Kalendar pun grešaka!

Kad utihnu grla promukla od slavlja, kad zaćute plačne violine i bučni instrumenti, euforija splasne, a glave se razbistre od mamurluka, hajde da ipak ozbiljno pogledamo šta smo to proslavljali!

Ona prava nova godina, obišla je Zemlju, treću planetu od Sunca, na dan zabeležen u kalendaru kojeg se držimo, još 21. 12. 2012, a to je upravo onaj datum zbog kojeg su nas, iz neznanja ili namerno, plašili smakom sveta, zloslutnim proročanstvom, navodno ugrađenom u kalendar naroda Maja.

Na početku 21. hrišćanskog veka zemaljska civilizacija ima zaista impresivnu listu kosmičkih dostignuća, ali, ni tako razvijena čovekova civilizacija, nije uspela da reši jedan naizgled jednostavan kosmički problem - nije otkrila kako da poštuje astronomske zakone i da precizno prati prirodni tok vremena planete na kojoj postoji.

Narodi sveta ne broje godine na isti način, niti im nove godine počinju istog dana, a traju na istoj Zemlji, pod istim Suncem i pod istim Mesecom, svi žive po istim kosmičkim zakonima i morali bi da imaju i isti kalendar.

Jevreji su danas već u šestom milenijumu, pravoslavci i katolici žive u 21. veku, odnosno u trećem hrišćanskom milenijumu, a muslimani su tek stigli do 14. veka. Kinezi, Indijci, Japanci i drugi azijski narodi imaju svoje, Evropljanima teško razumljive sisteme za praćenje prirodnog toka vremena i svoje razloge za početne tačke od kojih broje godine. Suština problema je u tome što nijedan, od brojnih kalendara koji su u upotrebi, nije dovoljno dobar da bi ga prihvatio ceo svet. Većina savremenih kalendara u upotrebi mora na "generalnu opravku" već posle dva do tri veka, a to je za računanje vremena veoma kratak period.

Poslednjih decenija pojavilo se nekoliko autora koji pretpostavljaju da je čovečanstvo izgubilo precizan kalendar pre dve i po ili više hiljada godina. Pristalice ove naučne hipoteze još nisu usaglasile mišljenja kako se i zbog čega to zbilo. Druga, neuporedivo veća grupa takođe ozbiljnih naučnika, odbacuje svaku mogućnost da je čovek ikada znao za preciznije računanje vremena od ovog koje poznaje danas.

Kalendar koji koriste pripadnici civilizacije izrasle na hrišćanskoj religiji i kulturi naziva se gregorijanski i danas je najraširenije sredstvo za praćenje prirodnog toka vremena, dva puta je reformisan, ali kako nije dovoljno precizan, već u sledećem veku bi ponovo morao na opravku.

Koliko god izgledalo apsurdno, postoje dva kalendara tačnija od gregorijanskog, ali nisu u upotrebi. Prvi precizniji kalendar pripada srednjoameričkom narodu Maja i star je nepoznat broj godina, jer su mu poreklo uništili španski osvajači Srednje Amerike. Drugi kalendar, takođe precizniji od gregorijanskog, osmislio je 1923. godine, akademik dr Milutin Milanković, profesor nebeske mehanike Beogradskog univerziteta.

Zbog grešaka u računanju vremena, o čemu se i danas ponovo brinu samo crkve, nastaju neverovatni apsurdi, poput onog sa Hristovim danom rođenja. Hrišćanska religija tvrdi samo da je Hrist vaskrsnuo, ali ne i da se nekoliko puta rađao. Međutim, hrišćanske crkve i hrišćanski vernici u tri različita dana proslavljaju Božić, dan Hristovog rođenja. Pravoslavna i Katolička crkva taj dan slave 25, a Jermenska hrišćanska crkva 24. decembra, svaka po svom kalendaru.

Prema načinu na koji vreme računa hrišćanska civilizacija kojoj pripadamo, navršila se 2012. i počela 2013. godina hrišćanske ere, a ona je, kako joj samo ime kaže, vezana za Hrista i za dan njegovog rođenja. Međutim, i po starijem, julijanskom i po 16 vekova mlađem gregorijanskom kalendaru, hrišćanska era je počela šest dana posle Hristovog rođenja. Više od dve milijardi ljudi poštuje, slavi ili se pridržava tih datuma, nastalih zbog nedovoljnog znanja kad su kalendari pravljeni, zbog nenamernih grešaka, ali i zbog improvizacije u računanju vremena. Još veću zabunu unose naučnici koji dokazuju da se Hrist rodio nekoliko godina pre početka hrišćanske ere, odnosno pre početka ere koja nosi njegovo ime.

Apsurd je potpun, greške su očigledne, bodu oči, ali smo se na njih toliko navikli da ih i ne primećujemo, kao što ne zapažamo ni druge nelogičnosti u praćenju prirodnog toka vremena. Inercija mišljenja vladajućih elita uvek je bila uzrok usporenog razvoja čovekove civilizacije, a ta pojava ne mimoilazi ni vreme u kojem živimo.

Zašto, na primer, januar, mart, maj, juli, avgust, oktobar i decembar imaju po 31 dan, april, juni, septembar i novembar po 30, a februar samo 28 dana? Haos je nastao kad su, početkom prvog hrišćanskog milenijuma tada postojećem kalendaru dodata dva meseca, jer ih dotad nije imao. Tadašnji kalendar imao je samo deset meseci, nedovoljnih za celu godinu, za prirodni, astronomski tok vremena. Kad su meseci dodavani trebalo im je dati imena. Jedan od meseca dobio je ime cara Avgusta, reformatora kalendara. Pošto je juli, nazvan po caru Juliju, već imao 31 dan, i mesec avgust je morao da dobije isti broj dana. Jedan neophodan dan preko standardnih 30, otkinut je od februara.

Astronomi pokatkad podsete da su ovakve dužine trajanja meseca čista improvizacija, a zemaljska civilizacija, pa i ova naša, već dva milenijuma trpi volju davno umrlih i svojeglavih rimskih careva i toleriše pokornost tadašnjeg sveštenstva koje je tu carsku volju sprovelo i već dva milenijuma sprovodi u delo.

Rat sprečio dogovor

Pre Drugog svetskog tadašnjem Društvu naroda, preteči današnjih Ujedinjenih nacija, podnet je predlog za novi kalendar koji bi važio u celom svetu. Kad su počeli ratni sukobi prekinuti su svi razgovori o reformi kalendara, a predratni predlog nije pozitivno ocenjen posle rata. Od svih članica novoformiranih Ujedinjenih nacija zatraženo je da pošalju nove predloge i zasad je tu kraj reforme kalendara.


Izvor: Novosti

---

Pomućen nebeski mir!

Nauka ne prihvata stav crkve o „savršenom božijem poretku“. Zašto ne može da se uvede jednoobrazno računanje vremena

Godina je često počinjala od raznih istorijskih događaja koje je jedan narod smatrao važnim. Najčešće zbog toga, u raznim delovima sveta godina i danas ne počinje istog dana, niti istog meseca, pa čak ni u istom godišnjem dobu, što bi bilo logično i astronomski tačno.

Dok pripadnici katoličke, pravoslavne i drugih srodnih vera dane nove godine broje od datuma koji nazivaju 1. januar, za više od tri milijarde ljudi u Kini, Indiji i u svim islamskim zemljama to je datum bez ikakvog verskog, tradicionalnog i pogotovo naučnog značaja.

