Видовдан
   
Ђорђе Вукадиновић   
субота, 27. јун 2009.

«Код Зорана у канцеларији седимо и ћутимо. Чекамо да се пилот јави. Имам два телефона. Један се усијао од позива... сви траже проверу информације да је извршена екстрадиција. Коначно ми, нешто пре осам, звони и други телефон. Пилот се јавио из Тузле. Значи, крај је. У том тренутку, Зоран ме је упитао – Да ли можес да замислиш да је данас Видовдан? Малопре су ми рекли да је данас Видовдан. – Седам дана нисмо спавали. Нисмо уопште знали ни који је дан ни датум.»

Ово потресно сведочење из књиге Чедомира Јовановића Мој сукоб са прошлошћу само је најновија потврда политичког и симболичког значаја који Видовдан има у српској историји и колективном памћењу. И то чак и код оних који нису нарочито оптерећени националном прошлошћу, историјом и симболиком. Да се све одиграло који дан раније или касније, Милошевићево изручење у Хаг, било би само један у низу ружних и тужних – или, можда, мудрих и храбрих – политичких гестова каквих је бивало и раније у српској историји. Али чињеница да се то збило управо на Видовдан, направила је од тог мучног догађаја истинску психолошку, људску и националну драму.

На Видовдан 1389. је Милош Обилић убио цара Мурата. На Видовдан је погинуо кнез Лазар и на Косову пострадала већина српске војске. На Видовдан 1914. је Гаврило Принцип убио аустроугарског престолонаследника Фердинанда, а Србија и свет убачени у крвави вртлог првог светског рата. На Видовдан 1948. је кулминирао сукоб са Совјетским Савезом... А било је и других догађаја. Можемо се правити да то не видимо, али не – Видовдан у српској историји дефинитивно није обичан датум и тога је, видели смо, Зоран Ђинђић био итекако свестан, а донекле чак и Чеда Јовановић.

На Видовдан 1989. Слободан Милошевић се устоличио као неприкосновени национални вожд који ће током наредне деценије Србију повести у историјске «године расплета», за које ни он ни Срби нису били ни ментално спремни ни политички компетентни. Ничим у својој претходној биографији Милошевић није заслужио ону усталасану милионску масу на Газиместану која је клицала његово име. Али исто тако, треба рећи да, упркос свему, није заслужио ни оно видовданско понижење из 2001, које му је приредио ДОС. Иако то, када се мало боље погледа, и није било толико његово понижење, колико оних који су га на тај датум и на такав начин изручили његовим – а богме и нашим – непријатељима.

Па чак и у окупираном Ираку је Садаму Хусеину судио какав-такав ирачки суд, није му суђено у Ријаду, Лондону или Вашингтону. Издан од најближих сарадника, заборављен и напуштен од већине оних који су му десетак година раније фанатично аплаудирали, Милошевић је у Хагу добио прилику да се рехабилитује за добар део грехова и грешака из претходног времена. И имам утисак да је тек у Хагу, суочен са арогантним Џефри Најсом, судијом Мејом и углавном исконструисаном оптужницом, заиста постао оно што су његове присталице веровале да је био од почетка – искрени патриота који се бори за свој народ. Свиђало нам се то или не, како време буде пролазило, у националном сећању ће све више остајати овај хашки Милошевић, који се бори против светске силе и неправде, а бледети слика циничног балканског аутократе, тако да ће срамота оних који су га изручили на Видовдан, уместо да бледи, бивати све већа и већа. Изгледа да је то знао, односно осећао и сам Ђинђић, па је зато буквално сутрадан по изручењу похитао код патријарха да увођењем веронауке у школе и богатим прилозима за Храм Светог Саве покуша да сагради себи цркву Покајницу. (И у томе је, додуше, више захваљујући својој сопственој трагичној судбини него донацијама донекле и успео.)

Где је Видовдан, ту је негде увек и прича о херојству, жртви и издаји. Књиге кажу да је Вук Бранковић, по свој прилици, неоправдано оптужен за издају у Косовској бици. Нажалост, у овој актуелној борби за Косово таква грешка тешко да се може поткрасти. С тим што је конкуренција за Бранковића данас више него жестока, а у Обилиће се – сем у време предизборних кампања – слабо ко уписује. И с тим што модерни «гуслари» данас саму издају на безброј начина релативизују, или је чак директно постичу и славе као нови, односно прави, прагматични и одговорни патриотизам. И с тим што савремене невере више не продају веру за вечеру – него за министарства, лаки кеш, фотеље, тендере и управне одборе.

