САМО ОТАЏБИНА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ
2. септембар 2011.

Када је реч о Демократској странци Србије постоји већ дуже време један парадокс. Са оним што говори и чини председник Војислав Коштуница, али и посланици и чланови, са оним што стоји у програму ДСС, стиче се утисак, сагласна је битна већина грађана Србије. Ипак ДСС на српској политичкој сцени не фигурира као највећа партија. Наш саговорник Александар Поповић, високи функционер ДСС-а и некадашњи министар рударства и енергетике, тај несклад тумачи на следећи начин.

„Демократска странка Србије је и на претходним, и на свим изборима пре претходних, говорила истину, говорила о садашњости онаквој каква јесте, говорила о будућем времену у реалним оквирима. Нисмо обећавали куле и градове и веома смо често, можда је то управо била ситуација и у изборној кампањи 2008. године, говорили непријатне истине. То што би се добар део, Ви сте рекли већина грађана, сложила са оним што говоримо, јесте последица тога што говоримо истину. То што део људи који се са оним што говоримо интимно, у дубини душе, са нама слаже, не гласа за нас је, опет последица тога што говоримо истину. Често свако од нас у свом животу жели да види ствари бољим него што заиста јесу. Често се тако и гласа, не за истину, већ за магловита обећања, за која се испостави, пре или касније, да неће бити испуњена. Уосталом, Демократска странке Србије управо због тога што говори истину нема потребе да се крије, на изборима ће наступити под својим именом, са својим политичким програмом. Исто као и прошли пут, ни за јоту другачије. На прошлим је изборима у Србији највећи број гласова добила листа ‘За  европску Србију’. Баш ме интересује да ли ће ова листа наступити под истим именом и на наредним изборима.“

Мислите да онда нико не би гласао за њих?
Нисам то рекао, али би промена назива листе очигледно била још један од доказа да је досадашња политика доживела бродолом. И у Србији се, као и у свакој другој земљи јасно пре или касније и у политици покаже шта је истина, а шта је лаж. Дакле, претходна је влада пала због сукоба два концепта. Један је био ДСС-ов који је јасно рекао да је неопходно да се, с обзиром на то да је у том тренутку 19 земаља ЕУ признало независност такозване „државе Косово“, разговара са тим земљама о томе како и где виде Србију и како ћемо устројити, јер потпуно другачије видимо и стварност и Међународно право и територију Србије и њен број становника и њене суседе, разговоре о приступању Европској унији. Рекли смо да неће бити могућ било какав озбиљан напредак у европским интеграцијама уколико ово питање претходно не разрешимо. Други концепт је био концепт ДС-а и Г17 Плуса, да су питања европских интеграција и Косова и Метохије два питања која је могуће решавати на два колосека, и да ова питања нису никако повезана. На тој су платформи ове странке добиле гласове на изборима и формирале владу. Јер, и ту се враћам на Ваше претходно питање, лепше је и лакше било поверовати у њихову тезу да проблем не постоји, него у одговоран, аргументован и нимало леп опис који је нудио ДСС – да ће нам, зарад приближавања ЕУ, моћне земље чланице ЕУ тражити уступке око Косова и Метохије.

Кажете да ДСС неће за потребе избора променити ни име, ни политику?
И данас сам спреман да кажем исто оно што сам говорио и 2008. године. Да ли је, међутим, неко од првака ДС-а, Г17 Плуса и СПС-а који им се у овој политици придружио спреман да каже данас да су питање евроинтеграција и Косова и Метохије два одвојена питања? Није, јер се показало да је та политика била погрешна. Или су, у најбољој могућој намери, људи из коалиције „За европску Србију“ имали потпуно погрешну процену, или су, а у то не желим да верујем, све време прикривали истину. Било како било, били некомпетентни или неискрени, требало би да поднесу оставке јер Србију не треба да воде ни некомпетентни, ни неискрени.

