Glumica Vera Čukić ugostila Glas u Rabrovu na promociji svoje prve knjige "Perla od vode"

Čarolije, moja profesija!

- U romanu o detinjstvu ni reči o tome kako je, sa samo petnaest, odbila laskavu ponudu Rože Vadima koji je otkrio Brižit Bardo
- Kao dete verovala u sve što vidi, ali rano shvatila da samo titani znaju koliko snage treba da se savlada osećaj prolaznosti

Plejadi poznatih glumaca koji su, ne zapostavljajući osnovnu profesiju, uspešno uplovili u literarne vode pridružila se i Vera Čukić knjigom sećanja na detinjstvo "Perla od vode".

U njoj, ipak, nije navela da je sa samo petnaest odbila laskavu ponudu čuvenog francuskog reditelja Rožea Vadima, koji je koju godinu kasnije otkrio i proslavio Brižit Bardo.
- O tome ću sa mnogo više detalja pisati u drugoj knjizi. Kada pogledam unazad, uvek prvo pomislim na detinjstvo jer mi se čini da sam ga najsnažnije i najpunije živela - kaže Vera i dodaje da je srećna što je promociju literarnog prvenca uspela da organizuje u Rabrovu kod Kučeva, povodom manifestacije "Žanki u čast".

- Kad si dete, izgleda kao da nikada nećeš odrasti. Znam da je i kod drugih tako. Kada je moj bratanac napunio dvadeset godina, moj brat mu je čestitao rođendan rečima "O, Milorade, napunio si dvadeset". "Najzad", odahnuo je Milorad. Tako je bilo i u mom slučaju, seća se glumica.
      

Deset godina Sofka

Vera je odigrala više od dvadeset glavnih uloga u pozorištu, snimila trideset filmova, igrala u 12 televizijskih serija.
- Tih tridesetak glavnih uloga u predstavama pružile su mnogo publici i meni. Svaka od tih predstava je trajala godinama, sve su opstajale na repertoaru više od stotinu puta i uvek pred punom salom. U "Nečistoj krvi" igrala sam Sofku deset godina, tačno 300 puta. Mogla je i posle toga da se igra, jer bila rasprodata, ali je kompletan ansambl poželeo da je napusti kada smo osetili da smo na vrhuncu i da može da se desi da počnemo da je štancujemo. To bi bilo pogubno. Predstava mora da bude živa, da se stalno razvija, i samo tada ona može da bude velika i značajna.
      
   
   

Sa pozorištem Vera se srela rano, u četvrtoj godini. Majka je povela da gledaju tada čuvenu dečju predstavu "Deda i repa". U trenutku kada su glumci na sceni iščupali repu, glumac kostimiran u miša, koji je vukao s kraja reda, prevrnuo se i u padu srušio kulisu drveta.

- Otkrila se gola scena, ja sam bila zapanjena, drvo nije bilo drvo, a kuća nije bila kuća. A dete kao dete, veruje u ono što vidi! Zatim se začuo aplauz. Bila sam zbunjena, i tada rešila da čarolije i otkrivanje tajni budu moja profesija, priča.

Vera Čukić se seća mnogih priča svoga dede, zatim njegovog kabineta u kome se nalazila jedna gravura Prometeja koja je devojčicu Veru posebno uzbuđivala.

- Prometej je bio titan. Ukrao je vatru sa neba i dao je ljudima, pa se njegov bog strašno naljutio, okovao ga, poslao na njega orlušinu, ali se tu nekako našao hrabri Herkules koji je ubio grabljivicu. Prometej je ostao prikovan za planinu i postao besmrtan. Zbog njegove sudbine, često sam plakala. Možda je Prometej znao koliko je mnogo snage potrebno da se savlada osećaj prolaznosti, jedan je od mitova u čiju poruku i danas veruje.

Igrala je Sremčevu Sofku, Grušenjku Fjodora Dostojevskog, Roksanu u "Siranu de Beržeraku", Dragu Mašin, Lizu u "Zlim dusima", u "Braći Karamazovima", "Mizantropu", "Putujućem pozorištu Šopalović"...Sve velike uloge u Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu. Uz njih još 50 u televizijskim dramama.

- Neverovatno je koliko glumci i publika vole nepredviđene događaje u predstavama. Zapravo, mislim da vole uplitanje samog života u tu nadgradnju koju zovemo umetnost. Možda zbog toga pozorište i traje. Meni se dogodilo u predstavi "Ivkova slava" nešto slično. Partner mi je bio Ciga Jeremić, inače moj veliki prijatelj, i u jednoj sceni trebalo je da mi izjavi ljubav. Ciga me je prema scenariju uhvatio za ruke, uneo mi se u lice, i počeo:
- Sofke ja, Sofke ja te..

A moje oči ga čudno gledaju. Nije mi jasno. On opet: "Sofke, bre". Ja znam da to nije dijalog iz predstave nego iz "Nečiste krvi". Nismo izdržali. Počeli smo oboje da se smejemo, a onda je i publika shvatila o čemu je reč, i prsnula u smeh. I ta nepredvidivost je jedna od čari umetnosti zbog koje bih, ako bi se ponovo rodila - opet bila glumica.
      

Lako kroz otvorena vrata

Imala sam sreću da su mi na akademiji predavali najveći umetnici. Primljena sam u klasu Josipa Kujundžića koji je bio velika ličnost i reditelj u Narodnom pozorištu. On je udario temelj našoj dramaturgiji, a kada je na mojoj drugoj godini studija napustio našu klasu, bili smo očajni. Nismo shvatili koliko je to, u stvari, bilo dobro jer je Josip potom osnovao klasu dramaturgije i doveo studentima Slobodana Selenića i druge velike pisce. Nas devetoro otišli smo kod profesora Joze Laurenčića, jednog od najvećih glumaca u JDP-a, koji je maestralno igrao u "Dunda Maroju". Klasu je zatim preuzeo Predrag Bajčetić. On je mnogo zaslužan za moju karijeru. Kod njega sam dobila svoju prvu ulogu u Ateljeu 212, u predstavi "Razmena". Ta uloga mi je otvorila sva vrata, jer je Bajčetić imao smelosti da tu ulogu, pored jedne Mire Stupice i Predraga Tasovca, dodeli baš meni. Desilo se da je predstava bila sjajna, gostovala je na festivalima malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, gde sam dobila i nagradu. Onda su se meni širom otvorila vrata i sve je bilo mnogo lakše.
      
   
   


Izvor: Glas Javnosti \ Dragan Stodić