Ванредно саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве

На свом поподневном заседању 29. априла текуће године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве једногласно је усвојио предлоге надлежних епархијских архијереја и унео у диптихе светих Православне Цркве имена блаженопочивших архимандрита Јустина Поповића, духовника манастира Ћелије код Ваљева (1894-1979), од сада преподобног Јустина Ћелијског, и Симеона Поповића, настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице (1854-1941), од сада преподобног Симеона Дајбабског.


Литургијски спомен преподобног Јустина славиће се 1. јуна по старом календару (14. јуна по новом календару), а спомен преподобног Симеона празноваће се 19. марта по старом календару (1. априла по новом календару).

Свечано прослављење новоканонизованих угодника Божјих биће извршено на саборној светој архијерејској Литургији у следећу недељу, 2. маја, у Храму Светога Саве на Врачару, са почетком у 9 часова.

Преподобни и богоносни Оци наши Јустине и Симеоне, молите Бога за нас!

Епископ бачки Иринеј,
портпарол Светог Архијерејског Сабора

Београд, 29. април 2010. године

Пренето са...

---------------

Преподобни Симеон Дајбабски


Преподобни старац Симеон 1932.г. са ученицима из Подгорице у Манастиру Дајбабе

Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан.

На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који је такође, данашњом одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима.

Преподобни Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе.

Преподобни Јустин Ћелијски



Јустин Поповић (1894-1979) је био архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник.

Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.
У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског.

Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе.

Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су 1916. назад повучени у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима.
У Атини стиче докторат богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси.

У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо га је Свети Синод одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе.
По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева.
У Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније.

О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци…
Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен – на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године.

Књижевно-богословски рад

Убрзо после Првог светског рата јавио се књигом Филозофија и религија Ф. М. Достојевског (1923). По оцени неких ово дело Јустиново је једна од првокласних и најбољих студија уопште о генијалном руском писцу.
Јустин Поповић, који је у међувремену постао професор догматике на Теолошком факултету, своју тему о Достојевском је унеколико проширио у новој књизи под насловом Достојевски о Европи и Словенству (1940). Религиозна мисао руског писца послужила је Јустину Поповићу да реинтерпретира религиозну филозофију православља. Постављајући у новим условима, пред Први светски рат, питање односа Европе и словенства, којом су се бавили још словенофили, блиски Достојевском, Јустин Поповић је посредно отварао и српско питање. Било је то пред сам почетак Другог светског рата.

Приредио је 12 томова Житија светих, за сваки месец у години по једна књига. Сваки том има по неколико стотина страна и представља синтезу много разних извора систематично сакупљених и приређених. Осим ових житија, сабрана дела Јустина Поповића имају 33 тома. Говорио је течно четири страна језика: грчки, руски, немачки и енглески и бавио се превођењем са више језика.

Пренето са...
---------------------------
Свети наши Оци,молите се Богу за нас грешне...

Има ко за нас да се моли!

Одлична вест!

Kakva crkva takvi i sveci

 Jbt , kako ne možeš da se uzdržiš,......., ako te ne zanima putuj dalje.
 
Mene kad ne zanima neka tema , ja je ladno preskačem, bez komentara.

Ti uvek moraš da se posereš na stvari koje su ljudima bitne u životu, misli malo o tome...

Ja se izvinjavam, "kakva crkva takvi i sveci" ne mora da znaci nista lose, barem ne ako imas pozitivno i lepo misljenje o nasoj crkvi, stubu nase duhovnosti.

Covek mozda ima lose namere, ali je rekao istinu. Koliko malo zla je potrebno da pocnete da se lepite ko muve  
EDIT: Sad videh da je i on pojasnio.

 Ja ti se izvinjavam ako ti imaš lepo mišljenje o našoj crkvi , kako ti kažeš " stubu naše duhovnosti"

 Izgleda da sam se prevario kada sam te strpao u isti koš sa anti-teistima.

Međutim još uvek nisam ubeđen da ti imaš lepo mišljenje o našoj SPC, pa bih te zamolio da ti lično to potvrdiš. Sećam se dobro šta si ranije pisao , i znam da je tvoja replika najobičniji cinizam. (Osim ako se nisi naprasno preobratio).

