hvala... bice toga jos

Моја Србија

СТАРЕ ЧЕТВРТИ СРПСКИХ ГРАДОВА: СКАДАРЛИЈА
Боемска повест Београда
„Зоре су овде дочекивали, овде живели и стварали, шале збијали и плакали, и такви великани какви су Бора Станковић, Јован Јовановић Змај, Јанко Веселиновић, Милован Глишић, Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Војислав Илић, Иво Ћипико, Вељко Петровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић, Стеван Сремац... Ђура Јакшић је овде спевао ,Падајте, браћо’ и ,Станоја Главаша’ срочио, Раде Драинац новце за ,Хипнос’ скупљао и до јутра без њих остајао, улоге овде спремали чича Илија Станојевић, Вела Нигринова, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, овде су рођени Београђани постајали Тин Ујевић, Густав Крклец, Сибе Миличић...”

Пише: Бане Велимировић

„Зовем се Скадарлија, или Скадарска улица, како хоћете. Ја нисам ни булевар, ни авенија, ни магистрала. Ја сам обичан стрми кривудави сокак усред Београда. И то би било све што би вредело рећи о мени да нема моје боемске повести, да нема мојих трошних кровова, расклиматаних столица и распоренога јендека...”
Тако је о Скадарлији писао, то јест у њен се глас претворио, незаборавни Зуко Џумхур, чувени карикатуриста и путописац, боем и живописна ходајућа хроника Београда. Доиста, у првој половини XIX века Скадарлија је била изван градских зидина, тик уз бедем који се спуштао ка Дорћолу, Циган-мала и стециште сиротиње, с потоком посред. Како је онда за Београд постала исто што и Монмартр за Париз или Гринциг за Беч?

 

Када су 24. априла 1867. и последње турске јединице напустиле Београд, отворена је сасвим нова историја престоног града. Градско језгро је почело нагло да се шири, срушени су бедеми, започела модернизација, увођење европских манира и моде. Још 1854. ова улица је први пут уцртана у мапу, а те 1867. први пут је унета и у урбaнистички план. Циган-мала је тада расељена, формирана је и калдрмисана уличица, дуж ње никоше два реда ниских кућа. Почеше да се досељавају „ситни чиновници, практиканти, занатлије, калфе и кафеџије”. Пет година касније, 1872, улица добија име које и данас носи (само једном, под аустријском окупацијом, њено име је мењано и тада се звала, само слутимо зашто, Ружина улица).
Када је 1869, мало јаче од годину дана након почетка градње, код бивше Стамбол капије под кров стављена зграда Народног позоришта и у њој одиграна прва представа, јефтине собе и станчиће у овој улици потражише глумци, понеки писац и песник. „Опет сиротиња нагрну овамо!” хуктале су, кажу, прве кафеџије у Скадарској. Зна се да су после ту отворене велика пивара, фабрика шешира, неколико пиљара и занатских радњи... Почетком XX века, Београд је имао око 60.000 становника и преко 300 кафана. Десетак њих успевамо да набројимо у Скадарској и комшилуку.

ШТО НА СТОЛУ, ШТО ПОД ЊИМ

Међутим, право боемско средиште Скадарлија је постала тек пошто је 1901. на Позоришном тргу, на месту где је данас Народни музеј, затворена и убрзо срушена чувена кафана „Дарданели”. Убрзо се стални гости ове кафане, сам крем београдске боемије и уметности, спушта уским улицама испод позоришта до кафана у Скадарској. Тада уистину започиње боемска и анегдотска повест Скадарлије, а ова улица и кварт око ње неповратно се усељавају у срж „домаће митологије” Београда. „Без те улице не би било могуће написат повијест јужнославенске књижевности”, тврдио је Матош, чести гост.
Хроничар: „Зоре су овде дочекивали, овде живели и стварали, шале збијали и плакали, и такви великани какав је Бора Станковић, или Јован Јовановић Змај, Јанко Веселиновић, Милован Глишић, Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Војислав Илић, Иво Ћипико, Вељко Петровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић, Стеван Сремац... Ђура Јакшић је овде спевао Падајте, браћо и Станоја Главаша срочио, Раде Драинац новце за Хипнос скупљао и до јутра без њих остајао, улоге овде спремали чича Илија Станојевић, Вела Нигринова, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, овде су рођени Београђани постајали Тин Ујевић, Густав Крклец, Сибе Миличић... На листу би ваљало додати, свакако, и Ивана Мештровића, Пјера Крижанића и толике друге, у недоглед!”
Други је свак ту имао своју кафану, а они су имали све њих. У кафану „Бандист” свраћали су најмлађи и најбучнији, „Бумс” (не мање бучан) беше чувен по кувару „најбољем у Београду и шире”, у „Вуку Караџићу”, на врху улице, служена је само ракија, што на столу, што под њим. Ђура Јакшић, Милорад Гавриловић, чича Илија Станојевић и Димитрије Гинић и живели су у Скадарлији. Кад год су у Београду бивали, у Скадарлију су неизоставно долазили песници Иво Војиновић и Алекса Шантић, с њим и Светозар Ћоровић, наравно. О стогодишњици Првог устанка, 1904, Надежда Петровић организовала је у Београду Прву југословенску изложбу и сваке вечери, баш сваке, госте у Скадарлију доводила.

