Theology, originalni naslov Der unbewusste Gott Psychotherapie und Religion )

Nečujan vapaj za smislom - humanizam i psihoterapija

Psihoterapija i egzistencijalizam (Psychotherapy and Existentialism)

Lekar i duša: od psihoterapije ka logoterapiji ( Psychotherapie und Religion , originalni naslov �rztliche Seelsorge )

Pregled dat na osnovu teksta Dr. C. George Boeree VIKTOR FRANKL
Izvor

Logoterapija je vrsta psihoterapije koja se bavi proučavanjem smisla ljudske egzistencije i pronalaženjem tehnika kojima se ljudima može pomoći da otkriju smisao sopstvenog života. Reč otkriti ovde je od ključnog značaja jer, po ovom psihoterapijskom pravcu, čovek ne izmišlja smisao života, već ga otkriva. Život se svima nameće, a na nama je da otkrijemo zašto.



Svako je slobodan da situacijama koje mu zivot donosi da, odnosno ne da, određeni smisao, ali je isto tako i odgovoran za tu odluku. Smisao, sloboda čoveka i odgovornost su ključne reči u ovoj psihoterapiji.

U današnje vreme sve je manje ljudskih problema izazvanih psihičkim konfliktima ili frustracijama kojima tradicionalna psihoanaliza objašnjava probleme, a sve je više onih koji su izazvani osećajem obesmišljenosti, apatije i, na kraju, dosade. Današnji čovek, ukoliko nije ispunjen osećanjem smislenosti sopstvenog života, osuđen je na bivstvovanje u rascepu između dosade i bola.

* Osećanje obesmišljenosti i neuroza

Otac logoterapije, Viktor Frankl, je rekao da svako vreme ima svoju kolektivnu neurozu i da je svakom vremenu potrebna njegova psihoterapija kojom će se uhvatiti u koštac sa svojom neurozom. U današnje vreme, po njemu, sve je manje ljudskih problema izazvanih psihičkim konfliktima ili frustracijama kojima tradicionalna psihoanaliza objašnjava probleme, a sve je više onih koji su izazvani osećajem obesmišljenosti, apatije i, na kraju, dosade. Današnji čovek, ukoliko nije ispunjen osećanjem smislenosti sopstvenog života, osuđen je na bivstvovanje u rascepu između dosade i bola. Zbog toga on svoj psihoterapijski pravac naziva logoterapijom (logos - smisao na grčkom) ili lečenjem smislom. Filozofska pitanja o smislu sopstvenog života su ona koja danas najčešće muče ljude i, ukoliko se ne dođe do zadovoljavajućeg odgovora, sve postaje obezvređeno. Ono gde ljudi najčešće greše i što ih na kraju dovodi do problema je uverenje da moraju tragati za apsolutnim smislom, univerzalnim i nepromeljivim kroz čitav život. Imati osećaj ovakve posvećenosti jednom cilju u životu jeste dobro, ali nije i nužno za psihičko zdravlje. Ipak se većina ljudi, ukoliko ne otkriju takvu nepromenljivu u životu, povlači iz istog i prepušta apatiji. Zbog toga Frankl naglašava činjenicu da smisao života za kojim tragamo i koji nam je neophodan za psihičko blagostanje ne mora biti stalan i nepromenljiv.

Životni smisao je jedinstven svakom čoveku, njegovom životu, pa i periodima u toku života, nekada samo danima ili satima. Otkriti novi smisao života ne znači da je onaj prethodni bio pogrešan. To je veoma bitna činjenica čijim usvajanjem sebe štitimo od osećaja diskontiuteta sopstvene prošlosti i različitih načina na koje smo sebe u njoj doživljavali. Problemi nastaju zbog toga što ljudi traže odgovore na tako uopšteno pitanje, što Frankl upoređuje sa primerom šahiste kome postavljamo pitanje o tome koji je to šahovski potez najbolji na svetu. Odgovor u oba slučaja zavisi od osobina šahiste odnosno čoveka, trenutka i uslova u kojima se odigrava radnja. I baš kao što šahista treba da donese odluku o najboljem mogućem potezu u datom trenutku i uslovima, isto tako i čovek konstantno mora da donosi odluke o tome koji će smisao dati svome životu u određenom trenutku. Na taj način čovek dobija slobodu da sam oboji svoj život, ali isto tako i odgovornost da napravi takve izbore koji ce ga sačuvati od apatije i beznađa.