Mnogi hrišćanski narodi su za početak godine uzimali 1. ili 25. mart, sadašnje prolećne datume, vreme kad se priroda budi na severnoj Zemljinoj polulopti. Tako su Englezi do 1752. godine hrišćanske ere, računali da godina počinje 25. marta. Do vladavine Petra Prvog, godina je u Rusiji počinjala na dan koji u savremenom ruskom kalendaru nosi datum 25. decembar.

U svetu u kome živimo, očigledno, vlada pravi haos i u brojanju godina i u obeležavanju početka godine.

Opisi uzroka ovog haosa, mogu se naći u raznim naučnim i religijskim izvorima, u novinskim izveštajima, ali im je vrlo teško naći pravo mesto u hronologiji događaja, koji su dramatično narušili u svim religijama sveta gajeno verovanje da na Zemlji i u Sunčevom sistemu vlada „potpuni nebeski mir“.

Naučna otkrića i analize poslednjih decenija pokazuju da pometnja u računanju vremena sigurno traje tri, a možda čak i svih petnaest milenijuma. Nove generacije naučnika shvataju da je došlo vreme za promene, ali u to tek treba da ubede političke lidere. Zbog razmene informacija, trgovine i zbog mnogih drugih životnih potreba, ljudi imaju razloga da na celoj Zemlji uvedu jednoobrazno računanje vremena. Za takav poduhvat potrebno je precizno uskladiti merenja svih astronomskih pojava od kojih zavisi prirodni tok zemaljskog vremena.

Duže vremenske jedinice - milenijumi, vekovi i decenije - izraženi su u dekadnom sistemu i nisu naročit problem. Na savremenom nivou znanja i uz kompjutersku tehnologiju ni precizno usklađivanje računanja manjih vremenskih jedinica - godine, meseca, nedelje i dana - ne bi trebalo da bude teško, ali jeste vrlo teško. Problem se, čak, može svrstati u nepremostive, a mučio je gotovo podjednako tibetanske lame, indijske bramane, egipatske žrece, sumerske, vavilonske i asirske sveštenike, sveštenike Maja, arapske i evropske matematičare i astronome, alhemičare i bezbroj znanih i neznanih radoznalaca.

Zašto?

Zato što je Zemlja neobična kosmička pojava. Jedinstvena u onom delu kosmosa koji smo dosad koliko-toliko proučili.

Zemlja liči na loptu, a nije lopta, liči na krušku, ali na krušku nepravilnog oblika. Osa oko koje Zemlja rotira za 23 stepena i 27 minuta nagnuta je prema ekliptici, ravni eliptične orbite po kojoj Zemlja kruži oko Sunca. Kad se na toj orbitalnoj stazi približava Suncu, Zemlja ubrzava kretanje, kad se udaljava usporava. Puni krug oko Sunca Zemlja napravi za 365 dana, 6 sati, 9 minuta i 54 sekunde. Međutim, kako i Sunce menja svoj položaj u kosmosu, Zemlji je potrebno 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 45,51 sekundu - devet sekundi manje nego za puni krug - da od jedne ponovo stigne do druge prolećne ravnodnevice, jer joj tačke ravnodnevice na orbiti „idu u susret“.

Zbog nagnute ose, delovi naše planete nisu uvek na isti način izloženi sunčevim zracima i zato Zemlja ima godišnja doba. Zemlja rotira u smeru suprotnom kazaljkama na satu, sa zapada na istok, a puni krug zatvori za 23 sata, 56 minuta i 4,09 sekundi. Sve same matematičke nepravilnosti, jedna za drugom.

Ni kretanje Zemljinog pratioca nije matematički pravilno. Mesečeva orbita nagnuta je prema ravni ekliptike za 5 stepeni i 9 minuta. Oko svoje ose okrene se za 27 dana, 7 sati, 43 minuta i 11 sekundi i za isto vreme obiđe oko Zemlje. Tako mu se sa Zemlje nikad ne vidi druga strana. Za računanje vremena bitno je vreme svih njegovih faza (mlad mesec, prva četvrt, pun mesec ili uštap i poslednja četvrt). To je takozvani sinodički mesec, koji traje 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 3 sekunde, a za kalendar su potrebni brojevi bliski celim brojevima.

Za pravilno računanje vremena trebalo bi u ionako složenu nebesku mehaniku uračunati i uticaj teže drugih planeta, ali je i bez toga očigledno da Zemlja, i u manjoj meri njen pratilac, ne spadaju u kosmička tela čija se kretanja mogu nazvati pravilnim. Još je bitnije to što se ta kretanja ne mogu izraziti celim brojevima i međusobno postaviti u precizan matematički odnos. Otuda apsolutno usklađivanje i ugrađivanje svih neophodnih elemenata u računanje vremena nadrasta dosege i najvećih umova našeg vremena i moći tehnologije koju su oni stvorili.

Ako su u Sunčevom sistemu ikad vladala apsolutna astronomska pravila izražena celim brojevima, danas ne vladaju. Neki događaj u prošlosti poremetio je ravnotežu brojeva koji bi se lako mogli pretočiti u pravilan kalendar, pravilno sredstvo za praćenje prirodnog toka vremena. Uprkos takvom stanju stvari, većina vladajućih religija vekovima je zastupala (i još zastupa) stav da u Sunčevom sistemu vladaju „savršeni božiji poredak i nebeski mir“. Hrišćanstvo se isticalo u takvom viđenju zbivanja u Sunčevom sistemu, pa i danas smatra da čovek nema razloga da brine o svetu u kome živi. Tako propoveda i islam, ali istraživači novih generacija kažu da nije tako.
Doček u februaru

Kineska godina počinje u februaru, muhamedanska uopšte ne počinje u isto vreme, a nova godina Persijanaca, najbrojnijeg naroda u Iranu, počinje u martu, iako im je islam zvanična religija. Pojedini narodi, poput Srba i Indijaca, imaju po dve nove godine - zvaničnu ili kalendarsku i tradicionalnu ili versku. U nekim delovima severne Zemljine polulopte godina počinje na dan prolećne ravnodnevice, 21. marta, a pojedina plemena na južnoj hemisferi slave početak nove godine na dan jesenje ravnodnevice, 23. septembra.


Izvor: Novosti

Smak sveta izmišljen

Zašto godina po kineskom kalendaru traje samo 360 dana. Tibetanski lekari prema svom kalendaru propisuju terapiju

Kako je uopšte nastao haos u računanju vremena koji traje i dan-danas i ponekad izazove čudne psihoze poput straha od smaka sveta 21. 12. 2012. godine, a prema navodnom proročanstvu Maja, koje nije ni postojalo?

U starim spisima sa Bliskog istoka, naučnici su otkrili danas još neobjašnjeni podatak da je u godini, koja se danas obeležava kao 747. pre hrišćanske ere, uveden novi kalendar. Istoričari se ne slažu u tumačenjima kako je i zašto nastao, a oni koji drže do svog ugleda, ne žele da ih eventualno pogrešno tumačenje dovede u situaciju da budu ismejani. Zbog toga se o tom kalendaru danas malo zna, a u nekoliko propratnih dokumenata kaže se, onako usput, da je „novi kalendar uveden zbog nekog astronomskog događaja“, ali sam događaj nije opisan.

Tu istu godinu, kao početak „astronomskih tablica“, pominje i Ptolomej, veliki matematičar i astronom aleksandrijske naučne škole i takođe je vezuje za neki astronomski događaj. Pozivajući se na „knjigu“ proroka Isaije, drugi istraživači potvrđuju da su se astronomske promene dogodile baš te 747. godine p.h.e., ali dodaju da su trajale još desetak sledećih godina. Zemlja se, izgleda, pre te kritične decenije okretala oko neke drugačije ose od današnje, njeni polovi su bili na drugim mestima, pa se čak i njena putanja oko Sunca razlikovala od današnje.

