Uverenja o usamljenosti

Niko ne voli da je usamljen. Samoća po sopstvenom izboru je jedna stvar i nešto što nam je svima ponekad potrebno, ali osećaj usamljenosti je nešto sasvim drugo i nimalo prijatno; nije ni redak - otprilike jedna trećina ljudi kaže da se oseća usamljeno, a mnogi se boje usamljenosti. Ipak, u tom strahu stvaraju se i neka verovanja o usamljenosti koja mogu da budu pogrešna. Na kakva to verovanja mislimo?

Jedno je strah od toga da ćete, kad ostarite, biti usamljeni. Ovo je veoma čest strah, ali za njega, barem prema statistikama, nema osnova. Naime, osobe starije od 50 godina najmanje se osećaju usamljeno; osećaj usamljenosti najčešće se javlja s dvadesetak godina, a najjači je kod osoba u četrdesetim godinama života.

Drugi čest strah jeste da ćete, kad odete u penziju, izgubiti sve veze s društvom. U najvećem broju slučajeva to ne ispadne tako - možda više nemate poslovni uticaj, ali društvo ne gubite. Istraživanja su pokazala da su penzioneri znatno manje usamljeni od, recimo, nezaposlenih osoba.

Još jedan čest strah: ako se preselite, bićete usamljeni. Ni taj strah veze nema s istinom, naročito ne ako ste društvena osoba koja lako sklapa poznanstva (znate onaj tip ljudi koji je u stanju da se u vozu na relaciji Beograd-Niš upozna i slatko ispriča sa svima u kupeu?). Rađena su neka ispitivanja i ama baš nikakva veza između usamljenosti i dužine boravka u nekom mestu (ili komšiluku) nije pronađena.

Za kraj, još nešto o usamljenosti (ovog puta podaci, ne uverenja): pored osoba od četrdesetak godina, i oni s malim primanjima često se osećaju usamljeno (verovatno zato jer se zbog nedostatka novca povlače u sebe, po principu - potpuno pogrešnom: "Kako u kuću da joj odem kad ne mogu ni kafu da joj odnesem?"). S druge strane, barem prema statistikama, vernici (bez obzira na godine i visinu ličnog dohotka) ne pate često od osećaja usamljenosti.