Шверц оружја, словеначки посао века (1)

Јанша Изетбеговићу и Туђману продао оружје за више од 300 милиона евра у кешу
Како су некад сарађивали: Игор Бавчар, Димитриј Рупел и Јанез Јанша


(Фото Танјуг)

Од нашег сталног дописника
Љубљана – „Је ли ико од оних који су заузимали високе јавне функције у Словенији, а који су снабдевали Хрватску и Босну и Херцеговину свакојаким наоружањем упркос резолуцији 713 СБ УН о ембаргу на оружје за државе некадашње СФРЈ – иза решетака? Није. Да ли би морали да заврше у затвору? Свакако!”, каже Матјаж Франгеж, „аутсајдер” догађаја који су утицали на ток и дужину ратова вођених у периоду 1991–1995. на тлу Хрватске и БиХ. Франгеж у књизи „Шта нам смете!”, која је надградња текстова објављених средином деведесетих година прошлог века превасходно у љубљанској „Младини”, уз педесетак докумената, показује умешаност словеначког државног врха у организацију конвоја оружја који су преко Словеније путовали „на зараћени југ”.
„Из складишта некадашње ЈНА су колоне камиона возиле на хиљаде тона оружја и опреме. Евиденција – нема. Пара – нема. У државној благајни је забележено осам хиљада немачких марака готовинских прихода и ништа више, а актуелни премијер Јанез Јанша и даље тврди да нису пословали с готовином. Радници војне обавештајне службе, међутим, тврде да је кроз њихове руке прошло најмање 136 милиона немачких марака које нису евидентиране нигде. А шта су радили цариници?! Ништа, као да их се одређени камиони нису тицали… Јесмо ли правна држава или банана република у којој неки могу да раде оно што им се прохте?! Кад трговину оружјем истражују посланици, прете им. Резултата ниоткуда, а фали више стотина милиона немачких марака…” Тако Франгеж објашњава мотив за истраживање нелегалне трговине оружјем, што је посао који парламентарне комисије, формиране да утврде позадину шверца оружја, никад нису окончале.

Књига је, иако је самиздат, а провладини медији је безмало игноришу, нашла пут до читалаца, поставши незванични бестселер у време када се појављује нови хит (опет самиздат) „Трговци смрћу – браниоци домовине”, у коме своје сведочење публикује инсајдер Бране Празник, пензионисани официр словеначке војске и некадашњи обавештајац војнообавештајне службе (ВОМО, 1991. под надлежношћу тадашњег министра одбране Јанеза Јанше).

Пребројао сам 18 милиона марака једне ноћи

„Остао сам без даха кад сам видео шта је у орманима. Није било ни трага о документима или кутијама с мецима; прогутао сам ,кнедлу’, запрепашћен; благајна и дрвени орман били су натрпани хрпама новца, различитих боја. И сад видим пред собом то шаренило новчаница, које ме бојом и количином подсетило на лишће у јесен. Лежале су свуда, у врећама, у огромним ковертима… Био сам дежуран, а надређени Франци Цимерман ми је у канцеларији Јаншиног заменика Андреја Ловшина нехајно казао: ,Пребројаћемо мало пара. У ствари, треба да пребројимо око 17 милиона марака.’ Пребледео сам, од шока просто нисам могао да дођем себи. А он ме тешио: ,Брзо ћемо, вадићемо само највеће новчанице, по хиљаду марака’. Много касније сам схватио да је такав ,посао’ често радио”, описује Празник свој први контакт са новцем од препродаје оружја. Цимерман је кеш потом однео у коферима.

Тако је на почетку своје каријере у ВОМО-у, Празник у једној ноћи на једвите јаде избројао гомилу немачких марака, иако су све новчанице, каже, биле у „највећим апоенима, по 500 и 1000”. Празник је књигу поткрепио бројним документима које су му дали пензионисани агенти ВОМО и полиције, која је годинама безуспешно истраживала аферу шверца оружја.

Празнику је трагање за истином о шверцу оружја 1991. и 1992. угрозило личну сигурност, па се, попут Франгежа, опрезно креће, али је, каже, жеља да јавност сазна истину о политичким лидерима из времена осамостаљења државе јача од претњи. Посебно што актери тих прљавих работа, како тврди некадашњи шеф словеначких криминалиста Митја Клавора, због застарелости деликта више не могу да буду гоњени нити осуђени. „Преостаје нам да их морално осудимо! Док сам једне ноћи бројао 18 милиона немачких марака, веровао сам да то чиним за добробит наше младе државе; а онда сам схватио да сам све те године живео у заблуди, и срушили су ми се сви идеали”, каже Празник за „Политику”.

Где су милиони?