Naviknuti da svet posmatramo kroz sopstvenu prizmu i da ga analiziramo na osnovu znanja stečenog u školama i informacija koje posedujemo, odbacićemo takvu mogućnost kao apsurd. Postupićemo po inerciji, kakvu bi primenila većina od sedam milijardi ljudi, koliko nas danas ima na Zemlji.

Multidisciplinarni američki naučnik poljsko-jevrejskog porekla, pokojni dr Imanuel Velikovski, nije podlegao inerciji ljudskog mišljenja i zato pripada onoj retkoj grupi koja pomera granice ljudske spoznaje. On je dokazivao, a u tome nije jedini, da je pre tih desetogodišnjih kosmičkih turbulencija koje su počele 747. godine p.h.e., zemaljska godina trajala samo 360 dana. Velikovski je pokušavao da rekonstruiše izgubljene delove istorije čovečanstva analizirajući tradiciju, mitove i legende raznih naroda. Činio je to na način sličan onome na koji psihijatri, na osnovu pramenova sećanja, nastoje da obnove celokupno pamćenje čoveka koji je, kao i Zemlja svoje, izgubio u nekoj nesreći.

U Indiji se i danas čuvaju Vede - sveti tekstovi znanja koje su preci bramanskih sveštenika indo-arijevskog naroda, pre 3.500 godina doneli na indijski potkontinent sa severa, iz neke dosad precizno još nedefinisane postojbine. Vede znače mnogo bramanima, hinduističkim sveštenicima, možda i mnogo više nego što hrišćanskim znači biblijski Stari zavet.

Vede o godini govore isključivo kao o periodu od 360 dana, razvrstanih u 12 meseci, od kojih svaki ima tačno 30 dana. Kažu dalje kako Mesec prvih 15 dana raste da bi potom drugih 15 dana bivao sve manji, a Sunce se 180 dana kreće ka severu, a 180 dana ka jugu. Savremena indijska godina, odnosno godina u takozvanom laičkom kalendaru traje 365,25 dana. Međutim, u hramovima se i dalje poštuje „savana“ - godina od 360 dana.

Ne zna se kada su tačno nastali tekstovi Veda, ali je kao okvir određeno vreme od 15. do 8. veka p.h.e., odnosno baš ono omeđeno velikim nesrećama koje su pogađale Zemlju.

I drugi narodi su sačuvali znanje koje se nikako ne uklapa u danas preovlađujući naučni stav o apsolutnom miru i poretku pod kapom nebeskom, kako govore savremeni sveštenici i drugi slabo obavešteni ljudi.

Kinezi su takođe imali godinu od 360 dana i od 12 meseci sa po tačno 30 dana. Podela kruga na 360 stepeni predstavlja ostatak sistema prema kojem godina ima 360 dana, svaki stepen predstavljao je deo putanje kojom Zemlje prođe oko Sunca u toku jednog dana.

Drevna persijska godina takođe je trajala 360 dana, a u 7. veku p.h.e. stari Persijanci su svom kalendaru dodali pet dana.

Na glinenim tablicama iz doba pre Novog vavilonskog carstva, zapisano je da godina traje 360 dana i nijedan dan više.

I stara asirska godina imala je 360 dana, a Asirci su imali još jednu meru za vreme, zvali su je sarus i ona je označavala period od tačno 3.600 dana.

Između 15. i 7. veka p.h.e. Izrailji su računali da mesec traje tačno 30 dana, a da godina ima 12 meseci.

Tibetanci, kao i brojni drugi istočni narodi, u svakodnevnom životu koriste lunarni kalendar čija godina traje samo 354 dana. Međutim, tibetanski lekari se striktno pridržavaju još kraćeg kalendara koji ima samo 288 dana i isključivo na osnovu njega određuju terapiju posebnu za svako godišnje doba, a one traju samo po 72 dana. Sredina svakog od četiri godišnja doba tibetanskog medicinskog kalendara smeštena je tačno na četiri astronomske odrednice - zimsku kratkodnevicu, letnju dugodnevicu i dve ravnodnevice, prolećnu i jesenju - za razliku od gregorijanskog u kojem godišnja doba tada tek počinju.

Tibetanski medicinski kalendar ima još jedno pravilo. Preostala 72 dana kojima se zaokružuje godina od 360, tibetanski lekari dele na osam jednakih delova i dodaju ih ispred i iza godišnjih doba svog kalendara i prema tako „dopunjenim“ godišnjim dobima određuju terapiju, za svako doba drugačiju. Ovako čudna podela i organizacija tibetanskog medicinskog kalendara posledica je pravila tibetanske medicine da pacijent za istu bolest - u četiri različita godišnje doba - dobije četiri različite verzije leka, nikad istu.

Onih pet dana, do 365, koliko je potrebno da bi se zaokružila astronomska godina, u tibetanskom medicinskom kalendaru ne postoje.

Jednostavno ih nema.

Kosmičke katastrofe

Manja grupa naučnika, među kojima svakako prednjači Velikovski, smatra da je godina imala 360 dana samo u periodu od 15. do 8. veka p.h.e. Prema istoj grupi naučnika, i pre 15. veka p.h.e. katastrofe kosmičkih razmera su „menjale lice sveta“, vreme i putanju obilaska Zemlje oko Sunca, okretanje i putanju Meseca oko Zemlje i okretanje Zemlje oko svoje ose.


Izvor: Novosti

Zemlja sišla sa orbite

Žreci u Egiptu vodili zapise o prošlosti staroj 30.000 godina. Zbog kataklizme Zemlja „sišla“ sa orbite od 360 na 365 dana

Prema dužini trajanja tibetanski medicinski kalendar se podudara sa čudnim i još neobjašnjenim egipatskim kalendarom, otkrivenim 1999. godine na crtežu neba napravljenom na tavanici grobnice velikog sveštenika Senmuta (Senenmuta) iz 15. veka PHE. Godina je na tom kalendaru predstavljena sa 12 identičnih krugova. Svaki krug je podeljen na 24 dela, a 12 puta 24 čini 288. Za razliku od savremenih, sveštenici su u starom Egiptu bili čuvari najviših znanja, uključujući i astronomsko.

Oba ova kalendara vrlo su blizu svetom kalendaru naroda Maja, jednom od onih 14, čija godina traje samo dva dana duže, ukupno 290 dana.

U traktatu „Zagonetke najdrevnije istorije“ objavljenom 1966. godine, ruski naučnik, istoričar nauke, dr Aleksandar Gorbovski prvi put je postavio hipotezu da je na Zemlji u istorijsko vreme, postojala visoko razvijena, ali malobrojna civilizacija, razvijenija od naše i da je znala da će Zemlju pogoditi nedaća kosmičkih razmera.

U svom delu „Mi nismo prvi“, Endrju Tomas, poreklom Australijanac, takođe multidisciplinarni naučnik, poput Gorbovskog, ali naučno potpuno nezavisno i nešto kasnije od njega, postavlja hipotezu da je pre nas na Zemlji živela neka visoko razvijena civilizacija. On sam svoju knjigu ovako predstavlja:

„Ova knjiga je o penicilinu pre nego što ga je u naše vreme pronašao Fleming, o avionima pre braće Rajt, o Jupiterovim mesecima pre nego što ih je za savremenog čoveka otkrio Galilej, o atomskoj teoriji pre nego što je u naše vreme formulisao Radeford, o električnim baterijama pre nego što ih opisao Volta, o nauci pre ove nauke koju poznajemo“.

