Радикална левица у Србији — ругање српској јавности

Аутор: Младен Стевановић

Ако сте у последње време у свом граду видели упечатљиве графите на којима стоје натписи типа “Смрт држави” и “Министре на вешала”, као и црвено-црне налепнице са некаквим натписима о анархији, знајте да сте се сусрели са новом политичком фракцијом. Додуше, ради се о нечему крајње неуобичајеном, па чак и за државу каква је Србија.

Одувек сте се питали шта значи слово “А” у кругу, црвено-црни правоугаоник подељен по дијагонали, црна сова, итд, а никада нисте знали шта све ово значи. Овај текст ће покушати да, макар мало, предочи слику о једној новој идеологији, а по свој прилици, најпогубнијој до сада од свих.

Од почетка деведесетих година минулог века, сви смо били сведоци увођења вишестраначја после деценија комунистичке доминације. Почело је доба разних лево-десних партија и странака, неких знаних из прошлости, а неке су стигле пратећи светске трендове. Србија је поново добила старе партијске бољке.

Наша земља је одувек била плодно тле за политичко мисионарење. Долазиле су нам са свих страна идеологије, за које се увек нашао неки Србин који би их ”дочекао”. Било је, а и сада није много другачије, свега: од деснице, конзервативизма, популарне демократије и грађанских усмерења, па све до социјализма, али и екстремних облика левице. Овој последњој идеологији није посвећивано готово нимало пажње, иако њен рад у Србији и међу Србима има традицију од читавог века, а ни њено присуство у данашњој политици није занемарљиво. Само је на њега потребно обратити пажњу.

Све је почело, у далеком нам 19. веку, када су социјално најугроженији на оној страни света на којој чак и сунце залази, решили да побољшају своје незавидно стање. И то веома чудним методама – престаће да раде, а тражиће за себе колико желе. У тој гордости, отићи ће толико далеко, да им Црква постане предмет презира, као и држава, те било каква врста закона и здраве хијерархије. Онда ће се појавити неколико људи, образованих, али професионално анонимних, који ће нахушкати несрећне људе држећи ватрене говоре о слободи, правди и наравно бољим условима за живот. Анархизам је рођен.

Ова ”филозофија” (ма колико чудно звучао статус анархизма, заиста се сматра филозофијом) била је веома популарна у студентским круговима Европе друге половине 19. века. Још тада је неко дошао до закључка да су студенти веома погодни за манипулисање, па је анархизам добио још једну врсту повереника.

Символи анархизма су крајње упечатљиви, мада ретко ко вам може рећи шта они заправо значе. Најпознатији символ је свакако слово А у кругу, које је дошло од Прудона, једног од неколико поменутих људи. Круг је заправо слово О, а право значење је ”Анархија је закон” (”Anarchy is Order”). У већини случајева слово А је веће од О, па знак уз мање измене неодољиво подсећа на петокраку у кругу (ако се провуку линије кроз тачке пресека слова А и круга, јасно се добија пентаграм). Петокраки се такође, као и у свим левим идеологијама, поклања велика пажња. Треба споменути и црну ружу (каква је веза са истоименом сектом процените сами), те тзв. ”црни крст”, па онда црну мачку, те већ поменуту црвено-црну заставу која представља анархо-комунизам и анархо-синдикализам (мада је ова комбинација и у широј употреби). Црвено-црна комбинација је анархистима очигледно веома значајна, а ако знамо да сатанисти изводе ритуале у црним одорама са црвеном поставом, све ово добија и додатни смисао. Не треба бити члан ”Менсе” да би се закључило да ови символи и нису тако случајни, јер је анархизам махом изразито атеистички, и изузетно критичан према Хришћанству.

