Галилеј и инквизиција


Задатак следећих редова је да изложи читаоцима највећи конфликт између науке и Цркве који се десио у историји, Галилејево извођење пред суд инквизиције и његова осуда. Пре тога биће најпре изложен укратко Галилејев живот и истакнута најважнија његова дела и најважнији научни проналасци.


Галилео Галилеј рођен је у Пизи 1564. године. Отац му је био осиромашени племић, али ипак толико имућан да је, преселивши се у Фиренцу, могао свога сина послати на универзитет у Пизи да студира медицину. Млади студент је међутим толико заволео математику и физику, да је напустио медицину и одао се с младићким одушевљењем новим студијама. Успех је био толики, да је Галилео 1589. године постављен за професора математике на самом универзитету у Пизи. Године 1592. налазимо га као професора на универзитету у Падови, где му је плата истина била већа, али где је, имајући да издржава породицу, морао поред предавања да даје и приватне часове. И у Пизи и у Падови, Галилео је у својим предавањима устао отворено против Аристотелове физике и против вере у ауторитет уопште учећи, да се извор истине може наћи само у разуму и у искуству. Тиме је, нарочито међу омладином, стекао многе присталице, али међу професорима и црквеним људима и многе непријатеље. У Падови је Галилео
остао све до 1610. године у којој је пронашао дурбин и њиме открио нове неочекиване чињенице на небу, чињенице које су име Галилејево учиниле познатим у целој Европи. Тада одлази натраг у своју постојбину, поново постаје професор универзитета у Пизи, али сада без обавезе да држи предавања; у исто време добија титулу дворског философа и математичара. Повратком у Тоскану, Галилео се надао да ће имати више времена за своје научне студије и за дела које је спремао. Његови венецијански пријатељи налазили су међутим, да је Галилео погрешио. Један од њих, Сагредо (чије је име он овековечио у својим дијалозима), писао му тим поводом, да није добро што је напустио слободну републику, где је владао над другима, па отишао у апсолутну монархију, где ће други владати над њим. Предосећајући можда катастрофу која ће Галилеја снаћи, Сагредо на крају писма изражава своју бојазан од језуита, који су били моћни у Тоскани.

Из Фиренце посећује Галилео крајем 1615. године Рим. Он одлази да од папе Павла V издејствује слободу за Коперниково учење о двоструком кретању Земље, али постиже супротан ефекат: почетком 1616. године стављено је Коперниково дело на индекс и преко кардинала Белармина му је саопштено да Коперниково учење не сме ни сматрати за истинито, ни бранити. Када је 1624. године пријатељ Галилејев, кардинал Барберини постао папа (под именом Урбан VIII), Галилео поново одлази у Рим да издејствује опозивање декрета из 1616. године. Папа га љубазно прима, али декрет и даље остаје на снази. Године 1630. шаље Галилео рукопис свога дела о Коперниковом систему папском цензору у Рим. После савладаних тешкоћа дело излази у Фиренци 1632. године и изазива огромну сензацију. Идуће године изводе Галилеја пред суд инквизиције, који га приморава да прокуне учење о двоструком кретању Земље. Од тада па до смрти (1642. године) Галилео је заточеник инквизиције.

Од Галилејевих дела најважније су ова 3:

1)   Sidederus nuntius (Звездани весник), 1610. године, спис у коме је Галилео саопштио своје астрономске проналаске
2)   Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo, Tolemaico e Copernicano, 1632. године (Дијалог о Птолемејевом и Коперниковом систему)
3)   Discorsi e dimostrazioni mathematiche intorno a due nuove scienze, 1838. године (Галилејева механика)

Међу научним проналасцима прво место заузимају његови закони слободног падања тела. Галилео је наиме поставио следећа 3 закона слободног падања:

1)   Сва (и тешка и лака) тела падају у безваздушном простору једнаком брзином
2)   Брзина тела при слободном падању у сваком тренутку сразмерна је времену протеклом од почетка кретања до тога тренутка (V=gt)
3)   Пређени пут тела при слободном падању раван је производу из половине брзине, коју тело има на крају времена протеклог од почетка кретања и тога времена (s=vt/2)

Од астрономских проналазака најважнији су:

1)   Брегови и кратери на Месецу
2)   Пеге на Сунцу, на основу којих је Галилео закључио да се Сунце обрће око своје осе и одредио периоду тога обртања
3)   Фазе планете Венере из којих несумњиво следи да се та планета мора окретати око Сунца
4)   4 Јупитерова месеца


Иако је Галилејево дело о светским системима добило дозволу за штампу од самог папског цензора у Риму, Галилео је ипак због тог дела био 1633. године изведен пред инквизициони суд у Риму. Како је то било могуће показаће само излагање суђења.

Почетком 1633. године на папину заповест, долази стари Галилео (он је у 70-ој години) у Рим. Пошто је 2 месеца провео у палати тосканског посланства, доводе га на саслушање у палату инквизиције. На саслушању инквизитор му показује књигу ,,Dialogo'' и пита га, да ли је он њен писац. Дрхтавим рукама прихвата старац књигу, гледа је, прелистава је и узбуђен и потиштен, одговара слабим гласом:
,, Јесте, ово је доиста моје дело.''
Даље инквизитор поставља питање, да ли му је познат декрет из 1616. године који не само да забрањује да учење о двоструком кретању Земље сматра за истинито и да га брани, него му забрањује и да га излаже. Галилео одговара, да му је тај декрет познат, али да у њему не стоји да му је забрањено да то учење излаже, већ само да га сматра за истинито и да га брани. И за доказ износи писмено саопштење о томе декрету, које му је у своје време упутио кардинал Белармин. По саслушању Галилеја задржавају у палати инквизиције.

