Srbi i Hrvati pod video-nadzorom

Nama studija o izvodljivosti uopšte ne treba. Koji će nam kad je ovde ionako sve izvodljivo. U stvari, samo jedna stvar nije, pa bi u tom pogledu predsednik i premijer trebalo da nam objasne da li ta studija koju stalno pominju sadrži i koliko je izvodljivo da do kraja godine bude izvučena sedmica na lotu. Ako sadrži, onda treba nekako dogurati do kanabeta ministra pravde sve generale, zastavnike, desetare, ćate i ostale sa spiska Karle del Ponte, te da i mi dobijemo tu studiju, dok premija za sedmicu ne dostigne cifru za koju mogu da se kupe u kompletu sve države jugoistočne Evrope.

Jer, može vrlo lako da se desi da sedmicu, na primer, na svojim tiketima dobiju Ante Gotovina i Radovan Karadžić, podele dobitak, kupe pomenute zemlje, i onda će ono što se dešavalo na rukometnoj utakmici u Zagrebu biti samo jedna ništavna romansa, pošto njih dvojica imaju mnogo bolje ideje. Recimo, da se navijači, umesto bakljama, naoružaju zoljama. Pa da vidiš onda šta je incident.

Na toj zagrebačkoj utakmici jedina nejasna stvar bila je što su uopšte dovodili igrače u halu, kad tu niko i nije došao da gleda kako se oni jurcaju s jedne na drugu stranu terena i gađaju golmana loptom, a nikako da ga pogode. Nego sve lopte idu iza njega u neidentifikovani objekat s mrežom.

Trebalo je igrače staviti da sede na tribinama, a pustiti navijače da jure naše novinare po terenu i gađaju ih svačim čega se dohvate uključujući i zapisnički sto, te utakmicu registrovati službenim rezultatom. Što da ne, to je odlična ideja. Srbija bi se rešila tehnološkog viška novinara, a mi preostali bismo, bar sledeće tri godine, mogli bezbrižno da letujemo na Hrvatskom primorju jer bi kvota eliminisanih Srba bila zadovoljena.
Kod idiota nije problem dal su Hrvati, Srbi ili eventualno Bosanci. Kod idiota je problem kad se na istom mestu skupe bar njih dvojica. Ako nađu i trećeg, onda je to drim tim. Ali ako ih ima stotinu, to ne može da zaustavi ni pokojna Crvena armija

Problem je jedino što su ovde neki sve to shvatili gore od šačice onih manijaka u Zagrebu koji su se ustremili na srpske novinare, a posebno na novinarke, jer su nadaleko poznate u tuči jedan na prema sto, mada to tajno srpsko oružje nismo hteli da otkrivamo neprijatelju. Pa je bilo komentara: Šta radi ta država Srbija, što li se ne oglašava.

Zbilja! Tadić i Koštunica su trebali isto veče da se zajedno pojave u dnevniku i objave rat Hrvatskoj. Nismo davno ratovali, pa bismo mogli opet malo, tek radi vežbe. Tadić, ipak, ne bi imao pravo na to pošto je navijač Partizana, pa bi ispalo da i mi koji navijamo za Zvezdu moramo da se rvemo s Hrvatima zato što "grobari" nisu ušli u polufinale.

Stvar je, zapravo, jako prosta. Kod idiota nije problem dal su Hrvati, Srbi ili eventualno Bosanci. Kod idiota je problem kad se na istom mestu skupe bar njih dvojica. Ako nađu i trećeg, onda je to drim tim. Ali ako ih ima stotinu, to ne može da zaustavi ni pokojna Crvena armija. E sad, već je filozofsko pitanje da li je to okupljanje na hrvatskoj i srpskoj strani počelo pre neki dan na rukometu ili pre petnaestak godina, kad su, umesto rukometnih lopti, i jedni i drugi delili automatske puške. A bio je, istina, i po koji top.

I tako smo se lepo gađali da ubuduće, gde god se sretnemo, moraju pored da postave tablu sa natpisom: Objekat je pod video-nadzorom. Međutim, nas i Hrvate više ni video-nadzor ne može da spreči. A tek će da vide koliko se međusobno volimo mi Srbi, kad uskoro budu igrali Zvezda i Partizan. Te scene obožavanja ponoviće se opet kad budu igrali Dinamo i Hajduk, da vidimo i mi malo kako se Hrvati međusobno vole. Sve u prilog tezi o onom - ako se okupe bar dvojica...