Klasično delo bramanske astronomije Surja-Sidante sadrži tvrdnju da se u velikim vremenskim razmacima „pojavljuje razlika u kretanju nebeskih tela“.

Na Kongresu Međunarodne astronomske federacije, održanom 22. septembra 1987. godine u Beču, indijski profesor dr Dilip Kindžilal podneo je referat u kojem je citirao sanskritski tekst koji kaže da je „kataklizma, nalik na onu opisanu kao ’nuklearna zima’“ prinudila Zemlju da ’siđe’ sa svoje orbite od 360 dana, na orbitu od 365 dana...“

Grčki filozof Platon zapisao je u delu „Timaj“ priču o Solonovoj poseti Egiptu i o njegovim razgovorima s egipatskim čuvarima znanja, često pogrešno prevođenih kao sveštenicima što ih, takođe pogrešno, uklapa u savremeni pojam religije. Pored Platona, a mnogo kasnije od njega, zapis o Solonovoj poseti Egiptu ostavio je i grčki biograf i istoričar Plutarh. Solon se u Saisu, gde je kasnije izrasla Aleksandrija, ponajviše družio sa najmudrijim čuvarima znanja Psenofisom iz Heliopolisa i Sonhisom iz Saisa (Plutarh, „Solon“, 26).

„Mnogobrojna uništavanja sustizala su ljudski rod na najrazličitije načine“, govorili su sveštenici Solonu, „ali su najmanje pogađale Egipat i otuda je, i s tog razloga, najstarije upravo ono što je u Egiptu sačuvano“. Sve to o čemu govore, rekli su Solonu, „zapisano je u egipatskim hramovima i sačuvano od najstarijih vremena“.

edan od sveštenika ispričao je Solonu, a Platon je zabeležio: „od vremena ustanovljenja našeg grada proteklo je, prema svetim zapisima, osam hiljada godina“.

Nažalost, nijedno delo iz tih egipatskih hramova nije sačuvano. Kada su kohorte Julija Cezara 47. godine pre hrišćanske ere zapalile egipatsku flotu u aleksandrijskoj luci (Helioplois i Sais u Solonovo doba) vatra se prenela na grad i uništila jednu biblioteku. Za vreme vladavine Dioklecijana i u godinama posle njega, neuke gomile su provalile u drugu biblioteku i spaljivale su dragocene rukopise. Osvojivši Aleksandriju, arapski muslimani su okončali uništavanje. U jednom od tih pogroma stradale su i obe Ptolomejeve biblioteke. Jedna je sadržala 40.000, a druga 500.000 papirusnih svitaka, uglavnom unikata.

Koliko su bili stari?

Poznat po svojim tačno zabeleženim događajima, istoričar Herodot je zapisao da su egipatske hronike zadirale u doba od pre 17.000 godina.

Žrec Manefon je u IV p.h.e. zapisao da hronologija koju su vodili egipatski žreci zadire u prošlost staru 30.000 godina.

Prema vizantijskim istoričarima hronike koje su vodili egipatski žreci počinjale su pre 36.000 godina.

Grčki istoričar Diogen Laerćanin zapisao je u trećem veku da su egipatski žreci čuvali istorijske zapise o događajima od 48.000 godina pre Aleksandra Makedonskog.

Sa druge strane okeana, tamo gde su živele Maje čiji nas je kalendar Dugi račun mučio i zbunjivao pred početak nove 2013. godine, ima vrlo malo sličnih podataka.

Starost ruševina otkrivenih u Gran-Pahatenu, regionu današnjeg Perua, procenjena je na 20.000 godina.

Neko je tamo, preko okeana, postojao, živeo i gradio mnogo pre nego što se narod Maja pojavio.

S tačke gledišta nauke koja se uči u školama i na fakultetima, postojanje i nestanak civilizacije čiji se prsti naslućuju u kalendarima Maja, nije moguć, jer nisu nađeni nikakvi dokazi koji bi potvrdili takvu pretpostavku. Zbog toga i dalje ostaje bez odgovora pitanje kako objasniti postojanje kalendara Dugi račun, čiji smo kraj doživeli ne kao kraj jedne kosmičke epohe, već kao zloguko proročanstvo o smaku sveta „zakazanog“ za 21. 12. 2012 godine astronomski skromnog Gregorijanskog kalendara.

Kalendari bez objašnjenja

Prema današnjem prirodnom toku vremena, prema trajanju obilaska Zemlje oko Sunca i Meseca oko Zemlje, za postojanje tibetanskog, egipatskog i kalendara Maja, nije moguće naći nikakvo racionalno, a pogotovo ne i objašnjenje koje bi bilo u skladu sa opšteprihvaćenim naučnim teorijama o nepromenljivosti odnosa nebeskih tela u Sunčevom sistemu.


Izvor: Novosti

Teslino pismo kosmosu

Veliki naučnik 1899. načinio prvi korak za pristupanje „kosmičkoj zajednici naroda“. Početak beleženja vremena od kraja Dugog računa Maja

Radio-astronomija još nije toliko moćna nauka da bi proverila da li igde u kosmosu, na tako malom kosmičkom prostoru ima toliko nepravilnosti kao u Sunčevom sistemu, a u bližim kosmičkim razmerama takva zbirka nepravilnosti još nije otkrivena. Malo je verovatno da su takve ili slične nepravilnosti uobičajena kosmička pojava. Međutim, upravo zbog radio-astronomije, čiji je začetnik Tesla, generacije naših potomaka imaće pravi razlog da počev od 1899. ponovo počnu da broje godine od nule. Te godine Nikola Tesla je na platou Kolorado Springsa izveo svoje čuvene eksperimente.

Iz svog čuvenog tornja on je poslao signale u kosmos koje će, ako ih uhvate, razumna bića shvatiti da na Zemlji postoje druga razumna bića. To je prvo pismo koje je čovek uputio u kosmos.

Zato njegov najbolji biograf Džon O’Nil („Nenadmašni genije - život Nikole Tesle“), na jedan tas terazija stavlja Teslu, a na drugi grupu grčkih bogova. One poduhvate zbog kojih su stari Grci svoje bogove nazvali bogovima i uzneli ih na Olimp, Tesla je, dramatično naglašava O’Nil, činio sam. Tesla je činio i mnoga druga, „još neponovljena čuda“, ali ona u Kolorado Springsu, zasad su najbitnija za „pristupanje čovečanstva (eventualnoj) kosmičkoj zajednici naroda“. Tesla je te godine proizveo i nehotice poslao signale u kosmos, ali je i primio radi-signale za koje je duboko verovao da su stigli iz kosmosa. Tesla je, tako, prvi u istoriji čovečanstva odškrinuo vrata nove, kosmičke epohe zemaljske civilizacije.

esla je na platou Kolorado Springsa tragao za načinima kako da električnu struju prenosi na daljinu bez žica, a usput je postavio čvrstu odrednicu za početak brojanja godina u novom svetskom kalendaru ako ikada bude sročen. A trebalo bi da bude. Pre svega je potreban onima koji se bore za novi svetski poredak.

Međutim, svet sam sebe još posmatra sa zemaljske tačke gledišta, pa bi Teslino srpsko poreklo moglo da bude politički razlog zbog kojeg bi pojedini narodi i države odbili da prihvate brojanje godina od njegovih eksperimenata u Kolorado Springsu. Ako već nije članica Ujedinjenih nacija, svaka država sveta teži da to bude. UN su dosad najviši doseg ljudskog razuma i dobre volje, a kako, kao zvanična organizacija, postoje od 24. oktobra 1945. godine (prema gregorijanskom kalendaru), ta godina bi morala da bude prva godina kalendara UN, zajedničkog za celu planetu.