Иако се Јанша у прошли четвртак у интервјуу који је емитовала државна телевизија обрецнуо на књиге попут Празникове и Франгежеве (јер бацају мрљу на државу), јасно је да питање „где су новци?” у Словенији ипак не може да остане без одговора. Камаради по оружју су протеклу деценију и по успели да то питање гурну под тепих, али све гласнија сведочења актера трговине оружјем доказују да су те послове, иако су били у супротности, како са домаћим законима, тако и са резолуцијама СБ УН, водили највиши словеначки државни функционери на челу са Јаншом и Игором Бавчарем (тада министром полиције, данас шефом „Истрабенца”).

Иако су врата ка откривању истине коначно одшкринута, неочекивано су их залупили они од којих се то најмање очекивало. Парламентарна комисија која се бави надзором промета оружја прошле недеље је напрасно изузела Јаншу са списка оних који ће морати да сведоче, и то – да се не би крњио углед Словеније током председавања ЕУ у првој половини 2008. Јанша се, истина, ни у претходним исказима пред парламентарцима није прославио, јер је често мењао исказ, чиме се потврдио као крајње непоуздан сведок.

Зато су поузданији документи, а ту треба издвојити строго поверљив извештај о трговини оружјем у Словенији који је 14. јуна 1996. припремио ондашњи министар унутрашњих послова Андреј Штер (данас државни секретар у министарству Димитрија Рупела). Из извештаја произилази да су трговину оружјем 1991. у Словенији оперативно водили припадници Бавчаревог Министарства унутрашњих послова и Јаншиног Министарства одбране (Лудвик Звонар и Андреј Ловшин). У работи је учествовало и предузеће „Орбис” из Велења, које није било регистровано за трговину оружјем навелико.

„На основу прикупљених информација закључујемо да је у неким пословима сарађивао и министар одбране Јанша, који је одлучивао да ли ће и која средства из контингената бивше ЈНА бити продата, а оперативне послове је водила ВИ управа Министарства одбране (ВОМО) ”, пише у извештају. У МУП-у се трговином бавио секретар Бого Брвар и саветник владе Франц Коси. Брвар је продавао оружје из резерви министарства (остаци ЈНА), док је Коси препродавао оружје које је у Словенију стизало из иностранства.
„Из прикупљеног доказног материјала произлази да је у тим пословима сарађивао и тадашњи министар унутрашњих послова Бавчар”, бележи у свом извештају Штер.

(Политика)

Шверц оружја, словеначки посао века (2)

Јанша Изетбеговићу и Туђману продао оружје за више од 300 милиона евра у кешу


Бране Празник и Матјаж Франгеж у књигама открили до сада непознате детаље словеначке историје

Љубљана – Подробну документацију о кретању финансија у тој „привредној грани” словеначког МУП-а криминалисти нису нашли никад, а откривен је тек мали део оружја спремљеног за лиферовање борцима Алије Изетбеговића. Порекло тог оружја се везује за Николаса Омана, аустралијског држављанина словеначког порекла, тада власника фирме „Орбал маркетинг сервисиз ЛТД”. На основу рачуна достављеног словеначком МУП-у од 25. 1. 1992. види се да је само у тој пошиљци Оман званичној Љубљани дотурио 13.000 калашњикова са 13 милиона метака, 9.300 пиштоља типа „макаров” са пет милиона метака, 2.000 зимских униформи и тринаест минобацача од 120 милиметара. Оман је за све то наплатио Бавчару, 8.354.100 долара, а оружје је набавио у некадашњој Источној Немачкој. Наоружање је даље продато Хрватској, а зимске униформе Сарајеву.

Мариборска веза

Бавчар је касније тврдио да МУП није учествовао у препродаји оружја, иако су га обелодањени документи демантовали уз откриће да је полиција муштеријама из Хрватске и Босне (у тада откривеним траншама) продала оружје у вредности од најмање 5,7 милиона америчких долара. Из документа који је словеначкој полицији уступио Ц. Дафермиос из предузећа „Шкорпион интернешенел сервисиз” из Панаме, види се да је Бавчарева полиција редовно пазарила од Омана, упркос инциденту када је Оман одбио да словеначком министарству одбране испоручи наручене противавионске ракете. Нису ретки ни записи о поклонима, типа: „Ајде да им дамо још неку зољу, па смо им стварно и дали, џабе!”.

Афера о трговини оружјем „пукла” је у лето 1993, а прве информације је објавила „Младина” када је тадашњи министар одбране Јанша лично „пронашао” контејнере са око 120 тона оружја у Марибору. Јанша је сазвао новинаре и за шверц оружја у наводно приватној режији оптужио Кучана; спектакуларно откриће 20 контејнера десило се, заправо, јер су се „заглавили” на мариборском аеродрому пошто је Туђман одбио да отвори коридор како би Словенија наоружала „непријатеље”, што је Јанша искористио за дискредитацију политичких противника у земљи.