КРАТАК ПРЕГЛЕД ЗАЉУБЉИВАЊА

Дуг је низ иностраних великана који су се трајно заљубили у Скадарлију. Остало је забележено да је проф. др Алфред Јансен, шведски писац, слависта, секретар Нобеловог института, преводилац Његоша, Мажуранића, Гундулића (о којем је целу студију написао), у кафани „Три шешира” одушевљено слушао гуслање Јанка Веселиновића, у друштву Сремца и чича-Илије. „Два су града заувек остала у мом животу”, написао је. „Дубровник и Београд. У првом су ме опчинили море и околина, у другом су ме одушевили људи.”
Низу одушевљених странаца додајемо и немачког историчара и филозофа Хермана Вендела, руског писца Ивана Буњина, уметнике таквог ранга какав су имали и имају Субматов, Новели, Салвини, Матковски, Брагински, Хандке...
Умало, међутим, да у олаком заносу после Другог светског рата Београд остане безСкадарлије, да на њеном месту никну неке од оних сивих зграда-сандука које и данас тешко поправљиво нагрђују старо језгро престонице. Ствар је спасао, кажу, архитекта Угљеша Богуновић, текстом у Политици 1957. Одлучно се заложио да се Скадарлија сачува, да се претвори у пешачку зону и „живи музеј”, да остане београдски Монмартр. У том духу, Скадарлија је обновљена 1968. Девет година касније, 22. октобра 1977, на иницијативу града Париза, и званично су се збратимили Скадарлија и Монмартр.
До дана данашњег Скадарлија је остала једна од кључних туристичких атракција Београда. Има свој Кодекс, симболи су јој штап, каранфил и шешир, има своју заставу која се подиже „на почетку сезоне” (као да за такву четврт постоји раздобље кад није сезона). Међутим, изгледа да је крајње време да се суштинском обновом духа Скадарлије позабаве бољи и креативнији од оних који су то досад чинили.

Текст и слика преузети са...

Промене назива улица 2008.



РЕШЕЊЕ О ПРОМЕНИ НАЗИВА УЛИЦА НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДСКИХ ОПШТИНА:
Вождовац, Земун, Нови Београд и Палилула

ВОЖДОВАЦ

Улици кojа се пружа од „Молове“ пумпе у улици Браће Јерковић (испод кривине) право поред насеља Митрово брдо, према Кумодражу одређује се назив: МИТРОВДАНСКА