Под претпоставком да они сада неће поднети оставке…
Неће, и ту ћу се зауставити у критици, јер они сами себе критикују много више и при томе користећи термине које никада не бих користио. Политику Владе Републике Србије заиста највише напада сама Демократска странка. У јавним наступима не користим крупне и велике речи, попут „издаја“, „трговина националним интересима“ итд,  па ћу Вам прочитати шта је госпођа Јелена Триван изјавила 20. августа 2010. године у „Блицу“, а дан касније је то пренела и „Политика онлајн“. Она иначе говори о Резолуцији коју је Србија поднела за усвајање Генералној Скупштини УН, и каже да су неумесне спекулације да земље квинте нуде Србији да „омекша“ Резолуцију о Косову за брже приближавање ЕУ, јер би то значило трговину националним интересима. И још како „таква питања подразумевају да је Србија спремна да тргује са својим националним интересима, што нити је могуће, нити би ико у владајућој коалицији на то пристао“. Знамо сви да је Србија, на мање од сто сати до почетка расправе у Генералној Скупштини Уједињених нација, променила текст Резолуције у договору са земљама Европске уније. Госпођа Триван, потпредседник Демократске странке, је такав потез Владе Србије, пре него што је учињен, окарактерисала као „трговину националним интересима“. Никада не бих окарактерисао Владу Републике Србије онако како ју је окарактерисала госпођа Триван.

    Лако је у медијима напасти ДСС, лако је према ДСС-у ширити мржњу, лако га је окаракерисати, лажно наравно, као антиевропску, ретроградну странку, али шта сада, не може се истим таквим речником напасти госпођа Меркел. А она је само потврдила да је ДСС био у праву

Дошла је госпођа Меркел и показало се да је тачно све оно што је причао ДСС на самом почетку, када је Војислав Коштуница дао оставку. Да ли је, међутим, све то заједно довољно уверило наше грађане да је то погрешна политика?
Па не видим шта је више потребно, стварност је потврдила да смо ми говорили истину, а да је политика власти била погрешна. Без обзира на страначке ставове и формалне стеге, свако је од нас појединац и у ДСС-у свако од нас има своје мишљење. Истомишљеници смо, и стога у истој странци, зато што на исти начин просуђујемо о важним питањима. Нико, на пример мени, није наметнуо став о Европској унији, нити наредио да морам да верујем да су питања Европске уније и Косова и Метохије два повезана питања. Прочитао сам Споразум о стабилизацији и придруживању, имам искуство функционисања европских интеграција из времена када сам био министар, и било би непоштено да кажем да је могуће прво преговарати о чланству у Унији, а да се не зна колика вам је територија, колико имате становника, ко су вам суседи, које су прекограничне реке… Уосталом на почетку самог Споразума о стабилизацији и придруживању пише да се стране потписнице, а то су Србија и 27 земаља чланица ЕУ, обавезују да ће поштовати Завршни акт из Хелсинкија, Оснивачку повељу УН и Резолуцију 1244 Савета безбедности УН. У тренутку потписивања, Србија и 19 земаља које су признале независност такозване „државе Косово“ су имале потпуно различит став о овим суштинским документима. Према томе, све је од самог почетка било сасвим јасно и само је потпуно некомпетентним људима могло нешто да буде нејасно, а добар део српске политичке елите је одговоран зато што људима није рекао истину. Истина се увек види, пре или касније.

Када би се неко усудио да распише референдум о уласку Србије у Европску унију, данас се чини да би одговор грађана био негативан. Уосталом, сам улазак у ЕУ је прилично непопуларан, и у региону, и у Европи. Са друге стране већина странака заклиње се да је за ЕУ, док грађани то не желе. Како вам изгледа то што већина странака из власти и опозиције више нема никакве везе са грађанима; коме се они онда обраћају?
Ово што нам је сада рекла Ангела Меркел нам није речено први пут. Говорили су то и други, али су, као у случају делегације немачких парламентараца, уместо да се порука пажљиво саслуша, чињени огромни медијски напори да се сакрије, ублажи, забашури. Јер, незгодно је, пошто су сви који су скептични према политици „два колосека“ означени у Србији као антиевропске снаге, показати да владајућу политику у Србији негирају и сами представници Европске уније. Лако је у медијима напасти ДСС, лако је према ДСС-у ширити мржњу, лако га је окарактерисати, лажно наравно, као антиевропску, ретроградну странку, али шта сада, не може се истим таквим речником напасти госпођа Меркел. А она је само потврдила да је ДСС био у праву.

