Đorđe Vukadinović

Vidovdan



«Kod Zorana u kancelariji sedimo i ćutimo. Čekamo da se pilot javi. Imam dva telefona. Jedan se usijao od poziva... svi traže proveru informacije da je izvršena ekstradicija. Konačno mi, nešto pre osam, zvoni i drugi telefon. Pilot se javio iz Tuzle. Znači, kraj je. U tom trenutku, Zoran me je upitao – Da li možes da zamisliš da je danas Vidovdan? Malopre su mi rekli da je danas Vidovdan. – Sedam dana nismo spavali. Nismo uopšte znali ni koji je dan ni datum.»

Ovo potresno svedočenje iz knjige Čedomira Jovanovića Moj sukob sa prošlošću samo je najnovija potvrda političkog i simboličkog značaja koji Vidovdan ima u srpskoj istoriji i kolektivnom pamćenju. I to čak i kod onih koji nisu naročito opterećeni nacionalnom prošlošću, istorijom i simbolikom. Da se sve odigralo koji dan ranije ili kasnije, Miloševićevo izručenje u Hag, bilo bi samo jedan u nizu ružnih i tužnih – ili, možda, mudrih i hrabrih – političkih gestova kakvih je bivalo i ranije u srpskoj istoriji. Ali činjenica da se to zbilo upravo na Vidovdan, napravila je od tog mučnog događaja istinsku psihološku, ljudsku i nacionalnu dramu.

Na Vidovdan 1389. je Miloš Obilić ubio cara Murata. Na Vidovdan je poginuo knez Lazar i na Kosovu postradala većina srpske vojske. Na Vidovdan 1914. je Gavrilo Princip ubio austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda, a Srbija i svet ubačeni u krvavi vrtlog prvog svetskog rata. Na Vidovdan 1948. je kulminirao sukob sa Sovjetskim Savezom... A bilo je i drugih događaja. Možemo se praviti da to ne vidimo, ali ne – Vidovdan u srpskoj istoriji definitivno nije običan datum i toga je, videli smo, Zoran Đinđić bio itekako svestan, a donekle čak i Čeda Jovanović.

Na Vidovdan 1989. Slobodan Milošević se ustoličio kao neprikosnoveni nacionalni vožd koji će tokom naredne decenije Srbiju povesti u istorijske «godine raspleta», za koje ni on ni Srbi nisu bili ni mentalno spremni ni politički kompetentni. Ničim u svojoj prethodnoj biografiji Milošević nije zaslužio onu ustalasanu milionsku masu na Gazimestanu koja je klicala njegovo ime. Ali isto tako, treba reći da, uprkos svemu, nije zaslužio ni ono vidovdansko poniženje iz 2001, koje mu je priredio DOS. Iako to, kada se malo bolje pogleda, i nije bilo toliko njegovo poniženje, koliko onih koji su ga na taj datum i na takav način izručili njegovim – a bogme i našim – neprijateljima.

Pa čak i u okupiranom Iraku je Sadamu Huseinu sudio kakav-takav irački sud, nije mu suđeno u Rijadu, Londonu ili Vašingtonu. Izdan od najbližih saradnika, zaboravljen i napušten od većine onih koji su mu desetak godina ranije fanatično aplaudirali, Milošević je u Hagu dobio priliku da se rehabilituje za dobar deo grehova i grešaka iz prethodnog vremena. I imam utisak da je tek u Hagu, suočen sa arogantnim Džefri Najsom, sudijom Mejom i uglavnom iskonstruisanom optužnicom, zaista postao ono što su njegove pristalice verovale da je bio od početka – iskreni patriota koji se bori za svoj narod. Sviđalo nam se to ili ne, kako vreme bude prolazilo, u nacionalnom sećanju će sve više ostajati ovaj haški Milošević, koji se bori protiv svetske sile i nepravde, a bledeti slika ciničnog balkanskog autokrate, tako da će sramota onih koji su ga izručili na Vidovdan, umesto da bledi, bivati sve veća i veća. Izgleda da je to znao, odnosno osećao i sam Đinđić, pa je zato bukvalno sutradan po izručenju pohitao kod patrijarha da uvođenjem veronauke u škole i bogatim prilozima za Hram Svetog Save pokuša da sagradi sebi crkvu Pokajnicu. (I u tome je, doduše, više zahvaljujući svojoj sopstvenoj tragičnoj sudbini nego donacijama donekle i uspeo.)

