Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Napomena: Govor mržnje, uvrede i svako drugo ponašanje za koje moderatori budu smatrali da narušava ugled i red na forumu - biće sankcionisano.
Glasanje
Pitanje: Димитрије Љотић је био:
Највећи Србски политичар свих времена
20%  (11)
Истински православни хришћанин
9.1%  (5)
Обичан квислинг
40%  (22)
Православни фанатик
1.8%  (1)
Ултрадесничар али не и фашиста
3.6%  (2)
Фашиста
10.9%  (6)
Клерофашиста
5.5%  (3)
Националсоцијалиста
9.1%  (5)
Ukupno glasova: 55
Idi dole
Stranice:
2 3 ... 24
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Ускоро рехабилитација Димитрија Љотића  (Pročitano 40542 puta)
14. Sep 2009, 22:08:21
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 185
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13
"и бијаху о њему многе препирке у народу:
једни говораху да је добар, а други говораху:
не, него вара народ. Али нико не говораше
јавно о њему због страха од јудејаца..."

Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био само државник, он је био хришћански државник. За последњих 150 година ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али ти су људи били велики за своје време, и у границама Србије док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике.

Издавачка кућа ИХТУС-http://www.dr-jurjevic.org/

Издавачка кућа НОВА ИСКРА

Отачанствени Покрет Образ-http://www.obraz.org.yu/



Србски Народни Покрет Збор-http://www.snpzbor.rs/zbor.php



Србски Народни покрет Љотић-http://www.snp-ljotic.ucoz.org/

[/img]

Љотићевци у емиграцији

Као и сви поштоваоци лика и дела Димитрија Љотића,и улоге Југословенског Народног Покрета ЗБОР и Србског Добровољачког Корупуса ускоро ће покренути процес за трајну рехабилитацију Димитрија Љотића.


Димитрије Љотић



Ни Фашизам , Ни Хитлеризам НЕГО ЗБОР !

Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у поратним временима — у Италији и Немачкој рођени, а које су створили Мусолини и Хитлер. Ова двојица у својим земљама су успели да окупе око себе велике масе људи.

Наш покрет нема никакве везе са овим покретима. Привидна сличност долази од истовременог негативног става према либералној демократији и од позитивног става према замиисли сталешког уређења друштва, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности.
Као и многи идеолошки покрети и ми смо увидели да је либерална демократија махом празна љуштура, да се је живот далеко из ње одвио и развио, а да она, иако треба по својој намени да њоме управља, није у стању ни да га достигне ни да га уочи.
Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују.И наше је гледиште да природна подела рада у друштву, која људе дели на разна занимања, мора да буде — у интересу заштите појединиих група као и у интересу обезбеђења општег интереса заједнице — предмет нарочите пажње од стране државе не само у друштвено-економском, већ и у политичком погледу. Али то гледиште није оригинално ни искључиво гледиште фашизма и хитлеризма, већ има и других покрета који се битно, као и ми, од њих разликују, а који су далеко пре појаве фашизма и хитлеризма на тим основама били и остали.
Из свега осталог се види да, кад би се по оваквој сличности привидној и судило, да би човек — на своју рођену штету — у исти ред сврставао потпуно разне покрете. Насупрот томе стоје дубоке и корените разлике идеолошке природе и позитивно конструктивног програма.

1. Пре свега, наш покрет је поникао спонтано, на нашим друштвено-политичким невољама. И ниије поникао у глави једног или другог човека, или на једном одређеном месту, већ су људи добре воље, на разним местима и не познајући се међу собом, мислећи о недаћама и невољама свога народа, дошлд у исто време на исту следећу мисао: не може се седети скрштених руку, мора се прво заузети један одлучан став према свим неправдама и тешкоћама на које се наилазии, мора се тај став као заста-ва истакнута и објавити, моирају се потом под ту заставу сакупити и остаии људи добре воље.
И кад снага тако окупљена буде била довољно јака бројем или самом снагом, пашће тешкоће и неправде саме од себе.
„Колумбија из пучине нице, Кад одважник науми је наци”.
Наш покрет је потекао из живих осећања наших тешкоћа и наших неправди, из свести да се то не може трпети, већ да се против тога мора борити, из уверења, да је наш народ довољно здрав и снажајн, да има довољно синова који ће ту борбу до истраге прихватити.
И да не постоје у свету фашизам и хитлеризам — од којих нас одваја дубока идеолошка разлика — наш покрет би се у нашој земљи морао родити. Најмање пак тако рођени покрет могао је да буде присталица готових решења, туђих метода и туђег искуства.

2. И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганскиим концепцијама старог Рима и старих Германа.Фашизам је деификација — обожење државе. Фашисти кажу: „Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна”.
А ми кажемо: „Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи”.
Хитлеризам је деификација — обожавање расе.

А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света.Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за што рачуне да полаже, тај не зна за моралне законе. Ми, пак, као Словени и хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо.
Над државом и над расом, по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса — по нашем схватању — вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају.
По супротном схватању, држава или раса су апсолутна мерила у овом, иначе, релативном свету, над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде.
Отуда је и могуће да фашизам прогласи за светињу своју себичност, а хитлеризам свој тевтонски бес.
Разуме се, да из овог дубоког корена избија читав низ схватања која нас — Словене и хришћане морају делити од фашизма и хитлеризма.

3. Фашизам и хитлеризам, полазећи из таквог корена и сматрајући себе за једина и непогрешна оруђа тако обожене државе и расе, сматрају себе апсолутним мерилом у својим државама, искључују све противности, не дозвољавају стварни надзор над својим радом ни сопственим присталицама.

4. Фашизам и хитлеризам имају тежњу да трају. У својој концепцији државе, фашизам и хитлеризам сматрају да држава и кад буде добила оно уређење које мисле да јој даду, не може без њих.
Да је управо интерес државе да се то трајање омогући и продужи — и оног дана, мисле они, кад
фашизма и хитлеризма не буде било, држава ће пасти у оне тешкоће из које су је извели фашизам и хитлеризам.

5. Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, нисмо против пуног и стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, напротив, за прави и стварни парламенат. И то смо у таквој мери за парламенат, да су нам аутентични и заиста искушани парламентарци пребацили да је у нашем плану скупштина исувише јака, јер је у њеном делокругу самостална и потпуна, а нарочито она је веће стварне вредности него што је данас.
Досадашњи парламентаризам уопште у свету је систем збрке власти и потпуне неодговорности. Насупрот томе, ми истављамо начело: потпуна и стварна власт, а исто таква и одговорност.
Фашизам и хитлеризам ни у својим нацртима не желе да створе такву установу, која ће њихову власт ставити под озбиљно ограничење и озбиљан надзор.

6. Ми смо за признање сталежа — као велике друштвене стварности — и за њихов стварни утицај на државни живот. За разлику од фашизма и хитлеризма, ми их желимо истински снажним и слиободним — под једним условом: да се признају и да делују као делови народне целине, под надзором својих
главних организација и државе.
Фашизам и хитлеризам, због свог гледишта на државу, сталешке организације увршћују у своје редове и намећу им своју страначку дисциплину. Једном речју, фашизам ихитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, искључују слободу владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе.
Насупрот томе, ми стојимо на гледишту да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и ствар-на, са исто таквом одговорношћу.
Ето, зашто ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам.





Други о Љотићу:


1.Свети Николај Велимировић

Говор владике Николаја Велимировића над одром Димитрија Љотића





Ваша Светости, тужни зборе!

Да је одсечена само једна грана, стабло не би много осетило, али стабло је одсечено до корена и нама је нанесен велики бол. Ај Боже! То је Твоја воља и ми јој се морамо покоравати.

Када се један камен баци у воду, он прави концентричне кругове који се шире. Тако и смрт Димитрија Љотића иде тугом његовој породици, његовој мајци Љубици тамо далеко у Смедереву, његовој супрузи Ивки, његовом брату Јаши, његовим синовима и његовој кћери. Други круг иде кругу добровољаца, његовим сапутницима и једномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг иде са дичним четницима и са оним коме је већ четири године земља простирач а небо покривач. И сада долази и четврти круг, који обавија цео свет, јер Љотић није био само наш, он је припадао човечанству, Европи, свету.

Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био само државник, он је био хришћански државник. За последњих 150 година ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али ти су људи били велики за своје време, и у границама Србије док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике. То је био политичар са крстом. Имао сам прилике да га једном чујем у манастиру Жичи када је рекао: „Србски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан”. Он је био учитељ који је учио најпре делима па онда тек речима, упућивао је, и сам је био пример. Никад није говорио а да делом није показао. Ништа није било да је говорио, а да није делом остварио. О да су такви били сви наши учитељи? Христос је рекао: „Треба радити па учити, а не само учити.”

О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и то је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од периферије, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То је било његово гесло. Димитрије Љотић је био човек дубоке вере. Он је као министар правде додавао кадионицу свештенику у цркви. Многи су се томе ругали, али он се није стидео. Он је говорио: „Ја идем да испитујем вољу Господњу, па кад је сазнам ићи ћу за њом, не обазирући се ни лево ни десно”. Без Димитрија Љотића осећа се велика празнина, а то је празнина која се не може лако попунити.

Дрво је одсечено, али Бог зна шта ради и ми се морамо покоравати Његовој вољи. Ако је дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице а то су многи и многи Љотићи. Ако је пао Димитрије Љотић, десетине хиљада српских јунака под оружјем заједничи сједињени, не као појединци, него заједнички, замениће Димитрија Љотића. Димитрије Љотић је човек који је надахњивао људе. Носио је тешки крст и у рату и у миру, јер ни у миру му људи нису хтели дати мира. А у рату је извршавао своју дужност и као војник и као грађанин. Баш они који су били на површини и који су били глава народна, нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности.

Бог га је узео баш у своје време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али га нису узели, јер је он дао упут својим животом и својим трудом до сада. Колика понизност, какав аскетизам, испосник Светогорски, какве молитве, дечије милине!

Ми благодаримо њему, његова Светост и ја, захваљујемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никада заборавити највернијем сину српства.

Када сам говорио са њим у Бечу о сједињењу наших народних националних снага, он је, говорећи о ономе за кога сам рекао да му је већ четири године земља простирач а небо покривач, смерно одговорио: „Он нека заповеда, ја ћу слушати. Он нека буде на врху, ја ћу на дну. Ја ћу му ноге прати”. И дошло је до јединства.

Ко је познавао тога човека, морао га је волети. Он је био идеолог светски, широке душе лав у храбрости а јагње у кротости. Говорио је: „Ако учинимо све народе срећним, бићемо и ми срећни”. Чедо Милић велики мостарски јунак рекао је: „Још сам видео јунака, али јунака као Љотића нигде”. О њему ће се зато писати књиге. Писаће не само Срби, него и сви Европљани који су га познаваи.

Било је много људи који су говорили да он воли да прима од некуд, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где му је имање? Где су му куле? Где су му поља? Ја тога не видим. Али је био велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он је био толико богат душом, да је од ње могао дати и другом, позајмити осталим, увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика није била акробатика, него етика. Не акробатика, него етика! Он је био репрезентатор душе и срца српског, чари и истине српске. Он је био идеолог хришћанског нацонализма.

Он је волео све војводе. Он је то мени причао, а исто о њему причале су ми и војводе, и кружиле су похвалнице о њему.

Један велики војвода, који је овде мећу нама, рекао ми је једном приликом пре кратког времена: „Не могу се од њега одвојити. Речи из његових усана теку као мед. Он је прави репрезентатор српске политике”. Он је дао толико од себе, па да је живео још педесет година он не би имао шта више да да. Он је дао одговора на сва питања. Он је у својој идеологији обухватио све гране народног живота.

Жалимо га сви, жали га свак, жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце, и то баш они који нису били народни људи, који поседују виле и богатства, и који као јазавци припремају себи унапред богатство за сто година. Али он је највише критиковао Немце, и баш зато су га они волели и поштовали. Критиковали су га само они који га нису познавали.

Колико је само волео своје војнике. Причао ми је један официр из његове пратње: „Када смо одступали из Београда, на путу смо застали и делили храну војницима који су били гладни. Када смо поделили храну пришао сам Љотићу и рекао му да је још остало хране само за мене и њега, нашто ми је он рекао: „Подели и то. Ми ћемо лакше. Сад и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не једе.” И тако сам учинио.” Он је поштовао човека изнад свега, само најпре и изнад свега - Бога.