ЗЕМУН

Улици Сплитској одређује се назив: АПАТИНСКА

БУСИЈЕ

Улици Бусије Нова 1 одређује се назив: СВЕТОЗАРА БОРОЈЕВИЋА ОД БОЈНЕ
Улици Бусије Нова 2 одређује се назив: БУДA БУДИСАВЉЕВИЋА
Улици Бусије Нова 3 одређује се назив: СОМБОРСКИХ САЛАША
Улици Бусије Нова 4 одређује се назив: МИЛАНА РАДЕКЕ
Улици Бусије Нова 5 одређује се назив: БЕГЕЧКА
Улици Бусије Нова 6 одређује се назив: ЕПИСКОПА САВЕ ТРЛАЈИЋА
Улици Бусије Нова 7 одређује се назив: МОРОВИЋКИХ ШУМА
Улици Бусије Нова 8 одређује се назив: СЕКУЛЕ ВИТКОВИЋА
Улици Бусије Нова 9 одређује се назив: НИКОЛЕ БЕГОВИЋА
Улици Бусије Нова 10 одређује се назив: ОБЕДСКА
Улици Бусије Нова 11 одређује се назив: БОВАНСКА
Улици Бусије Нова 12 одређује се назив: САВКЕ СУБОТИЋ
Улици Бусије Нова 13 одређује се назив: ОСТРОЖИНСКОГ
Улици Бусије Нова 14 одређује се назив: СТАНКА ОПАЧИЋА–ЋАНИЦЕ
Улици Бусије Нова 15 одређује се назив: СПИРИДОНА ЈОВИЋА
Улици Бусије Нова 16 одређује се назив: АДАМА ПРИБИЋЕВИЋА
Улици Бусије Нова 17 одређује се назив: СТАНКА КОРАЋА
Улици Бусије Нова 18 одређује се назив: ТРИАНДАФИЛА ДУКЕ
Улици Бусије Нова 19 одређује се назив: ЖИВКА СТОЈСАВЉЕВИЋА
Улици Бусије Нова 20 одређује се назив: БОГДАНА СТОЈСАВЉЕВИЋА
Улици Бусије Нова 21 одређује се назив: ПРОТЕ МИХАИЛА ПЕЈИЋА
Улици Бусије Нова 22 одређује се назив: МОЈСИЈА ЛАЗАРЕВИЋА
Улици Бусије Нова 23 одређује се назив: ДР ЛАЗА КОСТИЋА
Улици Бусије Нова 24 одређује се назив: ДР ЖИВКА БЕРТИЋА
Улица Бусије Нова 25 одређује се назив: СИМЕОНА ЗЛОКОВИЋА
Улици Бусије Нова 26 одређује се назив: МАНОЈЛА ГРБИЋА
Улици Бусије Нова 27 одређује се назив: ЈОВАНА ОНАСТЕРЛИЈЕ
Улици Бусије Нова 28 одређује се назив: СТЕФАНА КНЕЖЕВИЋА
Улици Бусије Нова 29 одређује се назив: МИРКА КОРОЛИЈЕ
Улици Бусије Нова 30 одређује се назив: ГАВРА РОДИЋА
Улици Бусије Нова 31 одређује се назив: ПРОТЕ ЈЕФТИМИЈА ИВАНОВИЋА
Улици Бусије Нова 32 одређује се назив: ДР ЂОРЂА ШУИЦЕ
Улици Бусије Нова 33 одређује се назив: НИКОЛЕ ЗОРИЋА
Улици Бусије Нова 34 одређује се назив: СТЕВАНА СИМИЋА
Улици Бусије Нова 35 одређује се назив: ДУШАНА ЛЕТИЦЕ
Улици Бусије Нова 36 одређује се назив: ЧЕХА СТАВЕЛА
Улици која се пружа, почев од улице Бусије Нова 28 и иде дуж катастарских парцела 2123/9 (парна страна) и 2122 (непарна страна) и завршава се до пута означеног катастарским бројем 2350 одређује се назив: МАТА КОСОВЦА
Улици која се пружа почев од улице Земунске и иде према северу поклапајући се са постојећим путем, односно катастарском парцелом 2350 одређује се назив: КРИВАЈСКА

УГРИНОВЦИ

Улици Нова 8 одређује се назив: МИХАИЛА РАДОСАВЉЕВИЋА
Улици Нова 10 одређује се назив: УЧИТЕЉА ЂОРЂА
Улици Нова 11 одређује се назив: СРЕТЕ ЗОРКИЋА
Улици Нова 12 одређује се назив: ВЛАДИСЛАВА СТОЈКОВИЋА
Улици Нова 13 одређује се назив: УЧИТЕЉИЦЕ РУЖИЦЕ
Улици Нова 15 одређује се назив: ДР ЧЕДЕ МАРИНКОВА
Улици Нова 18 одређује се назив: ПОПА СЕРГИЈА
Улици Нова 20 одређује се назив: УЧИТЕЉА ЦВЕЈЕ
Улици Нова 22 одређује се назив: УГРИНОВАЧКИХ СОЛУНАЦА