Gde je Vidovdan, tu je negde uvek i priča o herojstvu, žrtvi i izdaji. Knjige kažu da je Vuk Branković, po svoj prilici, neopravdano optužen za izdaju u Kosovskoj bici. Nažalost, u ovoj aktuelnoj borbi za Kosovo takva greška teško da se može potkrasti. S tim što je konkurencija za Brankovića danas više nego žestoka, a u Obiliće se – sem u vreme predizbornih kampanja – slabo ko upisuje. I s tim što moderni «guslari» danas samu izdaju na bezbroj načina relativizuju, ili je čak direktno postiču i slave kao novi, odnosno pravi, pragmatični i odgovorni patriotizam. I s tim što savremene nevere više ne prodaju veru za večeru – nego za ministarstva, laki keš, fotelje, tendere i upravne odbore.

Ko zna kako bi svojevremeno prošao Knez Lazar da je svoju odluku želeo da testira na slobodnim i demokratskim izborima? Ko zna kako bi birači, sebri i «sva gospoda srpska» ocenili njegovu nameru da teritorijalni integritet zemlje brani svim raspoloživim sredstvima – uključujući i ratna? I ko zna ne bi li, da nisu odmah pogubljeni, i Lazar i Miloš, na nekom ondašnjem Haškom tribunalu u Maloj Aziji bili suđeni za «agresiju», «terorizam», «kršenje običaja rata», «prekomernu upotrebu sile» i «genocidne namere»?

Ali gorku šalu na stranu. Ovo sam hteo reći. Vidovdan dođe i kad ga niko ne čeka. I kada ga svi zaborave. Dođe i promeni tok istorije i života. A da li ga promeni nabolje ili nagore, nije uvek lako odrediti. U svakom slučaju, na Vidovdan se obično pokaže ko je ko, pri čemu se neko pokaže boljim, a neko gorim nego što se mislilo da jeste. Vidovdan nije Nova godina, ni Dan Republike, ni Dan pobede, ni rođendan, ni Božić, ni Uskrs. Ima u našim životima mnogo većih, slavljenijih, popularnijih i zvaničnijih praznika. Ali nikad nemojte zaboraviti da bez Vidovdana nas, ovakvi kakvi smo – dobri i loši, moderni i konzervativni, levi i desni, napredni i nazadni, veliki i mali, pametni i glupi, plitki i duboki – kao naroda naprosto ne bi bilo.

Извор - НСПМ

Ево и гусларевих стихова:

"Дошао си Босну походити,
српски не знаш добро говорити,
Ево теби српска граматика
из мојега аутоматика"

Црни Гавро
Куд си навро

Ој Гаврило
Срам те било

Упуцо си Фердинанда
Који с пола света влада

Убио га поред моста
Тим Србима никад доста

E stvarno smioješnog prizora, da vojnici KFORa porijeklom iz Turske , čije je pradjedove naš pradjedovi po Kosovu ganjali 1389. sada čuvaju naš narod Albanca.

Albanci kao posljedica turskih osvajanja. Stvarno zamršeno.

ВИДОВДАН

       Видовдан је непокретни верски празник кога празнују Српска православна црква и Бугарска православна црква 28. јуна и један од највећих српских празника. Спада у непокретне празнике, а по старом календару је 15. јуна. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара Видовден или Видов ден.
Бој на Косову Пољу        Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389) и тзв. пропаст Српског Царства, па се тог дана ,поред светог Амоса, од почетка XX века слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.

О пореклу назива

      О пореклу народног назива за овај празник постоји више верзија, али ниједна није доказана односно потврђена. По једној је овај празник наставак слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог. По другој интерпретацији су поштовање светог Вита (лат. Санцтус Витус) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву. Међутим треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виду.
      По интерпретацији која се везује за традицију и мит Косовског боја, судар двеју војски на Косову пољу је требао да се деси на дан када треба да се види ко је вера, а ко невера. По том миту се од тада тај дан назива Видовданом.

