Nije mi jasno zasto se ljudi za ovakve monstruozne stvari ne osudjuju na po 40 godina robije...

Zato shto je u vreme kada se ovaj 'podvig' odigrao, maksimalna kazna zatvora bila 20 godina...   

Znam..ali ostavlja gorak ukus da se za ratni zlocin izrice kazna kao kada komsija makne komsiju pod uticajem rakije...otvorio sam poseban post sa ovom temom.

Ако мислиш на Насера Орића, он је добио много мање. Као рецимо за провалну крађу

Тема је добра јер говори о неким стварима о којима мало ко зна. И даје доказе за то. И има нелогичности са војног становишта као што наслов каже тако да не знам што ти смета!
Што се тиче суђења за убиство оних 5 дечака, по мени би требали да добију доживотну. Огорчен сам пре свега убиством тих дечака а после тога и каљањем Србије.

А сморили сте и ви душебрижници са тим кукањем на злочине само начињене од стране Срба.

Ја сам огорчен што звер насер орић шета слободан са одлежаних 2 године. Нигде нисам видео да се бавите и тим стварима.
Зар није мало болесно да кукаш над другим жртвама а да жртве у сопственог народа релативизујеш што стално радиш? 

@Feanor,

Nemam problem da pricamo o Naseru Oricu - otvori temu u njemu i onda pricamo. Da li znas da je Oric bio telohranitelj Slobodana Milosevica pre povratka u Bosnu?

Sto se tice navodnih kontraverzi oko vojne logike Srebrenice - mozes da posetis bosanske sajtove gde se mnogo detaljnije i ozbiljnije predstavljaju suprotstavljenja misljenja o tome da li je Sarajevo u dovoljnoj meri pomagalo vojnu odbranu enklave Srebrenica ili ne. Rec je o internim sporovima i raspravama Bosnjaka. Da li su poslali dovoljna pojacanja ili nisu, itd....svaki veliki ratni poraz ili nacionalna trauma izaziva ovakve debate.

Ali to uopste nije kljucno pitanje Srebrenice. Kljucno pitanje je zbog cega je VRS ubijala sve ratne zarobljenike? Kada Skorpioni ubijaju onu sestoricu nesretnika iz Srebrenice, jedan od aktera kaze da je naredjenje stiglo iz VRS da se zarobljenici iz tog grada rastrkaju po celoj Republici Srpskoj i da se pobiju. I ovi su uradili svoj deo `zadatka`. Verovatno je rec o onoj famoznoj simbolicnoj recenici Mladica kada ulazi u Srebrenicu i kaze doslo je vreme za `osvetu za bunu na dahije`...

Izveštaj Međunarodne Grupe Za Istraživanje O Srebrenici

Sumnje u zvaničnu verziju

Prikaz događaja u Srebrenici osporili visoki zvaničnici NATO i UN koji su se zatekli u Bosni na mestu događaja
Čikago, juna – Ovih dana očekuje se kompletan izveštaj na oko 250 strana međunarodne grupe za istraživanje o Srebrenici, na čelu sa Edom Hermanom, sa Univerziteta u Pensilvaniji, koji izražava ozbiljne sumnje u zvaničnu verziju događaja koji je ovih dana, uoči desetogodišnjice, ponovo u žiži. Pored sumnji, Grupa ukazuje i na pristrasnost, preterano uvećan broj žrtava i metodologiju koja je korišćena da se opravdaju procene napravljene još pre nego je istraga i počela. Grupa je ovaj problem istraživala unazad godinu dana upoređivanjem činjenica o događajima pre, za vreme i posle pada Srebrenice sa službenim izveštajima UN i Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju.
“Značajno je što su prikaz događaja u Srebrenici osporili visoki zvaničnici NATO i UN koji su se zatekli u Bosni na mestu događaja. Među njima je zamenik komandanta NATO Čarls Bojd, koji je obaveštajni direktor NATO; potpukovnik Džon Srej; koordinator UN za civilna pitanja Filip Korvin i Karlos Martins Branko vojni posmatrač UN” objašnjava u razgovoru za “Politiku” Džordž Bogdanić, pisac i publicista iz Njujorka, autor dokumentarnog filma – Jugoslavija, rat koji se mogao izbeći.

