Vaskrs :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Vaskrs je najveći hrišćanski praznik u godini.

To je dan radosti večne, dan kada je Hristos, bezgrešni Sin Božiji i Sin Čovečiji, pobedio smrt.
"Ovo je dan koji stvori Gospod,
radujmo se i veselimo se u njemu!"

Na Vaskršnje jutrenje zvone sva crkvena zvona, a narod sa sveštenikom ide u Litiju oko crkve. Posle trećeg ophoda staje se pred crkvena vrata. Sveštenik sa krstom, svećom i kadionicom peva tropar Vaskrsa: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i onima u grobu život darova! Otvaraju se dveri i ulazi se u hram gde je uklonjen grob Hristov. tamjan
Nastavlja se uskršnje jutrenje posle koga sledi uskrsnja Liturgija.
Na kraju Liturgije svi vernici se pozdravljaju rečima: Hristos vaskrse, i potvrđuju svoju veru sa: Vaistinu vaskrse!
Hrišćanska vera bez Vaskrsenja nema smisla. Gospod Isus Hristos je svojim čudotvornima vaskrsenjem pokazao svoju božansku moć, pobedio smrt i đavola i otvorio nama put u život večni. Gospod Isus Hristos je svojim čudotvornim vaskrsenjem potvrdio pobedu života, svetlosti i radosti u veri našoj.
Raj ili pakao su stanja naše duše. Gospod Isus Hristos nam je vrata Raja otvorio i na zemlji. Ta vrata, vrata naše svete Crkve pravoslavne, čuvaju angeli i svetitelji. U Crkvu je lako ući. Dovoljna je samo ljubav i vera u istinu zivu:
Hristos vaskrse!
Vaistinu vaskrse!

Vaskrs je Praznik nad praznicima! To je pokretan praznik, koji uvek pada u nedelju, prvu iza punog meseca, posle prolećne ravnodnevnice.
Svečano se praznuje sve do Spasovdana. Vaskrs potvrđuje sve Hristove praznike od Bozića i Bogojavljenja, do Vrbice, Cveti i Velikog petka.

Vrbica (Lazareva subota)

U subotu, osam dana pre Hristovog vaskrsenja, desilo se čudo Lazarevog vaskrsnuća. Isus Hristos je tada, još jednom, pokazao da su reči njegove istina živa : "Ja sam vaskrsenje i život. Koji veruje u mene, ako i umre živeće."
Toga dana, kao sećanje na radost koju su pokazala jerusalimska deca u susretu sa Hristom, slavi se praznik Vrbica.
U hramovima i crkvama se osveštavaju ozelenele grančice vrbe (otuda i naziv praznika) i dele narodu. Blagoslovene, grančice se nose u domove i stavljaju oko ili pored slavske ikone ili kandila.
U litiji oko hrama, koja se na ovaj dan obavlja, ima najviše dece. Ona su obučena u nova i svečana odela, u rukama drže grančice vrbe, a o vratu nose male zvončiće, kao Hristovi jaganjci koji slede svoga pastira.
Blagoslovena sva deca, blagoslovena njihova radost.

Cveti

Dan posle Lazareve subote, u nedelju, Gospod Isus Hristos je pošao sa svojim učenicima u Jerusalim. Približavao se jevrejski praznik Pasha, ali i najtužniji dan ljudskog roda.
Kada je Gospod Isus Hristos na magaretu ušao u Jerusalim, dočekan je oduševljenim uzvicima i pesmom naroda: "Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje"(Jn12, 13—15). Po putu kuda je prolazio, mnogi su bacali svoje haljine ili grančice sa drveća.
Nemerljiva radost dočeka je na Hristovom licu upisivala tugu i žalost, jer je samo On, znao da će se ta radost ubrzo pretvoriti u strašne uzvike: "Raspni Ga, raspni!" Za nekoliko dana, na Veliki petak, tako se i zbilo.
Sveta Crkva je odredila da se svečani ulazak Hrista u Jerusalim proslavlja u nedelju pred Vaskrsenje Hristovo. U našem narodu ovaj praznik je nazvan Cveti.

Veliki Petak

Nikada i ni u koje vreme istorije roda ljudskog niko nije stradao nevinije, nepravednije i dublje nego Gospod nas Isus Hristos. U kratkom vremenu, u toku nekoliko sati odigrala se pred ocima covecanstva jedna tragedija od univerzalnog znacaja u kojoj se javlja pred nama covecija slabost u svim oblicima i djavolska zloba puna zahvalnosti, vredjanja i ponizavanja, tjelesnog i dusevnog straha i bola. I sva ova tragedija dostize vrhunac u najsramotnijoj smrti, u raspecu na Krstu Onoga koji je dosao da spase i uputi na pravi put ogrehovljeni i pali rod ljudski. To je bilo najvece i najsramnije delo ljudi na zemlji, osuditi Gospoda i Boga svog, Onoga koji sve "bolesti nase nosi sa sobom, i cijom ranom mi se isceljujemo" (Isa. 53,14). Narod neznabozacki i vladari jevrejski se ujedinjuju protiv onoga koji je dosao da ih ucini blazenim. Njegovi ucenici ga napustaju, Petar ga se odrice; Juda ga izdaje, a pobesneli narod mu se ruga i uzvikuje: "Raspni ga, raspni"! A Hristos se u tom teskom trenutku moli za narod svoj Gospodu Bogu Ocu svome i smireno kaze: "Oce, oprosti im, jer ne znaju sta cine" (Luk.23,24). Moli se Hristos u mukama svojim za sve one kojima je dosao, za narod svoj, za ljubav svoju. Preklinje Oca Nebeskog Stvoritelja Vaseljene da ima milosti prema onima koji razapinju Sina Njegovog, i protive se volji Onoga koji voli coveka.