Две године касније процурела је срж „мариборске везе”, када је (прва) словеначка парламентарна комисија саслушала босанског дипломату Хасана Ченгића, изасланика министарства одбране БиХ. Ченгић је потврдио да је оружје „пронађено” у Марибору власништво босанске владе и да је плаћено тврдом валутом словеначким политичарима. Објаснио је да је због ембарга на увоз оружја за све републике бивше СФРЈ, укључујући и Словенију, шверцерски канал преко Марибора отворила словеначка влада (у време премијера Алојза Петерлеа) на захтев босанске владе у Сарајеву, а све је рађено под „фирмом хуманитарне помоћи”.

Транспорт оружја, који је од почетка 1991. ишао преко Јанше и словеначког министарства одбране, током наредних година постаје прескуп због високих провизија, па тај вид „хуманитарне помоћи” преузима конкуренција из Бавчаревог МУП-а. У посредовању оружја, које је надзирао троугао Јанша–Бавчар–Кучан, обављен је промет, према сведочењу „инсајдера”, у висини од најмање 200 милиона до око пола милијарде евра, а само из Кочевске реке је партнерима на југу изручено преко 800 тона војног „материјала”. Босанска влада је само у делу трансакција са службеном Љубљаном посредницима платила више од 36 милиона марака, што није ни десетина вредности укупног словеначког посла 20. столећа, јер је знатно више оружја продато Хрватској.

Јанша у последњем обраћању нацији није објашњавао где је нестао новац, иако је утврђено да тих пара нема у државној каси. Бирачима преостаје да докуче какве су провизије стрпали у џеп државни функционери, а није на одмет додати и да су многи из Јаншине номенклатуре у међувремену подигли лепе куће или отворили фенси кафане. Међу учесницима у препродаји оружја 1991–1993. Празник помиње и актуелног министра полиције Драгутина Матеа „у оно време сарадника одељења ВОМО-а”. То је епилог приче о „несебичној помоћи” Словеније „политичким савезницима” на Балкану.

-----------------------------------------------------------

Политичари у шаху

Митја Клавора, некадашњи шеф криминалистичке полиције, поводом Празникове књиге опомиње да ће актерима препродаје оружја „љага од трговине смрћу остати до краја живота”, док Споменка Хрибар, публициста то пореди са послератним ликвидацијама 1945. „Онај, ко носи такво морално бреме, покушава да контролише медије, а људе који о томе ишта знају – да присили да ућуте; наравно, за такав подухват мора имати новац, како би успео”, каже Хрибар и подвлачи да иако у држави званично нема писаних докумената који би потврдили обим шверца оружја, то не значи да ти документи не постоје у центрима моћи у иностранству, па словеначке политичаре „који се помињу у тим извештајима, страна политика држи у шаху”.

-----------------------------------------------------------

Метак за петролеј
Карактеристичан пример је шверц оружја из складишта у Ложници, где су камиони јула 1991. натоварили војни материјал и одвезли у Хрватску, што је био бравурозан потез с обзиром на то да је у то време „Словенија ратовала са Југославијом”. Јанша је са генерал-пуковником и командантом Збора народне гарде (ЗНГ) Томиславом Месићем утаначио продају експлозива и оружја (око 320 ракета од 128 мм за М63, 33.600 тротилских метака по 200 грама, 84 тротилских метака од четири килограма, 1.032 мине типа ТМА-3, 35.152 метка од 12,7 мм, 16.400 мина ПАМ-1, па 189 ракета „оса”...). Испорука је обухватала око 10 одсто „робе” из Ложнице, а тај пазар је тада уредно укњижен о чему сведочи предрачун који је 13. јула 1991. на адресу ЗНГ послао Јаншин саветник Лудвик Звонар „тежак” око седам милиона немачких марака, које су исплаћене на рачун фирме CRANEX AG, конто 155.365.01, у банци Лоyдс у Цириху, Швајцарска. Касније је министар хрватске одбране Мартин Шпегељ тврдио да је Љубљана „џабе” давала робу Загребу, али како ту „легенду” словеначка јавност није прогутала, овдашњи политичари су се прали да су у замену за мине испословали нафту. Шпегеља су демантовали касније објављени документи, а размена „метак за петролеј” никад није доказана. Будући да је у оптицају био кеш, траг новца је готово немогуће иследити.

(Политика)

lijepo je znati da istina izlali za vidjelo kao sto sam vec rekao na jednoj drugoj temi vezanoj za prodaju oruzija od strane Austrije i ovde se radi samo o posrednicima sto opet dokazuje koliko je nekome bilo stalo da se razjebe Jugoslavija jer kada dajes oruzije pobjesnjelim narodima onda mozes ocekivati da ce svakoj vojsci biti tesko da uspostavi kontrolu sto opet tebi daje vremena za realizaciju tvojih ciljeva

primjer je Amerika danas u Iraka s obzirom na kolicinu oruzija koje tamo prisutno znate kada ce uspostaviti kontrolu

nikada