Da li je bilo genocida?
“Poređenja sa holokaustom evociraju snažne uspomene i slike, ali u ovom slučaju postoje samo u plodnoj mašti senzacija gladnih medijskih poslenika”, napisao je američki vojni analitičar potpukovnik Džon Srej. “Popularne percepcije o vladi bosanskih muslimana stvorila je obimna ratna mašinerija… koja uključuje PR firme angažovane od strane Bošnjaka, medijske znalce i bliske elemente Stejt dipartmentu.” Do leta 1995. “zastupinčka retorika prema vladi bosanskih muslimana u Sarajevu postala je toliko jaka da je uvukla NATO u građanski rat protiv bosanskih Srba”.
Za razliku  od napada hrvatskih trupa, uz podršku SAD, na zone pod zaštitom UN u kojima su živeli Srbi, zapadna Slavonija i Krajina, preuzimanje Srebrenice od strane Vojske bosanskih Srba bilo je predvidljiv odgovor na vojne provokacije, smatraju istraživači ove problematike. Ali, za razliku od hrvatskih operacija “Blesak” i “Oluja”, bosanski Srbi su pomogli da se organizuje operacija sigurnog prolaza do Tuzle za hiljade stanovnika Srebrenice koji su se opredelili da krenu iz susednih Potočara, gde su bili raspoređeni autobusi. Do prve nedelje avgusta 1995, 35.632 osobe su registrovane kod Svetske zdravstvene organizacije i bosanske vlade kao raseljene, preživeli iz Srebrenice.
“Da je cilj bosanskih Srba bio genocid, ili čak genocidni čin, ne bi bilo sigurnog prolaza za civilno stanovništvo. Prema Karlosu Martinsu Branku, “da je bilo unapred smišljenog plana o genocidu, umesto da napadaju samo u jednom pravcu, od juga ka severu – što je ostavilo mogućnost bekstva ka severu, Srbi bi napravili opsadno stanje kako bi osigurali da niko ne pobegne” – primećuje Bogdanić.
Pretpostavka da su srpske snage ubile sedam do osam hiljada ljudi “nikada ne bi bila moguća”, tvrdi bivši novinar BBC Džonatan Ruper, koji je na licu mesta i kroz niz zvaničnih izveštaja tokom više godina istraživao događaje koji su sledili posle osvajanje Srebrenice.

Velika preterivanja
Zvanične raspoložive brojke takođe isključuju mogućnost tako velikog broja egzekucija. Međunarodni komitet crvenog krsta primetio je “nekoliko hiljada muškaraca”, najmanje 3000 koji su pobegli iz Srebrenice sa 28. Divizijom i da su raspoređeni na druge frontove “bez znanja njihovih porodica”.
Holandski vojni posmatrači i britanski obaveštajci iz SAS u Srebrenici su bili očevici žestokih borbi između muslimanskih frakcija pre nego što su Srbi ušli u grad. Ovi posmatrači kažu da je u sukobu između muslimanskih muškaraca koji su želeli da ostanu i brane grad i onih koji su sledili naređenja o evakuaciji poginulo njih najmanje stotinu. Oko 700 muslimanskih vojnika probilo se do Žepe i bili su bezbedni kada je grad pao u ruke bosanskih Srba.
“Uzimajući u obzir sve ove faktore, da je masakrirano 7.300 ljudi iz Srebrenice, stanovništvo ove oblasti pre nego je pala u ruke Srba trebalo je da bude mnogo više od 46.000 – što je veliko preterivanje u odnosu na bilo koju verodostojnu brojku iz tog vremena”, kaže Ruper u izvešaju.
Patriša Vold, jedna od sudija Tribunala koji su osudili generala bosanskih Srba Radislava Krstića za zloćine u Srebrenici, napisala je 2003 članak o ovom slučaju za “Žurnal o pravnoj etici”, koji izlazi u Džordžtaunu, u kojem navodi da je pre napada “Srebrenica bila selo sa 37.000 stanovnika”.
“Sudija Vold je očigledno bila potpuno nesvesna da je prema podatku koji je sama navela potpuno nemoguće da su se dogodili zločini za koje je Krstić osuđen”, navodi Ruper.
Radivoje Petrović, Politika

 

Тема се не зове Сребренице нелогичности.
Заправо постоји већ тема општа о Сребреници. Ова тема је нешто друго. Тако да не разумем нападе.

Евиентно је да су муслимани слали своје у смрт само тако.

Такође не знам шта ти значи то да је насер био телохранитељ слобе. Знаш ваљда шта мислим о њему?! Мада као информација добро дође.

Такође је евидентно да се доста претерује са бројком. За разлику од српских жртава за које постоји списак са кога нико сад више не гласа, али добро...

A ovo duh sekire si naso na sr.wikipedia , a ?

dovoljno mi je da procitam ovaj pasus i odma mi je jasno koliko je sati


Masakr u Srebrenici je zločin koji su Vojska Republike Srpske, policija i paravojne formacije počinili nad muslimanskim (bošnjačkim) muškim vojnosposobnim[traži se izvor] stanovništvom Srebrenice 11. jula 1995. godine za vreme građanskog rata u Bosni i Hercegovini.
Međunarodni sud pravde (MSP) u Hagu je 26. februara 2007. u presudi po tužbi BiH protiv SRJ, ovaj zločin opisao kao genocid. [1] [2] Za razliku od MSP, neki (među kojima je i Luis Makenzi, glavni komandant mirotvornih snaga UN u Sarajevu[3]) događaje u Srebrnici smatraju ratnim zločinom i masakrom, ali ne i genocidom. [4] [5] [6] [7]
 

 


uostalom, jednom ce se pronaci sve kosti, i znace se koliko je ljudi ubijeno. do tada, ovi mini "patriote" mogu da stvaraju mitvoe i legende. samo vas pitam, jeli zaista jos jedan mit potreban srbiji?
 

