Vida Tomšič

Vida Tomšič (1913-1998) društveno-politički radnik SFRJ i narodni heroj Jugoslavije.

Rođena je 26. juna 1913. godine u Ljubljani. Tu je završila osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1931. upisala je Filozofski fakultet, ali je kasnije prešla na Pravni, na kom je diplomirala 1941. godine. U toku studija se pridružila naprednom studentskom pokretu i učestvovala u mnogim štrajkovima.

Godine 1934. postala je član KPJ. Iste godine se upznala i sa svojim budućim mužem Antonom Tonetom Tomšičem, narodnim herojem. Novembra 1934. godine je uhapšena i pred ljubljanskim Okružnim sudom osuđena na devet meseci zatvora. Posle izlaska iz zatvora, nastavila je ilegalni rad u partijskoj organizaciji i učešće u studentskom pokretu. Učestvovala je u štampanju i širenju ilegalnih i legalnih listova i brošura. Izvesno vreme radila je kao instruktor Centralnog komiteta KP Slovenije na Dolenjskoj i Beloj Krajini.

Juna 1940. godine je na Pokrajinskoj konferenciji izabrana za člana CK KP Slovenije, a zatim je bila u partijskoj školi pri CK KPJ u Makarskoj. Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, oktobra 1940. godine, izabrana je za člana CK KPJ.

Od prvih dana okupacije Kraljevine Jugoslavije, učestvovala je u pripremama za oružani ustanak, i radila na učvršćivanju partijskih organizacija na području Ljubljanske pokrajne. U avgustu 1941. godine je, kao ilegalac, za kojim je bila izdata poternica, rodila sina. Na dojavu jednog izdajnik, Italijani su je 10. decembra 1941. godine uhapsili, zajedno sa suprugom Tonetom, pod ilegalnim imenom Marija Pevec. U zatvoru je mučena da bi priznala ilegalni rad i rad svog supruga, za kojeg su znali da je jedan od glavnih vođa ustanka. Nije nitašta priznala, čak ni svoje pravo ime. Zatim je, zajedno sa suprugom, Mihom Marinkom i Pepcom Kardelj, odvedena u gestapov zatvor u Begunjama, na Gorenjskom. Ali ih je Gestapo posle dva meseca vratio italijanskim vlastima.

16. maja 1942. godine, italijanski vojni sud ju je, na procesu protiv Toneta Tomšiča i ostalih, osudio na 25 godina zatvora. Kada su njenog supruga streljali, nju su, juna 1942. godine, odveli u zatvor u Veneciju, zatim u Ankonu, pa u Kampoboso i u Tranu.

Posle kapitulacije Italije je, zajedno sa drugim zatvorenicima, dovedena u logor anglo-američke vojne uprave u Karbonari, kod Barija. Tu je organizovala partijsku organizaciju u logoru i bila među osnivačima Prve prekomoeske brigade.

Januara 1944. godine vratila se u Sloveniju, i u februaru izabrana u SNOS. Od aprila do oktobra 1942. uređivala je partijsko glasilo "Ljudska pravica", i obavljala organizacione poslove u Centralnom komitetu KP Slovenije. Početkom 1945. godine poslata je na rad u primorje, gde je od 18. januara, kao član Politbiroa CK KPS, pomagala u radu Oblasnog komiteta KPS za Slovensko primorje i jedinicama devetog korpusa NOVJ.

5. maja 1945. godine postala je ministar za socijalnu politiku u prvoj slovenačkoj vladi. U danima oslobođenja ju je CK KP Slovenije poslao na politički rad u tek oslobođenu Korušku, u Celovec, gde je ostala do povlačenja jedinica Jugoslovenske armije.

Posle oslobođenja Jugoslavije Vida Tomšič vršola je značajne funkcije. U organima vlasti je bila ministar za socijalnu politiku vlade NR Slovenije, predsednik Kontrolne komisije NR Slovenije i član izvršnog veća NR Slovenije. Bila je poslanik Savezne i Republičke skupštine i u njenim organima obavljala dužnost sekretara Narodne skupštine FNRJ, predsednika Skupštine SR Slovenije, predsednika Veća naroda Skupštine SFRJ, bila je član Saveta federacije, a od 1974. godine i član Predsedništva SR Slovenije.

Vida Tomšič je bila član mnogih parlamentarnih delegacija, dva puta član jugoslovenske delegacije na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. U dva mandata je bila predstavnik Jugoslavije u Komisiji za socijalni razvoj pri UN, a jedne godine i predsednik te Komisije.

Uporedo sa državnim funkcijama, vršila je i mnoge odgovorne partijske funkcije. Bila je organizacioni sekretar CK Saveza komunista Slovenije i član CK SKJ. U Socijalističkom savezu je bila predsednik Glavnog odbora SSRN Slovenije i član Predsedništva SSRN Jugoslavije. U godinama posle rata bila je predsednik AFŽ-a Jugoslavije. Jugoslovenske društveno-političke organizacije zastupala je na mnogim kongresima, konferencijama i posetama u raznim krajevima sveta. Značajna je i njena uloga u okviru Saveznog saveta za planiranje porodice; nekoliko godine bila je predsednik tog Saveta. Učestvovala je na sastancima eksperata UN-a o socijalnim akspektima planiranja porodice i o ulozi žena u privrednom i društvenom razvoju.

Od 1978. godine bila je redovni profesor za porodično pravo na Pravnom fakultetu u Ljubljani. Godine 1979. promovisana je za počasnog doktora Ljubljanskog univerziteta "Edvard Kardelj". Od 1979. bila je član Saveta Međunarodnog instituta za istraživanje i obuku za unapređivanje žena UN-a.

Umrla je 10. decembra 1998. godine u Ljubljani.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine. Ordenom narodnoh heroja Jugoslavije odlikovana je 27. novembra 1953. godine.

Literatura
Narodni heroji Jugoslavije, "Mladost" Beograd, 1975. godina

Izvor: Wikipedia