Viktor Frankl, inače jedan od vodećih bečkih psihijatara s početka dvadesetog veka, mnoge svoje stavove potkrepljuje ličnim iskustvom. Preživeo je Aušvic i svoja iskustva o tome objavio u knjizi nakon završetka drugog svetskog rata. On navodi da je upravo stalnim traganjem za smislom užasa i patnji koje je tamo preživljavao uspeo da preživi. U uslovima koji su bili toliko neljudski i gde je čoveku oduzeta sva imovina, svako pravo, pa čak i ime koje je zamenjeno brojem, unutrašnji svet je jedino što mu je ostalo i što ga je održavalo u životu. Ovo objašnjava, na prvi pogled paradoksalnu činjenicu, da su mnogi, inače po konstituciji slabiji ljudi, preživeli užase Holokausta, dok oni jači to nisu uspeli. Iako se ovde radi o ekstremnoim uslovima Frankl navodi da je unutrašnji svet, nada i pronalaženje smisla u svemu što nam se dešava ono što nas zapravo održava i pokreće u životu.

* Lečenje smislom i psihoanaliza

Iako se Frankl ne protivi psihoanalizi već je dopunjuje svojim viđenjem ljudskih problema i na dimenziju pihološkog na kome se zasniva psihoanaliza dodaje dimenziju duhovnog, ipak se između ove dve bečke psihoterapijske škole mogu napraviti neke paralele i uočiti određene razlike.

Jedna od najupadljivijih novina koju Frankl uvodi u psihologiju, a koja se u praksi i radu sa ljudima pokazala kao veoma delotvorna, jeste njegovo uverenje da čoveka koji ima neki problem ne treba preterano okretati njegovoj prošlosti i isključivo u njoj tražiti skriveno rešenje problema. Čovek je biće koje vapi sa smislom, a njega može naći samo u budućnosti. Zbog toga se i logoterapija mnogo više fokusira na budućnost nego sto je to slučaj u psihoanalizi. Lečenje smislom zapravo ima za cilj da otkrije osobi ono za šta će živeti, a to nešto je uvek u budućnosti. Ovde dolazimo i do druge bitne novine koju Frank uvodi - ako je ono čemu u terapiji težimo otkrivanje cilja u budućnosti, onda je zapravo poželjno ljudsko stanje ono stanje nesklada između onoga što je sada i onoga što bi se od budućnosti želelo. Veoma dugo bezuslovno prihvatana pretpostavka o stanju ravnoteže i mira kao poželjnom stanju bića ovde je napuštena. Ono što treba tražiti zapravo je otkrivanje onoga čemu težimo kako bi postojala odeđena napetost između onoga što već jesmo i onoga što želimo biti. Upravo je ta napetost glavna pokretačka sila čoveka. Napetost, a ne mirovanje je preduslov psihičkog zdravlja !