U komunikaciji sa Ujedinjenim nacijama sve države bi bile obavezne da koriste novi kalendar UN. Savremene generacije su opterećene verom i tradicijom, pa bi narodi i religije mogli da zadrže svoje sadašnje kalendare. Buduće generacije će lakše prihvatiti promenu i postepeno bi mogle da se preorijentišu na kalendar UN. Koliko bi se godina, decenija ili vekova stari kalendari još održali, zavisiće od nivoa obrazovanja novih generacija i njihovog shvatanja sopstvenog mesta i uloge u svemiru.

Usvajanje kalendara UN bilo bi idealna prilika da se vratimo preciznom obeležavanju prirodnog toka vremena i da početke novih godina prebacimo na njihovo pravo astronomsko mesto, a to je zimska kratkodnevica, 21. decembar po gregorijanskom kalendaru. To je onaj isti dan u kojem se 2012. godine gregorijanskog kalendara okončao Dugi račun, kalendar Maja. Da nam se na dan te zimske kratkodnevice završavala jedna, a počinjala druga godina, ne bismo slušali i čitali nebulozne priče o smaku sveta, shvatili bismo da znamo iste astronomske činjenice koje su znali tvorci majanskog Dugog računa.

Prema tom kalendaru UN, prvi nastavak ovog feljtona objavljen je prvog dana, drugog meseca, 68. godine. „Večernje novosti“ su, tako, postale ne samo prvi list, nego i prva institucija na svetu koja je upotrebila jedan datum iz (još nepostojećeg) kalendara UN. Ideja jeste šašava, čak luda. Ocenjujući ideju koju je prvi put čuo, čuveni danski fizičar Nils Bor je rekao:

„Pred nama je luda ideja, pitanje je samo da li je dovoljno luda da bi bila genijalna“.

Promena početka brojanja godina ne bi bila ništa novo pod kapom nebeskom. Godine su obično brojane prema verskim učenjima ili počev od nekog značajnijeg događaja, pa se prema tome i razlikuju:

- Vizantija je brojala godine od početka stvaranja sveta, a svet je (preračunato prema kalendaru koji danas koristimo), stvoren 1. septembra 5508. pre hrišćanske ere.

- Hebrejsko brojanje godina traje od stvaranja (njihovog) sveta 1. oktobra 3761. p. h. e.

- Olimpijsko brojanje godina počelo je od prve zabeležene olimpijade 1. februara 776. p. h. e.

- Stari Rimljani brojali su godine od osnivanja Rima, 24. aprila 753. p. h. e.

- Hrišćani računaju vreme od 1. januara 1. godine hrišćanske ere, ali to brojanje nije uveo car Konstantin koji je ozvaničio hrišćansku veru, već Dionizije tek 533. godine h. e.

- Muhamed je 16. jula 622. h. e. prebegao iz Meke u Medinu i muslimani su taj datum uzeli za početak svog lunarnog kalendara čija je godina kraća od astronomske.

Prema analizama arheologa Dragana Jacanovića, direktora Narodnog muzeja u Požarevcu, koje su „Večernje novosti“ objavile 20. decembra 2003. godine, i Srbi su brojali godine prema nekom davnom datumu. Jacanović je izračunao da su Srbi dočekujući 2004. godinu, u stvari dočekali 7512. godinu po srpskom narodnom kalendaru. To dalje znači da smo dočekavši 2013. gregorijansku i julijansku, dočekali 7521. vizantijsku i srpsku godinu.

Presuda Vrhovnog suda SAD

Nekoliko meseci posle Tesline smrti, 7. januara 1943. godine, američki Vrhovni sud mu je zvanično priznao da je tvorac, ne samo radija, nego kompleksnog radio-sistema koji sadrži i radio. Za istoriju nauke i sveta treba sačuvati tu presudu, jer će ona budućim generacija biti dokaz da je Tesla začetnik kosmičke epohe zemaljske civilizacije.


Izvor: Novosti

Nedelja duga osam dana

U starom Rimu nedelja trajala osam, a u Egiptu Julije Cezar nasledio kult Nepobedivog Sunca10 dana

U traganju za uzrocima haosa u počecima brojanja godina i kalendarima koji su danas u upotrebi, pravi put vodi kroz radio astronomiju, koja je dramatično napredovala u poslednjih pet-šest decenija. Zahvaljujući radio astronomiji danas sasvim pouzdano znamo da u kosmosu ne vlada mir bilo koje vrste, već da se on menja bukvalno svake sekunde i da njegove zvezde eksplodiraju izazivajući haos u svom neposrednom i daljem kosmičkom susedstvu. Ako je Zemlja deo Sunčevog sistema, a jeste, ako je Sunčev sistem deo kosmosa, a jeste, zašto bi onda u Sunčevom sistemu vladao apsolutni i nepomućeni nebeski mir?

Istorija već zna za ljude koji su ustajali protiv religijskih učenja koja su propagirala teoriju da na nebesima vlada apsolutni nebeski mir. Jedan od njih je grčki političar i pisac Kritija, učenik Sokratov i ujak mnogo poznatijeg grčkog filozofa Platona. Kritija je još početkom IV veka p.h.e. dokazivao da je religiju izmislila vlast kako bi ljudima ulila strah u kosti.

Brojni protivnici religijskih teorija umirali su u zatvorima ili su završavali život na lomačama. Suprotstavljanje religiji danas nije opasno po život, kao u vreme Đordana Bruna, spaljenog zato što je tvrdio da Zemlja nije centar sveta, ali se nauka još nije uhvatila u koštac sa kalendarom koji je nasledila od religija.

Krajem 20. i početkom 21. veka povećao se broj naučnika koje su radio astronomska otkrića o kataklizmama u kosmosu navela na pretpostavku da se računanje vremena menjalo zbog toga što su Zemlju pogađale katastrofe kosmičkih razmera. Podaci da su Zemlju doista pogađale velike nesreće - koje su joj menjale brzinu okretanja oko sopstvene ose i putanju i vreme obilaska oko Sunca, što je menjalo prirodni tok vremena, dužinu dana, meseca i godine - morali bi da postoje u delima starih autora, u religijskim kanonima, u mitovima i legendama i u arheološkim nalazima.

I pored nespornog i neuporedivog napretka nauke, čovek ipak još nije u stanju da organizuje istovetno računanje vremena na celoj planeti Zemlji, iako za to ima i previše razloga, zbog teškog privikavanja na novine, zbog pojave koju istoričari nauke i psiholozi nazivaju „inercija mišljenja“.

Koliko god su se svet i kosmos menjali, kalendar je uvek morao da bude „skup pravila kojima se na osnovu kretanja Sunca, Zemlje i Meseca računaju vremenski intervali - dan, mesec, godina i stoleća“.

Osnovno merilo bio je dan, vreme od ponoći do ponoći.

Veća jedinica je bila nedelja, odnosno period trajanja jedne Mesečeve mene. Izvesno vreme u istoriji starog Rima nedelja je trajala osam, a u Egiptu deset dana. Trajanje nedelje bezuspešno su pokušali da promene boljševici. Iz današnje perspektive ovakva promena dužine nedelje je apsurdna, osim ako je u to vreme jedna Mesečeva mena doista trajala osam, odnosno deset dana.

Sledeća mera za vreme, kao i danas, bio je period između dva mlada Mesečeva srpa. Iz sačuvanih dokumenata vidljivo je da ni ovaj period nije bio uvek isti.