МЗ „ЗЕМУН ПОЉЕ“ и МЗ „13. МАЈ“

Улици која је пројектована као Нова 37 одређује се назив: ПОЛОШКА
Улици Нова 36 одређује се назив: ЛЕШАЧКА
Улици која је управна на улицу Фрање Крча, а гледано из правца Земуна ка Батајници, прва лево паралелна са улицом Јазачком одређује се назив: РАНИЛУШКА
Улици која је управна на улицу Фрање Крча, а гледано из правца Земуна ка Батајници, друга лево паралелна са улицом Јазачком одређује се назив: ДРЕНИЧКА
Улици која је управна на улицу Фрање Крча, а гледано из правца Земуна ка Батајници, прва десно паралелна са улицом Јазачком одређује се назив: СРБИЧКА

БАТАЈНИЦА

Улици Др Звонимира Павелића одређује се назив: ДР ПРИВИСЛАВА ГРИСОГОНА
Улици Титоградској одређује се назив: БРАНКА ЖИВКОВИЋА
Улици која почиње од улице Војвођанских бригада код к.бр. 143м и к.бр. 143ц и иде у правцу улице Жарка Обрешког одређује се назив: ТЕМЕРИНСКА
Улици управној на претходну, а која креће од Војвођанских бригада код к.бр. 145а и иде у правцу улице Мајора Зорана Радосављевића, паралелно са улицом Жарка Обрешког одређује се назив: ТИТЕЛСКА
Улици која почиње из улице Војвођанских бригада код к.бр. 139 и иде у правцу ауто-пута за Нови Сад одређује се назив: КУЛСКА
Улици која почиње из улице Станка Тишме код к.бр. 31 (управна на њу), а која је пројектована као 27. Нова на катастарској парцели 2259/1 КО Батајница одређује се назив: СУНЦОКРЕТА
Улици која почиње од улице Далматинских бригада код к.бр. 38, а иде према улици Катице Опачић, и која је прва паралелна са улицом Ђурђа Бошковића – Бате одређује се назив: БЕЧЕЈСКА

НОВИ БЕОГРАД

Улици Пролетерске солидарности одређује се назив: АНТИФАШИСТИЧКЕ БОРБЕ

ПАЛИЛУЛА

БОРЧА

Улици (део улице Зрењанински пут) која почиње од Зрењанинског пута код катастарске парцеле 3898 и иде паралелно са каналом Мокри Себеш одређује се назив: МОКРИ СЕБЕШ
Улици која почиње од пута за Овчу, као прва десно паралелна са улицом Беоћанском одређује се назив: МАЛОГ ПРИНЦА

ПОПОВА БАРА

Улици Попова Бара Нова 203 одређује се назив: РАВНИЧАРСКА
Улици која почиње од улице Попова бара Нова 203 код к.бр. 33а (парцела 2935/7) и управна је на њу и иде до улице Попова бара Нова 1 одређује се назив: ПОПОВАЧКА

КРЊАЧА

Улици која се простире између улица Мировачке и Врановачке и иде до Азањске (парцеле 244 и 245) одређује се назив: БЕЛОБРДСКА



