Po kanonima Katoličke crkve polna nemoć i sterilitet predstavljaju prepreku za sklapanje braka, a u pravoslavlju i islamu – ne

Odluka biskupa Viterba da ne dozvoli crkveno venčanje dvadesetpetogodišnjeg vernika koji je posle saobraćajne nesreće ostao paralizovan u donjem delu tela naišla je na veliku kritiku javnosti i medija u Italiji. Ali crkva smatra da on nije u stanju da obavlja svoje bračne obaveze i stvara potomstvo što je cilj porodične zajednice.

Kanonsko pravo Rimokatoličke crkve pominje kao smetnju braku „impotenca kopulativa”, to je ujedno i razlog za razvod braka koji ta crkva u izuzetno retkim okolnostima dopušta, javila je Versko-informativna agencija (VIA). „Smisao i svrha braka po kanonima crkve jeste stvaranje dece”, obrazložio je biskup, istakavši da je odluku doneo „predano i s ljubavlju”.

Kanon 1.084 Rimokatoličke crkve izričito kaže: „Prethodna i trajna nemoć za polni čin, ili kod muške osobe ili kod ženske osobe, bilo apsolutna, bilo relativna, po samoj svojoj prirodi čini brak nevaljalim”.

Ipak, delikatna razlika između steriliteta i nesposobnosti postoji u crkvenom pravu Katoličke crkve. Dopušta se venčanje starijih osoba gde takođe neće biti dece, jer je reč o prirodnom sterilitetu koji je nastupio zbog starosti.

Ovakve kanonske prepreke za sklapanje braka ne poznaje Pravoslavna crkva, ali ni islam. Ali u judaizmu, po Talmudu, impotencija je stavljena na peto mesto kao prepreka za sklapanje braka. Episkop niški Irinej za VIA kaže da je u pravoslavlju svrha braka „punoća zajedničkog življenja”, ne samo stvaranje potomstva kao kod drugih crkava.

„Ako buduća supruga zna da u braku neće imati decu sa svojim suprugom i to prihvata, brak bi crkveno bio sklopljen. Takođe, ako budući suprug prihvata činjenicu da u braku neće imati potomstvo, zbog problema koji postoji kod žene”, objašnjava vladika Irinej.

Sveti Vasilije Veliki je još pisao da su deca plod, a ne cilj braka. U Bračnim pravilima Pravoslavne crkve kaže se da je brak sveta tajna kojom se dva lica suprotnog pola vezuju doživotnom duhovnom i telesnom vezom radi potpune životne zajednice i rađanja i vaspitanja dece.

U istoriji crkve je, ipak, bilo slučajeva da se supružnici po dogovoru, posle crkvenog venčanja, uzdržavaju od polnih kontakata. Jedan od najpoznatijih primera je ruski svetitelj Sveti Jovan Kronštatski (upokojio se 1908. godine) koji je kao sveštenik sa svojom suprugom sve vreme živeo kao „brat sa sestrom”.

Na poznatom internet-portalu www.svetosavlje.org jedan vernik je postavio direktno pitanje pravoslavnim pastirima: Da li osoba koja ne može da ima decu može da stupi u brak?

Sveštenik Milan Gardović, pri hramu Svetih Ćirila i Metodija, u Malmeu, odgovorio je: „Što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće, to imaj uvek na umu. Ni majka Svetog Jovana nije imala dece pa je u starim godinama rodila Preteču Gospoda Hrista.Kakve god posledice bile, pustimo da Gospod odluči da li neko može da ima decu ili ne, a stupiti u crkveni brak je prilika da kroz molitve koje se

čitaju na venčanju izmolimo od Gospoda da mladencima podari „dobru decu i napredak u životu i veri, kako stoji u trebniku.”

Da život režira nepredvidive situacije pokazuje i jedan događaj iz Kaluđerice koji pamte beogradski sveštenici. Budući mladoženja je krenuo po mladu, a u veselju je pucao iz puške. Zrno je sticajem okolnosti pogodilo buduću nevestu i ona je ostala doživotno vezana za invalidska kolica. Uprkos tome, mladić je oženio ovu devojku i oni su i pored njenog hendikepa dobili decu.

Protojerej stavrofor hadži Ljubodrag Petrović kaže crkva nema pravo da traži zdravstveno uverenje da li neko od budućih mladenaca boluje od neke zarazne bolesti kao što je sida ili da li je sterilan. To pitanje bi trebalo da reši budući Vaseljenski sabor.

„Pre sklapanja braka postoji predbračni ispit. Budući mladenci dolaze kod sveštenika i on ih pita da li imaju dobru volju da se venčaju, da nisu u srodstvu i da se nisu obećali nekom drugom. Sveštenik postavlja pitanje: ’Da li ti, na primer Milane, imaš dragu i slobodnu volju da uzmeš sebi za ženu ovu koju vidiš pred sobom, na primer Jovanku’. Ako oni kažu ’Da, oče’, onda je to njihov slobodan izbor i tu crkva ne može da se meša”, objašnjava sekretar Versko-dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

Otac Ljubodrag ističe da sveštenik pre predbračnog ispita u poukama budućim mladencima može da sugeriše da se dobro ispitaju pre nego što se odluče za brak.

„Bilo bio neumesno da sveštenik pita da li je verenik bolestan ili, ne daj bože, blesav. Obaveza budućih mladenaca je da se pre stupanja u brak dobro ispitaju”, ističe hadži Ljubodrag Petrović.

Zanimljivo je da se problem impotencije na neki način spominje i u Zakonopravilu Svetog Save. U glavi 55 građanskog zakona u okviru Zakonopravila piše da ukoliko muž tokom tri godine ne ispunjava

„svoju mušku obavezu u braku” žena ima pravo da zatraži razvod braka.

Zanimljivo je i da šerijatsko pravo u islamu ženi omogućava pravo na razvod ako je njen muž impotentan. U tom slučaju prilikom razvoda muž je dužan da ženi isplati polovinu mehra (materijalna vrednost koju muž daje ženi za njen ulazak u brak, a koja je zasnovana na Kuranu i Hadisu).

Srbijanski muftija Muhamed Jusufspahić kaže da pojava impotencije u braku može da poremeti odnos dva partnera, ali ona ne može biti prepreka za sklapanje braka.

„Bilo kakva polna bolest može biti prepreka da se, po islamu, sklopi brak, ali i ne mora, jer je u pitanju svesni izbor dvoje ljudi suprotnog pola. Neko će prihvatiti situaciju da je jedan od supružnika zbog oduzetosti donjeg dela tela impotentan, a neko drugi će reći da nije spreman na to i takav brak ne bi mogao da se sklopi”, objašnjava muftija Jusufspahić.




Izvor: Politika

Interesantno ovo bi mogli proslijediti na filozofija i religija forum da cujemo komentare tamosnjih burekdzija