Ко зна како би својевремено прошао Кнез Лазар да је своју одлуку желео да тестира на слободним и демократским изборима? Ко зна како би бирачи, себри и «сва господа српска» оценили његову намеру да територијални интегритет земље брани свим расположивим средствима – укључујући и ратна? И ко зна не би ли, да нису одмах погубљени, и Лазар и Милош, на неком ондашњем Хашком трибуналу у Малој Азији били суђени за «агресију», «тероризам», «кршење обичаја рата», «прекомерну употребу силе» и «геноцидне намере»?

Али горку шалу на страну. Ово сам хтео рећи. Видовдан дође и кад га нико не чека. И када га сви забораве. Дође и промени ток историје и живота. А да ли га промени набоље или нагоре, није увек лако одредити. У сваком случају, на Видовдан се обично покаже ко је ко, при чему се неко покаже бољим, а неко горим него што се мислило да јесте. Видовдан није Нова година, ни Дан Републике, ни Дан победе, ни рођендан, ни Божић, ни Ускрс. Има у нашим животима много већих, слављенијих, популарнијих и званичнијих празника. Али никад немојте заборавити да без Видовдана нас, овакви какви смо – добри и лоши, модерни и конзервативни, леви и десни, напредни и назадни, велики и мали, паметни и глупи, плитки и дубоки – као народа напросто не би било.

НСПМ

Srpska se truba s kosova cuje
Srbina svakog da obraduje
Trubite braco silnije bolje
Opet je srpsko kosovo polje

Osvetili ste cara lazara
Sve jugovice, bogdana stara
Ivana milana milosa sava
Srpsko vam klice hvala i slava

Прослава Видовдана протиче мирно


ПРИШТИНА, 28. јуна (Тањуг) - Прослава Видовдана на Косову и Метохији протиче мирно и без инцидената, изјавио је Тањугу портпарол КПС Арбер Бека.

Косовска полиција (КПС) обавила је неопходне припреме како би прослава Видовдана протекла мирно и без проблема, казао је он, не желећи да прецизира колико је полицајаца присутно на терену широм Косова.

Он је додао да их је "сасвим довољно да одоле свим изазовима који их очекују у току дана и обезбеде сигурност за све грађане Косова", те да "за сада све протиче мирно и без проблема, а да је полиција припремила оперативни план како не би дошло до инцидената".

Према његовим речима овогодишње обележавање Видовдана је најпосећеније и најмасовније обележавање на Газиместану у последњих неколико година, на коме је присутно више хиљада људи.

Према одлуци привремене Владе Косова, а на препоруку специјалног представника Европске уније (ЕУ) на Косову Питера Фејта, данашња посета високих српских званичника Косову третира се као религиозна,а не политичка.

Преносимо
1389 – 1989 – 2009.
      
Слободан Рељић      
четвртак, 25. јун 2009.
(НИН, 25.06.2009)




Година 2009. није ништа мањи изазов него 1989. Србија 2009. нема Милошевића. Газиместан јој никад није био даљи. Појачава се притисак на РС. Да ли српски вођи данас одлучују рационалније? Самосталније? Да ли боље препознају „знаке времена“? Да ли ћемо проналазити бољи пут? Неће бити доброг у кризи. Али нису ни сва зла иста.

Двадесет година после највећег скупа српског народа у историји – резигнација. Нема више човека који је тада окупио Србе, нема државе у којој се то дешавало…

Али ствари су отишле и много даље. Социјализам су отплавили токови историје, али – данас је у болесничкој постељи и капитализам, светски систем који су они што су скуп на Газиместану сматрали анахронизмом – видели као једину светлу будућност. А Слободану Милошевићу, који је онда управљао мислима и емоцијама милион људи а у атмосфери сећања на судбоносни догађај од пре 600 година – после се највише замерило што у преломном тренутку није разумео „знаке времена“ и опростио се с црвеном петокраком, социјалистичким начином привређивања и идејом како ће монополарни свет и помахнитали Американци мале државе прихватати као – суверене. А могао је Милошевић да као први са Истока огласи вишестраначку демократију и што је за Запад, наравно, увек важније - приватизацију – и да одмах пожели добродошлицу мултинационалним корпорацијама које су, како је тада изгледало, „доносиле“ благостање у коме ће свако ко има две руке добити волан, свако дете кока-колу, сваки прави мушкарац „марлборо“ и „џони вокер“, даме „диор“ парфеме и „нивеа“ креме – а сви заједно „крај историје“, улазак у доба у коме неће бити ратова, беде, сувишних искушења...