Izvor: Izvor

Кућа са плавим перуникама

Ово је прича о једној занимљивој дорћол­ској кући која је доста тога прегрмела али и дан данас стоји читава и на своме мес­ту. Њу није тешко пронаћи, али густа кро­шња Капетан Мишине улице сакрива њену најинтересантнију фасаду. Нажалост, и када не би било тог дрвећа, радознали посматрач не би могао да види ни делић оне лепоте која је пре 100 година красила угао Господар Јованове и Капетан Мишине улице.
У време када је подигнута, на почетку прошлог века, власници кућа и у Господар Јо­вановој и у Капетан Мишиној улици били су угледни Београђани, професори факул­тета, државни чиновници, политичари, адвокати, трговци. Пројектанти ових лепих, једнопородичних кућа били су редом архитекти школовани на београдском Универ­зитету, а касније су се усавршавали на познатим европским високим школама. По томе ни ова кућа није била изузетак. Подигнута је 1902. године по пројекту познатог београдског архитекте Милана Капетановића. Међутим, оно што је издваја, управо је била њена намена. Власници ове складне приземнице били су познати супрузи Ву­кановић, обоје сликари. Риста и Бета (девојачко име Бабет Бахмајер) су се упозна­ли у Минхену, у атељеу угледног словеначког сликара Антона Ажбеа. Недуго затим, обостране симпатије уметника овенчане су браком, 1898. године у Минхену. Кућу, за коју су већ имали обезбеђен плац, зидали су новцем који је Бета добила из Немачке као део породичног наследства. Саграђена је као објекат са двоструком наменом - да буде породична кућа и седиште сликарске школе. И заиста, по завршетку изград­ње, Риста и Бета су почели са подучавањем ученика. Новоустановљена школа имала је задатак да припрема будуће полазнике страних сликарских академија, али и учи­теља цртања за гимназије и више школе и радила је све до избијања Првог светског рата.
С обзиром на положај, кућа је имала три видљиве фасаде. У делу ка дворишту били су смештени сликарски атеље и простран балкон. Посебност која је ову кућу издва­јала од осталих јесте фасада. Наиме, страна куће ка Капетан Мишиној улици била је другачија од осталих јер је била осликана. Зидне слике на фасади радила је сама Бета, вероватно како би истакла посебност намене. Над централним улазом нала­зио се штит са три црвена поља као интернационални заштитни знак уметности. Ос­татак фасаде био је осликан орнаментима у виду стилизованих плавих цветова перу­нике (отуд и име куће) и шареног пауновог перја. Централно поље фасаде, у висини крова заузимала је алегоријска композиција са три музе које су представљале сли­карство, музику и игру, између којих се налазило дрво!
Године 1914, када је почео рат, Бета и Риста Вукановић напустили су Београд са српском војском. Нажалост, у бомбардовању 1915. страдала је њихова кућа. Ратне године брачни пар је провео у Француској где, нажалост, јануара 1918. Риста Вукан­овић умире. Бета се идуће године сама враћа у Београд. Како није желела да се вра­ти у порушену и покрадену кућу, сликарка је продаје Милутину Станојевићу, генерал­ном конзулу јапанског конзулата. Кућа је тридесетих година реновирана, када су неповратно изгубљени предивни мотиви осликане фасаде, једине такве врсте у Бео­граду! Кућа је још неколико пута мењала власнике а са новим станарима, мењао се и ентеријер куће. Преграђен је атеље, уклоњено кружно степениште, застакљен бал­кон.
Бета Вукановић је умрла 1972, у стотој години. По речима пријатеља и познаника ре­тко је и нерадо одлазила у крај где се налази некада њена и кућа њеног вољеног су­пруга.


Izvor: BG-setac

Beograd volim kad sviće,
Beograd volim kad spi
ja volim kad snegom obeli sav
volim ga kad dođe maj.

U njemu upoznah tebe,
kraj Save šetasmo mi
i u tom cveću tad zavoleh te,
ljubavni počeše sni.

Iz grada mog, kad odem ja,
koliko čeznem to srce mi zna
da tebe vidim, o grade moj,
i tvoje bašte, Bulevar tvoj...

Beograd volim kad sviće,
Beograd volim kad spi
ja volim kad snegom obeli sav
volim ga kad dođe maj,
volim ga kad dođe maj.

Avalski toranj zaštitni znak Beograda



Avalski toranj je bio i ostao jedan od zaštitnih znakova Beograda koji je po mnogo čemu bio jedinstven u svetu:
Bio je jedini toranj na svetu koji je za presek imao ravnostruki trougao
Bio je jedan od veoma retkih tornjeva koji nije bio direktno uzemljen, već se oslanjao na svoje tri noge
Od svog otvaranja 1965. godine, do razaranja 29. aprila 1999. godine bio je najviša građevina na Balkanu
Avalski televizijski toranj sagradjen je 1965.godine posle potogodišnje izgradnje na planini Avala koja je udaljena od centra Beograda 17 km.  Ima nadmorsku visinu od 511 m.. Sam naziv Avala potiče iz 14.tog veka Avali (arap.) "Golo brdo". Na vrhu planine podignut je 1938. mauzolej, Spomenik Neznanom junaku, delo Ivana Meštrovića posvećeno srpskim junacima iz Prvog svetskog rata.

