Strategija koju slede Sjedinjene Države Amerike je kombinacija dugoročnih državnih planova i kratkoročnih ciljeva aktuelne oligarhije.
Sledeći su dugoročni državni planovi, kojih se već decenijama drže sve američke politike (odnosno obe partije):
-opstanak kao neosporno vladajuće sile
-nastavljanje dolarskog sistema,
-podrška Izraelu u svemu,
-potčinjavanje potencijalnih rivala islama.
Kratkoročni ciljevi u Čejnijevoj „viziji“ su:
-obezbeđivanje posla za privatne proizvođače oružja (bez obzira da li to ide na trošak američkih poreskih obveznika, napadnutih zemalja ili saveznika),
- podizanje cene nafte (na prvom mestu radi profita malih teksaških proizvođača, a uzgredno i radi slabljenja suparničkih zemalja).
Ova dva cilja, uz ostale, predstavljaju razlog i agresije na Irak.
Podizanje cene nafte je dobrodošlo i za niz američkih prijateljskih zemalja, kao što su Meksiko, kanada, Norveška, Indonezija, Kuvajt i Saudijska Arabija. Ovo je naročito dobro za desetine malih privatnih naftnih kompanija u Teksasu iz Bušove mreže (koji im upravo otvara prirodne zaštićene izvore na Aljasci). Tim kompanijama je potrebna visoka cena da bi preživele, jer vađenje nafte iz Meksičkog zaliva je deset puta skuplje nego eksploatacija u Arabiji.
Dva navedena cilja pretpostavljaju destabilizaciju sveta i porast sukoba, što objašnjava otkazivanje (ili nepoštovanje suviše jasno da bi bilo slučajno) od strane SAD svih sporazuma koji imaju za cilj stabilizaciju međunarodne situacije.
Bilo bi predugo da se svi ti sporazumi nabroje, ali pomenimo Sporazum o razoružanju sa SSSR-om (koji je Rusija obnovila), Sporazum o Međunarodnom krivičnom sudu, Konvenciju o zabrani hemijskog oružja, Ženevsku konvenciju i zakone o običajima rata, Međunarodnu konzularnu konvenciju, a u skorije vreme i Sporazum o neširenju nuklearnog oružja.
Istovremeno, SAD su postale privržene korišćenjeu sile u međunarodnim odnosima, dokazivanju beskorisnosti sporazuma, institucionalizaciju laži i na najvišem nivou, banalizaciju korišćenja nuklearnog oružja, uključujući i njegovo korišćenje protiv zemalja koje su odustale od njegovog posedovanja.Volfovicova doktrina se sastoji u tome da se povremeno demonstrira sila da bi se pokazalo da su SAD i dalje velika sila. Sjedinjene Države nisu uspele da pokrenu svoj pomorski rat protiv Kine onda kada ona još nije bila velika vojna sila (danas je ona pomorska sila, a verovatno i kopnena), ni ekonomska, i dok su, sredinom devedesetih godina, za same sebe mislile da su još uvek najveća vojna sila.
Danas bi napad na zemlju koja je za odmazdu u stanju da zatvori moreuz Ormuz doneo najviše koristi, počev od povećanja cena nafte (glavni cilj), udarca suparnicima (u Evropi i na Bliskom Istoku), porasta značaja Turske (koja transportuje naftu iz Kaspijskog mora), brzog postizanja rentabilnosti naftovoda Baku-Tbilisi-Cejhan, u čemu se može naći i razlog za osvajanje Venecuele (preko Kolumbije)....