Али и грађани су антиевропски расположени…
Мени је моја земља на првом месту. Само она уза мене нема алтернативу. Треба да погледамо истини у очи. Да видимо добре и лоше стране истине о положају Србије и српског народа данас, да престанемо да живимо у бесмисленим надањима да су неке ствари које су немогуће – могуће. Политичка елита треба да каже истину. Јер, нема 200.000 нових радних места, нема 200.000 извезених „Фијатових“ возила из Крагујевца у Русију, није просечна пензија ни данас, ни у другој години мандата ове владе на нивоу 80 одсто просечне плате као што је обећано, па је чак, наводно, око тог обећања и направљена нова влада. У последњих неколико година урушен је значај институција, чак до гротеске. Када су посланици ДСС-а, током напада РОСУ на север Косова и Метохије тражили да се прекине седница Скупштине са тренутном тачком дневног реда, и говори о ситуацији на Косову и Метохији, добијали су опомене и одузимана им је реч. Онда се, после 24 сата, таква седница, на предлог Владе Републике Србије, ипак заказала. Није, дакле, битна суштина, важна је форма. После тога Скупштина донесе Декларацију већином гласова, и та би Декларација требало да буде свето писмо за све српске државне чиновнике који се Косовом и Метохијом баве. А онда, после два дана, видимо да су у преговорима са КФОР-ом управо представници државе Србије дошли до решења које је супротстављено Декларацији. Чему онда Декларација? Чему институције? Чему Скупштина?

    Пошто у ДСС-у говоримо истину, немамо баш ниједан разлог да вичемо, млатарамо рукама, правимо инциденте и скандале. Немамо разлога ни да се прљамо у блату, у којем многи на политичкој арени воле да буду. Вероватно како се не би видело да заправо никакве ставове и немају.

Да ли мислите да можда због свега тога грађане све мање занима политика, да ћуте, промене канал, да не желе да слушају ни о Косову, ни о Европи, посебно не о Скупштини?
Понекад имам утисак да смо остали без снаге и да све што је наше престајемо да поштујемо, да чак не поштујемо и сопствене ставове. Како је могуће, ако нам је стало до Косова и Метохије, ако нам је то питање важно, да немамо различит однос према државама које нас поштују и признају наш територијални интегритет и онима које нас не поштују и не признају наш територијални интегритет. Јер, они који нас поштују су нам пријатељи, а они који нас не поштују показују да то нису. Намерно не користим термин „непријатељи“, кажем само да државе које не признају територијалну целовитост Србије према нама нису пријатељски настројене. Не може се бити пријатељ и Хашима Тачија и државе Србије. Србија је за свог стратешког партнера, дакле за свог највећег пријатеља у ЕУ изабрала Француску, државу која је признала независност такозване „државе Косово“. Не Шпанију, која признаје државу Србију на целој њеној територији, већ Француску. Тиме је Србија свима дала на знање да је за њу питање Косова и Метохије и сопствене територијалне целовитости, заправо веома ниско на листи приоритета. После тога, наш стратешки партнер заједно са другима лобира у УНЕСКО-у против наших, а за интересе косовских Албанаца не дозвољава да наш министар спољних послова присуствује консултацијама у Савету безбедности, не жели да стави док председава на дневни ред тачку о трговини органима отетих Срба. Толико о понашању наших „стратешких партнера“. А наша држава на све то ћути. И да будем потпуно јасан, не залажем се ни за какво отварање непријатељстава, не залажем се ни за какве баријере, залажем се само да са кичмом свакоме кажемо да ли нам је пријатељ или се према нама не понаша пријатељски. Али, не завршава се ово питање нашег националног самопонижавања на политици. Колико су пута наше репрезентације и наши спортисти на такмичењима на тренеркама имала натпис „Србија“ латиницом? Не бих имао ништа против да је писало „Сербиа“ на енглеском, али ако се већ изабере да се пише „Србија“, зашто латиницом? Да ли се ми стидимо сами себе? Да ли се стидимо онога што јесмо? Да ли се стидимо ћириличног писма? Ја се не стидим. Ми у ДСС-у се не стидимо.