Види ти то са Мекензијем, Чарлсом Бојдом, Џоном Срејом и осталим "србендама"...
Аха, ту је и Џулија Горин. А она у тексту помиње још неке "србенде" које тврде да се претерало око Сребренице.

Џулија Горин, Jewish World Review

Постоји разлог за овако упадљиву тишину свих великих медија на тему тог, ах, толико значајног, другог Нирнберга, како је својевремено најављиван – тишину прекинуту само једном-двапут годишње, када се појави прилика за приказивање неког неповољног доказа који ће у недоглед продужити тумачење догађаја према верзији која нам је наметнута од самог почетка.
Сви који прате, макар повремено, ток процеса, знају да је суд потрошио најмање три године на „откриће“ које некадашњи колумниста магазина Boston Herald и Jewish World Review, Дон Фредер, непрестано понавља: Милошевић је био „силеџија чија је бруталност ишла на руку терористима“, али није био никакав „истребљивач“. Ипак, радећи на „преради прошлости“ којом би се злочин учинио довољно великим да оправда казну која је следила, Хашки трибунал је морао да посегне за редефинисањем самог појма геноцида. Тако Милошевића оптужба терети за геноцид, док се убиство више од сто хиљада црних муслимана и хришћана (мушкараца, жена и деце) од стране арапских муслимана у Судану и даље тако не назива. Али, убице из Судана нису белци, хришћани, Срби.
Масакр седам хиљада муслиманских мушкараца у Сребреници 1995 је неопростив, али није геноцид. Пробајте да замислите сценарио којим манипулишете једним догађајем, у циљу прибављања „веродостојности“ за читав океан лажи. Замислите Сребреницу. Ево слике из априла 1993, и то од некога ко је тамо заиста био. Харис Незировић, новинар недељника Слободна Босна, написао је у британском Индипенденту: „Снаге УН-а надају се евакуацији 15000 цивила у наредних неколико дана. Муслиманска команда одбране Сребренице тврди да су операције УН-а саучесништво у српском 'етничком чишћењу. У незваничном разговору, команданти додају да не верују да ће Срби извршити општи напад на град док год се избеглице налазе тамо. Још важније, кажу да би се, без избеглица, одбрана града урушила. Сматрају да су муслимански борци боље мотивисани када иза себе имају своје породице...
„У пракси, то значи да ће на хиљаде цивила морати да остане опкољено српским оружјем: деца која болују од шуге, а медицинска помоћ им се, због недостатка лекова, не указује; старци, толико малаксали да од глади не могу да се изборе ни за остатке хране бачене из авиона; и мајке које своје бебе хране топлом водом, јер ничега другог нема...“
„Када су први камиони УН-а стигли прошлог месеца, било је предвиђено да евакуишу само неколицину рањеника, али похрлиле су стотине људи. Када је 28. марта стигао следећи конвој, према возилима је на хиљаде људи појурило у стампеду.“
„Пореметићемо ми те конвоје, рекао је Насер Орић, локални муслимански командант. Наредни конвој, 30 марта, окружила је маса људи, али њихову намеру спречили су, уз псовке, Орићеви лични чувари – група од 30 војника, осумњичених за пљачке и друга недела. Током ноћи, ти војници су примали мито у немачким маркама од људи које су пуштали да се укрцају на возила. Многе избеглице са списка за евакуацију УН-а добиле су батине. Сведоци су навели и да је заменик команданта шамарао и шутирао жене и избацивао децу из камиона.“
„Четвртог априла, локална муслиманска полиција је, уз помоћ ватрогасних шмркова, спречавала приступ возилима УН-а. Свакога ко би пришао, обарао је млаз воде. Војници су се пели на камионе и поливали људе...“
„Све чешће цивили говоре: Наши војници су гори од Срба“
У међувремену, Сарајево није интересовала „судбина Сребренице“, каже уредник холандског радија Џејмс Клипхуис, „осим као врхунски пример незаинтересованости западног света за судбину босанских муслимана“. Изјава укључена у сведочење команданта снага УН у Босни, Филипа Мориона пред Хашким трибуналом у фебруару 2004 гласи: „Циљ босанског председништва од самог почетка био је изазивање интервенције међународних снага у сопствену корист и то је био један од разлога њихове несклоности да се укључе у преговоре“.