У болници француског града Нанта, пре неколико недеља је уграђено вештачко срце једном пацијенту, пише париски лист "Либерасјон" и додаје да је то друго уграђено срце.

"Либерасјон" наводи да је све добро прошло, али није до сада ништа објављено о идентитету пацијента.

Болница у Нанту није желела да коментарише вест, док је француска лабораторија "Карма", која је произвела вештачко срце навела да је велики успех што је први пацијент са уграђеном протезом живео 75 дана, односно двоструко више од предвиђених 30 дана.


"Карма" тренутно спроводи клиничка испитивања на четири пацијента и недавно је саопштила да вештачко срце не може у потпуности да замени трансплантације срца, већ ће се уграђивати због недостатка срца за пресађивање и оним пацијентима који из здравствених разлога не могу да поднесу трансплантацију.

Лабораторија је саопштила да ће најпре уградити вештачко срце на четири пацијента како би се проверила безбедност протезе. Потом ће бити уграђено на 20 болесника у другој фази експеримента. Тај период ће трајати најмање пет година.

Протеза је тешка 900 грама, тежа од правог срца, које је тешко 300 грама.

Вештачко срце ће коштати 160.000 евра, колико кошта и пресађивање правог срца с веома дугим пост-оперативним током.

Извор:Мондо

Прво вештачко срце

Nedavno istraživanje pokazalo je da je novi oblik lečenja Hodžkinovog limfoma pacijentima, kod kojih drugi lekovi nisu imali efekta, olakšava borbu protiv ove bolesti.

Hodžkinov limfom je oblik kancera belih krvnih zrnaca i jedan od najčešćih oblika raka mladih osoba i dece.

Naučnici kažu da iako sada dostupni tretmani uspevaju da drže bolest pod kontrolom, kod čak četvrtine pacijenata bolest se u jednom trenutku vraća.

Direktor Programa za imunoterapiju limfoma Icahn Medicinskog fakulteta u Mont Sinaju (Njujork) Džošua Brodi ističe da kod onih pacijenata koji ne reaguju na hemoterapiju, Hodžkinov limfom obično dovodi do fatalnog ishoda.

Međutim, nedavna studija uključila je 23 pacijenta sa neizlečivim Hodžkinovim limfomom, od kojih je trećina isprobala barem šest različitih oblika lečenja, ali bez uspeha.

Četiri petine koristilo je i terapiju matičnim ćelijama, ali ni to nije pomoglo.

Prva faza istraživanja uključila je novi lek nivolumab, oblik lečenja koji “tera” imuni sistem da se bori protiv ćelija raka.

Naučnici kažu da je nakon terapije, kod četiri pacijenta nije bilo primetnog karcinoma, dok je kod 16 smanjen za polovinu. Posle šest meseci, 86 odsto njih bilo je živo i nastavljalo da opaža pozitivne efekte lečenja.

Naučnici kažu da je američka Agencija za hranu i lekove označila nivolumab kao revolucionarnu terapiju za obolele od ove bolesti, pa je već u planu druga faza istraživanja koja bi trebalo da obuhvati veći broj ispitanika.

Izvor:b92

Не контам само зашто све време причају о вирусу... можда нека грешка? 

Установљено је да један тинејџер из САД има рака тестиса, након што је добио позитиван резултат на тесту за трудноћу.

Бајрон Гелдард који је тада имао 18 година, управо је завршио школу и вратио се са летњег одмора с пријатељима, када је добио дијагнозу.

Тестови се све чешће користе у дијагностици рака тестиса, пошто болест производи исте hCG хормоне који се јављају и приликом развоја плаценте.

Бајрон каже да су му вести о болести тешко пале и да му је требало много времена како би прихватио оно шта му се дешава.

“Добио сам позитиван резултат на тесту на трудноћу и нешто што расте у мени. Мислио сам да ћу завршити у документарцу”, каже он.

Захваљујући тесту, почео је да се лечи веома брзо и тренутно је у ремисији. Он сада има 19 година и кроз Teenage Cancer Trust организацију покушава да подигне свест младих о значају редовне контроле репродуктивних органа.