Potvrdu ove svoje pretpostavke Frankl vidi u iskustvima logoraša u nacističkim logorima za vreme drugog svetskog rata. Načini na koje su ti ljudi uspevali da podnesu užase kojima su bili izloženi i ipak ostanu mentalno stabilni ukazuju na to da su oni zapravo težili da kroz zamišljanje budućnosti osmisle patnju koju su u sadašnjosti preživljavali. Bilo da se radilo o dragoj osobi koju su se nadali da će videti po izlazku iz logora ili naučnom delu koje će tada završiti, to nešto u budućnosti je davalo smisla patnjama koje su preživljavali i budilo pokretačku snagu u njima i na kraju ih i održalo u životu. Mirovanje bi, u takvoj situaciji, značilo predaju spoljašnjim uslovima, prihvatanje besmisla cele situacije u kojoj su se nalazili i na kraju prihvatanje smrti. Iako je ovo ektremna situacija, isto se može primeniti i na manje strašne situacije sa kojima se ljudi suočavaju. Svaka situacija, ma koliko nepravedna i nepodnošljiva bila može se prihvatiti kao takva te joj se čovek može prepustiti ili se može osmisliti na drugi način, na primer kao cena ostvarenja nekog daljeg cilja, te se ista može i prevazići. Jedino što je za prevazilazenje bilo koliko loše situacije neophodno jeste smisao.

* Kako se može ostvariti životni smisao?

Tri su načina na koje je moguće osmisliti život: kroz neko delo, kroz neku vrednost ili kroz trpljenje. Primer logoraša za vreme drugog svetskog rata prikazuje ostvarivanje smisla kroz trpljenje.

Patnju je, ma koliko uspešno savladavali životne zadatke, teško izbeći kroz čitav život. Ipak, smisao, onda kada čovek ima uslova za normalan život, može se ostvariti i na druga dva preostala načina. Ostvariti smisao sopstvenog života kroz neko delo je dobro poznat način koji često viđamo kod brojnih naučnika. S druge strane, život se može osmisliti i kroz neku vrednost, na primer kroz ljubav. Voleti nekoga znači videti ga u celini, uključujuci sve ono što on jeste, ali i ono što bi on mogao biti. Na taj način mi, zapravo, osobi koju volimo kroz mogućnost da je sagledamo u celosti otkrivamo njene sopstvene potencijale baš kao i ona nama. Kroz otkrivanje onoga što bi mogli biti mi one koje volimo, kao i oni nas, pokrećemo na razvoj.

********

Tri su načina na koje je moguće osmisliti život:

- kroz neko delo,

- kroz neku vrednost ili

- kroz trpljenje.

********

 

* Prolaznost i smisao života

U napornom traganju za smislom života često se razmišljanje o prolaznosti javlja kao nepremostiva prepreka. Ukoliko je sve prolazno i smrt neizbežna, čemu onda bilo kakvo trpljenje i ulaganje truda u osmišljavanje i življenje života? Frankl predlaže da se ovakav stav zameni time da su jedino šanse koje život pruža prolazne, a sve ostalo, bez obzira šta mi sa tim šansama činili, biva utkano u našu prošlost te samim tim i u istoj sačuvano od prolaznosti. Prošlost je jedina nepromenljiva i jedina stabilna. U njoj su svi naši prethodni izbori i odluke. Kako bismo sadašnje postpupke i uslove u kojima ih činimo što bolje osmislili, Frankl predlaže jednu malu igru sa subjektivnim vremenom: ‘Živi tako kao da sada živiš po drugi put i kao da si prvi put pravio greške koje bi i sada mogao da napraviš’. Na ovaj način podstiče se odgovornost za postupke i izbore koje pravimo i izbegava se propuštanje životnih šansi.

*********

Kako bismo sadašnje postpupke i uslove u kojima ih činimo što bolje osmislili Frankl predlaže jednu malu igru sa subjektivnim vremenom: ‘Živi tako kao da sada živiš po drugi put i kao da si prvi put pravio greške koje bi i sada mogao da napraviš’. Na ovaj način podstiče se odgovornost za postupke i izbore koje pravimo i izbegava se propuštanje životnih šansi.

