Није срамота заплакати

Многе ситуације тешко можемо да истрпимо иако бодримо себе да нам уопште није стало

Колико пута сте, гледајући неки филм, прсли у смех када се главни јунак, без разлога по вашем мишљењу, успаничио па почео да ради сасвим погрешне ствари? Да ли сте помислили да је количина стреса коју му је сценариста наменио у улози лика са филмског платна била недовољно оправдање да пукне? Верујте, количина стреса коју у стварном животу апсорбујемо да бисмо били јаки и одрасли само се гомила у некој фиоци и чека праву прилику да хрупи!

Проверите себе тако што ћете на једном папиру забележити: колико пута сте изгубили контролу над собом, да ли вам се нешто слично већ дешавало и колико често? То уопште не мора да буде напад панике, довољна је појава изостанка контроле у било ком облику. Када кажемо „губитак контроле”, најчешће мислимо на претерану агресивност коју неко испољи и после тога зажали. Међутим, када зажали? Тек када се дозове памети, што уме да буде поприлично касно.

Наравно, нема коначних тумачења. Контролу губимо и у тренутку када се ствари дешавају против наше воље, на наше очи, а ми мирујемо и не „таласамо”. Можда је тада боље одбранити, ако треба и агресивно, своје становиште него ћутке трпети. Многе ствари уопште не можемо да истрпимо иако бодримо сами себе да нам уопште није стало до тога. Због таквих ситуација треба се манути мачизма, по којем је срамота заплакати, пожалити се блиском пријатељу и ухватити се за главу када тренутно не видите решење за новонасталу ситуацију... У ствари, све се на крају своди на избор – реакција или здравље? Можете се држати мушки, никоме не досађивати својим проблемима, јер сматрате питањем части да не покажете никакву реакцију. После тога вам следи затрпавање послом како не бисте поклекли и показали слабост. А онда ћете одједном ухватити себе како кроз прозор покушавате да изађете из кола у покрету!

Дајте себи одушка. Данас више нема људи који не трпе стрес, а све је мање и оних који су спремни да дају себи одушка. Никада не знате када ће доћи до губитка контроле. А када дође до тога, заиста може да буде касно.

Можда није лоше ни да послушате савет једног нашег искусног психијатра који је на питање како се бори против стреса и како себи даје одушка да би имао стрпљења за све своје пацијенте, одговорио: „Идем на фудбалске утакмице и урлам док не промукнем. Док сви око мене мисле какав сам навијач, ја се ослобађам стреса”.

С. М.

Извор: Политика