ДОГАЂАЈИ НА ВИДОВДАН

1389, Битка на Косову, сукоб српске војске под вођством кнеза Лазара и турске војске под вођством султана Мурата; 1914, атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, што је био повод за Први светски рат; 1919, потписан Версајски споразум, чиме је завршен Први светски рат; 1921, српски краљ Александар I Карађорђевић донео Видовдански устав, Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца; 1948, на иницијативу Совјетских делегата Андреја Жданова, Маљенкова и Суслова донета Резолуција Информбироа што је означило разлаз између Југославије и источног блока; 1989, обележено 600 година Косовске битке, говором Слободана Милошевића на Газиместану; 1990, усвојени амандмани на Устав Хрватске, којим Срби више нису били конститутивни народ у Хрватској;  2000, У Великом Ропотову организоване прве Видовданске игре. ; 2001, Слободан Милошевић изручен трибуналу у Хагу; 2006, Црна Гора примљена у Уједињене Нације као 192 земља чланица.
Извор
-----------------
Jуче код нас нико,ништа,а Видовдан је државни празник!
---------
Plač i pesma
Lazarevog grada
Dušan DRAŽIć, 27.06.2007 17:39:54    Ocena:
-.-- (Glasova: 0)
  [Oceni]    Komentara: 1 [Postojeći komentari]
VEKOVIMA već srpski narod slavi Vidovdan kao praznik pobede i praznik poraza, o kome je Jovan Jovanović Zmaj pevao "Hoću li da plačem ili da pevam. Ja ne znam ni sam. Danas je Vidovdan!"
Tačno pre sto osamnaest godina, u Lazarevoj prestonici, Kruševcu, narod iz čitave Srbije i rasejanja obeležio je pet stotina godina od Kosovskog boja. Ideja o obeležavanju jubileja potekla je u inostranstvu - Austrougarskoj, tada malenoj Rumi i Novom Sadu. Novosadska "Zastava" pozvala je Srbe u Preku i matici preko Save i Dunava da obeleže pet vekova od bitke na Kosovu još 1886. ne bi li se očuvao nacionalni ponos.
Još se slavila nova 1889. godina kada je beogradska štampa preuzela "štafetu" tražeći da se dostojno obeleži prvi najveći jubilej u novijoj istoriji srpskoj. Osmog aprila, vlada g. Save Grujića donela je dugoočekivanu odluku da se centralna proslava održi 15. i 16. juna (po starom kalendaru) u varoši podno Bagale, "božanskom brežuljku", kako ga Turci nazvaše. Pod motom "Da se priča i pripoveda, dok je ljudi i dok je Kosova", kako je pisalo u Povelji Vlade i kruševačkih vlasti, počele su opsežne pripreme.
I došao je dugo očekivani 14. jun 1889. kada su u Kruševac počeli da pristižu gosti iz zemlje i inostranstva, uključujući i malu "armiju" novinara, od dalekog Londona (specijalni izveštač "Tajmsa") do Beča.
Učesnici narodne svetkovine doputovali su iz Beograda i Niša specijalnim vozovima na tek koju godinu ranije završenom "gvozdenom putu". Od Stalaća karucama, čezama i fijakerima se reka ljudi prevozila do Kruševca. I njegovo veličanstvo kralj Alekandar Prvi sa gospodom namesnicima, članovima kraljevske vlade i celom kraljevskom svitom doputovali su vozom, a potom fijakerima.
Organizatori su u specijalnom protokolu predvideli da svi koji prisustvuju bdeniju i sutradan liturgiji moraju da dođu u crnini ili znacima žalosti. Istog dana, 14. juna, posle podne poskidane su zastave trobojne po celoj varoši, a nameštene crne na svim državnim i opštinskim zgradama, i po čaršiji i na samoj crkvi Lazarici. Za to vreme, sve do ponoći 15. juna, nije bilo svirke i veselja. Više od 15.000 duša iz mnogih srpskih krajeva odavalo je poštu palim ratnicima, čiji je moto bio: "Umrimo da svagda živi budemo..."
Sutradan topovske salve oglasile su svetkovinu po državnom programu. Parastos je posle liturgije održan na platou između crkve i velike škole. Na tribini je posebno mesto bilo udešeno za kralja, kraljevske namesnike i članove vlade. Dok su horovi izvodili prigodne programe, iz topova i pušaka su ispaljivani plotuni u čast Lazarevih ratnika - palih na Kosovu.
Istog dana po podne položen je kamen-temeljac spomeniku kosovskim junacima na glavnom trgu u varoši. Mlada srpska vojska je imala paradu. Svečano je položen i kamen-temeljac nove barutane koja je građena na desnoj obali Rasine.
Posle parastosa i liturgije na Vidovdan odjednom se u varoši ponovo pojaviše trobojke. Umesto molitve začula se pesma, umesto tuge - radost. U oživeloj varoši od silne svirke poče narodno veselje koje je potrajalo do duboko u noć.

