Da budem kratak:

On je Pravoslavac. Ona je Katolik.  Zele da se vencaju u Pravoslavnoj Crkvi.  Da li je moguce to uraditi tako da ona NE promeni veru i kakvi su uslovi uopste da bi se oni vencali u crkvi?

Hvala unapred,
ako je bila vec ova tema molim vas da me uputite

Укратко, може !

Пре објашњења, једна мала исправка. У овом случају, нико не би мењао веру, а могао би (али не би морао) да промени конфесију. (вера и конфесија јесу слични, али не и исти појмови)

Елем, то  укратко иде овако.

Услови (генерално, без обзира на конфесију, у овом случају):

1) да су обе личности крштене
2) пунолетне
3) различитог пола
4) да имају слободну вољу за склапање брака

После овога се врши предбрачни испит (код свештеника се утврђује ваше међусобно крвно и духовно сродство; да нисте род...па ваше познавање вере и схватање брака...а све ово у присуству будућих кумова...проверава се да ли постоји нека сметња за склапање брака и ако је има, да ли се може уклонити), потом се у наредне 3 недеље, на Литургијама врши оглашење (од овога се може добити разрешење)...и после тога венчање...   

А ако 2 личности, различитог пола припадају рецимо православној и римокатоличкој цркви, онда се пише молба надлежном епископу за склапање овог брака. Требало би и да свештеник из ваше парохије да своје мишљење и онда ова молба долази код епископа на разматрање.
Када ( и ако) добијете благослов за склапање брака, венчање се може извршити и у православном и у римокатоличком храму (мада се и за ово тражи благослов).

А после добијања одобрења, ваш свештеник ћће вам дати и неколико упустава...

И она треба ово исто да уради (овај део на знам, али претпостављам да је исти као и код нас), да обавести свог свећеника, па да јој он да савете како то да се изведе, вероватно исто писање молбе и тражење благослова....

Hvala puno na ovako opsirnom odgovoru.  Bila je nedoumica jer neki kazu da katolik mora da se prekrsti u pravoslavca da bi mogli da se vencaju u pravoslavnoj crkvi.
Sve u svemu previse komplikacija.

Не, нема никаквог прекрштавања, чак и у случају да неко жели да промени вероисповест, врши се, код православаца, само миропомазање и наравно мало едукације (катихетизације)...

16,
isprika na mješanje u razgovor.Ne može se pokrstiti netko tko je već kršten.Taj pojam je zloupotrebljavan u političke svrhe u prošlosti.

ajd da i ja dodam koju.....

Ima i prekrštavanja/nanovog krštavanja jer neke konfesije npr. Jehovini svjedoci (koje je teško priznati kršćanima) ne priznaju nijedan sakramenat drugih (kršćanskih) denominacija. Ovisi sve od denominacije do denominacije (mislim da ima preko 10 000 kršćanskih crkava/"crkava").

Što se katolika i pravoslavaca tiče, katolička crkva priznaje sve sakramente pravoslavnih crkava i svi mogu biti podijeljeni pravoslavnim osobama bez da ove mijenjaju konfesiju. Koliko znam, što se tiče braka jedino što katolička crkva traži jest da djeca budu krštena i odgajana kao katolici (a vjerujem da je identičan slučaj i kod pravoslavne crkve, iako Silvanus to nije eksplicitno izjavio.).

Još malo zanimljivosti... tijekom razdoblja Austro-Ugarske, velik je broj mađarskog plemstva bio kalvinističke, i nešto manji (npr. Kossuth) luteranske vjeroispovijesti. Mješoviti katoličko-protestantski brakovi su se sklapali na način da je protestantska strana pristajala da djeca budu krštena i odgajana kao katolici. No, kasnije je napravljen ustupak (ne znam je li ga RKT Crkva prihvatila) da ako je ženik protestant onda ima pravo odgajati djecu kao protestante, u svim ostalim slučajevima djeca su odgajana kao katolici.

I još jedna (i neću više). Kad smo već kod ženidbe, tijekom 19. st. u Hrvatskoj  je mnogo ljudi prihvaćalo pravoslavnu konfesiju jer je pravoslavlje dopuštalo sklapanje drugog ili trećeg crkvenog braka. Poznat je jedan slučaj kada je jedan zagrebački (mislim) bankar prvo od katolika postao pravoslavac, a kako mu bračni život nije išao, na kraju je ("ispucavši" prava na crkvena vjenčanja i u pravoslavnoj crkvi) postao musliman. Možda i nije istina (koliko znam u A-U Monarhiji je postojao i civilni brak, samo nisam siguran je li i u ugarskom dijelu), no ipak je zanimljivo vidjeti što sve činimo zbog žena.

i posle nam djavo kriv. 

Ласло, у праву сте што се овога тиче:


Мада се мени то нимало не допада (а не мислим на брак између 2 личности различитог пола од којих је једна православне, а друга римокатоличке вероисповести; јер је љубав изнад свега...), већ тај услов што се тиче вероисповести деце, јер и ми и римокатолици знамо за тај услов и ако би се обе стране држале тог услова (а под претпоставком да Бог благослови брак децом), онда би брак био немогућ или би једна од те 2 личности била приморана да прекрши то обећање, зато мислим да би  тај услов требало мењати (не само због тога, већ у првом реду због питања слободе и љубави...)