Он је био велики човек. Оно што је посадио ухватило је дубока корена, и све што је урадио мирисаће.

Добровољци певајте у славу Димитрија Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитрија Љотића!

Пала је највећа жртва. Боже не тражи више. Боже, доста, молимо Те узео си много и као највећу жртву, њега! Боже, нека буде доста!

Ја верујем да је ова велика жртва капија која ће нас довести до слободе. Димитрије Љотић је капија наше слободе, то је капија наше нове Отаџбнине.

Зато сви, браћо, помолимо се за душу великог човека и нека га прими у царство своје, нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место које заслужује.

Бог да прости душу Димитрија Љотића. Во вјеки вјеков. Амин!

Није мртав Димитрије Љотић. Он сада припада читавом српству. Он сада припада небеској Србији. А мртви су јачи него живи. Он је сада јачи, него када је био жив и спутан. Он сад још више ради и поседује још више снаге. Он тек сада ради.

СЛАВА МУ!


(Наша борба - ванредно издање,
На положају, 25. априла 1945, стр. 3)



Димитрије Љотић је човек који је надахњивао људе. Носио је тешки крст и у рату и у миру,
јер ни у миру му људи нису хтели дати мира, а у ратује извршио своју дужност и као војник
и као грађанин. Баш они који су били на површини и који су били глава народа нису га разумели.
Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности.

Епископ Николај (Велимировић)

Говори и пиши Димитрије,
говори и пиши, али знај, нема нам спаса.
Говори јер си потребан као сведок пред лицем Божјим.
Нико те чути ни схватити неће,
иако је зa чувење и за схватање лако,
јер су срца затворена.

владика Николај Велимировић





IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 185
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13
2.Момчило Ђујић

Војвода Момчило Ђујић је потврдио истинитост беседе владике Николаја


ОДГОВОР УМИРОВЉЕНОМ ЕПИСКОПУ

Полумесечник "Православље", орган Српске Патријаршије, у својим бројевима од 15. априла и 1. маја 2005. године, објавио је у целини предговор "Мемоарима Митрополита Скопског Јосифа", који је написао умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) на који нам је жеља да дамо објективан осврт.

Наш народ лепо каже: "Хартија трпи све", па је и господин Атанасије могао да напише све што му је срце желело,али не и памет. Уместо да је читаоцима представио књигу Митрополита Скопског Јосифа, он се нимало литерарно а још мање епископски обрачунао са целом једном групом верника Српске православне цркве које он органски не подноси. Нажалост, он је то учинио у органу Српске Патријаршије,чије се уредништво ничим није оградило од текста Епископа Атанасија, па се стиче утисак као да и лист и Патријаршија стоје иза тога. Да се уредништво оградило, не би се ни писао овај осврт.

Запањујуће је да се један Епископ Српске православне цркве служи жаргонистиком комуниста безбожника који су исто овако деценијама нападали Димитрија В. Љотића. Министра Правде Краљевине Југославије и председника предратног Југословенског народног покрета "ЗБОР". Уз Љотића напада и мртве и живе његове следбенике и ако зна да је међу њима било и Епископа и свештеника, који су били пастири Цркве Христове и служили Српској православној цркви као узорни свештеници на свих пет континената, подижући цркве и сабирајући српску паству око МАЈКЕ ЦРКВЕ којој су остали верни у најтежим данима и по српски народ и по Српску Цркву. (5 монаха на Светој гори) Уз Љотића и љотићевце напада и мученика генерала Недића (мада мање), који је под окупацијом формирао Српску владу "макар квислиншку" (како пише г. Епископ), поредећи га тиме с норвешким Квислингом, а што и дан данас чине комунисти. Немогуће је никако такво поређење јер онај Квислинг је био немачки човек, био министар одбране Норвешке, и као такав позвао ј е Немце да умарширају у земљу, а генерал Недић као командант групе Српских армија борио се против Немаца и у Качаничкој клисури водио огорчену битку с њима. А што је још жалосније од једног Епископа јесте да он Недићево спасавање силних српских избеглица из злочиначке "Независне Државе Хрватске", не спомињући уопште оних 86.000 избегличке деце, приписује Митрополиту Јосифу! Г. Атанасије пише: "Требало је примити на стотине избеглих српских свештеника и око милион српских избеглица и све њих како-тако сместити и збринути". И по њему, све је то учинио Митрополит Јосиф а не генерал Недић. А шта је било насеље "Недићево" код Крушевца?

А шта су била насеља избегличке деце по српским бањама? А шта су била бројна насеља избеглица широм целе Србије? И ко је створио Санитетски кордон око целе Србије уз стручну помоћ свога пожртвованог Министра здравља др. Јована Мијушковића, тако да ниједна болештина није ушла у окупирану Србију? Све је то дело Оца Србије како је српски народ звао генерала Недића. Са свим овим никакве везе нема "Србија Митрополита Јосифа" како то жели да представи Г. Атанасије. "Србија Митрополита Јосифа" - то су биле зидине Патријаршије, коју он ни за живу главу није напуштао.

У своме предговору Епископ Атанасије непрестано везује Митрополита Јосифа с Патријархом Гаврилом и Епископом Николајем да би га представио мучеником попут њих. А то је ординарна неистина, поготову тврдња да је Митрополит Јосиф "протеран од немачких слугу из Скопља" и да је "био и остао човек и Владика светла лика".

