Au, vrlo smela analiza, samim tim i vrlo pogrešna.
Ali okej, ja sam monstrum, ako je to potrebno da kažem da biste prekinuli sa ovim, onda u redu, jesam. 

Idemo dalje sa temom. 

Kladim se da SVI prisutni na forumu(ako su 99-tebili u Srbiji)imaju neki "poremecaj",samo toga i nisu svesni...

i to je tačno, mada ne znam da li bi se to moglo podvesti pod navedeni sindrom...

     Pa dobro,nismo bili u Vijetnamu,ali ziveti u Srbiji od devedesetih do danas je isto(ako ne i gore),tako da...

Bio sam nedavno u S. Irskoj, i upoznao sjajne ljude... gostoljubivi, veseli, opusteni... onda sam bio u jednoj organizaciji za podrsku porodicama u kojima se desilo samoubistvo... i cuo podatak da kod njih vise ljudi gine dizuci ruku na sebe, nego u saobracajnim nesrecama. Samo prosle godine imali su 290 samoubistava, covece. To nikako nisam mogao da povezem sa veselom prirodom opste populacije... dok nisam malo procitao istorijsku literaturu ostrva. Ista stvar kao kod nas... paravojne grupe, ubistva, zlocini, podela na religijskoj i politickoj osnovi... a ogroman postotak od tih 290 su upravo oboleli od ptsp.
Ja u stvari mislim da covek posle ucesca u ratu retko moze da ostane ono sto je bio pre rata. To je zapravo i sustina ptsp-a.

Mislim da si je pomešao sa mnom. 
Bambina je fino dete, nije drkadžija ko ja... 

Elem, bilo je zabavno dok je trajalo.  Uozbiljite se molim vas. 

---
Preduhitrio me drogance.
Ne znam što bismo to vezali samo na aktivne učesnike rata (dobro, jeste tema je o tome )... ja i dalje čvrsto verujem da smo svi kolektivno otišli u kurac... samo to ni ne primećujemo i na mnoge stvari smo oguglali.
I ne, ne isključujem sebe iz toga...

Evo upravo čitam što narod priča i piše, i polako ali sigurno kapiram kako mi i dalje nije jasno! U redu posttarumatski sindrom, u redu učešće u ratu, ali sve ostalo nije u redu. Treba imati obzira prema obolelima od posttraumatskog sindroma ali baš Vijetnamski ima verujem specifičnu psihološku nadgradnju da bi se takvim zvao. Možda pogadja one koji sa namerom da povrede neke druge, treba da odu u Vijetnam, i da se iživljavaju nad njim, a da nakon toga moraju zbog potiskivanja osećanja krivice i unutrašnje agresije da izlude a da im neko za to dodeli titulu heroja, pa onada izvinite što ovde uvodim Boga ali on očigledno umeša svoje prste pa ga ošine paklenim osećanjima - pa sad ajde da ga ga i mi žalimo što mu se to desilo!
Vijetnamski sindrom po mom skromnom stručnom mišljenju ne može se javiti no kod kog Srbina koji je učestvovao u u ratu na tudjoj teritoriji, ni kod kod ličnosti bilo koje nacionalnosti koja direktno i agresivno ne učestvuje u mučenju drugih samo što su druge boje kože ili vere. Nemam potrebe da plačem nad ovakvim sindromima. Nadam se, da se možemo složiti oko toga, da naši stručnjaci psihijatri nebi smeli da u dijagnozi apsolutno sličnoj Vijetnamskom sindromu koriste ovaj termin, već onaj koji ste i sami apsolvirali. Potpuno je sigurno da od ovog sindroma ne mogu da obole deca rodjena 20 godina nakon vijetnamskog rata ili oni koji brane svoju zemlju.

U dijagnozu se unosi sifra bolesti, eventualno latinski naziv. Za ptsp to bi bilo f 43.1 i/ili f 62.0. Termin koji ti smeta nije medicinski izraz, ali ne vidim problem za njegovo koriscenje, jer je odlicna asocijacija za ptsp.


Ne, naprotiv.
Imas transgeneracijsku transmisiju emocija, tj. model prenosenja traume sa roditelja na decu, gde je vrlo moguce da deca rodjena 20-30 godina posle rata imaju ptsp simptome.

I skroman i stručan, kako pa to? 

Tvoje misljene je sve samo ne struchno...
Zar je toliko teshko ukapirati da vijetnamski sindrom ne mora da ima nikakve veze sa Vijetnamom, i da apsolutno nema nikakve veze koliko godina je neko rodjen nakon vijetnamskog rata?
A kao shto je dare i napisao, nashi struchnjaci taj termin i ne koriste.