Сигурно једна од најкориснијих, ако не и најкориснија жена у комунистичком покрету била је Вера Пешић, члан ЦК КПЈ, свемоћна Гестаповка, веома утицајна личност на српску владу, рушилац Равногорског покрета, тајни агент.

Вера Пешић је родом из Сијеринске Бање. У Лесковцу завршава основну школу и похађа гимназију. Била је удата за Немца од кога се касније развела. У Комунистичку партију улази 1938. године. Жена мањег раста, мршава, витке линије. Лепе спољашности, сањалачких очију из којих не избија зло које је у њој сакривено. Веома веселе природе. Начитана и интелигентна. Волела је много да прича. Политичке проблеме познавала је одлично. Идеолошки изграђена комунисткиња. Имала је ту способност да сваког може да преведе „жедног преко воде“.

Искусни контраобавештајац Генералштаба војске мајор Славко Радовић је упознао и стекао утисак да је "рођена" за обавештајца: јако интелигентна и лепа. Примљена је да ради у контраобавештајном одељењу и стручно школована. Уочи Другог светског рата, вешто вођену прихватају обавештајне службе Немачке, Британије и Француске. Као четвороструки агент претежно ради за Генералштаб и Шесто одељење Управе безбедности Немачке. Да би се прикрио њен тајни рад и да је подметнута, отпуштена је из службе Генералштаба али задржана на вези.

Због шпијунаже ухапшена је од београдске полиције. На интервенцију владе Немачке, намесник кнез Павле Карађорђевић наредио је да се пусти. Пошто је у затвору тучена, одлази на лечење у Беч где завршава стручни курс, а затим постаје дописник једног немачког листа и резидент за више агената Шестог одељења за Балкан. У време мартовског пуча 1941. нови председник владе генерал Симовић наредио је да се ухапси и депортује у Лебане.

Као провереног агента 14. априла 1941. године Немци је одводе у Београд да ради у централи Гестапоа за Србију.

Вера Пешић је била свемоћни фактор у Београду, како код окупаторских власти, тако и код министра унутрашњих дела Танасија Динића. Причало се да је она љубавница немачког генерала Бадера. Говорило се у Београду да једна Пешићева може код Немаца све учинити, и заиста је могла.

За све време била је сарадница и министра унутрашњих дела у Недићевој влади, Танасија Динића. Причало се да је и његова љубавница.

У то време спријатељила се са Живојином Ђурићем, окружним начелником у Лесковцу, јер јој је и он требао за рачун комуниста којих је у лесковачком округу увек било.

Тих дана (пролеће 1943) у лесковачком затвору налазила се једна група затвореника, међу којима око 120 најопаснијих комуниста на челу са браћом Перовић и Вуксановић. Вера Пешић је допутовала у Лесковац и одмах отишла у немачку Орс-команду. Захтевала је да се по једном списку пусти 120 затвореника, јер су ти људи „оклеветани“, тврдила је Пешићева. Овоме се супротставио Орс-комадант који је имао доказе о активном раду тих људи за рачун комуниста. Вера је дрско рекла: „То није истина“ и захтевала да се телефоном позове генерал Бадер. Орс комадант, коме се није ишло на Источни фронт, позвао је телефоном генерала Бадера, са којим је Вера кратко разговарала. Потом је Бадер наредио Орс комаданту да се свим захтевима Пешићеве изађе у сусрет, јер је она њихов поуздани обавештајац и има њихово пуно поверење. Свему овоме био је присутан тадашњи комадант Српске државне страже у Лесковцу, мајор Александар Стикић, који је о томе обавестио обласну команду у Нишу строго поверљивим дописом.

Вера је тог истог дана пошла у затвор са окружним начелником Живојином Ђурићем одакле су сви комунисти пуштени из затвора, а Дражини издвојени и упућени у логор на Бањицу.

Обласна команда из Ниша, обавестила је надлежне у Београду, али се нико није усудио да мења одлуку Вере Пешић и да доказује да Вера ради за комунисте.

У рукама Вере Пешић биле су хиљаде српских живота по разним логорима, на Бањици, по Србији и на земунском сајмишту. Она је хиљаде и хиљаде комуниста и њихових сарадника пустила из логора по налогу шефа Гестапоа, а са друге стране хиљаде националиста послала на вечни починак у Јајинцима и у другим великим заједничким српским гробницама по Србији.

И не само то. По Верином захтеву, министар унутрашњих дела Танасије Динић, издао је два фатална наређења. Прво крајем маја 1941. године у коме се наређује да се свим Црногорцима у Србији има поступати као са циганима и Јеврејима, а друго половиним 1942. године, да се са свих важнијих места уклоне сви Црногорци као непоуздани и да се на њихова места доведу чисти Срби. Недић је оба ова наређења опозвао.

Циљ Пешићеве је био да се Црногрци осете несигурним и да оду код Тита у шуму. Делимично је у томе успела.

У другој половини 1943. године Пешићева одлази код мајке у Сијеринску Бању. Тамо је 11. септембра 1943. заробљена  од стране четника мајора Радослава Ђурића. Ту је она свршила један веома важан посао за комунисте. Она је превела читаву групу мајора Ђурића код комуниста. Тито је после наградио мајора Ђурића генералским чином и врло важним и поверљивим положајем у комунистичкој Југославији. За Дражу је одметање једње његове групе представљао тежак ударац.

Вера је наставила да ради свој посао за рачун комуниста на простору Топлице и Јабланице.

Једној четничкој групи, састављеној претежно од бивших четника мајора Ђурића, који су побегли из партизанских редова, полази за руком да августа 1944. ухвате Веру. Саслушали су Веру и њену мајку Анђу која је била саучесник у Верином шпијунском раду. Онда су донели смртну пресуду и обе стрељали. Том приликом код Вере је пронаћен њен лични дневник из кога се сазнало о многим Вериним активностима за рачун комуниста.



Извор: Светски рат