Оставио је своје записе и један други Владика с насловом "Епископ Николај" који оповргава све оно што пише Г. Атанасије о Митрополиту Јосифу. Синовац Светог Вадике Николаја, доцније Шабачко-ваљевски Епископ Јован Велимировић, који је у окупираној Србији био заједно са Оцем Василијем Костићем, доцнијим Епископом Жичким, пратилац Владике Николаја и с њим провели све дане у заточеништву у Војловици код Панчева, оставио је сведочанство о Митрополиту Јосифу које се дијаметрално разликује од писања Епископа Атанасија Јевтића. Та сведочанства је објавио Прота Милан Д. Јанковић у првом тому свога дела "ЕПИСКОП НИКОЛАЈ - ЖИВОТ, МИСАО И ДЕЛО", где на стр. 607-634 стоји сведочење: да је Митрополит Јосиф побегао из Скопља 1941. г. напустивши и свештенство и поверени му народ Митрополије Скопске; да је преко Ниша дошао право у Београд и да је преузео црквену власт наметнувши се за заменика одсутног Патријарха Гаврила Дожића с којим није имао никакв везе за цело време окупације иако је Патријарх био заточен ту, на домаку Београда! Када је дотеран од Немаца из манастира Острога Патријарх је, најпре,кратко био у затвору Гестапоа у Београду, па затим заточен у манастиру Раковици, па после у манастиру Војловици код Панчева. На Аранђеолвдан 1941. г., на дан Патријархове славе, Митрополит Јосиф је хтео да га посети и да му славу честита, али Патријарх га је најурио! Стоји у тим записима, да је Патријарх Гаврило био огорчен на Митрополита Јосифа што је безочно узурпирао Црквену власт у Патријаршији и што му никада никакав извештај о своме раду није поднео иако му је био ту пред очима! Очито је да Епископ Атанасије није читао књигу проте Јанковића, нити ово што сведочи синовац Светог Владике Николаја.

И као што је био кабадахија у односу на још живог Патријарха Гаврила, Митрополит Јосиф се тако кабадахијски понашао и према Недићевим властима у Београду. У свему се супротстављао Недићевим настојањима, која су била усмерена биолошком спасењу Србије. Зато кад је тражено не да осуди "устанике" (како их Епископ Атанасије назива), већ комунистичко-партизанска убијања невиних људи, Митрополит Јосиф је одбио са изговором: "То су наша деца. Боре се!" А чија деца су била жртве "устаничког" оргијања: Јеромонах Митрофан Матић, свештеник Војислав Стојиловић, прота Милан Пашић, свештеник Драгутин Булић, српски жандарми Богдан Лончар и Милан Драговић побијени на Ивањдан 7. јула 1941. г. (који дан је Броз прогласио "устанком Србије") и стотине других честитих српских домаћина? Па ваљда су и они били деца Српске Цркве и српског народа?! Па кад их Црква под "мудрим управљањем" (како га једнако назива Епископ Атанасије) Митрополита Јосифа није узела у одбрану, неко је морао! А тај неко је био јунак и мученик генерал Милан Недић и његови национални одреди, међу којима и добровољци Димитрија Љотића. И баш ти Недићеви национални одреди уз помоћ целог српског народа, протерали су у зиму 1941. године из земље Србије те "устанике" заједно с њиховим главешином Титом, тако да је доцније један од комунистичких перјаница и политкомесар Антоније Исаковић записао:"СРБИЈА НАС ЈЕ 1941. ГОДИНЕ КАО КУЧИЋЕ ПРОТЕРАЛА НАПОЉЕ!" То је била та Недићева а не Митрополита Јосифа Србија! Нажалост ни дан данас Епископ Атанасије не види да тај "устанак” проглашен даном убиства двојице невиних српских жандарма, није био устанак против окупатора већ крвава комунистичка револуција и грађански рату несрећној Србији! И те "устанике" је Митрополит Јосиф благосиљао кад су ослобађали Србију од Срба, док су у исто то време Патријарх Гаврило и Владика Жички Николај благосиљали у Словенији српске националне антикомунистичке одреде: Динарску четничку дивизију Војводе Момчила Ђујића, Лички четнички корпус Војводе Добросава Јевђевића и Српске добровољце Димитрија Љотића. Ето, само у томе је разлика између Митрополита Јосифа и Патријарха Гаврила и Епископа Николаја. А то је огромна разлика коју Епископу Атанасију мржња не да види.

На крају долазимо на нападе Епископа Атанасија на Љотића и љотићевце.

Епископ Атанасије анализира мишљење Митрополита Јосифа у "Мемоарма" о Недићу, Љотићу и Јонићу (што ћемо изворно видети кад Мемоаре прочитамо), па даје свој закључак:"О овој двојици последњих који су били идеолози једне политике, наводно народне,а у суштини отуђене од бића и карактера Српског народа, i као такве хибридне и несрпске, маскиране (има их који се и данас њоме маскирају - подвлачење Епископа Атанасија) флоскулама и паролама о тобоже "српској идеологији", и притом се заклањају чак и иза Владике Николаја. Митрополит Јосиф је рељефно изнео верну слику какви су то људи били. Осетио је, пре свега, њихов секташки карактер (јер је реч уствари о једној секти, слично као што данас имамо политичке и идеолошке странке, нарочито у Београду, које су типично секташког менталитета. 3ато углавном не разумеју Српски народ и Цркву. Оно што битно разликује Владике Јосиfа и Николаја (опет их сврстава заједно!) од љотићеваца, ондашњих и данашњих јесте то што су и Јосиф и Николај били српске патриоте, људи изразито српског карактера,а ови други су изразити секташи... "

Покрет Димитрија Љотића ни по чему се не може мерити с разноразним политичким странкама, нарочито не са овим данашњим које су растуриле и Југославију и државу Србију и Црну Гору! А да је Епископ Атанасије прочитао бар штогод из дела Димитрија Љотића (има их ту у Београду на два места штампана његова САБРАНА ДЕЛА) видео би да је Љотић био ако не већи патриота од Владика Јосифа и Николаја, а оно бар раван њима. Јер и он се итекако борио у ратовима за Народно ослобођење и уједињење 1914-1918. године! А кад већ спомиње "секте" и "секташтво", нема тамо на Родној груди већег секташа од Епископа Атанасија!