Извор:б92

HOW LONELINESS MAKES US SICK


Scientists know that feeling alone can have a negative effect on health, but now they think they may have uncovered one reason why.

Loneliness can lead to fight-or-flight stress signaling, which can ultimately affect the production of white blood cells.

The findings are from a recent study published in the Proceedings of the National Academy of Sciences that examined loneliness in both humans and rhesus macaques, a highly social primate species. The human subjects were participants in the Chicago Health, Aging, and Social Relations Study, a longitudinal study that began in 2002 with adults aged 50-68.

Previous research identified a link between loneliness and a phenomenon they called “conserved transcriptional response to adversity” or CTRA.

This response is characterized by an increased expression of genes involved in inflammation and a decreased expression of genes involved in antiviral responses. Essentially, lonely people had a less effective immune response and more inflammation than non-lonely people.

For the current study, the researchers from the University of Chicago, UCLA, and UC Davis examined gene expression in leukocytes, cells of the immune system that are involved in protecting the body against bacteria and viruses.


As expected, the leukocytes of lonely humans and macaques showed the effects of CTRA—an increased expression of genes involved in inflammation and a decreased expression of genes involved in antiviral responses. But the study also revealed several important new pieces of information about loneliness’ effect on the body.

First, the researchers found that loneliness predicted future CTRA gene expression measured a year or more later. Interestingly, CTRA gene expression also predicted loneliness measured a year or more later.

LONELY MONKEYS
Leukocyte gene expression and loneliness appear to have a reciprocal relationship, suggesting that each can help propagate the other over time. These results were specific to loneliness and could not be explained by depression, stress, or social support.

Next, the team investigated the cellular processes linking social experience to CTRA gene expression in rhesus macaque monkeys at the California National Primate Research Center, which had been behaviorally classified as high in perceived social isolation. Like the lonely humans, the “lonely like” monkeys showed higher CTRA activity. They also showed higher levels of the fight-or-flight neurotransmitter, norepinephrine.

Previous research has found that norepinephrine can stimulate blood stem cells in bone marrow to make more of a particular kind of immune cell—an immature monocyte that shows high levels of inflammatory gene expression and low levels of antiviral gene expression. Both lonely humans and “lonely like” monkeys showed higher levels of monocytes in their blood.


More detailed studies of the monkey white blood cells found that this difference stemmed from expansion of the pool of immature monocytes. In an additional study, monkeys repeatedly exposed to mildly stressful social conditions (unfamiliar cage-mates) also showed increases in immature monocyte levels. These analyses have finally identified one reason why CTRA gene expression is amplified in the white blood cell pool: increased output of immature monocytes.

Finally, the researchers determined that this monocyte-related CTRA shift had real consequences for health. In a monkey model of viral infection, the impaired antiviral gene expression in “lonely like” monkeys allowed simian immunodeficiency virus (the monkey version of HIV) to grow faster in both blood and brain.

Taken together, these findings support a mechanistic model in which loneliness results in fight-or-flight stress signaling, which increases the production of immature monocytes, leading to up-regulation of inflammatory genes and impaired anti-viral responses. The “danger signals” activated in the brain by loneliness ultimately affect the production of white blood cells. The resulting shift in monocyte output may both propagate loneliness and contribute to its associated health risks.

The team plans to continue research on how loneliness leads to poor health outcomes and how these effects can be prevented in older adults.

The National Institutes of Health supported the work.

Source: University of Chicago

Ovo mora da boli transplantacija kose ...

Korektivna rinoplastika - korekcija nosa

Kada je plasticna hirurgija u pitanju, jedna grana ove delatnosti jeste i korektivna rinoplastika, odnosno operacija nosa radi korigovanja njegovih nedostataka. Ti nedostaci se ogledaju u nezadovoljstvu njegovim izgledom, ali je korekcija nosa dobar izbor i za sve one osobe koje imaju urođene deformitete, zatim disajne probleme ili određene devijacije nosa usled pretrpljenih povreda.