Duža vremenska jedinica, sledeća u nizu, jeste vreme za koje Zemlja obiđe oko Sunca. Taj period, već smo videli, izmeren savremenim instrumentima, iznosi danas 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46,98 sekundi. Međutim, sudeći prema podacima otkrivenim u mitovima, ali i tradicijama više naroda, godina je trajala 260, 288 i 360 dana, pa je zbog toga u pojedinim istorijskim periodima vladao pravi haos u računanju vremena.

Ubedljiva pravila u praćenju prirodnog toka vremena jednog naroda preuzimao je drugi narod i obično ih je prilagođavao svojim običajima. Dakle, menjao ih je. Izmene su se prenosile i kroz prostor i kroz vreme i začeci pravila su zaboravljani. Upravo jedan takav niz je preuzet, primenjen i menjan u vreme vladavine Julija Cezara.

Preuzevši vlast u Rimskom carstvu Julije Cezar je nasledio kult Nepobedivog Sunca. Taj kult verovatno potiče iz Persije, a govori da Sunce ipak neće nestati, neće umreti - iako se tokom pola godine svakodnevno sve kraće pojavljuje na nebu - jer je nepobedivo i ponovo će, počev od zimskog solsticija, posle zimske kratkodnevice svakog dana sve duže biti na nebu.

Iako vrlo komplikovan, kalendar ipak nije odgovarao nebeskim prilikama tog doba. Ponovno Sunčevo rađanja rimski sveštenici obeležavali su svake godine prigodnim svečanostima na dan zimskog solsticija, zimske kratkodnevice, posle koje, na severnoj Zemljinoj polulopti, noći postaju kraće, dani duži, a Sunčevi zraci topliji.

Nebeske prilike nikako nisu odgovarale datumima starog rimskog kalendara, zato što je godina bila kraća od astronomske godine, od prirodnog toka vremena i kult Sunca nepobedivog svake godine je slavljen ranije nego prethodne. Dogodilo se da praznik Sunca, umesto na dan kratkodnevice, treba obeležiti na dan jesenje ravnodnevice, odnosno tri meseca ranije, što nije imalo nikakvog smisla.

Julije Cezar je pozvao aleksandrijskog astronoma Sosigena da uspostavi pravi odnos između kalendara i trajanja godine.

Sosigen je izračunao da godini treba dodati ukupno 90 dana da bi se kalendar uskladio sa prirodnim tokom vremena. Tako je 46. godina p.h.e. trajala punih 445 dana. Prema Sosigenovim proračunima kalendarska godina od tada je imala 365 dana. Međutim, samo nekoliko decenija od uvođenja, car Avgust je između 8. godine p.h.e. i 4. godine HE promenio kalendar.

Julijanski kalendar je i kasnije trpeo izvesne promene. Onih šest sati koji su svake godine bili „višak“, zbrajani su u jedan ceo dan koji je dodavan svakoj četvrtoj godini.

Tako je nastala prestupna godina.

Povratak u prošlost

Iz dana u dan čovek stvara nova sredstva i formuliše nove naučne metode kojima nastoji da preciznije rekonstruiše sopstvenu istoriju i prošlost planete na kojoj živi. Makoliko to na prvi pogled čudno zvučalo, istina je da prodirući u budućnost, čovek sve više prodire u prošlost i sve češće spoznaje da istorija koju je učio u školi ili vekovima slušao od sveštenika, ne odgovara pravom stanju stvari.


Izvor: Novosti

Sadašnja proslava Nove godine nema nikakvo prirodno opravdanje. Maje nasledile kalendare od umno razvijenijeg naroda

Nastojeći da reši problem, Sosigen je predložio, a Julije Cezar prihvatio, da brojanje dana prve reformisane godine počne na dan prvog mladog Meseca posle zimske kratkodnevice. Jedan od kriterijuma za izračunavanje tzv. Lunarne (Mesečeve) nove godine, Sosigen je primenio za izračunavanje Sunčane nove godine.

Dogodilo se da se prvi Mesečev srp pojavi na nebu devet dana posle kratkodnevice. Prvi put nova godina nije počinjala na dan jedne od četiri jasne astronomske pojave - kratkodnevice, prolećne ravnodnevice, dugodnevice i jesenja ravnodnevica - već devet dana kasnije.

Kad je 16 vekova kasnije rimski papa reformisao julijanski kalendar, nije ispravio ovu grešku i nova godina je i po novom, gregorijanskom kalendaru počinjala devet dana posle kratkodnevice.

I tako je ostalo do danas. Grešku nastalu pre 2.058 godina u julijanskom kalendaru, proslavili smo kao dolazak nove 2013. godine po gregorijanskom kalendaru.

Godina koju smo proslavili devetog dana posle kratkodnevice - (po gregorijanskom kalendaru 1. januar) - nema baš nikakvo prirodno, astronomsko opravdanje. Određivanje ovog datuma za početak godine nije bilo u skladu sa rimskim načelima poštovanja prirodnih zakona i pojava. Rimljani su dan kratkodnevice već slavili kao praznik ponovnog rađanja Sunca, pa je bilo logično da i nova godina počne tog dana.

Zašto Sosigen nije poštovao rimsku tradiciju i zašto početak nove godine nije vezao za kratkodnevicu i praznik Sunca?

Može se samo pretpostaviti da je Sosigen, izračunavši dužinu godine na osnovu prividnog kretanja Sunca, pokušao da njeno računanje veže i za Mesečeve mene. Međutim, podaci dobijeni mnogo vekova kasnije merenjima preciznim instrumentima, koje Sosigen nije imao, nedvosmisleno pokazuju da precizno usklađivanje kretanje Zemlje oko Sunca i Mesečevih mena nije moguće.

Vezivanje početka godine za prvi mlad Mesec posle zimske kratkodnevnice bio je potpun promašaj. Greška koju su počinili Sosigen i Julije Cezar 46. godine p.h.e. postala je tradicija sa fantastičnim posledicama, od kojih i danas patimo. Već decenijama, otkako je proslava početka brojanja novog ciklusa od 365 ili 366 dana ušla u modu, oko tri milijarde ljudi, po inerciji svake godine slavi početak nove godine na dan kad za to ne postoji nikakav prirodni razlog, nikakva astronomska pojava zbog koje brojanje dana u godini počinje baš tada.

Prema finalnoj verziji julijanskog kalendara godina traje 365 i šest sati. Taj podatak nije precizan, ali je ipak omogućio carevima Juliju i Avgustu da grubo usklade kalendar sa prirodnim tokom vremena, da praznike vrate u prava godišnja doba i neutrališu nezadovoljstvo i srdžbu plebsa što njihovi carevi, koji su sebe predstavljali kao bogove, nisu u stanju da život na Zemlji usklade sa nebeskim prilikama.

Pred kraj 2012. godine svet je zahvatila čudna vrsta psihoze. Kako se približavao 21. decembar 2012. godine, na televizijama, internetu i drugim medijima povećavao se broj informacija koje su za taj datum najavljivale kraj sveta.

Nije se dogodilo ništa. Zapravo jeste, ali kako se pojava ponavlja svake godine, niko na nju nije obratio pažnju. Tog 21. decembra, kao i mnogih prethodnih godina, bila je zimska kratkodnevica na severnoj, a dugodnevica na južnoj Zemljinoj polulopti. Sunce se do tog dana prividno kretalo ka jugu, a od tada je, opet prividno, krenulo ka severu. Promena je bila posledica činjenice da je planeta Zemlja krenula onim delom orbite kojim će se udaljavati od Sunca, a to traje do leta na severnoj polulopti, odnosno do zime na južnoj polulopti, da bi onda počela ponovo da mu se približava.

