Vreme. Od početka vremena nastojimo ga shvatiti. Zašto? Kako bismo ovladali njime.

Ali, vreme je sveta tajna, raskošan dar koji trebamo doživljavati, a ne shvatati. A još manje njime vladati. Šta mislite, zašto smo polovinu vremena sluđeni?

Većina nas ne uživa u tajni vremena jednostavno zato što ga imamo tako malo. Iako svako od nas ima 24-satne dane, nekako nam to nije dovoljno. Pa ako išta doživljavamo, to je pre svega strah, jer nam stalno ponestaje vremena. Nije važno koje je to vreme – griničko, letnje, istočno ili zapadno. Važno je jedino to da ga nikad nemamo dovoljno.

Stolećima su oni koji su imali vremena – sveci, pesnici, mistici, gospodari, mudraci i filozofi – razmišljali o zagonetki vremena. Otkrili su njegovu dualnost.

Da bismo ostvarili smirenost, moramo otkriti i dvostruku prirodu vremena koju su stari Grci zvali hronos i kairos.

Hronos se odnosi na ručne satove, kalendare, programe, planove, rasporede. Hronos je najgori vid vremena. Hronos meri. Hronos je tlapnja o veličanstvenosti. Hronos trči maraton u cipelama s visokim potpeticama. U hronosu mislimo samo na sebe. Hronos je svetovno vreme.

Kairos je transcedencija, beskraj, poštovanje, radost, strast, ljubav, svetost. Kairos je prisnost sa Stvarnošću. Kairos je najbolji vid vremena. Kairos pušta. U kairosu možemo pobeći iz tvrđave ega. Kairos je Štrausov valcer u Beču s čovekom kojeg volite. Kairos je vreme Duha.

Živimo u Hronosu. Žudimo za Kairosom. To je naša podvojenost. Hronos zahteva brzinu kako se ne bi tratio. Kairos zahteva prostor kako bi se u njemu moglo uživati. U Hronosu činimo. U Kairosu možemo samo BITI.

Čini nam se da nikad nismo upoznali Kairos. Ali jesmo: kad vodimo ljubav, kad meditiramo ili se molimo, kad se izgubimo u muzici ili književnosti, kad sadimo bilje ili čupamo korov, kad gledamo usnulo dete, dok zajedno čitamo nedjeljne novine u postelji, kad uživamo u zalasku sunca, kad se predajemo svojim strastima. Poznajemo radost u kairosu, naziremo u njemu lepotu, sećamo se kako je osećati se živim u njemu, kako je to ponovno se povezati s Božanstvom.

Pa, kako onda Hronos zameniti Kairosom? TAKO DA USPORIMO.
Tako da se usredotočimo samo na jedno dok se time bavimo.
Tako da radimo ono što radimo kao da je u tom trenutku to jedino što vredi raditi.
Tako da se pretvaramo kako imamo neograničeno vreme, ne bi li nam naša podsvest pomogla i učinila da tako i bude.
Tako da stvaramo vreme.
Tako da odvajamo vreme.

Za prelazak s Hronosa na Kairos  potreban je samo trenutak, ali to mora biti trenutak.

"Sitne radosti", Sarah Ban Breathnach, str. 463.

Kakav "pocetak vremena", sta je "vreme" gde postoji i koji mu je molekularni sastav ?
Stvaramo vreme, odvajamo vreme ?!? Kako se stvara i odvaja vreme ?

vreme je jedini resurs koji se ne obnavlja

Zanimljiva tema , nadam se da će razviti diskusija. 

Kada kazes "vreme" da li tu mislis na atmosferske uslove za zivot ili na momenat kada nesto treba da se desi ?