Toranj su osmislili arhitekte Uglješa Bogunović i Slobodan Janjić, kao i konstruktor akademik Milan Krstić. Njegova izgradnja je bila poverena Građevinskom preduzeću Rad.Stotinjak građevinara radilo je i zimi i leti, ugradivši više od 4.000 tona armiranog betona. Vrhunac posla je bila postavka 60 metara visoke antene, teške oko 25 tona, koju su uspešno montirali majstori Goše iz Smederevske Palanke. Početkom maja 1965. godine toranj je dobio konačan izgled, postavljene su televizijske i radio antene. Naizgled mršav na tri noge, koje su se oslanjale na temeljne blokove ukopane 1,4 metra u stienu, toranj je odolevao lošem vremenu i naletima košave šetajući u prečniku i do jednog metra.

29. aprila 1999. godine, su ga razorne bombe NATO pakta srušile na stotinak kvadrata njegove nekadašnje terase. Njegova rekonstrukcija je otpočela 2005. godine.



Nas Avalski toranj... ponovo ponosno docekuje goste, a i raduje se povratku svojih.

Turističke atrakcije Beograda

Na osnovu utisaka stranih i domaćih gostiju napravljena je top-lista delova grada sa najvećim potencijalom za privlačenje turista



Kada bi se raspisao konkurs za izbor najatraktivnijih lokacija u grad koje bi svaki gost trebalo obavezno da poseti svi Beograđani bi imali svoje favorite, ali većina bi se ipak usaglasila oko deset najlepših. Turistička organizacija Beograda je na osnovu utisaka stranih i domaćih turista napravila top-listu delova grada sa najvećim potencijalom za privlačenje gostiju. Na toj listi našli su se Hram Svetog Save, deo oko Trga Republike, Knez Mihailove ulice i Kosančićevog venca, zatim Skadarlija, Topčiderski park, Gardoš, Ada Ciganlija, Beogradska tvrđava, dvorovi, planina Avala i Arheološko nalazište Vinča.

Hram Svetog Save

Smešten u jednom od najlepših delova prestonice, Hram Svetog Save važi za remek-delo crkvene arhitekture. Sa raskošno uređenim parkom i Narodnom bibliotekom Srbije u neposrednoj blizini čini ambijentalnu celinu na kojoj bi Beogradu pozavidele i mnoge bogatije metropole. Priča koja je pratila podizanje hrama podudara se sa previranjima u srpskom društvu – 1935. godine su započeti radovi, da bi zbog istorijskih događaja koji su usledili bila nastavljena tek 1985. Fasada, zvona i prozori postavljeni su do 2004. godine, a unutrašnja dekoracija još nije gotova.

Trg Republike, Knez Mihailova ulica i Kosančićev venac

„Strogi” centar i široka pešačka zona za većinu turista je prva destinacija koju obilaze po raspakivanju kofera. Trg važi za omiljeno mesto za sastajanje, pa stranci dok ispijaju piće u nekom od brojnih kafića, sem u arhitekturi, uživaju posmatrajući Beograđane koji se tu okupljaju. Važi uvreženo mišljenje, kao i u većini svetskih metropola, da je ovaj kraj „bezobrazno skup”, pa većinu gostiju u lokalima čine beogradski gosti ili domaći koji su došli iz najčešće jednog razloga – da vide i budu viđeni.

Skadarlija

Kompleks Skadarlije obuhvata Skadarsku ulicu od Bulevara despota Stefana do Dušanove, zatim Zetsku, Siminu, Gospodar Jevremovu i Ulicu Strahinjića bana od ugla Francuske do Skadarske. Ovaj kvart je ranije bio poznat kao sastajalište umetnika, novinara, uglednih ličnosti i boema sklonih kafanskom životu. Celokupnom utisku davno minulih vremena doprinosi i kaldrma, a da bi se zadržao autentičan šmek, gradske vlasti su pokrenule inicijativu za donošenje kodeksa koji bi propisao način ponašanja u Skadarliji, kao i izgled prodavnica i ugostiteljskih objekata.

Topčiderski park kao Šenbrun

Topčider je postao najznačajnije mesto u okolini Beograda u vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića. Centralna građevina u parku je upravo Milošev konak, za čiju gradnju su angažovani najbolji inženjeri i umetnici tog vremena. Ova zelena oaza je omiljeno mesto Beograđana za beg od vreve i stresnog života. O Topčiderskom parku dovoljno govori zapažanje Feliksa Kanica, putopisca iz druge polovine 19. veka: „Teška srca sam se odvojio od ovog divnog mesta u Topčideru, koji za Beograđane ima istu privlačnu snagu kao recimo Sen Klu za Parižane, ili Šenbrun za Bečlije”.