Вратимо се нашим крајевима. Срби су релативно рано дошли у додир са овом идејом, и то баш преко студената који су у то време студирали у Европи. Све је почело као социјализам повезан са покретом за ослобођење јужних Словена, а случило се и да је Бакуњин, познати руски анархиста, лично познавао Перу Тодоровића и имао велики утицај на њега. Тада су штампани листови Радничка борба, Рад, Пролетер итд, а најрадикалнији ”директаши” беху усто организовали штрајкове, окршаје са полицијом, трудећи се да изазову свеопшти хаос. Јавио се и нихилизам као вид тероризма, против кога се и тадашњи закон у великој мери морао да бори. Међутим, временом, анархо-идеологије су почеле да слабе, како у Србији тако и у окупираној БиХ. Из данашње перспективе, тешко је стога рећи колико има нихилизма у Сарајевском атентату, те у ”Младој Босни” уопште. Све у свему, до краја Првог светског рата, анархизам ће бити замењен комунизмом, који ће доминирати све до фамозних деведесетих.

Почетак 1990-их, међутим, донео је много промене, не само на пољу политике. У Југославији баријера страним утицајама није било одвише, још мање здраве селекције (мада ни данас није боље) за разне покушаје измене националног идентитета, Срба пре свега. Anarchy in the UK је била омиљена песма многих наших генерација, а ретко ко би данас могао рећи нешто више о томе. Култура је један од видова пропагирања овог правца, а музика пре свега. Ако се зна, а зна се, да музички правац Punk позива на дрогирање, алкохолизам, и надасве недолично облачење, а да су управо овакви састави спомињали анархију, идеје некакве лажне слободе и слично, онда је у Србији то, као и све западно, доста прихваћено. Ту су још и подршке хомосексуализму и осталим бизарним облицима сексуалности, легализацији наркоманије, за које се анархисти залажу, било директно или посредно, кроз музику, публикације и остале облике пропаганде.

Ко би у мору застава тог петог октобарског дана, приметио једну која је мало одударала од свих тробојки и барјака ДОС-а? Поменута црвено-црна застава није била знамење ни једне странке тадашњег ДОС-а, а ни СПС, али се ипак беше појавила. И то у маси такозваних демократа, ”октобарских револуционара”, те твораца некакве ”другачије Србије”. Анархизам је наново почео и политички да делује.

До сада је забележен рад више организација оваквог карактера, премда им јавност, зачудо, није посветила никаву пажњу. Као да никоме није било ничег сумњивог у налепницама, графитима у којима се заговара анархија, као и разним ”просветитељским” удружењима и трибинама на универзитетима.

Ево једног краћег списка анархистичких организација или њихових паравана:

АСИ

Видели сте плакат, графит, штанд на Сајму књига са овим именом, али не знате шта значи. Реч је о скраћеници од Анархо-синдикалистичка иницијатива, најактивније и најбоље финансиране групе овог типа у Београду. Основани 2001, протествовали су исте године против америчке акције у Ираку, небројено пута против Г8 и активно подржавали протесте тог типа широм света. 2004. су примљени у своју Интернационалу (треба ли Србима опет нешто овако?), а познати су и по присуству на разним штрајковима радника. Транзиција у Србији је крајње лоше изведен процес, који је довео до тога да синдикати радника ступају у везу са овом организацијом, па су им и транспаренти често црвено-црни. Организовали су студентске протесте против школарине, прошле године, наочиглед целе јавности. Више пута су протествовали против представе Ноћ Ђенерала, те рехабилитовања ”ратних злочинаца” уопште. Ко их финансира тешко је рећи; имају квалитетан сајт, још квалитетнија издања, штанд на Сајму књига, а о графитима и да не говоримо.

АНТИФАШИСТИЧКА АСОЦИЈАЦИЈА НОВИ САД (АФАНС)

Испод овог имена крије се још једна екстремно лева организација. Наводно су борци против фашизма, а у пракси отворено нападају СПЦ, организују анархистичке трибине на универзитетима на којима се разговара о спровођењу различитих облика безвлашћа у пракси. Када је Национални строј упао на једну такву трибину, одмах је позвана Специјална антитерористичка јединица (САЈ), иако су припадници Строја били ненаоружани, и нису се опирали хапшењу. Нико, у оном моменту није ни пожелео да сазна каква је то била трибина, шта се на њој причало пре ”разбијања” – важно је само да су зли националисти ухапшени.