EDIT: Mada batali, nije ovo tema........ pozdrav.

Скромни и смирени дајбабски старац

Поводом прослављења преподобног Симеона Дајбабског на овогодишњем Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, подсјетићемо се бесједе коју је на трогодишњем помену светом Старцу изговорио још један светитељ Митрополије Црногорско-приморске, свештеномученик митрополит Јоаникије (Липовац).

Јуче се навршило равно три године, браћо и сестре, од дана, када је завршио свој овоземаљски живот архимандрит о. Симеон Поповић, старјешина манастира Дајбабе код Подгорице. Ко и приближно зна високу вриједност о. Симеона биће му јасно, зашто је Митрополија припремила овај парастос.
И поред свега тога, што је свето богослужење доста дуго трајало, а многи су дошли и прије почетка свете литургије, ипак ћу, браћо моја, рећи неколико ријечи о многозаслужном архимандриту о. Симеону Поповићу. Његов овоземаљски живот би се састојао у овом:
Рођен је на Цетињу 1855. г. гдје је свршио и основну школу. Затим је пошао у Русију, гдје је у свето Кијево, како то Његош у „Горском вијенцу“ говори, завршио богословску семинарију и Духовну академију 1885. године. Послије двије године дана примио је монашки чин, гдје је у Кијевско-печерској лаври рукоположен у чин јерођакона, а одмах иза тога у чин јеромонаха, од ондашњег ректора Кијевске духовне академије чувеног епископа Силвестра, од оног Силвестра, који је био један од најученијих и најпознатијих руских архијереја. Одмах послије примања свештеничког чина о. Симеон, као велики родољуб, дошао је да послужи својој много вољеној Отаџбини Црној Гори.
Браћо и сестре, у животу покојног архимандрита Симеона Поповића, поред осталих врлина и особина, видимо и два, код других ријетка символа. То су: символ учености и символ светости. Символ учености видимо, што је он био рукоположен, ни од кога мање, него од једног ученог и јавности добро познатог епископа Силвестра, који је, поред осталог, написао и то у неколико књига, догматско богословље. Епископ Силвестар, био је онда магистар богословља, што је у оно вријеме, у Русији било врло тешко добити. Видјећи у младом Симеону један велики интелектуални таленат, имао је жељу, да га сам лично рукоположи у чин свештеника, што је и учинио. То је један, док други символ, символ светости, видимо у томе што је епископ Силвестар, нашао за мудро да младога Симеона замонаши, нигдје другдје, већ у једној Кијевско-печарској лаври, као једној од највећих ондашњих руских светиња. По овоме се огледа, драга браћо и сестре, да се архимандрит Симеон Поповић још од младости своје одликовао светошћу живота свога.
Драга браћо, још у почетку нагласио сам да је млади Симеон, одмах послије завршеног школовања и примања свештеничког чина дошао да користи драгој Отаџбини Црној Гори. Чим је овамо дошао, био је постављен за управитеља манастира Врањине. На овом је положају, остао пуне двије године дана, када је премјештен за сабрата манастира острога. Ту у Острогу, остао је о. Симеон осам година дана, када је у сну добио виђење да иде у село Дајбабе. И по овоме се чудном и ријетком Божјем јављању о. Симеону види, драга браћо, символ велике његове светости. Ту је он, као што сами знате, направио у једној пећини ријетко лијепу црквицу посвећену Пресветој Богородици. Радећи на овом светом дјелу, он овдје и остаје, све до завршетка свога овоземаљскога живота.
Браћо и сестре, у животу и раду архимандрита Симеона Поповића, поред осталих дивних, имамо и једну, код других врло ријетку врлину, а то је: скромност и смиреност, Због своје велике скромности, с једне стране, а с друге, да би испунио Божје наређење за довршење и унапређење манастира Дајбабе одбио је архимандрит Симеон да се прими за епископа кад је био једнодушно изабран 1921. г. од Светог Архијерејског Сабора.
Због своје велике скромности и смирености, био је често пута исмијаван, јер је то онда била мода. Али, драга браћо, како смо радили онако смо и добили. Он нас је редовно поучавао, не само ријечима, већ и животом својим, како да управимо наш живот овдје на земљи. Нијесмо га за то слушали, те смо доживјели ово што данас преживљујемо. Вјерујте ми, браћо моја, а будите и тврдо убијеђени, да ово данашње стање није ништа друго, већ Божја казна за наше зле жеље, рђаве мисли, слаби рад и неваљали живот, којим смо живјели. Но, драга браћо, ако ријечи архимандрита Симеона, нијесмо слушали за вријеме његовог овоземаљског живота, неопходно је потребно, ради спаса нашега и среће наше, да их послушамо бар послије његове смрти. Он нас, исто тако и данас учи. Поручује нам да живимо оним животом, којим је он живио, те ћемо тако стећи вјечно блаженство, а у овом случају, то ће за њега бити највећа радост коју му можемо причинити.
Во блаженом успении вјечни покој подажд Господи усопшему рабу Твојему архимандриту Симеону и сотвори јему вјечнују памјат. Амин!