BOŽURI SA KOSOVA
ISPRED crkve Lazarice prodavane su kite cveća sa polja Kosova. Prilog je bio namenjen za izgradnju spomenika Kosovskim junacima.
Revnosni izveštači iz zemlje i inostranstva javili su da je "turska vlada bila veoma ljubazna i dala dozvolu da se na Kosovu Polju uberu velike količine cveća, koje je doneto na proslavu u varoši podno Bagdale".
Извор

Slava mu!

A kad ovo čovjek pogleda stvarno na Vidovdan su se mnoge krupne stvari dešavale iz naše istorije.

Šta li ima tako moćno u vidovdanu?

О пореклу назива

О пореклу народног назива за овај празник постоји више верзија, али ниједна није доказана односно потврђена. По једној је овај празник наставак слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог. По другој интерпретацији су поштовање светог Вита (лат. Sanctus Vitus) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву. Међутим треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту.

По интерпретацији која се везује за традицију и мит Косовског боја, судар двеју војски на Косову пољу је требао да се деси на дан када треба да се види ко је вера, а ко невера. По том миту се од тада тај дан назива Видовданом.

Догађаји

    * 1389, Битка на Косову, сукоб српске војске под вођством кнеза Лазара и турске војске под вођством султана Мурата,
    * 1914, атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, што је покренуло Први светски рат,
    * 1919, потписан Версајски споразум, чиме је завршен Први светски рат,
    * 1921, српски краљ Александар I Карађорђевић донео Видовдански устав, Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
    * 1948, на иницијативу Совјетских делегата Андреја Жданова, Маљенкова и Суслова донета Резолуција Информбироа што је означило разлаз између Југославије и источног блока,
    * 1989, обележено 600 година Косовске битке, говором Слободана Милошевића на Газиместану,
    * 1990, усвојени амандмани на Устав Хрватске, којим Срби више нису били конститутивни народ у Хрватској,
    * 2000, У Великом Ропотову организоване прве Видовданске игре.
    * 2001, Слободан Милошевић изручен трибуналу у Хагу,
    * 2006, Црна Гора примљена у Уједињене Нације као 192 земља чланица.

Vidovdan 1914: Spisi o sarajevskom atentatu
Subota, 28. jun 2008. 11:14    



Gavrilo Princip je na današnji dan, pre tačno 94 godine, ubio austrijskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda, a "Glas javnosti" prenosi spise Tereze Lazić, koja je bila zapisničar na suđenju Principu.

"Vidovdan 1914. godine osvanuo je divan, sunčan i topao. Bila je nedelja. Mi devojke, svečano obučene obično smo nedeljom odlazile u Mali park, između Latinske i Ćumrije ćuprije, gde je koncertirala vojna muzika i šetale duž leve obale Miljacke. Te nedelje, 28. juna 1914. godine umesto u park, otišle smo na kej i tražile pogodno mesto, odakle smo mogle što bolje da vidimo prolazak stranih gostiju austrijskog prestolonaslednika nadvojvode Franje Ferdinanda i njegove supruge vojvotkinje Sofije Hoenberg. Najviše nas je interesovala vojvotkinja Sofija, za koju smo čule da je lepa, a uz to smo znale da je Čehinja iz grofovske porodice Chotek, pa zato na austrijskom carskom dvoru zauzima, prilikom zvaničnih svečanosti mesto za stepen niže od svog supruga, što smo mi smatrale velikom nepravdom", zabeležila je gospođa Tereza Lazić u tekstu "Moje lične uspomene na sarajevski atentat 1914. godine".

