Zauvek pobegao iz
narkomanskog pakla
Nikola je imao samo 14 godina kada je probao, navodno, laku drogu. Tokom narednih šest godina prešao sve stepenice koje vode u pakao zavisnosti. Obećava nikad više

BEOGRAD - U svojoj 20. godini, pod teretom teškog životnog iskušenja, Nikola je odlučio da izađe iz pakla zavisnosti od narkotika. Još pre četiri meseca nije mogao bez pet grama heroina dnevno, a danas usavršava već više nego odlično znanje u radu na kompjuterima, stiče nova prijateljstva i nove ljubavi. Nikada više droga, rekao je Nikola. I neporekao.

- Ne želim ni da se sećam. Ne samo agonije kako naći novac, u kojoj nisam mogao ni da mislim, ni da hodam, ni da dišem, nego ni užasnih kriza koje sam imao tokom skidanja. To ni neprijatelju ne bih mogao da poželim - polako, ali s potpunom sigurnošću započinje svoju ispovest mladi Beograđanin.

Nikola je, na žalost, samo jedan od mnogih sjajnih momaka koji su u vremenu beznađa poverovali u priče već zavisnih drugara da sa vutrom, nestaje nelagoda od ne baš prevelike lakoće postojanja. Virtualni život u drogi, međutim, vodio ih je pravo u, deveti krug, pakla.
- Kada sam prvi put pušio marihuanu nisam ništa osećao. Drugi put sam posegao da proverim da li se to, stvarno, ništa posebno ne događa, a već treći put postao sam zavisnik, mada tada još to nisam shvatao. Bio sam u sedmom razredu osnovne škole. Na, otprilike, svake dve sedmice odavao sam se navodnom uživanju, a zatim sve češće i češće... U osmom razredu nisam više mogao da pauziram ni dana. Krajem školske godine majka mog druga je čula naš telefonski razgovor, i, kada je shvatila o čemu se radi, odmah je obavestila moje roditelje. Oni su bili šokirani, ali ipak nisu poverovali da se to zaista događa njihovom sinu.
   
      

Okružen "telohraniteljima"

Pod kontrolom Centra za prevenciju narkomanije iza Nikole je ostao jako težak period, jer su ga narkotici dovodili do stanja epileptičnih napada, a neretko i predoziranja. Ni program Centra za prevenciju narkomanije, koji je angažovan na njegovom oporavku i rehabilitaciji nije nimalo lak, jer podrazumeva apstinenciju od droga, tableta, alkohola. U tom cilju, Nikolu, bukvalno, 24 sata čuvaju dva saradnika Centra, koji sprovode fizičku terapiju, a psihoterapeuti u porodicu dolaze po potrebi.
      
      
      
   

Nikola je, kaže, njihovo nedovoljno ozbiljno shvatanje problema iskoristio da ih apstinencijom od dva meseca potpuno razuveri da ne poveruju u odlučne tvrdnje drugove majke.
- Umirio sam ih, a onda polako ali sigurno nastavio. Bio je to period u kome sam još mogao da se elegantno izvučem, ali prelazak u Gimnaziju je značio i odlaske na tehno - žurke, odnosno prelazak na ekstazi i spid. Vikendom sam, baš, otkidao. Moji tu više nisu mogli da žmure i ubrzo su odlučili da me sklone u Ameriku. Otišao sam tamo u četvrti razred gimnazije, što kažu, mečki na rupu. A iz rupe je, naprosto, kuljao heroin, mnogo čišći nego ovde. Ipak, odlučio sam da se vratim u Beograd posle završetka škole i na Surčin sam sleteo u očajnom psihofizičkom stanju. Bilo je to 2002. godine - seća se Nikola.

- Znači dve godine zaredom propustio sam da se upišem na fakultet. Ali sam napredovao u razvijanju moždanih vijuga kako da dođem do novca. Počeo sam da potkradam moje, a kad je to postalo nedovoljno i sam sam se upustio u dilovanje. Ubrzo je krenulo odnošenje iz kuće najvrednijih stvari, slika, nakita. Agonija je postala jedina stvarnost moje porodice. Roditelji su, valjda, i zbog sestre i zbog brata krenuli da traže izlaz. I mene, Bogu hvala, naterali da se spasavam. Plaćam to teškim krizama, ali mi podrška porodice i stručnjaka koji sa mnom provode 24 časa daje snagu. Znam da ću izdržati, jer sam shvatio da je droga užasno zlo.
P. Rosić

Covek je kreten. Zao mi je sto se skinuo. Ako ti se lepo kaze da se od toga umire 100% i ti dovatis da se drogiras, pa crkni budalo, nisi za zivot.

da, to ni meni nije jasno... zna da ce na kraju sigurno umreti a ipak se drogira... :  

Meni je jasno: kao sto rekoh covek je jednostavno kreten.