Plasticna hirurgija u ovom smislu pruža rešenja kojima je moguće promeniti položaj, oblik i veličinu nosa, nosnica ili vrha nosa, pa i ne čudi da je rinoplastika odnosno operacija nosa jedan od najčešćih zahvata. Ovo je ujedno i jedna od najkomplikovanijih intervencija, pa zato korekcija nosa  zahteva od hirurga određeno iskustvo, preciznost i profesionalan pristup. Samo tako će plasticna hirurgija tj.hirurzi moći da odgovore na različite potrebe pacijenata, ne samo poštujući njihove želje, već i usmeravajući ih i dajući konkretne predloge, kao i najbolja moguća rešenja.

Ukoliko ste oduvek bili nezadovoljni izgledom svog nosa, plasticna hirurgija može biti idealan izbor koji će zasigurno promeniti vaš opis i ulepšati vam lice, pod uslovom da operaciju izvode iskusni i stručni hirurzi. Zato operacija nosa nije korak na koji se odlučuje olako i brzopleto, već razmislite dobro o tome kakav izgled nosa bi vam najbolje pristajao, šta bi rinoplastika odnosno operacija nosa učinila za vas i naravno pod čije ruke ćete pasti.

Informišite se o klinici, hirurzima, mogućim komplikacijama i svemu što korekcija nosa nosi sa sobom. Preporučujemo vam da kada se odlučite na intervenciju kakva je operacija nosa – cena treba da bude poslednje o čemu ćete razmišljati, jer verujemo da zarad jeftinije usluge ne želite da dobijete veću štetu nego korist!

Operacija nosa – cena, priprema i postupak sprovođenja intervencije
Osim što se korekcija nosa vrši u svrhu estetike odnosno postizanja lepšeg i skladnijeg izgleda lica, korektivna rinoplastika je idealan izbor ukoliko imate devijaciju nosa i probleme za disanjem. Svakako, operacija nosa je postupak kome se mora pristupiti individualno, jer nekome je potrebno uraditi veću intervenciju, dok će drugima trebati manja korekcija nosa.

Ono što je generalno važno znati jeste da se nos u pubertetu menja, te rinoplastika ne bi trebalo da se radi pre navršene 18-e godine, osim u izuzetnim slučajevima. Ovim postupkom moguće je promeniti položaj nosne kosti i hrskavice, podići ili spustiti vrh nosa, smanjiti ili povećati ugao i razmak između usana i nosa, promeniti širinu nozdrva, veličinu i oblik nosa, međutim plasticna hirurgija nije magična, te morate biti realni u svojim zahtevima i zajedno sa hirurgom pronaći najbolje moguće rešenje za svoj problem.
 

Priprema za operaciju
Pre nego što se započne konkretna korekcija nosa, potrebno je da se hirurg upozna sa vašim opštim zdravstvenim stanjem i životnim navikama, te će vas savetovati da par nedelja unapred izvršite određene pripreme u smislu suzdržavanja od pušenja, prestanak komzumiranja alkohola, lekova koji imaju svojstvo zgrušavanja krvi, a ovo sve važi i za par nedelja nakon operacije tj.tokom oporavka, kako ne biste zakomplikovali ovaj proces.

korekcija nosa odnosno promena položaja i oblika hrskavice i kostiju sprovodi se putem rezova koji se prave unutar nozdrva, pa operacija nosa na ovaj način ne ostavlja nikakve spoljašnje vidljive ožiljke. Intervencija se obavlja najčešće u opštoj anesteziji, a postupak može da traje od 45 minuta do 2h, u zavisnosti od komplikovanosti intervencije. Nakon operacije, u nosne hodnike stavljaju se tamponi, a na spoljašnjost nosa kompresivna maska. Pacijent za to vreme diše na usta, leži i spava na visokom uzglavlju, otoci se postepeno povlače, a već nakon nedelju dana tamponi i maska se uglavnom mogu ukloniti. Tokom određenog vremena, otoci će potpuno nestati i tada će biti vidljivi konačni rezultati operacije.

Mnogo je ovde tema za diskusiju, nista ja ne bih uzeo zdravo za gotovo