Православни митрополит
Црногорско-приморски
ЈОАНИКИЈЕ

2. април 1944.

Цетињски манастир

Пренето са...

Беседа јеромонаха Амфилохија (Радовића) на опијелу оцу Јустину (Поповићу)



Са овог места на коме стојим, Отац Јустин је, као неки нови пророк Јеремија, упућивао тридесет година поруку своме народу, и не само своме народу. Можда сестрама које су овде заједно са њим живеле није увек било довољно јасно оно што им је он говорио и што је са овог места проповедао. И никакво чудо, јер Отац Јустин је њима говорио, али је пред собом имао не само њих, гледао је пред собом целу нацију, имао је пред собом читаву Европу и обраћао се целом свету. А његова реч никада није била празна реч, ни његова мисао – сушичава мисао. И то је један од великиг дарова које је он оставио у наслеђе нашој, богословској мисли, вративши јој живот, и којим је обдарио Богословски факултет, у име кога се опраштам од њега у овом тренутку. Отац Јустин није био мртвац ни у речима, ни у мислима, ни у животу. Све је код њега било огњено. Зато је Догматику назвао “Православном философијом истине“. Истина је за њега била исто што и живот, зато кад и часопис објављује, а објављивао је један од најбољих који су код нас постојали пре рата, он га назива “Хришћански живот“.

Упућивао је, дакле, Отац Јустин своју огњену богонадахнуту реч са овог места нацији којој је припадао и свету у коме је живео. И ја питам вас који сте се сакупили данас овде да одамо последњу пошту овом светом Покојнику, и који ме слушате, питам вас: да ли смо чули његову реч, и да ли ћемо чути и послушати његову поруку? Да нисмо остали глуви за његову поруку, да нећемо остати глуви и непријемчиви за његову благовест? Неће ли се случајно на њему поновити оно што се догодило са његовим Господом кога је благовестио читавог живота? Оно што се догодило Господњим ученицима и мученицима; оно што се одиграло са светим Јованом Златоустим, кога Отац Јустин није случајно толико заволео?

Да ли смо чули његову реч и да ли ћемо послушати његову поруку и угледати се на његов свети пример? Ако је не будемо хтели да чујемо и да је разумемо, он ће нам по својој великој љубави која га је красила опростити, али нам историја и будућност неће опростити. Ако не отворимо на време уши своје и срце своје за поруку овог светог човека, овог светог благовесника вечне истине Христа Богочовека, онда? – онда не само што нећемо бити достојни Оца Јустина, него, заједно са њим, ни свих оних највећих носилаца и стваралаца историје народа коме припадамо.

Драги оче Јустине, испраћамо те данас на вечни починак. Овде, на овој земљи, ти си био изгледа она “срна у изгубљеном рају“, срна за коју си говорио да је она – чуло васионске туге. Испраћамо те и остајемо сиромашнији за једног светитеља. Али ти одлазиш и са собом богатиш Небеску Србију, одлазиш тамо где је Господ твој, коме си верно послужио, тамо где су Његови Апостоли и сви свети изданци из нашег рода, и сви свети.

