IN < - Вести из области религије,философије,социологије, ети - >LO
(1/21) > >> :: Odgovori!
Ако мислите да нека од ових порука, заслужује посебну тему, слободно је издвојите и крените у причу...
Хавајац постао заклети Србин
Дјуен Снеј, аутомеханичар из Хонолулуа, напустио је рајско острво на Пацифику и дошао у Чачак да живи у љубави и православној вери са својом изабраницом Весном
Заклети Србин: Дјуен Лазар Снеј и његова супруга Весна Биорац (Фото Г. Оташевић)
Чачак – Дјуен Снеј (46), аутомеханичар из Хонолулуа, од Срба је узео православље за веру, Видовдан за славу и Весну за невесту. Због своје изабранице је напустио родне Хаваје и посао у Перл Харбуру и данас је Чачанин, додуше са тек двадесет дана стажа.
– У души, ја сам Србин – каже нам разговетно, наравно, на српском језику. Са изабраницом ће, додаје, од понедељка започети петровдански пост. Ишчекује да му Весна нађе посао у неком чачанском сервису за поправку аута и навикава се на своје ново име – Лазар.
Весна Биорац упознала је свог супруга путем Интернета и могло би се рећи да је то била љубав на први „клик”.
– Студирала сам теологију, бавим се сликањем икона и од тога живим, провела сам седам месеци у манастиру Жича и није ми било стало до неке везе само ради везе. Чекала сам човека за којег бих се удала, и упознала сам га прошлог октобра, на глобалној мрежи. Разговарали смо и гледали се преко монитора. Већ почетком децембра одлетела сам у Хонолулу и остала код Дјуена до фебруара – прича нам Весна, додајући да је тада, пре четири месеца, њихова веза дошла до животне раскрснице:
– Нисам могла да се прилагодим западњачком начину живота, Лазар је то разумео и одлучили смо да заједно пређемо у Чачак. Ја сам се вратила прва да овде припремим венчање а он је остао још три месеца, да би средио своје послове.
У Веснину галерију икона „Перивој”, у центру Чачка, дошао је у мајици са четири оцила на левој страни груди, а леву руку красила је тетоважа урађена на Хавајима: истетовиран српски грб и речи „Србија у мом срцу”.
Венчали су се 16. маја у цркви у селу Сурдук, између Београда и Новог Сада. Службу на венчању држао је Веснин духовни отац Војислав Билбија, старешина српске црквене општине у Ротердаму и исповедник наших затвореника у Схевенингену, који у Сурдуку има кућу.
– Отац Војо није присталица веза преко Интернета, али за ову каже да је чудо Божије. Необично је да човека који вам потпуно одговара нађете на сасвим другом крају планете, и још да он толико воли моју земљу – истиче Весна.
А Дјуенов улазак у „српску причу” започео је пре десет година. У граду Хонолулуу је у то време постојала српска колонија која је имала осамдесетак људи. Они су, током бомбардовања НАТО-а наше земље, организовали протестна окупљања, а Дјуен им се придружио. Своје нове познанике је замолио да га науче неким уобичајеним фразама српског језика.
– Ти не можеш да научиш српски, јер си глупи Американац – одговорили су му, пецкајући га, али без злобе.
И тада се код Хавајћанина пробудила црта карактера која је била прва духовна спона са нашим народом – инат. Почео је пасионирано да крстари Интернетом и чита све што је могао да нађе о Србији и Србима.
– Годинама читам „Политику” на Интернету, зато што су ваши текстови увек озбиљни и садржајнији него у другим новинама. Ја вам се дивим као народу, шта сте само све проживели под Турцима и у Првом светском рату – искрен је Дјуен.
Круна дотадашњег посвећења нашој култури и традицији догодила се 2007: те године умолио је владику западноамеричког Максима да га испита и покрсти током своје посете Хонолулуу, а церемонија је обављена у грчком храму. Тако је Дјуен напустио католичку веру и прешао у православље. Надао се, каже, имену Душан, због сличности са својим именом, али Душана нема међу свецима и заштитницима. Зато је постао Лазар, по цару и светитељу, а Видовдан му је одређен за крсну славу.
Гвозден Оташевић
Извор: Politika
Игуманов пакт с вуковима
Игуман Амвросије, једини монах недавно обновљеног манастира Ковиље, припитомио два вука, лисицу, орла, змију, гаврана и зеца
Амвросије и Алфа у игри (Фото Добривоје Урошевић)
Јавор – У манастиру Ковиље, подно Јавор планине, некада је било много монаха, у време Турака је ту чак и школа радила. Данас је овде, у недавно обновљеном манастиру с краја 12. века само један монах, који, како каже, учи од – вука...
На тридесетак километара од Ивањице, на десној страни реке Ношнице, налази се место које истовремено одише невероватним миром и енергијом. Дочекује нас игуман Амвросије Алимпијевић, уједно и први монах који је после 200 година паузе замонашен у овом манастиру. Прича о његовом „пакту са вуковима“ прешла је и границе Србије, а снимке монаха и вучице на „јутјубу“ видело је на десетине хиљада људи.
