Poražavajući rezultati istraživanja Unicefa o odnosu roditelja prema deci
Većina decu vaspitava batinama
Autor: Violeta Nedeljković | 16.07.2007. - 08:40

Glupačo jedna... Samo ti nisi mogla da se upišeš u gimnaziju. Nesposobna si za bilo šta. Jadna ja kad sam te takvu rodila. Šta da radim s tobom? Završićeš na ulici... - urlala je, između dva „vaspitna“ šamara, majka petnaestogodišnje Sanje. Devojčica je samo ćutala...
Slični i još drastičniji primeri vaspitavanja dece česta su pojava u mnogim porodicama u Srbiji. Vlastite neostvarene želje i frustracije povod su da roditelji pred svoju decu postavljaju zahteve koje ona nisu u stanju da ispune. A onda počinje kažnjavanje: omalovažavanje, šamaranje, čupanje, davljenje, prebijanje...
Istraživanje Unicefa pokazalo je da više od 70 odsto roditelja u Srbiji kažnjava svoju decu - verbalno ili fizički. Oliver Petrović, rukovodilac odeljenja u Unicefu za rani razvoj, kaže da kod nas nedopustivo mnogo roditelja vaspitava svoju decu upotrebljavajući pogrešne metode, fizičko i verbalno kažnjavanje. On ističe da su tokom istraživanja nailazili na majke koje su plakale zato što su tukle svoju decu. Ali govorile su da one ne znaju za drugi model vaspitavanja, jer su i same tako odgajane.
- Oko 73 odsto roditelja u Srbiji nepravilno vaspitava svoju decu. Nepravilno je da se deca vaspitavaju tako što se verbalno ili fizički kažnjavaju. Nazivanje dece pogrdnim imenima, kao što su „glupačo“, „magarčino“, „kretenu“... spada u verbalno kažnjavanje. Otprilike jedna trećina dece je vaspitavana tako što se na njih vikalo i što su ih roditelji nazivali pogrdnim imenima. Fizičko kažnjavanje ima dve forme: blaže (treskanje, udaranje po guzi...) i teže kažnjavanje ili prebijanje. Negde oko sedam odsto dece u Srbiji je teško zlostavljano. To znači da su to deca koja su prebijena... - kaže za „Blic“ dr Petrović.
On upozorava na to da oko šest odsto roditelja nije fizički ili verbalno kažnjavalo decu, ali nije ni upotrebljavalo metode vaspitavanja koje stručnjaci preporučuju. To se označava kao potpuno zanemarivanje dece i predstavlja veliki rizik.
Oko 20 odsto roditelja u Srbiji, pokazuje istraživanje Unicefa, na pravilan način vaspitava svoju decu.
- Oni razgovaraju sa decom, objašnjavaju im šta je dobro, a šta ne... Imaju vremena da dete saslušaju, posmatraju ga, i bez kažnjavanja rešavaju sve probleme. Poruka novog vremena je da roditelji treba bez ustezanja da pokažu deci svoje emocije, jer ljubav ne može da im škodi. Bapske priče: „batina je iz raja izašla“ i „mene su tukli, pa šta mi fali“ su prevaziđene - naglašava dr Petrović.
Stres i briga za preživljavanje kojem su izloženi roditelji, slažu se stručnjaci, najčešći su razlozi zbog kojih oni kažnjavaju decu.
- Društvo u tranziciji, sa toliko preživljenog stresa kao što je naše, dovelo je do toga da se u porodicama nagomilani bes često iskaljuje na deci - kaže Ljiljana Ivanišević, psiholog i edukator na SOS dečjoj liniji, upozoravajući da u Srbiji još uvek prevladava mišljenje da je „batina iz raja izašla“.
Ona kaže da se deca koja se javljaju stručnjacima SOS dečje linije najčešće žale na emocionalno zlostavljanje, gde su zlostavljači upravo njihovi roditelji i vršnjaci. Sledi fizičko zlostavljanje, na koje se češće žale dečaci nego devojčice, i na poslednjem mestu je seksualno zlostavljanje.
- Nažalost, deca se najviše žale na ljude koji su im najbliži - kaže Ljiljana Ivanišević.

