Детету је најважније да ли га његови родитељи воле и прихватају. Један од најснажнијих дечјих страхова јесте страх да ће бити одвојено од својих старатеља. Дете интуитивно зна да као мало и беспомоћно не може самостално преживети у великом свету. И зато овај сепарацијски страх, како се стручно зове, осигурава да се дете чврсто веже за свог родитеља. Овај страх има многа лица: од тога да ће родитељ отићи или умрети, преко страха да ће се дете изгубити или да ће га одвести непозната особа, па до тога да дете спава у одвојеној соби, само у мраку.

Управо због ове велике снаге коју сепарацијски страх има на дете родитељи се могу током васпитања „ослонити” на овај страх. Речима и поступцима шаљу детету поруку да га не воле безусловно, да постоји могућност да га одбаце. Поручују му да оно мора испунити неки услов – да се мора понашати на неки одређен начин, а да се не сме понашати на неки други начин – ако жели да га они прихватају и воле. Из страха да ће бити одбачено и само, дете се максимално труди да испуни задати услов. А услови могу бити разни: да беспоговорно извршава родитељску вољу, буде најбоље... Често су замаскирани у различита родитељска очекивања шта дете треба да једног дана постигне и какво да буде.

Родитеље који имају овакав васпитни стил можемо препознати по томе што ретко показују љубав детету, ретко га директно похвале. Држе се уверења да хвала квари децу и да децу треба љубити само када спавају. Ови родитељи воле своју децу, али загледани у удаљене циљеве одржавају илузију да га не воле, али да ће га заволети једног дана када оствари њихов циљ и испуни услов.

Деца верују својим родитељима и њиховим речима, тако да закључују да она, таква каква су, нису довољно добра и вредна да би заслужила да буду вољена. Сама од себе захтевају да непрестано испуњавају задати услов како би сама себе поштовала, ценила и волела. И када одрасту наставе да у то верују. И зато им је невероватно да их партнер воли и онда када нису испунили давно задати услов.

Овакво васпитање производи људе који из жеље да докажу своју вредност постају веома продуктивни и корисни чланови друштва, али који сами о себи мисле ружно. Они у ствари морају да сумњају у своју вредност како би имали разлога да је доказују, мотивишући се за додатне напоре.

Излаз из овог круга условљавања љубави и самољубави је безусловно прихватање себе. А када неко то постигне, губи овај вишак мотивације да доказује своју вредност. Тек тада дозвољава да заиста буде вољен, и од других и од себе.



Izvor: Politika

Koliko sam se u ovom tekstu prepoznao da je to neverovatno...

Ume taj pritisak da sredi dete i to emotivno a i psihichki... Ali ipak je chinjenica ta da nema recepta za savrsheno roditeljstvo. Uvek tje neko negde omanuti, na jedan nachin ili drugi, shto se tiche odgajanja deteta.

Oh, kako je lepo biti jedinica...

Ja nikada u sustini nisam toliko voleo roditelje kao klinac
Jesam ih voleo, znacila mi je njihova paznja..i sve to kao i svako dete..ali ja sam za nijansu vise voleo Baku i deku 
Za njihovu paznju sam se izuzetno borio a imao sam i snaznu konukrenciju od 4 brata i jedne sestre (I osim toga sto su bili sa ujakove strane pa su me mrzeli jos i vise  ) 
Iako su to bili dani kad sam bio dete u bukvalnom smislu te reci..voleo sam ih vise od roditelja moram da prizanam..
Elem..vezao se ja za kevu i desavali su se razni ispadi,tipa u osnovnoj skoli mi jedan lik nesto reko za majku i ja mu udarim glavu od radijator i zavrsim kod direktora .. Inace danas je u modi da prozivas nekom kevu za razno razne stvari..postoje fore i forice..
Tacno do koske .


Sa ovim se apsolutno ne slazem.
Moje misljenje je da je najbolje vaspitati dete..kada mu odredis granice..Sistem vrednovanja..Ovu stvar si dobro odradio mozes napolje ili dobio si 1 nema napolje..
Mada danas kako vidim deca se nastaju u kolima,kolibama..Danas dete vise i nije sreca..Obicno je baksuz i tad se pravi svadba..Brako vi su unisteni..tako da ni deca nisu uspesna ..Postali smo opako bolesno drustvo..

Ovakvima treba zakonom zabraniti da imaju decu. Decu je potrebno usmeravati, ali im ne treba nametati nesto sto ih ne zanima. Ljudi koji se nisu ostvarili kao  licnost, nece moci da se ostvare ni kao roditelji jer ce svoje ambicije i frustracije projektovati na svoju decu.

Imena dece Čede Jovanovića:

Mihajlo Lajf
Jana Hart
Zora Fejt.

U prirodi je roditeljstva da će roditelj sasvim sigurno sjebati život svom detetu na neki od načina. Bilo genetski s nekom glupom naslednom bolešću ili ako mali gremlin izbegne taj zicer, sasvim sigurno će ga savatati nešto tokom vaspitanja i preostalog maloletnog perioda života u kojem se roditelj iz sopstvene zabave trudi da sjebe dete na sve moguće načine, ubrizgavajući mu nemoguće misije i napravi od njega kompletnog morona sve do osamnaeste kad stane sa strane i krene da se krsti pitajući se na koga li je ispao takav...
To smo svi doživeli, to je jednostavno tako.
Ta stvar traje skoro milenijumima, s kolena na koleno, i to dete će osvetnički upropastiti svoje dete, i to dete će...
... to je tako biološki i maltene tradicionalno.
Međutim, ako ste imali tu sreću da su vam roditelji političari... pogodili ste premiju na lutriji fucked-up roditeljstva.

Ja bih svoje dete nazvala Zarja... 
Bez onoga Fejt..

Doticni ce na jesen  postati otac po cetvrti put  

Inace imam neku tezu da se deca vaspitavaju do 15 godine, usmeravaju i kontrolisu  do 18-20, da bi nakon toga bila prepustena sama sebi i odgovorna za svoje postupke.

Jes vala, nije toliko dobro da roditelj bude autoritativan u toj meri ali po meni je jos gore da roditelj bude anarhican (tj da ga bas bude bilo briga za dete i da dete ima previse sloboda). Ova prva deca od autoritativnih roditelja mozda i ispadnu kako treba ali ova od anarhicnih nece ispasti dobro u vecini slucajeva

Moja je majka uvek bila ''anarhična'' u vaspitanju (jer je sve bilo zasnovano na zasluženom poverenju), nisam imala ograničenje izlazaka, kazne, dernjave, popovanja... ali to je valjda zato što sam ja džedaj; s običnom decom ne treba tako.