Dok je Tereza sa drugaricama raspravljala o položaju žene, o nepravednoj hijerarhiji, na ulicama Sarajeva odigrao se povod Prvom svetskom ratu. Gavrilo Princip, pripadnik tajne organizacije "Mlada Bosna", pucao je na Franca Ferdinanda i njegovu suprugu vojvotkinju Sofiju Hoenberg. Tek što je tog dana sela da ruča, na vrata njenog doma zakucao je stariji činovnik vladinog povereništva, gde je Tereza radila kao daktilostenografkinja, tek ovlaš je obavestio da se dogodilo nešto i zamolio da pođe njegovom kočijom do Gradske većnice. Tamo je saznala da će raditi na mestu gde nikada nije, u Kriminalnom odeljenju i da će voditi zapisnik sa saslušanja atentatora na austrijskog prestolonaslednika i njegove žene, zadatak koji do smrti nije zaboravila.

Gospođa Tereza pričala je 1980. godine Svetozaru Bucaloviću, ekonomisti, zaljubljeniku u istoriju našeg naroda, koji je sakupljajući građu za svoju knjigu "Ko smo, odakle smo i gde smo sada?" da kada je surovi doktor Ivasiuk, šef Kriminalnog odeljenja, rekao stražarima da uvedu atentatora, zamišljala je - ljudeskaru. Međutim, na njeno zaprepašćenje pojavio se jedva punoletni mladić, razdrljene košulje, izmučenog izgleda, sitan, bledog lica, crne kose, "skoro dete".

Na pitanje da li je ubio prestolonaslednika nadvojvodu, prema njenom zapisniku, Princip je odlučno odgovorio: "Jesam!" Odgovor na pitanje zašto je to uradio, glasio je: "Zato da bih oslobodio svoj narod tuđinskog jarma!"

Tereza dalje svedoči da je usledilo pitanje zbog čega je ubijena vojvotkinja Hoenberg, a u njenom zapisniku stoji da je Gavrilo odgovorio: "Nju nisam imamo nameru da ubijem i žalim što se to dogodilo."

Odakle mu oružje i sa kim je bio u vezi je prećutao, zbog čega su usledile batine. Inspektori, jedan s jedne, drugi s druge strane, ošamarili su ga tako da ga je oblila krv iz nosa i usta. Tereza piše da je za nju to bio prvi grozan prizor u životu. Naglo je ustala sa sedišta i pokrivajući oči rukama viknula: "Gospodine doktore, zabranite da se ovaj uhapšenik tuče, inače ja moram da napustim kancelariju, jer ne mogu to da gledam!"

Nakon što su je začuđeno pogledali, doktor Ivasuik je dao znak da prestanu da tuku Principa, a ona mu je dobacila svoju maramicu da obriše krv. Koliko je to bilo hrabro i nepromišljeno, piše, nije bila svesna.

Zapisnik je tog dana ostao nezavršen, jer Gavrilo nije više odgovarao na pitanja. Tereza je već sutra smenjena sa mesta zapisničara ovog slučaja, što joj je i bila želja.

Posle je sa nekoliko drugih organizatora atentata Princip odveden u zatvor u grad Terezinu, gde mu je amputirana jedna ruka, gde je bio mučen i držan na postu. Tu i umire 1918. godine. Njegov grob trebalo je da ostane tajna. Međutim, opet zahvaljujući jednom divnom Čehu, koji je pred odlazak u rat rekao svom ocu za tu tajnu i napravio skicu da ukoliko se ne vrati živ, njegov otac otkrije gde je sahranjen taj hrabri Srbin, Principove kosti kasnije su prenete u Sarajevo.

Bucalović je originalna svedočanstva ove žene predao Principovom rođaku, Miljkanu Principu, šumaru.

(MONDO)