Већ после овог првог саслушања Галилео увиђа, да је његов живот у питању и одлучује се, да у попуштању иде до крајњих граница. Уосталом то му је једино и било могуће да чини. Да је био атеист, он би се или дао спалити или би побегао. Но, као веран син Цркве он се потчинио.

После неколико нових саслушања и пошто му је припрећено тортуром, напослетку му као одлуку суда саопштавају, да има јавно да се одрекне и да прокуне доктрину о двоструком кретању Земље. У одлуци се налазе и ова 2 става:

Став, да се Сунце налази у центру света и да се не креће, апсурдан је и философски лажан и формално јеретичан, јер је директно противан Светом писму.
Став да Земља није средиште света и да није непокретна, већ да се креће и то и дневним обртањем, тако исто је апсурдан и како философски тако и теолошки лажан и de facto  нетачан.

Пресуда инквизиционог суда позива се даље на декрет из 1616. године и изричито доаје, да у њему постоји и забрана излагања, што је Галилео прећутао кад је рукопис дијалога поднео на цензуру. Има међутим научника (који се специјално баве Галилејем) који тврде, да је овде у праву Галилео, а не пресуда, и и да је пресуда заснована на једном фалсификату. А ево како они замишљају да је тај фалсификат постао:
...Папа Урбан VIII, који је као кардинал испевао чак и једну оду Галилеју поводом проналаска Јупитерових трабаната, нашао се увређен једним пасусом у Галилејевој књизи па је, да би му се осветио, заповедио да се у протоколу из 1616. године дода накнадно, уз поменути декрет, и забрана излагања, које ту првобитно није било. У поменутом пасусу наиме Галилео је репродуковао 1 аргумент против Коперниковог учења, који је папа употребио у разговору са Галилејем вођеном неколико година раније, а тај аргумент је Галилео иронично коментарисао. Иако постоји психолошка могућност фалсификата, фалсификат још није документарно доказан...

Напослетку у пресуди се каже, да има да прокуне јеретичко мишљење, и то по тексту који му буде уручен.

Ово последње Галилео је одмах, у присуству свих чланова суда, клечећи учинио 22. јуна 1633. године. Од нарочитог су значаја у изговореном тексту речи:
,,...одричем се, проклињем и презирем искреним срцем и пуном вером поменуте заблуде и јереси...''

Постоји легенда, да је Галилео после изговореног текста уставши узвикнуо: E pur si muove'' (,,Па ипак се креће''). Али такве речи из његових уста биле су савршено немогуће, јер би га одмах одвеле на ломачу, а он тамо није хтео ићи. С друге стране опет није могуће ни претпоставити, да се Галилео искрено показао, као што су то тврдили неки побожни католици. Из палате инквизиције отишао је потом Галилео у тосканско посланство. Отада је он до своје смрти био под надзором инквизиције. Није се одмах могао вратити у постојбину, већ је до краја 1633. године провео у Сијени код свога пријатеља надбискупа Пиколоминија. Затим му је допуштено да се настани у близини Фиренце, а у Фиренцу се вратио тек 1640. године, пошто је био ослепео. Али у самоћи која је настала (само са дозволом инквизитора могле су му се правити посете) Галилео је развио плодну списатељску делатност. Он је тада написао своје најзрелије и најзначајније дело (Discorsi, 1638. године) у коме је поставио основе модерне механике. Умро је у дубокој старости од преко 70 година. И на самртној постељи био је окружен инквизиторима, који су дошли да га спрече, да не би у последњем часу проговорио с киме о двоструком кретању Земље.


Годину дана после Галилејеве смрти родио се Исак Њутн, који је, спајајући резултате испитивања Галилејевог са Кеплеревим, дефинитивно утврдио истинитост Коперниковог система. По изласку Њутнових ,,Принципа'' и на католичким школама и универзитетима почео је да се предаје Коперников систем (иронија судбине је хтела да најбољи коментар Њутнових ,,Принципа'' напишу 2 језуита). Али тек 1822. године скинута је забрана са Коперниковог учења и допуштено је да се чак и у самом Риму штампају књиге о њему. Тако је католичка црква морала после двестагодишњег отпора отворено да призна свој пораз.



Бранислав Петронијевић, Предавања из историје философије, Београд 2002. године, стр. 329-333

 
 

Interesantno je da iako je bio prisiljen da se javno odrekne svojih učenja, Galileo ostaje štićenik crkve "na stanu i hrani" i radi na svojim delima i izdaje knjige, samo pod kontrolom jezuita.

Katolička crkva se odrekla ideje da je zemlja centar svemira, ali interesantno popularna astrologija još uvek ima taj stav, sa svojim sazveždjima i onim "Mesec u sazveždju Device" znači geocentrično gledanje, sa zemljom u centru mape.