Razlike u ekonomskom razvoju između regiona postoje u svakj zemlji, ali na nivou EU one se čine mnogo većim. Manje razvijeni regioni u jednoj zemlji mogu imati različite karakteristike od manje razvijenih regiona u drugim zemljama, uključujući i velike varijacije u prihodu. Na primer, zastoj u južnoj Italiji je veći nego onaj na jugozapadu Francuske. Istok Turske je mnogo manje razvijen nego zapadni delovi zemlje. Poređenje relativnih razlika društvenog proizvoda među zemljama može značajno preceniti stvarnu razliku između razvijenih i slabo razvijenih zemalja (ili regiona). Razlika između Luksemburga, najbogatije zemlje po ovome pokazatelju, i Turske, iznosi 16:1.
Korisno sredstvo za savladavalje problema povezanog sa upoređivanjem društvenog proizvoda po tržišnim cenama između zemalja može se naći u upotrebi trenutnog standarda kupovne moći. Ovaj statistički pokazatelj je veštačka vrednost koja otkriva razlike u nacionalnim nivoima cena koje nisu uračunate u stopu razmene. Zasnovan je na relativnim cenama potrošačke korpe reprezentativnih roba i usluga uporedivih između zemalja. Standard kupovne moći mnogo adekvatnije predstavlja stvaran nivo lokalnog bogatstva, i često daje značajno različite rezultate od onih datih u društvanom proizvodu po glavi stanovnika, naročito tokom perioda sa promenljivim stopama razmene. Standard kupovne moći nije uslovljen kolebanjima na tržištu razmene. Ovaj problem je nestao u slučaju zemaljau evrozoni. Značajne razlike između podataka datih za društveni proizvod per capita i onih za standard kupovne moći pripisani su razlikama u nivoima cena u zemljama članicama. Ako su cene u svakoj zemlji članici pojedinačno više od proseka EU, tada je društveni proizvod per capita  viši u trenutnim evrima nego u slučaju standarda kupovne moći. Obrnut slučaj je sa zemljama čiji je društveni proizvod u trenutnim evrima ispod proseka EU. U ovim zemljama, indeks stanbdarda kupovne moći daje višu vrednost od društvenog proizvoda po trenutnim cenama. Prema standadru kupovne moći, razlika u prosečnom stvarnom društvenom proizvodu Luksemburga i Turske, bio je „samo“ 7:1. Ova merenja su indikator razlika na nivou ekonomskog razvoja, a dispariteti u stopama nezaposlenosti mogu biti indikatori relativno slabog kapaciteta za prilagođavanje mnogim ekonomskim šokovima. Razlike između dve vrednosti takođe imaju uticaja na regionalni problem pošto pokazuju da su lokalne proizvodnje ispod njihovih mogućnosti. Odnos između prosečnog društvenog proizvoda u EU i onog u Turskoj, merenog pomoću standarda kupovne moći je 3,4:1, što je mnogo manje dramatično nego razlika prikazana u trenutnim cenama.
„Svaka evropska zemlja može se prijaviti da postane član unije“. To je dovoljan uslov, zasnovan na Ugovoru iz Mastrihta, da bi bilo razmatrano puno članstvo neke zemlje u EU. Pri tom, postoji još nekoliko neophodnih zahteva za pristupanje, ekonomskih i političkih. Oni su formalno definisani na evropskom smaitu u Kopenhagenu (1993). Zemlja potencijalni kandidat mora ispuniti tri široka skupa opštih uslova:
•   stvoriti funkcionalnu tržišnu ekonomiju (ekonomski uslovi);
•   stvoriti demokratski politički sistem (politički uslovi);
•   prihvatiti, primeniti, sprovesti i zadržati acquis communiautarie (organizacioni i administrativni uslovi);

Četvrti, prećutni, uslov za pristupanje EU odnosi se na finansije. Proširenje ne sme ugroziti finansijske izvore EU, niti bi trebalo dopustiti da širenje Unije ugrozi produbljivanje integrativnog procesa.
Britanci i Danci ušli su u EU (odnosno Evropsku ekonomsku zajednicu, kako se tada zvala) na pogrešnoj pretpostavci da je biznis u Uniji stvar ekonomije, a ne politike. To je koren kasnijeg odustajanja ove dve zemlje od uvođenja novih zakonodavstava, koje je brzo usledilo. Svi strogi i neophodni uslovi za pristupanje EU otkrivaju da Unija ima neograničena ovlašćenja i fleksibilnost prilikom biranja buduće članice, kao i da određuje vreme, ritam i uslove za pristupanje. U svakom slučaju, ponuda i podstrek za ulazak u EU su efektna oruđa spoljne politike Unije, naročito od vremena zasedanja Evropskog parlamenta u Kopenahgenu (1993)
Mogućnost učlanjenja i specifična pozivnica za pristupanje EU u formi „bebinih koraka“, kao što je pozitivna ocena Studije izvodljivosti Evropske komisije, predstavlja snažno i efektno oruđe za nametanje discipline i standarda EU. Naredni koraci koji predstavljaju konstantan pritisak na zemlju kandidata sadrže Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, godišnje izveštaje o napretku, kao i konačnui Ugovor o pristupanju. Brisel je jednom zvanično naveo kako „jednom kada se zemlja prijavi za pristupanje EU, ona postaje naš rob“.