Gardoš

Verovatno najpoznatiji deo Zemuna, turiste privlači autentičnim, starinskim ambijentom sa uskim uličicama popločanim kaldrmom. Ovaj kvart postao je „trendi” mesto početkom devedesetih godina prošlog veka, kada su tu otvoreni mnogi restorani sa pogledom na Dunav. Zaštitni znak Gardoša je Kula Sibinjanin Janka ili Milenijumska kula koja se nalazi na samom vrhu brda. Posebna atrakcija ovog dela Zemuna je pozornica na otvorenom na kojoj se leti igraju predstave.

Ada Ciganlija

Beograd nema more, ali zato ima Adu Ciganliju! Na reci Savi, svega četiri kilometra od centra grada, smešteno je ovo poluostrvo. Obrasla gustom listopadnom šumom, prošarana proplancima i livadama, Ada je veoma brzo zauzela poziciju najvećeg, najlepšeg i najposećenijeg kupališta i odmarališta Beograđana. Ima idealne uslove za rekreaciju i bavljenje sportom jer tu se nalaze mnogi uređeni tereni i staze. Beograđani koji više vole pasivno opuštanje mogu da pronađu utočište u bašti nekog od mnogobrojnih kafića na obodu Savskog jezera.

Beogradska tvrđava

Beogradska tvrđava predstavlja gradsko utvrđenje oko koga se razvio današnji Beograd. Danas je svojevrsni muzej prošlosti prestonice i sa Kalemegdanskim poljem čini kulturno-istorijsku celinu. Sa tvrđave puca pogled na ušće Save u Dunav i na Veliko ratno ostrvo. Kalemegdan važi za najpoznatiji beogradski park koji je oaza za opuštanje i starim i mladim sugrađanima.

Dvorski kompleksi

Beograd ima dva dvorska kompleksa – gradski, koji čine Stari i Novi dvor, i dedinjski, koji uključuje Kraljevski i Beli dvor. U palatama u centru grada smeštena su sedišta gradske i državne vlasti. Dedinjski kompleks je rezidencijalnog karaktera, ali je otvoren za javnost, a ture u kojima se obilaze Kraljevski i Beli dvor su među najpopularnijim.

Planina Avala

Krajem 2007. godine Skupština grada je proglasila Avalu zaštićenim prirodnim dobrom sa ukupnom površinom od 489 hektara. Ova planina važi za omiljeno izletište i mesto za kampovanje Beograđana i njihovih gostiju. Na Avali se nalazi i Spomenik Neznanom junaku, koji je urađen u obliku mauzoleja, po projektu Ivana Meštrovića. Pažnju posetilaca privlači i Avalski toranj podignut na mestu starog tornja srušenog za vreme NATO bombardovanja.

Arheološko nalazište Vinča

Nalazi se nadomak prestonice, pored puta Beograd – Smederevo. Poznata je po nalazištu izuzetne arheološke vrednosti, a lokalitet Belo brdo predstavlja ostatke neolitskog naselja sa kućama i zemunicama i ostacima materijalne kulture praistorijskog čoveka. U nataloženim slojevima pronađena je dragocena riznica oruđa i oružja od kamena i kosti, posuđe, ritualne vaze i nakit od retkih i skupocenih materijala.



Izvor: B92

Јел има неко информације о обиласцима Београда са реке  ... какве све туре постоје и како се крећу цене ? ... унапред захвалан 

Naravno da ima... razgledanje i sa reka i iz vazduha...
Medjutim, Turisticka organizacija Beograda jos uvek nije objavila raspored za period nakon 31.03.2010. godine, verovatno ce to uraditi ovih dana, pa cemo objaviti.

Да,био сам сигуран да има... Што се тиче разгледања из ваздуха...то је итекако добро организовано,комби дође по вас исти вас и врати до кућног прага  ... у могућности сте да одаберете дестинацију а лепо и ведро време је основни услов пловидбе небом.Све то плус 100 еврића... и то је то  за љубитеље лепог погледа,вреди