„Broj za problem tvoj“ - SOS dečja linija
Na SOS dečjoj liniji u prvih godinu dana rada primljeno je više od 15.000 poziva. Na ovoj liniji trenutno radi 30 obučenih telefonskih savetnika. Dečja linija je član „Child Helpline Internationala“, organizacije koja okuplja 170 zemalja sveta.
„Broj za problem tvoj“, telefon dečje SOS linije je 0800-123456 i otvoren je 24 časa dnevno. Svi pozivi su besplatni i anonimni po izboru, a sadržaj svih razgovora je poverljiv.

Najčešći oblici verbalnog kažnjavanja:
- omalovažavanje
- okrivljavanje bez razloga
- pretnje
- zastrašivanje
- ograničavanje kretanja
- ismevanje
- diskriminacija svake vrste

Najčešći oblici fizičkog kažnjavanja:
- šamaranje
- šutiranje
- bacanje
- trešenje
- davljenje
- prebijanje

Izvor: Blic

Zabrinjavajuće, ali jedina šansa da se vlada zabavi vaspitavqanjem dece i kampanjom protiv nasilja nad decom je da uključimo u nju matore monahe bez dece.

Kako vlada da se pozabavi time kad smem da potpišem da je bar 30 posto ljudi u vladi mlatilo žene i decu.
Roditelji,roditelji...A posle se svi krste kad je maloletnička delikvencija u porastu,kao sad.
Edukacija,edukacija,edukacija.

Ako ne slusa, pa opet ne slusa pa zasere, popice sljap po guzici. Ne svom snagom, ali onaj "edukativni" koji sam popila i ja i koji smo popili uglavnom svi pa nismo postali psihopate...


Ovo je sistematsko unistavanje, a ne kaznjavanje dece ...

Hoces da kazes da tebe niko nije sljapkao kad si bio mali?


Mene je keva splajsovala vrbovim pruticem po nogama i dupetu konstantno do 4 razreda osnovne...

Mene su tukli isto.Neko mora da prekine lanac nasilja.
Ja sam rešio kako znam i umem da podižem decu bez toga,razgovorom.

Па, није исто ударити дете и убијати га од батина.

И мене су родитељи тукли и кажњавали, али само кад заслужим. Уосталом, много ме је више болело кад вичу на мене и кад ми говоре да сам неспособна, него кад ме ударе...

Meni je to nepojmljivo.

Ne mogu prihvatiti batine kao normalan dio djecjeg odgoja. Nikad me nisu tukli.

Mada, slazem se s djavolicom da verbalno nasilje moze bit gore od fizickog. Mislim da roditelji nekad nisu svjesni sto rade svojoj djeci. Ono sto nekad vidim i cujem u tramvaju i na ulici me rastuzi, stvarno danas svatko moze imati djecu.

Slusala sam prije godinu dana kolegij iz psihologije i profesorica, koja sama ima malu djecu, nam je pricala kako je u vrticu drzala kratko predavanje "Nagrada i kazna". Tete u vrticu su je zamolile jer su ih  neke stvari koje su vidjele zabrinule. I sad profesorica njima prica koje sve metode postoje, tipa oduzmes djetetu igracku i sl. I jedna zena usred predavanja kaze: "Ma sve je to divno i krasno, ali nista moje dijete ne smiri tako kao kad ja nju zakljucam u mracnom WC-u "  Nisam mogla vjerovati, zakljucati dijete od 3, 4 godine u WC-u, pa kakva osoba to moze uciniti.
I sto je najbolje to je obrazovana zena, pretpostavljalo bi se da ona bar takvo sto ne bi napravila. Toliko i o tome.

To jeste.
Npr. ja sam bila nemoguca... Bilo je tu raznih epizoda... od zaglavljivanja glave u sve moguce ograde, do kotrljanja niz stepenice... betonske... sa treceg na drugi sprat....
Dobijala sam batine svakih nekoliko meseci... ako bi uhvatili (kupatilo je imao bravu koja se zakljucavala samo sa unutrasnje strane  )... ali.. nijednom me nisu tukli do krvi ili da me zaista zaboli.... Udarac-dva pruticem po nogama (nikad samari, nikad cupanje za kosu, nikad udarci po zadnjici, rukama, trupu) u letu... ja koja se dernjam iako me to i ne boli, ali dizem dreku... moja mama koja od besa prelazi u suze... i tako... do 3-4 razreda...
Zanimljivo.. nikad me nisu tukli zbog ocena ili (ne)ucenja... bilo je moljakanja i kukanja, ali posto sam bez truda imala petice, nikad nije bilo "pravih" kazni...