Грдно греши душу Епископ Атанасије кад тврди, да се "Љотић наметао као сваки од народног бића отуђени тоталитарац чија је сарадња била наметана од окупатора", па је, бива због тога није могао прихватити Митрополит Јосиф, па још додаје да су "љотићевци били буквално детерминисани антикомунизмом који их је одређивао до те мере да су здушно прихватили сарадњу с окупатором, са нацизмом те су били једина партија слободна под Хитлером и притом наоружана." Ово је тотално непознавање стања у Србији за време окупације, коју Г. Атанасије није могао знати јер је био дете а понавља оно што је напабирчио у Титовим школама. Српски добровољци нису били "Љотићева партија", већ национални одреди генерала Милана Недића за биолошко очување Српског народа који је био угрожен комунистичким бестијањем и немачким одмаздама. То ни данас не види Епископ Атанасије и њему слични! И Љотић се никоме није наметао. Јер никакву власт у окупираној Србији није имао! Можда Г. Атанасије мисли на то,што је Љотић био Изванредни комесар за обнову до темеља разрушеног Смедерева. Кад су сви бежали из разрушеног Смедерева, љотићевци су добровољаном радном службом похрлили да рушевие раскрче, да силне мртве посахрањивају и да почну са обновом Смедерева. Кадгод је блажене успомене Епископ Браничевски Хризостом долазио у Америку,увек је говорио :"И ДАН ДАНАС СМЕДЕРЕВО ЖИВИ ОД ОНОГА ШТО МУ ЈЕ ЉОТИћ ОСТАВИО!" И данас је то тако и најпосле, Љотић није "сарађивао са нацизмом", већ са окупатором чија војска у већини није имала никакве везе са нацизмом. Да је Епископ Атанасије прочитао само један једини састав Д. В. Љотића "Ни фашизам, ни Хитлеризам" видео би да није могао сарађивати с нацизмом.

На крају свога састава Епископ Атанасије спомиње и писмо које је Љотић упутио "Патријарху Гаврилу и Владикама Иринеју и Николају поводом рушења срамног пакта са Хитлером". Љотић није упутио писмо Патријарху Гаврилу, већ само Владикама Иринеју и Николају с којима је био у пријатељским односима, и није им упутио "поводом рушења срамног пакта" већ пре рушења пакта, 26. марта 1941. г. У писму их је баш молио да не руше пакт, јер је то остала једина грана над провалијом за коју се српски народ грчевито ухватио. Ако се одсече та грана, оде српски народ у провалију! И силе мрака су ту грану одсекле и српски народ је пао у провалију ИЗ КОЈЕ НИ ДАН ДАНАС НИЈЕ ИЗИШАО! У Словенији у пролеће 1945. г. Патријарх Гаврило је молио Љотића: ДА МУ ОПРОСТИ ШТО ЈЕ У ОЗБИЉНО ВРЕМЕ НЕОЗБИЉНО МИСЛИО!

И да завршимо. Свети Николај Жички и Охридски, чији је Епископ Атанасије велики обожавалац, упутио је своме земљаку љотићевцу Бори Карапанџићу писмо из Саут Кенана Новембра 14.1954. године у коме пише:


"Драги ми кнеже - Бог Вам на помоћ... Могу Вам рећи да ја не верујем да ће нас спасти вештина него врлина. Ми искупљујемо страдањем своје грехе, и Бог је одредио рок нашег страдања. Али ако би се народ покајао пред Богом пре тога, Бог би скратио рок нашег страдња (види 2. књ. о царевима глава 20,1-б). Први пут сам ја говорио на тему, да ће нас спасити врлина а не вештина у Торонту 5. Сеп.

И сав народ ме је бурно поздравио. 3ашто? 3ато што срце народно осећа, да Бог од нас очекује врлину а не вештину, т.ј. покајање и слогу а не транге-франге. Црква стоји за врлину, политика за вештину. Ја сам са Црквом. Знам, и Ви сте. Сва српска историја сведочи ми, да је врлина с Богом јача од вештине с ђаволом. А многе силе овога света више верују у вештину с ђаволом. Зато им неће добро бити. А српски народ ће се радовати победом Бога над сатаном... Биће ми мило, да по овој линији чујем реч Вашу, бар овда онда. Будите ми здраво са домом својим драги ми кнеже ваљевски. Знајте да Вам вазда добро жели и за Вас се Богу моли –

Ваш + Е. Ник. "

Преосвећени Владико Атанасије,када се већ једнако позивате на Светог Николаја проповедајте народу, тако Вам Бога, врлину и покајање, а не транге–франге !

Бора М. Карапанџић
Књижевни весник, број 231, Видовдан 2006. године
Назад на врх    
Погледај профил корисника Пошаљи приватну поруку        
Брдо
Искушеник


Придружио: 03 Феб 2008
Поруке: 206

   
ПорукаПослао: Пет Нов 21, 2008 1:34 pm    Наслов:    Одговорити са цитатом
И ЈА САМ СВЕДОК

Под горњим насловом мој командант војвода Момчило Ђујић објавио је чланак у листу ''Србија'' у броју 276 од априла 1997. године, а поводом изјаве неких злонамерника који су покушали да оповргну говор Владике Николаја над одром Димитрија В. Љотића. У опширном чланку Војвода је потпуно одбацио њихове тврдње засноване на мржњи и лажи и изнео пуну истину. Поред мудрости и јунаштва који су Војводу красили, он се није никад устручавао да изнесе истину тамо где је то било потребно.

Будући да сам и ја један од сведока то, иако сам се пре десетак година преко овог листа Искра јављао, сматрам за дужност да то опет учиним, јер још увек се понеко нађе, а нажалост и срамоту и понеко у мантији, који покушава да Владичин говор негира.

Пар месеци пред крај рата, Патријарх Гаврило и Епископ Николај, пуштени из логора Дахау, стигли су у Словенију где су се привремено сместили, опоравили, обилазили, бодрили и благосиљали националне јединице које су се тамо налазиле. У договору са политичким и војним старешинама, решено је да Патријарх и Владика што пре пређу у Швајцарску одакле би се лако домогли савезничке стране. Њихов одлазак требао је да уследи 24. априла, а опроштајно вече је заказано за 23. април у резиденцији при штабу Војводе Ђујића у месту Свети Петар у предграђу Горице. Састанак је заказан за 8. сати увече, али са програмом се почело тек после десет сати, јер се очекивао долазак Димитрија Љотића који је, како се те вечери још није знало, настрадао у саобраћајној несрећи у близини места Ајдовшчина. Као члан просветног одсека, а и члан Динарске четничке дивизије, био сам присутан цело време, јер смо са неколико хорских песама требали да увеличамо то вече.

