Turobno jutro i hladni šamari vetra na hodnicima glavne železničke stanice u Pragu. Hostel koji smo rezervisali otvara se tek u devet i sve su prilike da ćemo tu vremensku pukotinu morati da ispunimo u kafani ispod sata, na gornjem nivou stanice.



Promaja je strašna i moj kašmirski kaputić služi samo kao dekoracija, vetar valjda i kroz otvore za dugmad duva.

On, sedi naspram gargojla pod krovnom kupolom i igra senki dana u najavi, uklapa njegov lik u jezovitu sliku. Mladi, ambiciozni i perspektivni, tek svršeni arhitekta, praktičan, priseban. Ja, prebiram po sitnini za kafu, ma, sigurno mi ovde neće vratiti kusur od krupne novčanice. Studentkinja novinarstva, glava u oblacima, stopala u starkama, još mislim da od adolescentskih frustracija, ovaploćenih u reči, može da se napravi karijera, život. Pajtaši, ma drugarčine! Ne skidajući pogled sa tačke na masnjikavom mermernom stočiću i grejući promrzle prste među kolenima, neobazirući se, naručujem veliku crnu kafu bez šećera, na srpskom. Konobarica, zapuštene figure i odeće, ali vedrog lika i živahnih očiju, za ovo mrtuljavo doba dana, prima narudžbinu bez pogovora. Nekoliko minuta kasnije, kafa, u stilu rakete sa toplotnim navođenjem, sleće na naš sto u nekim debelim, visokim čašama. Bilo je to instant češko-srpsko sporazumevanje.

Dobra stvar sa turističkim posetama turističkim destinacijama, bez turističkih vodiča, ta je što sam upravljaš svojim vremenom, parama i vodiš se isključivo svojim željama. Osim toga, silom prilika, upućen si da što pre saznaš kako stvari funkcionišu, upoznaš „obične“ ljude koji, ispostavi se, sve su, samo ne obični. Zapamtiš i poneku reč. „Must see“ tačke dogovili smo još pre polaska i u Pragu kupili minijaturni vodič sa mapom grada. Narodni muzej, Vaclavova ulica, katedrale, crkvice, astrološki sat, nebrojene kule, zamak, Karlov most, Muhin muzej, Dalijev, Kafkina kuća, Zlatna ulica, sinagoge...

Neki tuđi svet iz kadgodosti, iskrsava u odrazima izloga Prade, Lui Vitona, Gučija. Ne znam koliko sam puta, zevajući na sve strane, rekla da je jedan život, a ne deset dana, malo da zaviriš u svaki ćošak ovog grada. Miris kuvanog vina sa cimetom i muskatom, i gulaša s knedličkama, beži iz kuhinja i golica nozdrve gladnih. Svarovski kristal na svakom koraku, prosjaci, svaki sa svojim patentiranim performansom - još češće, matruške, kopije Muhinih radova, kristalne kugle, slatkiši... ma, dok se okreneš, ostaneš švorc! I stvarno, jedva sam na kraju napabirčila po džepovima za neku pristojnu, poveću razglednicu sa slikom Praga u svitanje, da ostane mami i tati za uspomenu. Florijan, vlasnik koji nam je iznajmio sobe, naučio me je da na češkom napišem, iz Praga s ljubavlju: s laskou z Prahy.

Volela bih da prokljuvim, po kojim se ćumezima Če smucao, sa ovdašnjim komunistima, prilikom posete Pragu, nekoliko meseci pred smrt i nepunu godinu pred Praško proleće.

Na Masarikovom trgu, ispred zamka, vojna smotra. Konjanici, pešadija, korak u stroju, grleni glas u zvučnicima, plotun, nosevi paraju oblake. Arhitekta žudi za još ponekom zgradom, mostom, stubom, dok iskonska „lady in stress“ u meni, od stotinu pari nogu u čizmama, sluti bat koraka nekog svog viteza. Skroz patetično, u mislima, pletem perčin sa vrha neke kule... Sram me malko, onako pred sobom. Već sa druge strane palate, od vojne muzike, ostaju samo udari doboša, kao damari u utrobi olovnog vojnika, zvonki i prazni.

Veče nas iza nekog ćoška presreće praznih stomaka i ponovo promrzle pa rustična picerija u starom gradu, mami kao dom. Vlasnik je neki Kragujevčanin, pica majstor je iz Novog Sada a barmen Makedonac. Bratski štimung, ljubopitljiv, malo bolećiv i sasvim pristrasan, obostrano. Mislim da je to bio najbolji quattro fromaggi koji sam ikad probala, a vino su nam skuvali potpuno narazvodnjeno i bogato začinjeno, u veeeelikim čašama pa smo do hostela došepeljali onako, pošteno nacvrcani.

Aleksandra Malušev

Izvor: B92