Литургија сама по себи не може никада да постане летаргија јер њено биће превазилази суштину постојећих и пропадљивих ствари. Пре би се рекло да је проблем у оку посматрача. Навикавши се да мери све према својој нарави, човек покушава да рефлектује на Литургију своју летаргију уместо да сам буде преображен њоме (Литургијом). За аутентичног црквеног човека таква пала перспектива не постоји јер он созерцава Суштог као присутног - не закопава се у самосозерцање које га у нечему оптерећују (нпр. бриге, обавезе, нечији карактер или грех, политичка или економска криза, итд.).
Има и таквих људи, такође, који - били црквени или не - више воле да се занимају секундарним стварностима Цркве уместо самом Литургијом, те тиме и својим обожењем. Битнији су им неки догађаји, ствари и људи - у оном негативном оцрњивању других - од благодатног присуства Божијег. Тако и почиње летаргија да се манифестује унутар Литургије.
Ако, дакле, Литургија јесте пројава Божијих нестворених енергија и успостављање Царства Божијег унутар овог света, због чега човек жели да буде преокупиран нечим што Бог није? И притом, да још пожури не само ван Цркве него и унутар Сабрања да спекулише и полемише о стварима које чине заборав (да ли и протеривање?) примљене благодати док још Литургија траје? Уместо да уносимо Царство у себе, ми у њега уносимо оно што не одговара карактеру Есхатона. Опет, дакле, покушавамо да обликујемо Бога према себи а не себе према Богу. То ради и летаргија са Литургијом.
Још можемо рећи: за живог - Литургија је жива, а за мртвог - Литургија је мртва! Али, Литургија не уме и не може бити обамрле онтологије јер пројављује Онога ко јесте извор живота. Ради се о пријемчивости коју слободна воља човека диктира и обликује према могућности избора. Дакле, од срца човечијег зависи на ком темељу ће градити своју личност: да ли на Литургији или на летаргији?
Ако Литургија не може некога да обрадује, то није због Литургије - која је преизобилна у Тројичним харизмама - него због онога ко већу веру, љубав и идентитет полаже у жалост и пролазност овога света.
На Васкршњу стварност Литургије може да буде имун само онај ко је одавно мртав. Иронија над иронијама је само ако не зна да је мртав...

Postavlja se pitanje - cemu liturgija kada shvatis da da je izvor zivota u tebi samom, kada si ti ta ziva liturgija i da nikakvoj drugoj liturgiji nema mesta kada nadjes izvor istine

pa da ostavis koji dinar kad udjes u crkvu...

Сложио бих се са тобом када би то имало рефлексију у оном Христовом: "Царство Небеско је у вама!", са том пренаглашеном разликом да тог Царства нема без додира са Оним ко јесте Творац тог Царства у свим људима.
Међутим, нагласак није на неком антропоморфном или психолошком осећању Бога већ у остваривању сопсва унутар заједнице која је Црква будућида је она сама по свом бићу икона Свете Тројице, а што показује да Бог није нека усамљена монада.

Ако би на Литургију гледали само као дело које појединац чини на добробит свих, онда може и тако, али ако на Литургију гледамо и као заједничко дело које изискује најпре сабрање и конституисање заједнице која претходи благодарењу Богу за све...Када низ појединаца почиње да учествује у заједничком делу, у нечему што превазилази нашу одвојеност од других и говори о заједничарењу са ближњим (као хоризонтали) и заједничарењу са Богом (као вертикали)....

ma to Jehoshua kaze da je u nama mikrokosmos makrokosmosa. sve je Jedno, ne postoji nista 'sem toga'...

A moze i tako da se gleda. A sto rece Deki1 - ima li zaista razlike izmedju dva ako smo svi Jedno? Liturgija je uvek tu mi samo treba da je prepoznamo.