Potpuno na isti način Zemlja se okretala oko Sunca i u doba kad je na njoj živeo narod Maja koji nije znao za točak, ali je imao neverovatno precizan kalendar koji je strogo vodio računa baš o astronomskoj pojavi zbog koje dan umesto da i dalje kraća, postaje duži na severnoj i obratno na južnoj Zemljinoj polulopti. Po kalendaru Maja, stara godina se završava na dan zimske kratkodnevice, i tada počinje brojanje dana nove godine. Kalendar Maja je na taj način precizno prilagođen prirodnom, astronomskom toku vremena, za razliku od kalendara koji danas koristimo i kojem brojanje dana nove godine počinje desetak dana kasnije.

Čuđenje kako je narod koji nije umeo da koristi točak, imao precizniji kalendar od svih savremenih, preraslo je u zbunjenost kad je otkriveno da su Maje imale ne jedan, nego 14 vrsta astronomski preciznih kalendara. Nastojeći da proniknu u poreklo takvog i tolikog astronomskog znanja, istraživači su našli tragove koji ukazuju da su Maje nasledile kalendare od nekog umno razvijenijeg naroda koji je ranije živeo na istom tlu i neznano zašto nestao.

Jedan od onih 14 kalendara Maja, nazvan Dugi račun, jeste neka vrsta večitog kalendara koji prati prirodni tok vremena čitavih 5.125 godina.

Prati? Preciznije je upotrebiti prošlo vreme. Dugi račun jeste pratio prirodni tok vremena tokom astronomskih pojava omeđenog perioda od 5.125 godina, ali više ga ne prati, jer se završio 21. 12. 2012. Novi kalendar Dugi račun, astronomski omeđen kalendar za sledećih 5.125 godina, nije napravljen. Jer nije bilo nikoga ko bi posedovao tolika znanja potrebna za tako dugoročan kalendar.

Đavolove izmišljotine

U jednom od hramova Maja otkrivena je ogromna biblioteka drevnih rukopisa. Po nalogu Dijega de Lande, vojnici su ceo dan na trg ispred hrama iznosili knjige i svitke sa nerazumljivim crtežima i znacima. Kad je iznošenje bilo završeno, beleži ruski istraživač istorije dr Aleksandar Gorbovski, Dijego de Landa je zapaljenu baklju lično prineo rukopisima. Onda je izvestio svog poglavara papu: "Te knjige nisu sadržale ništa osim sujeverja i đavolovih izmišljotina. Sve smo ih spalili."


Izvor: Novosti

Svet rođen 1. septembra!

Srbi nekad brojali godine prema kalendaru Vizantije. Kralj Aleksandar 1919. uvodi gregorijanski kalendar

Nova, 2013. godina po gregorijanskom kalendaru počela je deset dana posle kratkodnevice, odnosno deset dana kasnije od trenutka kad je trebalo da počne po astronomskim merilima. Srbi svoju srpsku ili pravoslavnu godinu slave po julijanskom kalendaru, a to je 13 dana kasnije od gregorijanske, što je ukupno 23 dana posle kratkodnevice, odnosno posle dana kad je godina trebalo da počne po astronomskim podacima.

Taj dan - 23 dana posle kratkodnevice - kao svoju novu godinu praznuju svi Srbi kojima je stalo do srpske tradicije i koji poštuju svoju Srpsku pravoslavnu crkvu, jer se ona vekovima drži julijanskog kalendara!

Od reči "vekovi" počinje pravi, neočekivani dramaturški obrt u kojem Sveti Sava, osnivač Srpske pravoslavne crkve, igra glavnu ulogu. U svetim knjigama i udžbenicima kojih se danas pridržavaju veroučitelji u školama, zapisano je da se Sveti Sava rodio u 12, a umro u 13. veku, 14. januara 1236. godine po julijanskom kalendaru.

Ti podaci uopšte nisu tačni. Sveti Sava je živeo u 66. veku, a umro je 6744. godine.

Malo dublji pogled u istoriju otkriće da je Sveti Sava živeo u doba kad su Srbi godine brojali prema vizantijskom kalendaru. Julijanski kalendar jeste bio u upotrebi, ali u zapadnom, katoličkom delu hrišćanske crkve.

Vizantijski kalendar je brojao godine od početka sveta, a prema Vizantincima, svet je nastao 5508. godine p.n.e. Neki od vizantijskih starosveštenika, neznano zašto, tako je izračunao, a kako je sveštenstvo u to doba zemaljske civilizacije bilo nosilac svog poštovanja vrednog znanja, i vizantijski narod je verovao da je ceo svet zaista nastao baš 1. septembra, pa je tog datuma počinjao i vizantijski kalendar, potpuno nevezano za (tadašnje) astronomske odrednice.

Sve do po početka 17. veka Srbi su računali vreme na vizantijski način. Srpska pravoslavna crkva je početkom 16. veka saopštila Srbima da od tada pa nadalje imaju računati vreme prema julijanskom kalendaru. Prihvatanje gregorijanskog kalendara nikako nije dolazilo u obzir zato što ga je osmislila otpadnička katolička crkva.

Tako se dogodilo da su Srbi usvojili julijanski kalendar kad ga je katolička, zapadna hrišćanska crkva već odbacila. Dogodilo se to, ni manje ni više, nego 18,5 vekova otkako ga je Sosigen napravio, a Julije Cezar naredio da se vreme računa po njemu.

Onda je krajem 1918. godine stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, i nova vlada je, na inicijativu i pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra Karađorđevića, već 1919. godine službeno prihvatila gregorijanski kalendar za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. U bivšim delovima Austrougarske, u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, gregorijanski kalendar je već bio u službenoj upotrebi.

U vreme kad kraljevina SHS uvodi gregorijanski kalendar kao zvanično sredstvo za merenje vremena, u pravoslavnom, istočno hrišćanskom svetu koji još upotrebljava julijanski kalendar sazreva ideja da taj kalendar treba menjati. Iz svog sedišta u Carigradu, vrh pravoslavne crkve za proleće 1923. godine zakazuje sastanak prvaka svih autokefalnih crkava koje treba da se dogovore o definitivnom napuštanju julijanskog kalendara.

Srpska pravoslavna crkva šalje u Carigrad mitropolita Gavrila Dožića, a Srbija akademika Milutina Milankovića (1879-1958) i poverava mu zadatak da sačini novi, što je moguće precizniji kalendar. Milanković je prvi srpski doktor tehničkih nauka, osnivač katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu, inženjer je i astronom je, već je i poznato naučno ime u Evropi, idealna ličnost da realizuje ideju o novom kalendaru.

Arhiva Patrijaršije srpske pravoslavne crkve u Beogradu čuva izveštaj koji je akademik Milanković, kako stoji zapisano u uvodu, "prikazao na skupu Akademije Prirodnih nauka 30. juna 1923. g." u Beogradu.

Dr Milanković kaže kako je "znatan deo carigradske kalendarske reforme srpsko delo" i objašnjava da ga je u Carigrad slala vlada, a da ga je, uz "mitropolita crnogorsko-primorskog, gospodina Gavrila Dožića, kao svog delegata, prihvatila i Srpska patrijaršija". Pred polazak u Carigrad, "Srpska patrijaršija je delegaciji predala na upotrebu jedan pismeni elaborat Trpkovićev o reformi kalendara". Trpković je, po zapisima akademika, bio "gimnazijski profesor" koji se je mnogo i savesno bavio pitanjem reforme kalendara" i njegovi radovi sadržali su "obilje hronološkog materijala".