Мислите да је неопходан закон о заштити ћирилице?
Апсолутно. Питање тога шта вам пише на тренеркама је питање односа некога ко је донео ту одлуку, некога  ко представља државну елиту – према сопственој држави, према сопственом народу, према културном  наслеђу тог народа. Време је да се оптимистично и имајући поверења у своје снаге окренемо себи, да сарађујемо са свима који са нама желе да сарађују, политички, економски, научно, културно, спортски, на сваки начин, а да по питању Европске уније кажемо да јесмо за сарадњу, да смо спремни на све смислене реформе, али да не можемо да дамо део своје територије и да је ту тачка.

Изгледа да не мисле сви да је ту тачка, и чини се да смо поред спровођења реформи спремни да дискутујемо и о територији.
Ми у тим покушајима чинимо потпуно невероватне ствари. Замислите рецимо ситуацију у којој бих сада исцепао папир и на том папиру оловком лепо написао себи личну карту. Када бих дао ту моју „личну карту“ нашој полицији, наша полиција би то згужвала и бацила, зато што немам овлашћења, зато што нисам држава да издајем личне карте у сврху идентификације или у било коју другу сврху. Али када такав папир, додуше одштампан, донесу косовски Албанци – тај је папир уважен. А и њихов папир, и моја цедуља би морали бити исти, за моју државу безвредни. А нису.

Створена је слика у јавности према којој је ДСС једна странка загледана у прошлост, када је реч о Косову поготово, и та слика успева да донекле учини досадним и општим местима све аргументе везане за Косово, од „духовне вертикале“, па надаље…
Ми се нажалост током последњих три-четири године понашамо као да смо изгубили сваки компас и као да смо престали да ценимо сами себе и најбоље међу нама. На пример, у неких десетак дана преминула су три велика српска глумца, три вертикале српског глумишта, господин Стеван Гардиновачки, госпођа Оливера Марковић и господин Душан Јанићијевић. Колико су емисија, колико омажа телевизије са националном фреквенцијом, укључујући Јавни сервис, посветиле њиховој смрти? Да ли је више пажње усмерено смрти Ејми Вајнхаус или одласку троје људи који су задужили српску културу, самим тим и све нас? Када је један диван српски књижевник из Хрватске, Симо Мраовић, умро пре неколико година, у свим сте српским медијима могли наћи укупно само један текст. Србија, ове године, није обележила ни годишњицу Григора Витеза, такође великог српског писца. И верујем да има још примера. А ми из ДСС-а смо, у складу са Вашим питањем, криви што без обзира на то што имамо и најбољи и најутемељенији економски програм, верујемо да и односом према „духовној вертикали“, односом према најбољима од нас заправо показујемо какви смо.

Да ли су у питању неке забране које постоје у српским медијима? Можда је непожељно подсећати на српске вредности и те „најбоље међу нама“?
У Србији је у већини медија дозвољено причати све, ако је то усмерено против људи који имају мишљење критично владајућем тзв. „проевропском курсу“. Даћу вам једноставан пример. Недавно сам гледао емисију на једној телевизији са националном фреквенцијом. У тој емисији, у једној реченици која је могла да буде и избачена (радило се о снимљеном документарцу, а не о емисији где је неко уживо нешто рекао), једна од јунакиња документарца о припремама геј активиста за „Параду поноса“ преноси како је другој особи рекла: „Па наравно да те се плашим када гласаш за ДСС“. Да ли је ово ширење мржње? Да је, уместо гласања за ДСС, уместо политичког припадништва, била ознака националног или верског припадништва неке особе, да ли би таква реченица била избачена? Да ли би тада била ширење мржње? Да ли би се поткрала реченица у којој би, уместо ДСС-а, била скраћеница неке странке владајуће коалиције? Знамо сви да не би. А на ово нико није реаговао, ни РРА, ни медијска удружења.

