Хантингтон је забаван када нам открива оно о рату цивилизација. Још једна рупа на саксији. Па тај рат се води још од најстарије антике. Једина разлика је у томе што, захваљујући мас-медијима, не побеђује најбољи. Стога, грчка цивилизација ми данас изгледа као најчуднија авантура. Ко је још прошетао Медитераном, а да није водио политику и рат? Образовани Римљани говорилису грчки и латински. Цицерон нам је оставио грчке речикоје се не налазе ни у једном другом тексту, а римски декрети су објављивани на два језика.

Сетимо се такође Римљана који су грчким робовима поверавали образовање своје деце. Ако се ствари погледају изблиза, хришћанство је претрпело већи утицај грчке културе него јеврејске, посебно због свог универзалног карактера, док је јеврејска култура била племенска.

Врло је вероватно да је битни елемент, можда доминантни, био поштовање истине, без које ни Римљани не би могли да буду способни да управљају тако великом империјом.

Насупрот томе, актуелном цивилизацијом доминирају лажи и обмане,почев од највиших политичких врхова државе. Грађанин „из базе“ не може да верује ни у шта, све мора да преиспитује, и то утолико више уколико су ствари ближе држави. Професор психијатрије може данас да буде прави шарлатан, а председник апелационог суда или адвокат да буду корумпирани.

Према недавној анкети у 25 европских земаља, само 48 одсто Европљана би указало поверење Европској комисији, односно органу коме су национални парламенти препустили судбину својих земаља, док би само 52 одсто дало поверњењ Европском парламенту.

Ако је поштовање истине било најважнији фактор изградње веродостојне европске културе, преовладавајуће коришћење обмане биће разлог и објашњење њеног уништења.

У сваком случају рат култура је и данас у току, јачи но икада. Ту су културе које бивају побеђене и културе које побеђују. Културе које изгледа да побеђују уопште то не постижу престижом какав је некад имала грчка култура, већ то постижу путем мас-медија и политике.

Једно од средстава овог рата јесте уништавање имиџа народа не само у очима других народа, већ, нарочито, у очима њих самих. Најупечатљивији пример је несумњиво немачки народ. „Umeziehung“  започето после 1945.године уз присуство окупационих трупа- трупа за преваспитавање- имало је, на психолошком плану, ефекте које Морганов план није имао на физичком плану у Немачкој. Јер Морганов план, који је потписао Черчил у замену за америчку финасијску помоћ за опоравак Велике Британије и њене империје, спречила је енглеска елита чим је објављен- Велика Британија је тада још имала елиту.( Судећи по немачкој колаборацији, у том погледу, може се констатовати колико је увек лако сваком окупатору да нађе сараднике у окупираној земљи, као данас у Ираку.Уосталом, може се рећи да су власти у савременим демократијама постале колаборационисти лобија.)

У овом рату култура погођена је и хришћанска култура, и то у своју Ахилову пету коју представља претерани осећај грешности. Чини се, чак, да је тиме све више побеђена. Грешност човека од његовог рођења, онда када га је Творац хришћана сматрао савршеним делом, чини ми се да је једна од најзачуђујућих промена коју је људска рука унела у то дело. И све док су то средство користили само црква и свештеници, оно је, вероватно, пружало и неке предности. Али, данас је то средство пало у непријатељске руке које га користе против хришћанске цивилизације. А сва та средства културне деструкције најјаче су коришћена баш против немачког народа.

Да ли је то довољно да се подсете Немци да Европљани имају, за сада, још увек најбољу културу на свету, као Грци некада, али без политичких и војних притисака? То је култура коју, у овом часу, имитира цели свет. Постоје, уосталом, речити знаци, као пто је имитирање европског начина живота. На то подсећају и римске тоге које још увек носе свештеници, судије и адвокати.



Манфред Штрикер