Div koji hoda na zubima   

Da bi preživeli surovu zimu, morževi pod kožom imaju sloj sala debeo oko osam centimetara. Morž je prepoznatljiv po dugim kljovama koje imaju i mužjaci i ženke.

Pola godine u ledenim vodama Beringovog i Čukotskog mora, a pola na santama leda i stenovitim obalama Sibira i Aljaske - takav je život pacifičkog morža. Ovaj stanovnik severnog polarnog kruga prepoznatljiv je po kljovama kojima se pomaže kada se iz vode penje na ledene sante. Morževi pripadaju familiji Odobenidae, što na grčkom znači - životinje koje hodaju na zubima.

Divovi sa severa, čiji mužjaci mogu dostići težinu od 1.800 kilograma, imaju sitne oči i slab vid, nemaju ušne školjke, a na njušci imaju osetljive brkove, koji im služe kao čulo dodira. Da bi preživeli surovu zimu, morževi pod kožom kriju debeo sloj sala. Koža mladunaca je tamna, a što je životinja starija, koža je sve bleđa. Kada morž zaroni u ledenu vodu da bi pronašao hranu, sva krv sjuri se u njegove unutrašnje organe. Zbog toga je, neposredno po izranjanju, koža životinje bleda, skoro bela. Boja se vraća postepeno, posle grejanja na tolim sunčevim zracima. Tragajući za hranom, morž može da zaroni i do 100 metara duboko, a ponekad pod vodom ostane skoro pola sata. Da bi pronašao svoju omiljenu poslasticu - školjke, mlazevima vode koje ispušta kroz nos rasteruje pesak s morskog dna ili kljovama kopa po njemu. Voli da jede i morske krastavce i rakove, često napada mlade foke, dok ribu izbegava.

Led Beringovog mora zimi se skoro i ne vidi od krda morževa koji se izležavaju na njemu. U aprilu, kada led počne da se topi, ove životinje sele se ka severu, a leto provode u Čukotskom moru, gde još ima ledenih santi. Pred zimu, u oktobru, vraćaju se na jug.

Izvor: Krstarica