Uglavnom se slažem s tobom, ali mislim da već sam odabir "mjesta" vjenčanja (dakle, katolička ili pravoslavna crkva) upućuje na to koja je strana (da tako kažem) popustila (ili, ako se nekom tako više sviđa, joj je manje stalo do svoje konfesije) i da će djeca vjerojatno pripadati denominaciji u čijoj su crkvi roditelji i vjenčani. Iskreno u većini slučajeva katoličko-pravoslavnih brakova koje poznajem, jedna od strana je izvršila i formalni prijelaz u drugu konfesiju.
Uostalom, smatram da je za djecu bolje da budu krštena i vjerski odgajana, bilo kao katolici, bilo kao pravoslavci, a u svakom slučaju će zbog naslijeđa one druge strane biti tolerantnija i duhovno obogaćenija. Jer, napravi li se ona uobičajena greška "neka dijete odraste pa samo odluči" ono će se vjerojatno povući za trendom, a sami smo svjedoci koliko su trendovi danas antikršćanski usmjereni.

Ukratko bih se još samo nadovezao jednim apsurdnim primjerom koji se dogodio u mojoj široj rodbini. Naime muž jedne moje rođakinje potječe iz mješovitog pravoslavno-katoličkog braka. I iako se u njegovoj obitelji baš i nije držalo do vjere kao takve, radi "mira u kući" njegov (dvije godine) stariji brat je kršten i (formalno) odgojen kao pravoslavac, a on kao katolik. Naravno da nijedan niti ide u crkvu, a i djecu su valjda samo krstili, no bitno je da su babe i djedovi, ujne i ujaci s obje strane bili sretni i zadovoljni da svaka strana ima svog unuka, nećaka... Mislim da je to i glavni razlog problema u vjerski mješovitim brakovima. Ljudi sa strane.

Пааа, нисам баш сигуран да ,,место'' венчања углавном одређује конфесију којој ће припадати деца...

А за овај пример који сте навели, мислим да није проблем у ,,људима са стране'', већ у формалном приступу вери. Вера не може да се сведе на пуки култ и обичаје, већ је нешто много дубље и интимније, нешто што захвата целу човекову личност, али да ми људи немамо ни довољно смелости, нити жеље да заиста упознамо веру, духовност.

Да малчице скренем са теме, дуго сам се двоумио да ли је исправно крштавати малу децу, јер она не могу слободно да се определе да ли желе да буду верници или не, а онда сам слушајући једног монаха веома једноставно схватио да децу треба крштавати и да се тиме не врши насиље над њима, не негира се њихова слобода...
Ево како, приликом крштења добија се Дух Свети, добија се дар Божији који је у нама једно семе. А да ли ће то семе никнути и развити се у големо дрво или цветић или стабљику траве...зависи само од нас, наше воље и жеље да се сусретнемо са Богом, да спознамо Његову вољу, јер Бог се никоме не намеће на силу, Он није наметљивац, већ Он куца на наша врата и само је питање хоћемо ли Му отворити или не.
Ако не одговоримо на призив Божији (а крштени смо), онда ће то наше семе остати неизникло и чекаће благородну кишу (можда и целог живота, али узалуд), а ако одговоримо на Божији призив, онда ће оно семе, које смо добили приликом крштења, никнути и порасти и донети плодове...

И само још нешто, ако смем да приметим...
Употребили сте термин толеранција.
Он је код нас постао изузетно популаран, мада ја водим рат са овим појмом, јер он у свом корену, сржи, садржи нешто лоше, негативно. Толеранција се заснива на попустљивости, трпљењу нечега или некога са чим се не слажете, не подносите, али га зарад вишег интереса допуштате...
Е, па управо ми се то не допада, толеранција почива на суштинском неприхватању оног другога, а тек само на површини, увијено у обланде, допуштање егзистенције нечега са чим се не слажемо...

Ја сам пре за употребу појма поштовања, а још више љубави (а наравно да љубав није само појам, већ начин живота, ма сам живот).
Љубав и поштовање су далеко узвишенији појмови од толеранције и они треба да се промовишу и да друге људе, идеје и ставове прихватамо из поштовања и љубави, а не зарад неког вишег циља.
Ако нам је утилитаризам (а толеранција често на томе почива) главна водиља, то је нешто, што је мени са философског становиште потпуно погрешно и неминовно води у себичлук, егоизам...
Док, љубав и поштовање више воде ка онм другом, ка спознаји да у другом имамо брата или сестру...

А слажем се са вама, да деца из брака римокатолика и православца постају богатија и више испуњена љубављу (заиста имам утисак да сте ви мислили на љубав, а не на пуку толеранцију  ) према ближњима, јер се уче да виде браћу и сестре са ,,обе стране''...