E, sad... dark side...
Jedan od dva najneprijatnija dogadaja je bio kada me je vaspitacica poslala u cosak. Posvadjala sam se sa drugom, on je mene ograbao po licu, ja sam njega udarila kockom po glavi. On se dernjao, ja sam psovala... I sedela sledeca 2 sata u cosku...
Elem... posto nisam znala kako ljudsko telo funkcionise, napila sam prste u usi i mislila da me niko ne cuje dok sam psovala sve zive i na sav glas... Ta izolacija, iako kratka i relativno bezazlena, na mene je ostavila veci utisak nego sve te silne batine... Jednostavno... i dan danas se stresem kada se toga setim...
A, to je kao humana vaspitna mera.
Drugi put je kada me je mama mog druga koji je sa roditeljima bio kod nas u gostima, osamarila. Kao sto rekoh, mene moji roditelji nisu samarali... Nas dvoje smo se igrali u mojoj sobi, izvukli smo svu posteljinu i napravili dvorac od jorgana i jastuka. Njegova keva je upala, poludela kakav smo haos napravili,osamarila njega, mene... Ja sam zanemela... drugi put u zivotu... Bio je to kraj jednog dobrosusedskog odnosa. Moja majka neko vreme nije razgovarala sa tom zenom... Nije joj bilo jasno kako moze da tuce tudje dete u tudjoj kuci, niti kako moze tako da tuce svoje dete....

Sve u svemu... ja nisam protiv prutica po nogama ili po guzi... obicno to decu ne boli...
Protiv sam maltretiranja i izivljavanja, a izmedju ove dve strane takodje postoji jasna razlika...
Takodje, protiv sam psihickog izivljavanja u koje ubrajam i izolaciju i ucenu: "ako to i to ne uradis, neces moci da ides tu i tu\neces moci da gledas tv\da dobijes to i to..."

Najidealnija situacija je kada roditelji i deca imaju dobar odnos i kada se svi problemi mogu resiti pricom.
Ali, mali broj roditelja ima strpljenja i sposobnosti za takve razgovore i takav pristup, dok je mali broje dece u danasnje vreme spreman da saslusa roditelje.
Treba i decu i roditelje nauciti sta je prelazak preko granice i takve slucajeve ostro sankcionisati.

Takodje, malo ko od nas ima iskustva sa malom decom... sopstvenom...
Kada beba place 4 sata bez prestanka i razloga ili kada klinac trci po kuci i rusi sve redom, i najraspolozeniji roditelj tesko da moze da odrzi paznju i strpljenje...

Slazem se s ovime i , naravno, lako mi je sada mudrovati, kad imam 20 godina i nemam vlastitu djecu. Sve s promijeni s vlastitom djecom.
Ali, mislim da neki roditelji zaista nisu svjesni sto rade djeci. Pa, vozim se tramvajem neki dan i neka zena svojoj kceri govori kako je zlocesta, pokvarena i proracunata. Situacija je bila sljedeca: mala nija dobila neku igracku u ducanu i onda se valjda rasplakala, sto je mamu ponukalo na to da je kaze ovo gore napisano Mala se na to, normalno, rasplace, a ta zena dalje po svome i govori kako joj je braco dobar, a ona pokvarena
Mene bi takve rijeci iz maminih usta kao odraslu osobu povrijedile, a kamoli dijete od 4, 5 godina.

Razumijem da su roditelji nekad nazivcirani i nezadovljni itd, ali djeca se predragocjena da bismo na njima lijecili zivce i komplekse. Cini mi se da u danasnje vrijeme prvo neko roditelje treba preodgojiti da bi oni mogli odgajati vlastitu djecu. A, i na kraju krajeva, zasto roditelji ne bi potrazili pomoc? Ali kod nas se to smatra sramotom, ta valjda svatko moze odgojiti dijete.