Испраћајући те за Небеску Србију, у тузи за тобом, једино те молимо: Поздрави тамо старца Симеона Мироточивог и замоли га да нам опрости што свете границе српских земаља, њихове духовне границе и духовне темеље, не чувамо. Поздрави тамо светитеља Саву, његовог сина и творца наше нације и културе, и кажи му да се не просвећујемо његовом Просветом и да нисмо сачували хитон Цркве светосавске непоцепан: Римски војници су коцку бацили да не би поцепали нешивени хитон Господњи, а ми изгледа да смо гори од римских војника. Поздрави горе и светог великомученика Косовског Лазара и кажи му да се кандило вере гаси на Косову његовом. Поздрави и светог Василија чудотворца Острошког код кога си ишао и пред њим заједно са њим плакао пред родом својим. Заједно са њим поздрави и светог Петра Цетињског мученика. И кажи им оно што они знају, да народ њихов за кога су себе принели Богу, гаси кандила вере у њиховој Црној Гори. Кажи им то, Оче Свети, да има храмова које су они градили и за које су гинули, претворених у штале за стоку, да има чак и опогањених храмова! Кажи им да има гробова оних који су пали за крст часни и слободу златну – скрнављених, на којима нема нико да запали свећу. Кажи Небеској светој Србији и оно најстрашније, оно због чега си тако дубоко туговао и патио, заливајући свето ово тло својим светим сузама: кажи им да се гаси света вера у деци српској! У нашој школи убија се Бог! На нашем универзитету на коме си ти предавао, распињу Христа! Из наше просвете избацују Светог Саву, њеног творца! Све их поздрави, Оче Јустине, и заједно са њима замоли Господа њиховог и Господа твога, да нам опрости, јер не знамо шта радимо! Ти си бар ратовао и трку свршио! Ако неко од оних који прођоше и живеше на овој земљи може да понови оне апостолске речи, онда си несумљиво ти тај: “Добар рат ратовах и трку сврших!“ Зато помози и нама твојим светим молитвама и својим заступништвом пред престолом Господа Славе: да се покајемо,  да схватимо и да испуњавамо твој аманет и твоју поруку! Да подражавамо твој живот! Да будемо благовесници твоје вере и твоје просвете. Да се поново вратимо путевима Светог Саве и Светог Симеона Немање и Светог великомученика Косовског Лазара и Светог Петра Цетињског и Василија Острошког чудотворца и путевима свих Светих богоугодника! Моли се Богу за нас! Моли се Богу за цео свет и за овај народ да пронађе свој пут, као што си га ти пронашао, да поново нађе душу своју, као што си ти нашао своју душу! Да поново пронађе срце свог срца, Христа Богочовека, као што си га ти пронашао! Да би онда и ми сви могли славити заједно с тобом, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и кроза све векове, амин.

Пренето са...

Oво је свакако радосна вијест за све православне хришћане. Стварно мислим да нема простора за злобу када си поменути светитељи у питању.

Преподобни Свети Отац Јустин-Ћелијиски,на Савиндан,лета Господњег 1966.;манастир Ћелије

Прослављен празник Преподобног Оца Јустина Ћелијског

15. јун 2010 - 8:47

У манастиру Ћелије, код Ваљева, у понедељак 14/1. јуна 2010. године, свечано је прослављен празник Преподобног Оца Јустина Ћелијског, први пут од како је, на овогодишњем редовном пролећном заседању, Свети Архијерејски Сабор СПЦ једногласно одлучио да се име Преподобног Авве унесе у Диптихе Светих Православне Цркве.

   

У присиству преко хиљаду верника из свих крајева Србије служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Саслуживали су Њихова Преосвештенства господа Епископи ваљевски Милутин, зворничко-тузлански Василије, бачки Иринеј, шумадијски Јован, осијечко-пољски Лукијан, врањски Пахомије, канадски Георгије и будумљанско-никшићки Јоаникије, као и бројни архимадрити и свештеномонаси из грчке и руске цркве, свештенослужитељи из Епархије ваљевске и осталих епархија из отаџбине и расејања.

               

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је, у својој беседи, истакао да све што је нови равноапостолни Јустин Ћелијски написао, протумачио и учинио у свом овоземаљском животу сведочи име Христово и благосиља Бога Оца и Онога кога је Он послао и у коме нас је изабрао.