Сутрадан по сазнању о погибији Димитрија Љотића, предузете су мере да се његово тело пренесе у капелу Динарске четничке дивизије, а што је истог дана и учињено. Након што су посмртни остаци приспели, не тако мала капела је за нас била попуњена. Чим су стигли патријарх Гаврило И Епископ Николај са свештенством и ђаконом Динарске четничке дивизије. За време парастоса, у доста стешњеном простору, патријарх је стајао са десне а хор са леве стране ковчега. На крају парастоса сви су са напетошћу ишчекивали владичин говор. Наш просветни одсек на време се побринуо да се говор запише и сачува.

Позади хора постављен је сто, где су чланови нашег васпитног одсека, који су били увежбани у хватању радио вести, записивали говор. Кад је Владика говор завршио, сместа су отишли у канцеларију, која се налазила на истом спрату где и капела, записе сравнили, откуцали, на машини умножили и одмах делили народу који се још није разишао.

Владика Николај је једанаест година надживео Димитрија Љотића. За то време његов говор је објављен, одмах у вадрендном и последњем броју добровољачке ''Наше борбе'' у Љубљани, а затим и многим штампаним публикацијама, а такође и 1949. године у књизи Бошка Костића ''За историју наших дана''. Према томе, Владика је имао довољно времена да говор порекне, а ниједнога тренутка га ни у сумњу није довео, мада је због њега био нападан.

Прошле године 8. маја, био сам на освећењу првог манастира који је посвећен сада Светом Николају Жичком и Лелићком у Соко граду. Свеноћно бденије уочи освећења одстојао сам поред владичиног отвореног кивота. Слике тог последњег виђења лебделе су пред мојим очима и његове благе речи још увек су одзвањале у мојим ушима.

Нека би Свети Николај био милостив и опростио онима који се у својим лажима користе његовим Светим именом.


Мелбурн, априла 2005.

Душан Поповић

Објављено у Искри јуна 2005.




3.Драгослав Рачић

Почетком 1945, Љотић шаље свог делегата Бошка Костића код Дражиних команданата Николе Калабића и Драгослава Рачића, Рачић ће рећи ово:
"Знаш, наша ти је несрећа да од почетка нисмо имали човека који би водио политику. Д. Васић, Мољевић и Виловић нису велике вредности, а сада нису баш добри са чичом. Ми ти се, опет, брате, официри у политику много не разумемо. Штета је што Љотић од почетка није код нас да води политику, а Дража војску, куд би нам крај био!".


4.Димитрије Најдановић

ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ - ТЕОЛОГ МЕЂУ ПОЛИТИЧАРИМА

Димитрије Љотић држао је ова своја предавања у зениту своје духовне зрелости. У свом поступном подвижничком лествичништву имао је он, несумњиво, доживљаје конверзије. Тешко је знати колико дубоке и револуционарне, преображајне. Сâм се у предавањима исповедио да је у младим данима био толстојевац. И да је, самим тим, приступао Христу рационалистички. Примао од Христа и Хришћанства што се у оквире разума може сместити. А то је мало или нимало. Очевидно је да је ових уследних прелома и пролома у мистерију Христа било више тако да је могао са апостолом Павлом рећи да је усходио из славе у славу и да је, најзад, дошао до боговиђења која превасходе сваки ум. У свом усходном ходочашћу крстоускрсне дијалектике Љотић је имао своје духовне оце. Један је био генијални Блез Паскал, кога векови одвајају од Љотића, а други његов савременик генијални Владика Николај. После је ове своје ,,духовне штаке“ отурио и сâм наставио усходни пут свога усавршавања. То сапутништво са Господом и јесте трајни његов подвиг. ,,Треба се стално вежбати за духовни живот“, вели он. Тако се Димитрију, ходочаснику Христовом, на орбиту усхода изгубили сви ликови сем лика Спаситељева. Све ово речено није измишљено него ишчитано из Записа.

Ово спољашње лествичништво Љотића праћено је унутрашњим ,,пуњењем“ Господом. Љотић испражњује себе, распиње себе и свет да срце своје учини Христовим престолом. Његов духовни exterior прати аскетски interior: димензији његовог спољашњег узрастања ка Христу одговара димензија Христовог урастања у њега. Те тако и споља и изнутра узраст Христов. Узраст Христов у димензији висине и димензији дубине. Љотић се за ово позива на динамику горушичног зрна и квасца. А важније од тога је његово тврђење, управо уверење да науци Христовој нема краја. У том бескрају пружају се две акције човекове: једна у вис (,,из славе у славу“) и друга у низ (да сиђе Господ у ништоту човека). Љотићу није туђа православна мисао кеносиса: самоумањивања и самопонижења Бога. Напротив, она је врло развијена и крепка. ,,И Бог умањује себе и своди себе у што мање димензије“.

Све–све је пуно Господом. Бог је, по Љотићу, ближи нама од воде, ваздуха и светлости. Наша је кривица што ту свудаприсутност не осећамо. Јер је наш орган боговиђења оштећен. А орган боговиђења јесте с р ц е наше. И не само орган виђења Бога него и стапања са Богом, мистичког сједињења са Њим. Љотић непрестано истиче примат срца над разумом. Љотић се овим сврстава у велике мистике света. Сâмо срце ове мистике јесте в е р а. Љотић иде тако далеко да тврди да за мистика, човека који стално стоји пред лицем Бога, није потребна ни молитва, ни црква, ни свете тајне. Јер ,,он општи непосредно са Богом“. ,,Он се просто погружи, утопи у страховиту величину Божју“. Овде првенствено Љотићу лебди пред духом Томе Кемписког (1380–1471), нарочито његово дело De Immitatione Christii (По угледању на Христа), које наводи изрично. Љотић, међутим, као да не осећа да православно учење о о б о ж е њ у (theosis), односно о о х р и с т о в љ е њ у човека, далеко надмаша просто угледање на Христа, односно подржавање Христу. Љотић се позива на Кемписког, а уствари има у виду православно мистичко учење о обожењу.