У сваком случају, ваш имиџ је последњих година јако занимљив. Имате везе са криминалцима, инспиратори сте свих нереда, фашисти сте… Преносим оно како вас медији представљају…
То су потпуно бесмислене, у стварности неутемељене оптужбе, али је чињеница да постоје и да постоје медији који стварају атмосферу о којој причате. Јер када „Б92“, иста телевизија са националном фреквенцијом на којој је емитована емисија коју сам споменуо у одговору на претходно питање, у другој, опет снимљеној и монтираној емисији, пусти особу која каже да је „ДСС политичко крило ‘земунског клана’“, шта је то, него ширење мржње и пропаганда против ДСС-а? Замислите шта би се догодило када бих рекао да је „Б92“ политичко крило било кога, било када? Наравно, не чиним то ни сада, никада не бих то ни учинио, али када бих то учинио на мене би се обрушили сви, невладине организације, медијска удружења, стране амбасаде… међутим, пошто се клевеће ДСС, нема никаквих проблема, нико не каже ни једну једину реч. Дакле, у овој земљи смеју да се нападају људи који слободно мисле, смеју да се нападају они који сматрају да ништа у животу не треба узимати без извесне дозе аналитичности и без размишљања куда све то води. Хајке које се воде, неистине које се износе, међутим, не чине ни најмање бољим оне који их воде и износе. А нас чине јачим у сопственим уверењима.

Често се чује како грађани овај пут неће гласати ни у приближно оноликом броју у којем су гласали на ранијим изборима. Шта мислите о томе?
Такав став могу да разумем, а пре свега је последица политике садашњих власти и разочарања у њихова неиспуњена обећања. Увек до сада, од 2000. године до данас, излазност је била солидна, зато што су владе које су одлазила иза себе остављале неку врсту напретка и мотивисале бираче да изласком на биралишта и гласањем тај напредак, на начин на који они виде, поспеше. Сада те мотивације нема, јер нема напретка.

За ДСС годинама слушамо како им агенције, попут „Стратеџик маркетинг“, прогнозирају да неће прећи цензус на следећим изборима, а са друге стране, слушајући шта о вама говоре извесни медији стиче се утисак да сте најмоћнија странка у Србији која успева да „закочи“ европски развој читаве државе. Како то?
Као што медији креирају јавно мњење, тако га преко медија креирају и агенције. Људи из агенције о којој говорите су пред претходне изборе тврдили да су ДСС и ЛДП сличне снаге, а показало се да је разлика већа од двоструке.

Да ли вам геј парада која ће по свему судећи  бити одржана делује као извесни мобилизатор незадовољних људи који ће бити против те параде, после чега ће поново испасти да су то све фашисти, а међу њима и ви?
Немам ништа лично против геј популације, али јесам против геј параде, и једини сам, од кандидата за градоначелнике Београда на прошлим изборима, то јасно рекао и написао. Дакле, нека свако у четири зида ради шта хоће, али нема никакве потребе за геј парадом. Има Србија довољно проблема, а сасвим је јасно да дан после претходне параде није била боља земља, него да пре параде. Напротив, била је неупоредиво лошија.

Такозване „параде поноса“ уопште наилазе на негодовање у многим државама. Последњи нереди су били, ако не грешим, у Чешкој – то онда ипак значи да ни Србија, ни ДСС нису неки посебни изузеци који су, мимо света, против таквих ствари?
Чешки председник г. Вацлав Клаус је против одржавања геј параде у својој земљи. И да ли ће неко сада да каже да Вацлав Клаус, интелектуалац и мислећи човек, човек који има свој став, и због тога га ценим, чије мишљење није  одређивала Москва, а данас му га не одређују Брисел и Вашингтон – да ли ће неко од свих оних којима су уста пуна слободе, а у њиховим поступцима постоји само догма, да каже – Клаус није најбољи део европске традиције? Да је ретроградан?

Ви сте живели и у Москви, Америци, Бриселу…
Да, имао сам срећу да ме живот води на различита места, да имам шансу да их упознам, да видим њихова лепа и ружна лица. То ме је искуство и научило да све око себе посматрам критички, да ништа не идеализујем.