Akademik podvlači da ne želi da ijedna Trpkovićeva zasluga ostane nepriznata, pa detaljno objašnjava šta je od njegovog elaborata uključio u predlog koji je srpska delegacija podnela Kongresu. On se u neprijatnom kontekstu osvrće i na neke verske autore, pa kaže:

"Neki naši crkveni pisci, neupućeni u nauci, smatraju taj (Trpkovićev) rezultat za otkrovenje 'koje je Gospod, koji se ponosi time, otkrio sinu pravoslavne crkve'. To sve, naravno, nije tačno, i nauka sudi mnogo trezvenije o toj stvari: spomenuti broj za dužinu tropske godine zamenjen je na temelju kasnijih tačnijih određivanja Hansen, (1853) Le Verrier, (1858) Necomb (1895) drugim, i konstatovano je da ta dužina nije, uopšte stalna".

Dr Milanković još objašnjava da se greške u Trpkovićevom elaboratu pojavljuju zato što ne sadrže poslednja naučna otkrića i što i neka poznata nisu uzeta u obzir, pa kao primer navodi da je "tropska godina 1900. trajala 365 dana 5 sati 48 minuta i 45,775584 sekunda, i da se svakoga stoleća skraćuje za 0,539136 sekundi".

Sveti Sava "nedužan"

Zbog toga što se izborio za autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, odnosno njenu samostalnost i jednakost sa drugim pravoslavnim crkvama, Svetog Savu ne treba unapred označavati kao verskog velikana koji je odlučio da Srbi napuste vizantijski i prihvate julijanski kalendar. On to nije učinio, već su Srbi još četiri veka brojali godine prema vizantijskom kalendaru.


Izvor: Novosti

Crkvu brinu vernici!

Reforme Milankovića usvojene 1923. i nikad nisu primenjene. Narodne mase ne bi dozvolile poklonjenje pred Vatikanom

Sveti sinod pravoslavnih crkava je 10. maja 1923. godine u Carigradu počeo da razmatra pitanje reforme kalendara. Delegate su imale razne grčke, rumunska, srpska, a „isposnička lica predstavljala su nesrećnu rusku crkvu“. (Taj uzgredni opis „isposničkih lica nesrećne ruske crkve“, unet u zvaničan izveštaj, bio je prvi podatak u nizu zbog kojeg je Milanković, inače nemački đak, posle Drugog svetskog rata, u vreme velikog prijateljstva KPJ i KPSS, smatran u Beogradu nepodobnom osobom, koja će „umreti kao naš protivnik“).

U vreme održavanja kongresa, sve pravoslavne države, Rusija, Grčka, Rumunija i Kraljevina SHS, već su bile prihvatile gregorijanski kalendar kao zvanično sredstvo za praćenje prirodnog toka vremena. Sve četiri zemlje bile su za brisanje 13 dana viška iz budućeg kalendara, rumunska i srpska delegacija naročito, jer bi tako bilo „izbegnuto proslavljanje duplih praznika koje nanosi ogromnu štetu privredi, što se više podnositi ne može“.

No, pojavio se verski problem. Ako tih 13 dana bude izbrisano, a kalendar ne bude bitno promenjen, to bi značilo da je pravoslavni kongres prihvatio katolički gregorijanski kalendar. Ovakvo rešenje nije dolazilo u obzir, „jer bi ga široke narodne mase svih hrišćanskih religija tumačile tako da se je pravoslavna crkva, evo, ipak poklonila pred katoličkom crkvom“, piše Milanković.

U tom trenutku, presudnom za dalji tok rasprave o reformi julijanskog kalendara, reaguje mitropolit Dožić:

„Gregorijanski kalendar bi se mogao samo onda usvojiti kada ne bi naučno boljega bilo!“

U međuvremenu, akademik Milanković je proučio sve ideje i predloge iznete na kongresu, dodao ih materijalima koje je već posedovao, seo je i napravio predlog kako sačiniti novi kalendar koji će zadovoljiti sve verske kanone i tradiciju Pravoslavne crkve, a istovremeno će biti maksimalno naučno precizan, što je automatski značilo i da će biti tačniji od gregorijanskog. No, pre nego što je Milanković uspeo da obelodani svoj predlog, na dnevni red je, piše on dalje, „stavljen i usvojen predlog Nj. Sv. vaseljenskog patrijarha da se obrazuju tri komisije, kanonična, naučna i praktična, od kojih će svaka davati mišljenja na ona pitanja koja joj budu upućena. Od srpske delegacije ušao je mitropolit Dožić u treću, a ja u drugu komisiju“.

Novi kalendar, pravljen na strogo naučnoj bazi, bio bi astronomski tačniji od gregorijanskog, ali bi morao da mu se približi u verskom delu, u praznovanju nepokretnih i pokretnih praznika. Milanković je ovako formulisao svoj predlog:

„Neka se preskoče trinaest dana i novi kalendar dovede na isti datum sa gregorijanskim. Za budućnost neka se utvrdi pravilo da bi prestupne godine bile one koje se mogu podeliti sa 4 bez ostatka (kao što je i do sada bilo)“.

Razlika od jednoga dana između gregorijanskog kalendara i astronomskog vremena pojavljuje se 3.280 godina od godine kad je uveden kao sredstvo za računanje vremena, a to se dogodilo 1582. godine po tom istom kalendaru. Zbir te dve brojke pokazuje da gregorijanski kalendar mora na generalni remont 4862. godine bilo po sopstvenim godinama, bilo po Milankovićevom kalendaru.

Gregorijanski i Milankovićev kalendar se ne bi razlikovali u sledećih sedam-osam vekova. Bilo bi manjih razlika u datumima praznovanja nepokretnih i pokretnih pravoslavnih i katoličkih praznika, taman dovoljno da povremeno pravoslavci mogu da kažu kako praznuju svoje, a katolici svoje verske praznike. No, i jedno i drugo „druženje“, i astronomsko i versko trajalo bi samo do 2800. godine, računate po oba kalendara. Te godine, obične po Milankovićevom, a prestupne po gregorijanskom kalendaru, razišli bi se zauvek.

Mnogo je truda uložio akademik Milanković da reši verske probleme, a uspeo je, uz pomoć mitropolita Dožića. Kad su odgovorili na sva teška pitanja, kad su se drugi predlozi pokazali ili slabijim ili nepotpunim, kongres pravoslavnih crkava jednoglasno je, na sednici 30. maja 1923. godine, prihvatio definitivan tekst kalendarske reforme koji je sačinio Milanković, a zajedno su ga, kao delegacija pravoslavne Srbije i verski mešovite Kraljevine SHS, podneli on i mitropolit Gavrilo Dožić.

U svojim memoarima Milanković kaže kako mu nikako nije jasno zašto novi kalendar (koji je on napravio) - jednoglasno usvojen 30. maja 1923. godine u Carigradu na skupu prvaka svih autokefalnih crkava i pored svih svojih prednosti - nikada nije primenjen.

Pravilo za “višak“ sati

Pravilo iz ranijih kalendara da svaka četvrta godina bude prestupna, da ima jedan dan više, moralo je da bude zadržano kako bi 366. dan „odradio“ one u tri prethodne godine nakupljene sate, minute i sekunde. Međutim, Milanković je izračunao da radi preciznog računanja vremena i to pravilo mora (delimično) da bude izmenjeno. Pravilo nije bilo baš lako za razumevanje, pa je Milanković, da bi izbegao svaku nedoumicu, ispisao niz godina na koje se to pravilo primenjuje: 2000 2100 2200 2300 2400 2500 2600 2700 2800 2900 3000 3100 3200 3300 3400 3500 3600 3700


Izvor: Novosti

I opet na kraju nemamo vremena ni za sta.  Nasi zivoti u poredjenju sa kosmosom su na nivou vocne musice