– Нисам ја никакав светац, нити чудотворац, цела та прича је погрешно схваћена. Не припитомљавам ја животиње, већ су оне мене прихватиле, а ја кроз дружење са њима проналазим неке своје одговоре. Ја неке ствари не могу да објасним, то не може да се стави у речи – вели игуман Амвросије.
Овде су посетиоци малобројни, чују се само птице и жубор воде. Наш саговорник каже да му самоћа прија после искуства у Студеници, где је био три и по године.
– У Студеници сам водио и по 20 аутобуса дневно. Увече дођем у собу, затворим очи и само ми лете лица... Није то за мене, овде сам пронашао мир – прича овај игуман.
Образован, духовит, млад, тек му је 29. година, одлучио се на корак који није својствен његовој генерацији.
– Монах је човек рањен љубављу Божјом. Ја сам са 20 година отишао у манастир и опет бих то поново урадио – говори док нас послужује кафом и ракијом.
На сто ставља мобилни телефон.
– То ми је једини контакт са светом или се можда заваравам – са осмехом прича и додаје: – Морам да га имам због парохије, јер ја сам и монах и парох.
Његова парохија је 45 километара у пречнику. Амвросије држи службу, литургију, венчава, сахрањује... Недавно је тако венчао Албанку и Србина, што је уредно забележила и „24 часа свадба“.
Игуман је из Ариља. Завршио је и музичку школу, свира гитару и клавир. Има их и овде, понекад пребира по диркама и жицама. Породицу, каже, виђа отприлике три пута годишње. Брат Александар је млађи од њега девет година, игра фудбал у Мађарској. Био је једном овде, када ни конак није био завршен и само је прокоментарисао: „шта је ово, само хектар неба...” Да, хектар неба и планине, али који зраче посебном енергијом, вероватно због старе цркве, додаје...
Тик уз конак који је подигнут прошлог новембра, паркирани су џип и мотор. Још један доказ да млади игуман одудара од уобичајене слике монаха који комуницирају једино преко службе.
– Џип и мотор сам добио на поклон пре месец дана, захваљујући емисији РТС-а „Квадратура круга“, коју је видео професор теолошког факултета Милош Весин из Либертвила у САД. Професор, његови студенти и парохијани сакупили су новац и тако ми обезбедили превоз у овим планинским беспућима– објашњава док прати наш изненађени поглед.
Док причамо испред цркве, која је делом уклесана у стени и по свом изгледу спада у ред пећинских цркава испосничког типа, питамо да ли можемо да видимо ту чувену вучицу Алфу. После неколико звиждука прикрала нам се с леђа, али држећи одстојање од неколико метара.
Када нема никога лежи на клупи на којој седимо.
– Никоме неће да приђе и нико је није додирнуо осим мене, што је и логично, јер сам је ја отхранио. Имала је само 15 дана када су ми је донели, тек прогледала... хранио сам је свака четири сата, прво млеком, па млевеним месом... Назвао сам је Алфа јер су ми рекли да је била најкрупнија у леглу и вероватно предодређена за алфа женку – прича нам док вучица неповерљиво прави кругове око неочекиваних посетилаца.
На чувену пословицу „вук длаку мења...“, Амвросије одговара својом пословицом: „љубав длаку мења, али ћуд никада...”
Сада има 10 месеци и још је мала, јер вукови тек са две године постају зрели. Алфа има свој бокс, а Амвросије је често пушта, па одлазе у лутања по шуми...
– Имао сам још једног вука, исто је била женка. Али њу нисам ја отхранио, била је дивља... Сви смо се заједно шетали, али после није хтела у бокс, морао сам да је уносим. Сада је у Чачку, тамо има огроман ограђен простор...
Осим вучице, монаху друштво прави и лисица, коју нисмо успели да видимо, јер обично долази када падне мрак.
– Лисица долази само ноћу, она је плашљивија од вука. Узео сам је од неких ловаца у Нишу, била је као чаша... Имао сам и орла, био је питом, није бежао. Убили су га пијани ловци... искрено, мислио сам да ће пре неко убити вука – прича наш саговорник.
Припитомио је и змију, гаврана, зеца и папагаја Ару. Амвросије ће сада остати и без Алфе, која би ускоро требало да буде пребачена у резерват у Бугарској, међу остале вукове. На наше питање да ли ће му бити тешко без друга, монах одговара:
– Оном кога волиш мораш дати слободу... То је права љубав... Тешко ми, људи, то схватамо, али се учимо... полако...
-----------------------------------------------------------
Старија од Студенице?
О времену градње манастира Ковиље, који је готово приљубљен уз стену, нема поузданих података. Претпоставља се да је с краја 12. или почетка 13. века. Састоји се од две цркве под истим кровом – старија и мања, за коју народ каже да је старија од Студенице, посвећена је светим Архангелима, а млађа светом Николи. Манастир је у доба Турака једно време био опустео, да би велику обнову доживео половином 15. века. У парохијску цркву је претворен 1813. године. После 200 година паузе, епископ жички Хризостом је у септембру 2005. године замонашио, а затим до јеромонаха рукоположио садашњег игумана Амвросија.
Сандра Гуцијан
[објављено: 22/06/2009]
Извор: Politika