Nove zemlje članice iz centralne i istočne Evrope dele političke, bezbedonosne i ekonomske razloge za ulazak u EU. Politički, ove zemlje još uvek imaju mlade i krhke demokratske sisteme. Njihova krhkost dolazi od neispunjenih velikih očekivanja da se promena na bolje prema demokratskom, tržišno orijentisanom sistemu može dogoditi u relativno kratkom vremenskom periodu i sa relativno prihvatljivom cenom. Iako neposredna pretnja oružanog konflikta u Evropi ne postoji (premda postoje tačke kao što su Balkansko poluostrvo, Egejsko more ili Kipar), ipak postoji zebnja koja se tiče podele „sfera uticaja“ između Unije, Amerike i Rusije. Centralna i istočna Evropa i baltičke zemlje tek nedavno su dobile oslobođenje od „istočnog bloka“. One imaju brige i za očuvanje svojih nezavisnosti od Istoka i zbog gubljenja istih od Zapada.
U pogledu ekonomije, postoje značajne dobiti za nove članice i zemlje kandidate od ulaska u EU:
* Glavna korist je siguran pristup ogromnom tržištu EU. Ulazak bi podrazumevao određeno osiguranje da će trgovinski režim Unije sigurno ostati otvoren za njihov izvoz.
* Druga dobit, teorijski, bila bi mogućnost kretanja radne snage kroz ostatak EU nakon određenog perioda prilagođavanja. Ovo bi moglo, međutim, imati dvosekli efekat. Ako obrazovana i iskusna radna snaga napusti novopridošle zemlje, produktivnost u regionu bi trpela i fondovi za obrazovanje stručnjaka bi bili izgubljeni. Relativno oskudno tržište rada u ostatku EU(1) bi, međutim, sprečilo da se takav scenario odigra. Iskustvo pokazuje da se migracija radne snage najviše događa kada radna snaga ne može naći zaposlenje u svojoj zemlji porekla.
* Treća dobit uključuje pristup strukturnim i drugim fondovima EU. Ovo bi dalo podsticaj ojačavanju tržišnog sistema.
Ni jedna od potencijalnih koristi od ulaska u EU nije bez rizika. U nekim slučajevima, troškovi su prilično ozbiljni. Nove članice i dalje imaju veoma krhke ekonomije koje bi bile izložene hladnom vetru surove konkurencije na zajedničkom evropskom tržištu. Nevolje prilagođavanja su dobro poznate čak i relativno naprednim zemljama u tranziciji, što pokazuju problemi doživljeni u nekadašnjoj Istočnoj nemačkoj nakon anšlusa iz 1989. Krupne godišnje subvencije istoku iz zapadnog dela Nemačke konstantno su iznosile oko 90 milijardi, od trenutka ponovnog ujedinjenja Nemačke. Tako masivna pomoć nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj će biti neophodna tokom bar još narednih pet godina, u pokušaju da se njena konomija sredi i makar delimično sustigne ostatak zemlje. Ukoliko istočni deo ujedinjene Nemačke ima potrebu za tako ogromnim godišnjim subvencijama, od oko 4 odsto nemačkog društvenog proizvoda, strašno je i pomisliti na tokoliko će potencijalne subvencije biti potrebne za druge novopridošle zemlje.
Imajući sve ovo na umu, postavlja se pitanje nisu li nove članice, možda, težile da prerano urade previše? Ne zna se odakle mogu doći fondovi za prilagođavanje zemalja centralne i istočne evrope. Kriterijum za evrozonu sadržan u Ugovoru iz Mastrihta i Pakt o stabilnosti i rastu zahtevaju budžetske rezove širom EU. Na zasedanju evropskog saveta u Kanu (1995) dodeljeno je „samo“ 6,7 milijardi evra programu za period 1995-1999. Stoga, veći deo fondova mora doći od strane samih deset novopridošlih zemalja ili iz stranih zajmova.
Pregovori o finansiranju Eu 2007-2013 mnogo su komplikovaniji nego što je bilo ranije. Evropska „petnaestorica“ a naročito dvanaest članica evrozone i glavni priložnici budžeta EU govore protiv proširenja apsolunog godišnjeg iznosa EU budžeta (100 milijardi evra) u vreme kada oni kod kuće čine napore bez presedana da smanje troškove, kako bi se zadržali unutar slova evrozone. Teoretski, ekonomska integracija može, ali neće zasigurno, doneti veće koristi regionima/zemljama koje u svom razvoju zaostaju za središnjom ekonomskom aktivnošću. Međutim, ako su proizvodne veze snažne i usmerene na sektore kao što su hemijska industrija ili finansijske usluge, ekonomska integracija bi pokrenula tendenciju nagomilavanja. Ukoliko ove veze nisu ograničene na relativno usku industrijsku grupu, integracija bi proizvela nagomilavajuće tendencije u određenim tačkama. Ukoliko radna snaga nije mobilna, ceo proces bi naginjao da otvori nove i proširi postojeće regionalne razlike u platama. Iako ovo može dovesti do tendencija deindustrijalizacije u perifernim regionima, to ne znači da integracija nije poželjna. Na primer, obrazovanje i regionalne politike povećale su atraktivnost Finske ili Irske kao lokacija za raznolike proizvodne industrije.
Novi obrazac industrijske proizvodnje se razvija u EU. Glavne karakteristike ovog razlaznog prodesa u geografiji industrijske proizvodnje u Eu su da je ovaj proces spor, da iziskuje velike troškove prilagođavanja: najzapaženija promena u geografiji proizvodnje bila je širenje relativno visoke tehnologije i vrhunske industrije prema periferiji Unije, i da je postojanje visoko obrazovanih i iskusnih radnika postajalo važan činilac za industrijsku lokaciju. Ovo značajno iskustvo koje će i Turska svakako morati da razmotri.