Балкан, земља за освајање

Између Истока и Запада, на цивилизацијском мосту различитих језика и култура, брдовити Балкан је земља занимљива свим типовима освајача, оним малим и оним великим који на овом подручју годинама желе да остваре сан о свом «маленом краљевству». На први поглед раскошна земља, али изглед вара, јер иза силних обећања и лаке зараде, великих инвестиција, крије се једна сасвим друга стварност.

Ко год дошао на Балкан може да пронађе своје плодно тло да пусти коријене економске доминације или да започне сасвим један нови живот.

Са једне стране, велике инвестиционе групе које прате финансијски и комуникацијски савјетници који одлазе да окупирају врло важне послове «иностраног савјетовања», са друге стране су фирме власници не тако великих фирми који долазе у луксузним аутомобилима, са кешом у руци, нудећи добре прилике за економски развој. У већини случајева ови «велики инвеститори» који говоре о милионским пословима, су разведени, удовци или бјеже од духова прошлости у илузији да им освајање нових тржишта може донијети другачију будућност. Људи са сновима у коферу које нису никада успјели реализовати поново налазе свој природни хабитат да би били примјећени у добру и у злу, продајући се како би остварили нови живот. На први поглед раскошна земља, али изглед вара, јер иза силних обећања и лаке зараде, великих инвестиција, крије се једна сасвим друга стварност у којој људи са Балкана врло брзо примијете «пиле које треба очерупати». Београд, Загреб, Тирана, Скопје, су слични по нечем, јер се ту историја понавља и то увијек исто и потпуно идентично у току посљедњих 15 година. Много је ових авантуристичких случајева прерасло у чин сарадње и виртуозне колаборације, дајући нови живот малим индустријалцима и занатлијама који искориштавају погодности такозваних «бесцаринских зона» директно везаних за источно-европско и руско тржиште. Војводина, Брчко дистрикт и сама Република Српска, заједно са великом зоном Србије све до Албаније, тржишта су у процвату за економију малих и средњих предузећа која поштује ресурсе и људе који живе у тој зони. Друга страна медаље су патетичне намјере хвалисаваца који дођу у ове земље и мисле да ће да «донирају» своје богатство и своје знање онима који још увијек носе смоквин лист, али наиђу на то да их исти тај народ подучава како требају живјети. Оно што се дешава на малим тржиштима понавља се идентично и на високом нивоу, свакако са више спектакуларности уз помоћ невладиних организација и престижних медија који су спремни да дижу галаму против корупције и локалних влада. Удружења као Transparency International основана да би усмјеравала сваки расписани тендер на начин како је то већ претходно утврђено уз помоћ извјештаја Свјетске банке и ММФ-а, који у корист приватника изазивају рак рану у националним добрима провоцирајући корупцију. Сваки догађај постаје одлична прилика за пропаганду да би дало простора великим западњачким консулентским кућама да се представе како «чине добро за ову земљу». Чудно је да и сами савјетници банака које су пропале и национализоване, да избјегну панику дужника и штедиша данас траже од балканских влада да изврше приватизацију у име европских директива и наднационалних института. Очито је да је и за њих Балкан земља на којој се жели задобити изгубљени кредибилитет на Западу. Исто као што се и  Ричард Холбрук, након што није поштовао споразум са Караџићем, одлази на Косово као амбасадор који ће да «гарантује» признање и независност у нади да му ово може донијети изгубљени дигнитет у свијету дипломатије. На исти начин и Џорџ Сорош се појављује на Самиту ЕУ са патетичним гестом хуманости по питању Рома придобијајући аплаузе присутних, исти онај који је са својим Human Rights Watch, провоцирао ратове на свим крајевима свијета. Шпекулисање са проблемима и криминалом против народа служи у друге сврхе и за осмјех богатог финансијера који су у тим земљама починили масакр. Потпиривачке кампање и такозвана пропаганда ултранационализма је оружје против влада које не припадају иностраним групама. Против Републике Српске се користи Сребреница, против Албаније продаја оружја, а против Србије свака ствар која може да користи њен прогрес. Срби су «крвници», Босанци су «муслимани», и «мултиетничари», Црногорци су «не Срби», Македонци су једини који су остали још увијек у ери социјализма, а Албанци су и жртве и крвници у зависности од ситуације. Социјални проблеми који су провоцирани искориштавањем и лошом администрацијом пилотских влада, који морају имати и алиби за пропаст Branch и мултинационалних компанија затварају врата и бјеже. Како год увијек је кривица на Блакану, свима је тако добро и комотно, нико неће ни глас пустити нити протествовати. У својој комплексности Балкан је заиста земља идеална за освајање у социјалном смислу јер у оваквим живим земљама никада не може бити досадно и гдје се броје милијарде само на ријечима, у луксузним ресторанима гдје сви бјеже у моменту када дође рачун. Интернационални савјетници и «предсједници» удружења основаних у Лондону за 50 фунти са аутоматском секретарицом. «Послови» су наређења ових крвника који луњају цестама са закрвављеним очима вукова. Демократизација у овим крајевима значи "gay pride". Ипак нешто лијепо на Балкану је то да се никада не зна ко ће да побиједи.

 

Микеле Алтамура

preuzeto sa http://www.evropanacija.com