Двадесет година је био довољно дуг период да – обе стране буду у праву. Они који су очекивали да Милошевић буде „Горбачов пре Горбачова“ имају аргумент да су нама после Газиместана стигли „јахачи апокалипсе“ – распад земље, крвави ратови, прогон народа, кашњење у реформама, НАТО бомбардовање, изгон из „породице цивилизованих народа“, кажњавање у Хашком трибуналу...

Ипак, у 2009. аргументи који су се у неком тренутку претежном делу јавности доимали као аксиоми делују помало суморно. И сам Горбачов се поколебао око своје „неупитне улоге“; „најбољи од свих светова“ се нашао у ситуацији коју сви пореде с драмом из 1929. а која је, у ствари, окончана тек Другим светским ратом; једна од најугледнијих светских привреда, немачка, у првом кварталу 2009. бележи пад БНД од 6,9 одсто. И то је општи тренд. Сви испотиха повећавају војне буџете и ваљда једино трговина оружјем доживљава – реалан бум.

Реч социјализам, која је 1989. шутнута на сметлиште као стара ципела, враћа се у оптицај. Карл Маркс, тих година испраћен као историјска луда, вратио се као зналац без чијих се књига не може тражити излаз из Велике кризе. Приватизацију као тамни облак данас наткриљује презрени појам – национализација. Велики поход либералног капитализма у последњим деценијама оставља свету „највећи рачун у историји“ (Economist), јавни дуг који ће, како је нађено, у десет водећих земаља порасти од 78 одсто БДП у 2007. на 114 одсто у 2014. години. Сваки грађанин, и новорођени, биће дужан 50.000 долара! Не треба сумњати какав је тај рачун за земље које су ниже на светској табели развијености. Није више непознато да се, у ствари, води одсудна „тајна битка за спас капитализма“ (Newsweek). Оптимисти и неспорни поборници тог система, а са свешћу о дубини кризе, пишу да „ћемо за неколико година, колико год сад то може звучати чудно, схватити да нам треба више капитализма, а не мање“ (Фарид Закарија). Песимисте није лако уверити.

Али тешко да све ово и 2009. даје за право Слободану Милошевићу. Јесте амерички социолог Имануел Волерстин некако у то време писао да је „рушење Берлинског зида и касније разједињење СССР-а“ погрешно еуфорично прослављано само као „колапс марксизма-лењинизма као идеолошке силе“, али „ти исти догађаји чак и више обележавају колапс либерализма и наш дефинитивни улазак у свет после либерализма“. Имануел није народни вођа. Он је могао да седи у кабинету и загледан у далеку будућност – као човек који више држи до свог интегритета него до конформизма – гледа на свет реалније од милијарди људи. Њему историја даје за право. Народни вођа води народ у свом времену, избегава тадашње невоље, мучно скупља мале поене лукаво се борећи и за – достојанство и за интегритет заједнице. „Вишак знања“ у тим пословима зна бити проблем, као и мањак.

Извесно је, ипак, и да Слободан Милошевић неће бити црн и лош као на сликама које су намалали његови противници на многим странама света. А они? Тамни тонови ће тек падати на њихове портрете. Прогонити „малог пророка пропасти“ тешко да је иког прославило, без обзира на то ко је прогоњени био. Вероватно је да ће неки од њих завршити „црњи“ и од самог Милошевића.

Оне 1989. Срби су били пред великим искушењима. После су за све грешке платили високу цену. Чувари „друштва на крају историје“ су их прогласили варварима који кваре „вечну идилу“. И – презрени су, блаћени, кажњавани, екскомуницирани (и формално!) из света, суђени пред ad hoc подигнутим судовима (само за њихов случај!); као Немцима после Другог рата, систематски су им разаране „опасне институције“, цепана нација блокадама на Дрини, подривана Црква, цепана држава – једна, друга, и ова... Требало је бити најбољи писац једне велике нације или добитник Нобелове награде да би се човек у том либералном свету усудио да јавно пита да ли је све то што се прича о том народу тачно.