„Сви његови записи, чак и из доба младости, сведоче његову дубоку и непоколебиву веру, његово познање Живога Бога јављенога у Христу Господу, и све што је чинио и мислио, до последњега свог издисаја на Благовести, све је то једна чудесна песма, чудесна поема, најлепша песма испевана на овом светосавском језику, песма о Христу Богочовеку. Богочовек је за њега био и остао све и сва! Пресвета Тројица била је зеница његовог бића. Трудио се, до последњег издисаја, да свети, незазорни и непорочни живот буде мера и освећење његовог живота. У свему је Господ научио Оца Јустина да види, осећа и доживљава велику и свету тајну Божијега дејства, присуства и стваралачке силе. Сваки народ добија понеког великог човека у својој старијој и новијој историји. Нас, као народ Божји који је постављен на овим просторима да доноси плодове свога постојања, Господ је у овим распетим временима обдарио са многим часним и честитим људима, али, међу свима њима, посебно место заузимају Свети Отац Николај Охридски, Жички, Лелићски и свеправославни и новојављени светитељ и просветитељ Отац Јустин Ћелијски, чије се име прочуло широм света, јер су данас, овде, заједно са нама, и наша браћа из других праволсавних народа", закључио је Митрополит Амфилохије и препоручио свима вернима да из Ћелија са собом понесу лепоту лика Авве Јустина и приме његово сведочење Христа Господа, изражавајући наду да ће се у будућим временима све више верних сабирати око ћивота Светога старца Јустина Ћелијскога и Светог лелићског пророка, боговидца и тајновидца Николаја Охридског и Жичког.

Будући да је ове године под истим датумом обједињено празновање Оца Јустина, обележавање Дана Епархије ваљевске и литургијско прослављење 4. Сабора Православних народних хришћанских заједница, присутном верујућем народу се обратио и епископ домаћин, Његово Преосвештенство Владика ваљевски Г. Милутин. Захваливши Богу што је послао Светог Оца Јустина да нам, како је нагласио, преко њега покаже какви и ми овде на земљи треба да будемо, као и Светом Архијерејском Сабору СПЦ што је у мају унео име Оца Јустина у Календар светих, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин је истакао да је Бог Оца Јустина прослављао још од његовог рођења и да он већ тридесет година, од блаженог упокојења, чудотвори у овом светом месту - Ћелијама. Владика Милутин је искористио прилику да похвали ревност досадашњих приложника нове тропрестоне цркве, посвећене Светом Сави, Светом Јустину Философу и Преподобној Марији Египћанки, и позвао све људе добре воље да и убудуће наставе да помажу ово богоугодно дело, како би се, уз благослов Божји, на јесен или у пролеће, након вађења из земље, свете мошти Авве Јустина положиле у цркву која се гради по његовој тестаментној жељи.

   

Свечана литија је одржана од места служења Свете Литургије до гроба Аве Јустина где је преломљен славски колач и освећено жито. Затим је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије се осврнуо на свето и богоугодно дело молитвеног подвига Преподобног старца Ћелијског. Епископ Јоаникије је подсетио на жртву живу и благоухану овога дивнога светитеља Господу Богу Сведржитељу, који се тиме уподобљавао Христу Спаситељу, са Њиме се сједињујући. Владика је окупљенима око Аввиног светог гроба поручио да заблагодаре Богу што га је подарио нашем православном српском роду и целој васељени, називајући га светилником, Божјим угодником, подвижником, богословом, философом, песником, духовним оцем и препородитељем рода нашега.

Свечаности у Ћелијама, поред многобројног верујућег народа, присуствовао је градоначалник Ваљева Зоран Јаковљевић са сарадницима, председник Скупштине града Ваљева Горан Лучић, представници војске, полиције, јавних установа и институција и бројне друге угледне званице и гости. У културно-уметничком делу програма наступио је познати српски мултиинструменталиста Слободан Тркуља.

У порти ћелијског манастира многи верујући су остали да касних поподневних сати прослављајући свето име Оца Јустина и клањајући се његовом светом гробу на коме су се, како говоре сведочења, догађала бројна исцељења оних који су у Ћелијама потражили молитвену утеху и помоћ светитеља који је, још за свога овоземаљскога живота, био оличење бескрајнога богољубља и човекољубља, оличеног у образу Богочовека Христа, коме је и посветио цео свој богоугоди живот.

Александар Максимовић
Инфо-служба Епархије ваљевске