Свети Сава није калемар српске дивљаке већ свети Седмочисленици (св. Ћирило, Методије и други). Они су на српској дивљаци накалемили Христов калем. Свети Сава је само кресао дивље антихристовске леторасте из дивље подлоге. ,,Живот српског народа је уствари стална борба Христа са оним што је нехришћанско, а његова је мисија да помаже хришћанском соку да извојује победу над нехришћанским соком“. Или: ,,Најкраће схватање историје српског народа јесте борба између хришћанског и нехришћанског сока“. Та борба и данданас траје. Шта више, она је данас добила своју апогеју, – свој врховни трагични изглед. Сви смо учесници њени. И срце је наше њено поприште. ,,Борба се води у сваком појединцу“. Ово би по Љотићу био дијаграм философије историје српског народа.

Како ћемо се сјединити са Богом? Бог је љубав, истина, чистота и смерност. А ми? Мржња, лаж, нечистота и гордост. Јасно је да се само уједињењем са богољубављу, богоистином, богочистотом и богосмерношћу сједињујемо са Богом, ,,долазимо у везу са Богом“. Овде се, дакле, срећемо са на свој начин динамизираном мистичком аксиомом: ми премошћујемо понор између Бога и човека, јер је Бог антропоморфан (човеколик), а човек – теоморфан (боголик). Апекс премошћења је Богочовек Христос у коме су пунина Бога и човека несливено сливене.

Ваља још нешто истаћи као доминантну категорију Записа. Љотић често говори о верском искуству. Разлика између знања о вери и верског искуства је слична разлици између теоретичара пливања који не зна да плива и пливача који не зна теорију пливања. Љотић је склон да ово верско искуство изједначи са мудрошћу (нешто више од знања), а понекад са стањем срца. Љотић као да води прилично озбиљну борбу да ближе одреди појам верског искуства. Мени се чини да је овде посреди једна религиозна егзистенцијална категорија у роду мистичких категорија. Рекло би се да њој Љотић придаје превелики значај, преувеличава је. Јер вели да човек са верским искуством ,,мора да поседује све оне особине које има Бога“. Но ово и овакво уверење јесте суштински недостатак готово свих мистика.

Ваљало би очекивати да је Љотић као изразити мистик против разума. Није. Он у изворима богосазнања спомиње, поред натприродног откривења, и природно откривење засновано на људском разуму. ,,И разум није против Бога“. Чак Љотић врло опширно говори о улози разума. Он притом несумњиво мисли на тзв. доказе бића Божјег. Но и ту – у тој области размишљања – он је оригинални мислилац. Вера ипак далеко премаша разум, понављам. ,,Што не знаш, то веруј“. Онда Љотић наводи цитат из беседе Владике Николаја: ,,Вера твоја потребна је онде где нема разума“. Користим прилику да допуним опаске о примату срца. Срце је орган боговиђења и богосједињења. Љотић додаје и богосастанка: ,,Срце је стан у коме се човек састаје са Богом“.

Ја сам само делимично издвојио овде неке основне идеје религиозне из Записа. Њих има и више и – више значајних. Пажљив читалац ће то одмах приметити. Ја мислим да сам издвајањем ових основних мисли Записа нешто постигао: да докажем да су Записи уствари један драгоцени догматски приручник, написан једним богонадахнутим верником. Природно, у овој малој догматици неће се наћи обрађена догматска грађа школских уџбеника, али ће се многошта наћи за чим у схоластичким догматикама узалуд трагамо. У овом погледу, Записи су једно мало чудо и откриће и за самог теолога.

Христос је Димитрију Љотићу одувек био врховни канон живота. Заиста, све и сва. Ако је приватни живот – Христос. Ако породични – Христос. Ако однос према ближњем од најмање до највеће заједнице – Христос. Ако политика – Христос. Ако космософија – Христос. Ако триадологија (учење о Светој Тројици) – Христос. Ако историософија – Христос. Ако антропологија – Христос. Ако национализам – Христос. Христос – врховно кубе његове високе катедрале духа. Последња страна Записа посвећена је индивидуалним и колективним чудима. Тих је чуда безброј. Међутим, Љотићу је чудо над чудима – Христос, највеће чудо земаљске и небеске историје. Самим тим Димитрију Љотићу био је и остао Христос његов eschaton, врховно начело које му је било пут на беспућу, светлост у тами, утеха у очајању, пристаниште мира у бури немира, очарање у коби разочарања, визија и непосредни доживљај вечног живота на ивици земаљске смрти. Димитрије Љотић је могао да понови речи свога омиљенога апостола Павла: Не живим више ја него Христос у мени. Само Христом у себи и својим животом у Христу могао је он да поведе елиту наше интелигенције и да заоре најдубљу бразду у народу. Сем тога, да поведе фалангу ентузиаста у све окршаје и да образује читаву једну школу мислилаца која се из генерације у генерацију обнавља и умножава и поред свих налета бесомучних сила. Ако је Освалд Шпенглер пророковао да ће идући миленијум (хиљаду година) припадати Русији Достојевског, може се рећи да ће будући векови на отачаственом тлу припадати Димитрију Љотићу. Односно, његовој мисли и носиоцима исте. А то значи Христу Господу који из дана у дан лик Димитрија Љотића чини светлијим, топлијим и милијим. У знак захвалности Христу Љотић је сабрао последње снаге својих последњих дана да – како уме и зна – отслужи у Записима акатист Сладчајшем Исусу, Најслађем Исусу.

Свесно или несвесно Димитрије Љотић је – као што се види – био међу свим српским, а можда и светским, политичарима, теолог, и по знању и по призвању. Он није само мислио да је вера пресудни чинилац у животу појединца, народа и човечанства него је у то био уверен, убеђен. Он је о томе имао непосредан мистични доживљај. Може се, мирне душе, тврдити да је по Љотићу политика функција вере. Без вере нема ни здраве етике, ни економије, ни политике. Ко примат вере у Љотића не разуме прогласиће га религиозним лудаком. Као што је и било. Ко ово зна, прогласиће га генијем. Генијем Христовим. ,,Запамтите да изван Христа другога темеља спасења народима и појединцима нема. Нити има другог пута. Све је друго, макако било примамљиво, пропаст појединаца и народа“.
(Димитрије Љотић: Говори и чланци, свеска 6, Минхен 1975)


Протојереј Димитрије НАЈДАНОВИЋ

5.Ратибор М. Ђурђевић

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ЈЕ ВЕОМА ЦЕНИО ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА

За корист наших генерација међу Србима, да прво објасним ко је био Димитрије В. Љотић. Он је био "Политичар са крстом", како је Света Владика Николај рекао о њему на његовом посмртном одру у Истри априла 1945. г.