Sunce se pomraci i zemlja zadrhta od straha zbog zlocina koji se na njoj izvrsi. Preplaseni narod koji samo dan prije govorase: "Krv Njegova na nas i na decu nasu", bezi bezobzirno sa Golgote, da ne bude svedok daljih izliva gnjeva nebeskog. Bjezeci od mesta zlocina, video je narod, Krst Hristov cak i kada mu je bio ledjima okrenut, i kada je daleko od njega, stalno mu je izlazio pred oci i u snu i na javi. Samo je mati Hristova Marija sa apostolom Jovanom ostala pod Krstom gorko ridajuci za sinom svojim i Gospodom nasim.

O kakvog li bezumlja narodnog, o kakvog li bestidnog cina, o kakve li zalosti i tuge neprebolne. O kako stravican bese onaj dan Veliki Petak, ako se on uopste moze nazvati dan a ne noc bez svetlosti i sa neba i sa zemlje.

Ovo je dan sveljudskog pokajanja; dan kada je svako pricanje suvisno; dan kada plac treba da se cuje iz dubine duse celog covecanstva, i da nas vodi ka izmirenju sa bozanskom zrtvom Hristovom. O, kako bi to bilo divno kada bi se ceo Pravoslavni rod pokajao. Kako bi onda zasijalo Pravoslavlje u svom svetom sjaju, i kako bi tek onda zasvetlilo lice nasega naroda! Ali, da bi se sav narod pokajao, potrebno je da se svaka pojedina dusa pokaje. Vinograd je orezan tek kada je svaka loza orezana, a vocnjak je okalemljen tek kada je svaka vocka okalemljena. Tako ce se i narod preporoditi, kada se svaka dusa preporodi. A pocetak preporodjaja jeste pokajanje. Samo pravednici i pokajnici mogu se istinski radovati svetlom Vaskrsenju Gospoda. Samo oni mogu videti slavu koja ih ceka kao decu Bozju, kao sinove i kceri Cara Nebeskog. I sva stradanja koja dolaze u danasnje vreme za njih ne predstavlja nista u odnosu na slavu koja ih ceka.

Sto se vise priblizavamo najvecem prazniku - Vaskrsenju Hristovom, to sve vise osecamo da ono nije uporedivo ni sa jednim drugim stradanjem, da je On umro kao pravednik za nepravedne, sveti za gresnike, i da je On svojom krvlju oprao grehe paloga sveta. Zato svi mi Pravoslavni hriscani svake godine se secamo casnog stradanja Hristovog. Osecamo i molimo se izmirujucoj zrtvi Bozanske beskrajne ljubavi. Zato se na Veliki Petak i molimo raspetom i postradalom Hristu kroz pesmu: "Iskupio si nas od praroditeljske kletve, casnom Krvlju Svojom Gospode, na Krstu si razapet i kopljem proboden, da bi nama ljudima izlio besmrtnost, Gospode Boze, Spasitelju nas, slava Tebi i Tvom Bespocetnom Ocu i Duhu Svetome koji zivot daje, sada i uvek i u vekove vekova". Amin.

jerej Branko Topalovic

Vaskrsnja jaja

Običaj je da se za Vaskrs boje (farbaju) jaja.
Domaćice i deca šaraju jaja trudeći se da svako jaje bude što lepše i drugačije. Jaja se kuvaju na Veliki četvrtak ili Veliki petak u vodi u koju se doda malo osveštane vodice, koju je sveštenik osveštao u toku Vaskršnjeg posta. Jaja se šaraju voskom i boje u lukovini ili nekoj veštackoj boji.
Na kuvanim jajima se ispisuju poruke: Hristos vaskrse, Srećan Vaskrs, prva slova imena onih kojima su namenjena...
U mnogim našim krajevima, prvo jaje koje se spusti u vodu čuva se u kući do sledeće godine. Zovu ga različito: čuvarkuća, čuvar (čuvar zdravlja, polja od leda), izmamak...
Vaskrs je praznik koji najviše vole deca. Tucaju se jajima i takmiče se čije je jaje najtvrđe. Razbijeno jaje se predaje pobedniku i on nastavlja dalje da se takmiči.
"O vaskrseniju se tuku šarenim i crvenim jajima, tj. udaraju vrhovima jaje o jaje, pa koje se razbije ono uzme onaj koji je razbio.To čine kod namastira i kod crkve i nepoznati ljudi, ali treba najprije da vide jaje jedan drugome: jer neki probiju jaje odozdo te iscijede žujce i bjelance, pa naliju voska da je tvrđe. Drugi dan vaskrsenija (u ponedjeljnik) ko ne ode u crkvu na jutrenju, onoga (npr. u Srijemu i u Bačkoj) hoće da poliju vodom ili da bace u vodu; zato se kaze onda: danas idu godišnjaci u crkvu (tj. oni koji idu samo od godine do godine). Od vaskrsenija do Spasova dne govori se, kad se dvojica sretnu na putu, ili kad koji kome dođe u kuću: Ristos vaskrs (mjesto dobro jutro, pomoz' Bog i dobar veče) i odgovara se vaistinu vaskrs; tako i kad se pije, mjesto spasuju se i na zdravlje." (Srpski rječnik: Vuk Stefanović Karadžić, Nolit, Beograd, 1977.)
Početak običaja farbanja jaja za Vaskrs, potiče iz ranih hrišćanskih vremena kada je Sveta Marija Magdalina, sledbenica Isusa Hrista, došla u Rim. Izašavši pred cara Iberija, poklonila mu je crveno farbano jaje i pozdravila ga je recima:
"Hristos Vaskrse!"
Od tada i zauvek u dane Hristovog Vaskrsenja odgovor je:
Vaistinu vaskrse!