Били сте првак у атлетици. Којом сте се дисциплином бавили?
То је давна прошлост, трчао сам кратке стазе, наравно за „Црвену звезду“, најуспешнији српски атлетски клуб икада. Трчао сам и за московски „Динамо“ и бриселски „Ексцелзиор“. Атлетика, такмичења, наступи за клуб и репрезентацију, рекорди, али и порази су били леп део мог живота, за разлику од других  не морам да измишљам и накнадно се сећам своје спортске каријере. Био сам неко време потпредседник Атлетског савеза, атлетика је мој спорт, била је и остала једини у којем сам био спреман да се ангажујем као спортски радник. За то време проведено у Атлетском савезу смо направили први и једини атлетски стадион у Србији, у Сремској Митровици, обновили стазе у много места у Србији, у некима, попут Новог Сада и Крагујевца их први пут изградили. Та инфраструктура је остала иза нас, да сведочи о томе како смо радили. У атлетици сам данас само као навијач, бодрим Ивану, Михаила, Емира, Асмира, Биљану, Драгану, дивим се упорности Драгутина Топића, патим због Роблеса и Болта…

Да ли је ДСС можда превише пристојан и коректан, и пун скрупула док га нападају?
Верујем да у политици треба да се понашате као и у животу. Пристојно и коректно. Не верујем у политику као естраду и џунглу, то је превише одговоран посао. Пошто у ДСС-у говоримо истину, немамо баш ниједан разлог да вичемо, млатарамо рукама, правимо инциденте и скандале. Наша је истина јака и без тога, а са свим набројаним не би била јача. Немамо разлога ни да је прљамо у блату, у којем многи на политичкој арени воле да буду. Вероватно како се не би видело да заправо никакве ставове и немају.

Можда би ово пре било питање за вашег председника него за вас, али оно што вам ваше присталице понекад замерају јесте то што сте, а што опет може да буде у вези са пристојношћу, Коштуничином оставком помогли Тадићу да остане на власти. То сте урадили и пре његове оставке са коалицијом коју сте на председничким изборима 2008. године направили са ДС-ом, а коју вам такође неке  ваше присталица замерају.
Одлуку о коалицији са Демократском странком су 2007. године донели органи странке, дакле није је донео један човек. Било је сасвим јасно да су влади која је изабрана 2007. године следили месеци у којима ће доћи до противправног проглашења независности такозване „државе Косово“. И било је важно да када до тога дође нико од свих оних који нас на Западу не воле, не може да нађе ни један једини разлог због којег би могао да упути приговор Београду и тиме оправда подршку креирања такозване „државе Косово“. Такав приговор би, ма како лицемеран, могао да се упути да је СРС тада била на власти, и такав би приговор служио онима који су отимали Косово, да суштину свога акта замагле. Било је, дакле, важно, да се ствари истерају на чистину, у Београду је била потпуно демократска влада, влада чијим учесницима нико, чак ни у далекој прошлости, не би могао да нађе ништа спорно. Србија је била држава у којој су Косово и Метохија, у складу са Резолуцијом 1244 могли да апсолутно имају суштинску аутономију. Ствари су истеране на чистац, свако је у међународној заједници показао своје лице и свој став, али су ствари разјашњене и у Србији, и када је политика беспоговорне и бескомпромисне заштите Косова и Метохије изгубила већинску подршку у влади, када је бројчано надвладала политика да су Европска унија и Косово питања која се решавају на два колосека, Коштуница је урадио што би урадио сваки моралан човек на његовом месту.

И сада су ствари око Косова и ЕУ „истеране на чистац“, то је тачно. Међутим, шта ми као држава имамо од тога, осим лоших људи на власти и изгубљеног дела државе?
Историја нити почиње, нити се завршава са нама. Дубоко сам уверен да ће и у вези са Косовом и Метохијом доћи дан када ће они који су најјачи пропагатори такозване „државе Косово“ чути и разумети преко двадесет година стару песму „Beds Are Burning“, сјајне аустралијске хард рок групе „Midnight Oil“. Они лепо у рефрену песме, посвећене правима Абориџина кажу „The time has come, a fact’s a fact, it belongs to them, let’s give it back“. Е па, Косово и Метохија припадају нама.

http://www.pecat.co.rs/2011/09/aleksandar-popovic-samo-domovina-nema-alternativu/

Kolubara je srce Srbije..

Veću istinu je govorio Čeda Narkoman, on se bar uvek lizao s Tačijem a ovi su poslali časne oficire Srbije na robiju