Ова, 2009. је година још веће кризе. Најглобалније у историји, и вероватно, највеће. Нико од нас који данас живимо није видео нешто слично. Као епизода из хумористичке серије делују напади баналног оптимизма професионалних проносилаца добрих вести кад неки трзај берзе - огласе за крај кризе. Отров се већ излио из банака и хеџ-фондова и сада пустоши реалну економију, „регрутује“ милионске армије незапослених... На насловној страни великог немачког магазина наслов: Ми, деца кризе. Криза се већ расправља по друштвеним сегментима. Осећај егзистенцијалне угрожености се увлачи у сваки кутак друштва, уноси немир у сваку појединачну душу. Мучнина постаје стање. Реч прогрес, без које деценијама ниједан планер у западној цивилизацији (било либерални, било социјалистички) није започињао ниједну радњу - претвара се у страшило.

Србија 2009. нема Милошевића. Газиместан јој никад није био даљи. Појачава се притисак на Републику Српску. Да ли њени вођи данас одлучују рационалније? Самосталније? Да ли боље препознају „знаке времена“? Да ли ћемо проналазити бољи пут? Неће бити доброг у кризи. Али нису ни сва зла иста.

Година 1989. нас је бар научила да постављамо реалнија питања. За остало ћемо видети. Биће, кад прођемо зло доба, годишњица кад ћемо моћи све да сагледамо: да ли су они који су испратили Милошевића у историју умели да делају као што су замишљали ономад кад им се његова власт чинила тако далеком и тако - свемоћном?

Буђење Србије или злоупотреба историје

Шест векова касније, данас, опет смо у биткама. Оне нису наоружане, мада и такве нису искључене“, рекао је Слободан Милошевић окупљеном народу 28. јуна 1989. године, на прослави 600. годишњице Косовске битке. Две реченице за које су се, потом, ухватили многи као за крунски доказ о српској кривици за распад Југославије.

Укратко, цела 1989. година протекла је у знаку обележавања великог националног јубилеја. Све се дешавало у узаврелој политичкој атмосфери у Србији и СФРЈ. Увођење вишестраначја, тржишне реформе и јачање сецесионистичких тежњи. Међусобно оптуживање република за економско израбљивање, економска блокада словеначких производа у Србији, албански сепаратизам - део су најаве распада СФРЈ.

Сама прослава јубилеја схваћена је као буђење Србије пред велика искушења. Миодраг Перишић, тадашњи председник ПЕН центра Србије, рекао је на песничком сусрету у Грачаници да је за њега „Косово поправни испит читаве генерације поратних усмерењака који су мало учили“.

Нема тачних података о броју присутних на свечаности. Званични државни подаци су тврдили да је присуствовало око два милиона људи. Ројтерс је процењивао на око 600.000 посетилаца.

Прослави је присуствовао цео државни врх тадашње Југославије, од Анте Марковића и Јанеза Дрновшека до Јанеза Становника и Вељка Кадијевића.

И педесетак дипломата. Ниједан из западних земаља.
Извор:НСПМ

У Гњилану срушена спомен-чесма витезовима Кнеза Лазара
недеља, 28. јун 2009.

Општинске власти Гњилана су данас, на Видовдан, срушиле спомен-чесму витезовима Кнеза Лазара у центру Гњилана, изјавио је председник Скупштине општине Гњилане Милорад Тодоровић

Тодоровић је рекао да је посреди вандалски чин који са собом носи одређену поруку Србима у овом делу Косова.

Ако су намеравале ово да ураде, општинске власти су бар могле да изаберу други дан, а не један од најважнијих празника косовских Срба, рекао је он.

Тодоровић је оценио да такав поступак општинских власти Гњилана показује однос према културно-историјској баштини Срба на Косову и Метохији, без обзира што се ради о баштини која је новијег датума.

Спомен-чесма, која је заједно са спомеником Кнезу Лазару подигнута у центру Гњилана поводом прославе 600. годишњице Косовске битке, срушена је данас багером, а статуа Кнеза Лазара по доласку снага НАТО на Косово.

Јуче је био филм Бој на Косову, ваља га гледати бар једном годишње. Овога пута највећи утисак је оставила Муратова изјава "Ако желиш да раскомадаш Србију, Срби ће то најбоље урадити".

Што се тиче почетка текста оно је бајка
Шта су толико радили око једног изручења да седам ноћи нису могли спавати
Да није можда савест

Juce sam ga i ja gledao, Vuk Brankovic legenda i danasnje olicje srba

oni vicevi o muji i hasi nisu preuvelicani...cak stavise

Христе Боже распети и свети
Српска земља сва ка теби лети
Лети преко небеских висина
Крила су јој Морава и Дрина

Кад је драга да одлазим чула
За калпак ми невен заденула
Збогом први нерођени сине
Збогом ружо збогом рузмарине
Збогом лето јесени и зимо
Одлазимо да се не вратимо