(Био сам сведок тих догађања као просветар Артиљернјеког Дивизиона Српског Добровољачког Корпуса – најтврђих противника Титових комуниста – "партизана").

Већ сам раније писао о верском значењу смрти Димитрија В. Љотића (види моју духовну аутобиографију: Наш живот Божје ткање: Искуствена студија о Божијој Промисли у људском животу, Београд, Ихтус-Хришћанска књига, 1995. и 2000). Тај најдуховнији српски полититар се налазио у том моменту у смртној опасности. Комуниста су довршавали "ослобођење од окупатора“ и Титови савезници и покровитељи, Ангао-Американци, би Љотића предали на мучење партизанским зликовцима, као што су учинили са генералом Недићем, министром просвете Јонићем и осталим славним борцима против Црвених. Тако је Бог спасао од грозних мучења у рукама комуниста свог верног слуту Димитрија. Следеће недеље смо ми прешли реку Сочу и "предали се Савезнгадима" на злостављање. Они су нас, српске националисте и југословенске патриоте званично сврсталн међу "предато непријатељско особље" и неко време држали нас у жицама (уз наоружану стражу) – баш као да смо ми њихови ратни заробљеници.

Димитрије Љотић је оснивач модерног српског национализма. За идеолошку подлогу је узео Светосавље. Такав је био и националзам Светог Владике Николаја. Није то био ни незнабожачки национализам Хитлера ни пагански национализам норвешког мајора Квислннга, нита пак државни-секуларизовани (антирелигиозни) национализам Кемал Паше "Ататурка“ – помуслимањеног Јеврејина. (Ата-Турк значи: Отац Турске).

Даље о продуховљеном, охристовљеном српском национализму види и у мојој књизи: Утемељитељи савременог српског национализма – Владика Николај, Авва Јустин и Димитрије В. Љотић, Београд, Ихтус-Хришћанска књига, 2002.)

На 6отомољачким и другим прославама и саборима у манастиру Жича, Владика је радо виђао и слуашо беседе Димитрија Љотића. Сматрао га је за једног од најумнијих српских политичара између два светска рата. Кад су неки питали Владаку да ли је "Љотићевац“ он је одговорио духовито, као у шали, али ваистину мудро и истинито да он не може бити "Љотићевац“, већ да је Љотић "Николајевац“. То је била истина: обојица су били следбеници Господа Нашег Исуса Христа, као и Светитеља Њетових – Светога Саве Србског, само што је у томе Света Владика био Љотићев предводник и предходник.

Српски духовни пад и забуна се очитују и у страху српских Црквених предводника (Владика) да признају Љотића као једног од Утемељитеља савременог српског национализма. Они су тако огрезли у страху од јудејског непријатељства, да се не усуђју чак ни да мисле православно, иако су православни првосвештеници. Једног дана, ако пре тога не дође Страшни Суд и пропаст овог безверног света, и Српска Црква ће прогласити србског националног борца и мученнка за Свегог Димитрија.

Др Ратибор М. Ђурђевић, клинички психолог
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Sreća je kada ti smrt zakuca na vrata a ti nisi tu

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 15304
Zastava Сремска Митровица
OS
Windows Vista
Browser
Safari 4.0.2
mob
Alcatel 
Klinički psilog je spreman za kliniku, ali kao pacijent. Ako bi rehabilitovali Ljotića onda mogu i Hitlera. Šta je Ljotić radio u Beogradu za vreme rata, jeo leba i masti? Smile
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 185
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13
Klinički psilog je spreman za kliniku, ali kao pacijent. Ako bi rehabilitovali Ljotića onda mogu i Hitlera. Šta je Ljotić radio u Beogradu za vreme rata, jeo leba i masti? Smile

За твоју информацију Љотић је био вегетаријанац тако да масти није јео,уколико ниси образован немаш право да шириш неистине о Димитрију.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Sreća je kada ti smrt zakuca na vrata a ti nisi tu

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 15304
Zastava Сремска Митровица
OS
Windows Vista
Browser
Safari 4.0.2
mob
Alcatel 
Ako je obrazovanje obožavanje Ljotića, onda sam izuzetno neobrazovan.Ni si mi odgovorio šta je radio u Beogradu?
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Prijatelj foruma
Svedok stvaranja istorije


Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 21103
Zastava Ту негде...
OS
Windows Vista
Browser
Opera 9.80
Издајник.

А ви што га подржавате сте још већи издајници.
« Poslednja izmena: 14. Sep 2009, 22:45:10 od Ghost »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Prijatelj foruma
Legenda foruma

You'll never see me fall from grace

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 48490
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.5.3
Ех ... па шта би тек људи било за рехабилитацију Хитлера ...  Smile

Биће рехабилитован Љотић  Smile ... одмах после Фирера ...  мора неки ред да се зна   Smile
« Poslednja izmena: 14. Sep 2009, 23:00:51 od 3maj001 »
IP sačuvana
social share

It's all a fucking joke anyway


       Tim: You never say please. You never say thank you.
Frank: Please don't be an idiot. Thank you.
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Udaljen sa foruma
Legenda foruma

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 44343
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.64
obozavaocu obraza i ostalih ljotica qraca i palaca sam vec predlozio jedan link...nije mi tesko d ga opet postavim Smile

http://www.lazalazarevic.rs/
IP sačuvana
social share
"Бицикл је за људе који не могу да приуште ауто."
                                               Џереми Кларксон

 Smile
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Poznata licnost


Подавите либерале

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 3937
Zastava Србија,Београд,Звездара
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.5.3
mob
SonyEricsson k530i
Квислинг.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan


I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak Pisces
Pol
Poruke 14665
Zastava
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 3.5.3
Citat
Највећи Србски политичар свих времена

Kad ce vec jednom ovi veliki Srbi da nauce jezik svog naroda? Smile
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
2 3 ... 24
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  
Upozorenje:ova tema je zaključana!
Samo administratori i moderatori mogu odgovoriti.
web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.148 sec za 18 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.