********

 

* Osnovne pretpostavke logoterapije

Ove pretpostavke ne mogu se dokazati, ali se isto tako ne može ni pokazati da su netačne. Ono što se zna jeste da su mnogi psihoteraputi iz svog dugogodišnjeg logoterapijskog iskustva za klijentima potvrdili iste. Upravo je prihvatanje ovih pretpostvaki neophodno kako bi se ostvario smisao života po ovom pravcu. Pretpostavke su sledeće:

Ljudsko biće je entitet koji se sastoji od tela, uma i duha. - ovim se naglašava činjenica da ljudske postupke ne možemo objasniti samo kroz interakciju spoljašnjih okolnosti i psihičkih karakteristika. Tu postoji još jedna dimenzija - dimenzija duha koja je od ključnog značaja. Da bi se ove dimenzije bolje razumeli možemo telo i psihu, odnosno um, zamisliti kao nešto što čovek poseduje, dok je duh ono što čovek jeste.

Život poseduje bezuslovni smisao, čak i onda kada se radi o najgorim mogućim uslovima života. Sve što se dešava neminovno ima nekog smisla. Jedino što nam preostaje jeste da odlučimo da li ćemo se truditi da taj smisao otkrijemo ili ne.

Ljudi poseduju volju za smislom. Ova volja je zapravo glavna pokretačka snaga u čoveku. Ljudsko biće ne podnosi besmisao. Zanimljivo je da je i danas mnogim psiholozima i psihijatrima jedino prihvatljivo uverenje o tome da čoveka pokreće volja, odnosno potraga za zadovoljstvom ( ukoliko su naklonjeni Frojdu) ili pak volja za moći ( ukoliko im je bliži Adler). Frankl navodi primer pronalaženja smisla života kroz trpljenje, koji govori u prilog njegove teze da je volja za smislom ipak najjači pokretač. Mnogi ljudi svoj život provode žrtvujući se, ali se ipak ne može reći da imaju psihički problem. Njima je jedino ono zbog čega trpe, onaj smisao koji to trpljenje ima, značajnije od bilo kakvog zadovoljstva ili osećaja moći.

Ljudi, bez obzira na uslove u kojima se nalaze, imaju slobodu da traže smisao. Ova pretpostavka koja govori o slobodi čoveka zapravo je tačka u kojoj se logoterapija suprotstavlja determinističkim objašnjenjima čoveka. Čovek je uvek slobodan da osmisli i u skladu sa tim reaguje i nije rob niti sudbine, niti svoje prošlosti.

Svaki čovek je jedinstvena individua. Kako će čovek osmisliti svoj život i kako ćemo mu mi prići ukoliko u tome ne uspe, razlikuje se od osobe do osobe. Bez obzira na nasleđe ili sredinu u kojoj deluje, ljudski duh je uvek drugačiji i neponovljiv.

* Osnovni pojmovi

Na kraju, možemo rezimirati Franklov rad i suštinu njegove psihoterapije preko osnovnih pojmova logoterapije: slobode volje, volje za smislom i smisla života.

Sloboda je ovde shvaćena kao mogućnost oblikovanja života u okviru mogućnosti koje su nam date, bez obzira na to koliko su ograničene. Sloboda dolazi iz duhovne dimenzije čoveka i omogućava mu da zauzme stav prema svemu što mu se dešava i pri tome ga čini bićem koje je aktivno, a ne reaktivno, odnosno bićem koje utiče na svoj život, a ne bićem koje ga živi onako kako to uslovi i mogućnosti od njega zahtevaju.

Volja je ono što čoveka štiti od osećanja besmisla i unutrašnje praznine. Ona je najvažnija egzistencijalna potreba i, ukoliko se volja za smislom ne zadovolji, osoba će postati agresivna, sklona zavisničkom ponašanju, razvijanju neurotičnih sipmtoma ili čak samoubistvu.

Smisao je nesto što objektivno postoji i što je na čoveku da otkrije.

Čovek koji iskoristi svoju slobodu i svojom voljom za smislom dođe do istog, taj će podneti sve uslove i savladati životne probleme. Frankl citira Ničea po kome: „Ko zna zašto živi, podneće gotovo svakakvo kako da živi.”

Izvor

Kjige Viktora Frankla možete naći ovde.