ОБОР

Не ради се о објекту за чување свиња како име каже, већ је то скраћеница Одбора за борбу против организоване религије, најекстремније атеистичке групе у Србији. Имају свој часопис Безбожник, у којима се могу наћи различити текстови, од марксизма, па до отвореног вређања и клеветања СПЦ. Слике су скарадне, готово порнографске – од оних из Шпанског грађанског рата, па све до карикатура, фото-монтажа и крајње морбидних укрштеница. Хришћанство (Православље) се сматра фашистичком, ”неслободарском” и погубном религијом, док се рецимо у дарвинизам слепо верује. На мети напада су искључиво хришћански православни великодостојници, никад исламски, јеврејски, адвентистички или будистички, иако се наводно залажу за борбу против сваког облика религије.

СКВОТИРАЊЕ (SQUATTING)

Сквотерски покрет је доста популаран у Западној Европи – то је покрет ”слободних” људи који бесправно улазе у напуштене зграде (име му је настало од енглеске речи squatters – уљези који живе на туђем поседу) које после ”уређују”, али тако што је тамо све дозвољено: од дрогирања до сексуалних оргија, и наравно: ”Смрт фашизму!”. У Београду постоји више оваквих објеката, против којих се полицијска служба и није много борила – за разлику од европских колега, на које се толико угледамо.

АНАРХИСТИЧКИ ПОКРЕТИ И ”СЕКСУАЛНЕ МАЊИНЕ”

Анархисти подржавају све сексуалне “слободе” и штавише их сматрају пожељним. Блиско су повезани са разним “геј” (првобитно, та енглеска реч је значила “весели”) асоцијацијама, а код нас највише са такозваном ”Queeria”-ом (опет, од енглеског queer, са основним значењем “чудни”) која је радикално геј/транс оријентисана, а слободно делује преко Б92. Ту су и разне лезбо/феминистичке организације, као и политички усмерене анархо-феминисткиње које такође делују у Србији, преко разних група за ”женска права” и ”равноправност полова”. Треба напоменути, да су неки од водећих идеолога анархије били управо хомосексуалци и ментално нестабилне особе, те стога не чуди њихово цитирање Алистера Кроулија, највећег сатанисте свих времена.

АНАРХИЗАМ И ДРОГА

Ове године је у Београду требало да буде одржан ”Ганџа (“ganja”, енглески сленг за марихуану) марш”, односно “Марш поноса” уживалаца марихуане. Срећа, те у овој земљи још постоји нешто здравог разума па је један овакав догађај спречен. Међутим, интернетом су почели да освићу сајтови на тему коришћења марихуане у ”здравствене” (па и “рекреативне”) сврхе, а на сваком су уочљиви линкови ка сајтовима горепоменутих групација. Анархизам, по себи, дрогирање сматра савршено нормалним, па стога не чуди ова чврста веза између наркомана и анархије.

ОСТАЛЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И ГРУПАЦИЈЕ

Поред поменутих, у Србији делују и многе друге невладине, ”просветитељске”, ”слободарске” и ”антифашистичке” групе и појединци. Организују се трибине, протести радника и студената, а несметано се делује и дела против закона и Устава ове земље. Ако је истицање Ратка Младића за хероја “говор мржње”, иако његова кривица није доказана (а тешко да ће и бити, јер је и нема), шта је онда парола ”Смрт држави”, а тек личне претње упућене њиховим светостима патријарху Павлу, и владикама СПЦ?!

ЗАКЉУЧЦИ

Данас, у Србији постоји један проблем, који је повезан са свим другим, а то је радикална левица. Њене везе и са економијом, и са друштвом, културом, итд. су очите, и јавност досада није посвећивала довољно пажње овом општедржавном и општедруштвеном проблему. Ако неки појединци и јесу, већина чинилаца задужених за заштиту друштва и државе су пред њиме ћутали и затварали очи. Но, пред оваквим изазовима моралу, здравој памети, здрављу младих нараштаја и људи уопште, те законима и праву у целини, такав став је погубан, јер се не ради ни о каквој шачици тинејџера, нити неколицини особењака и болесника, већ о читавим (де)генерацијама. Нека овај текст буде почетак наше борбе, јавне и аргументоване, док још увек није касно да се стање у друштву и држави поправи.

О АУТОРУ:

Младен Стевановић је ученик Крушевачке гимназије.

Ово му је први објављен текст.

http://www.srpskilist.net