Renato, supermen sa Dunava: Putujem na Tajland, k’o boga vas molim, ne skačite!

- U momentu kada čujem prasak vode, srce počinje da mi lupa ubrzano i po glavi mi se mota: Da li ću stići u pravom trenutku? Viđam se samo sa devojkom koja je imala 18 godina kada se odlučila da sebi oduzme život, proslavljamo njen drugi rođendan i to mi je najveća nagrada - priča za Telegraf Renato Grbić koji je do sada spasio 25 osoba.

Renato Grbić, Supermen sa Dunava, kako ga često nazivaju, spasio je od sigurne smrti dvadesetdvogodišnju devojku Alisu Abazovsku, koja se na samoubistvo skokom s Pančevačkog mosta rešila zbog ljubavnih problema. Ovo je 25. osoba koja drugu šansu za život duguje Renatu.

- U momentu kada je Alisa skočila, bacao sam mrežu u vodu i čuo sam neki vrisak. Okrenem se, vidim nešto pada sa mosta, čekam da li će isplivati, da li je preživela, jer pad sa 19 metara i te kako može biti koban. Kad se našla na površini, krenem do nje, uhvatim je za ruku i uvučem u čamac. Pitam je zašto je to uradila, a ona još u šoku odgovara: “Zbog dečka” – priča Renato.

Alisu je Hitna pomoć odvezla u Urgentni centar, gde su joj ukazali pomoć, a Renato tvrdi da je ova devojka jedna od retko svesnih potencijalnih samoubica.

- Tražila je mobilni telefon i torbicu, koje je ostavila na mostu. Pozvala je majku da joj ispriča šta se dogodilo, ali ona nije bila dostupna. Neprekidno je pitala kada će lekari da stignu da se presvuče i odmori – kaže Renato i dodaje da često ljudi misle da su osobe koje se odluče na samoubistvo kukavice, ali istina je da i za to treba imati srca.

- Ceo život sam na reci, a s mosta ne bih skočio ni za opkladu- naglašava on.

U momentu kada čuje prasak vode usled skoka, srce počinje da mu lupa ubrzano, nema panike, ali mu se po glavi mota gomila pitanja. Da li će stići u pravom trenutku, ko je ta osoba, zašto je to uradila, i sve je podređeno jednom cilju – spasiti nekome život.

- Ribarenje mi je postalo rutinski posao iako od njega živim. Kada kolima prelazim preko mosta gledam da ako neko ide peške, da li zastajkuje. Pogled mi je uvek uperen ka mostu – priča Renato.

Ljudi kojima je dao drugu priliku za život nikad nisu došli da mu se zahvale, a ni njihovi članovi porodica.

- Izvukao sam iz vode jednu komšinicu, ima muža, sina, nikada niko nije došao, barem da popijemo kafu. Samo sa jednom devojkom, koja je imala 18 godina kada se odlučila na oduzimanje života, viđam se redovno i to mi je najveća nagrada. Zajedno proslavljamo njen drugi rođendan, ona se sada udala, dobila je dete. Bio sam kod nje na svadbi i neverovatno je da su baš tog dana skočile sa mosta dve devojke iz Vranja. Odmah su me zvali da pomognem u potrazi, ali, nažalost, bilo je kasno - priseća se Renato.

Dunav ne prašta, treba ga poštovati. U gradu, pored čoveka kome pozli prođe oko stotinak ljudi, ali samo jedan će zastati da pomogne. Na reci je situacija drugačija, sam si i moraš da reaguješ odmah.

- Spasio sam Ljiljanu Mitić, ženu koja je ispred restorana “Madera” izvršila dvostruko ubistvo, ali je nakon nekoliko dana podlegla povredama. Svi su mi rekli da je trebalo da je ostavim da se udavi. Nije moje da sudim, već da pomognem svakome kome je pomoć potrebna – kaže Renato.

Samoubica u pokušaju ima raznih, neki se jednostavno povuku kada vide da se Renatov čamac nalazi ispod mosta “u pripravnosti”, pa se sve završi na pregovorima i intervenciji policije na kopnu. Neki slučajevi su jako tužni kao što je jedna baka koja “ni pogledom ne može da dobaci preko mosta, a kamoli da preskoči gelender”, ali je rešila da pred kraj života presudi sebi. Većinom su samoubice lečeni pacijenti u psihijatrijskim ustanovama i lekarima dobro poznati.

- Dešava se da imaju i po nekoliko otpusnih listi sa sobom. Neće da komuniciraju ni sa kim osim sa “belim mantilima” jer su na njih navikli. Neće da sarađuju, bore se, odbijaju da uđu u čamac. Desilo se da je jedan kriminalac spas od policije našao skokom u reku, pokušao sam da pomognem, ali je bio agresivan. Policija mi je dala znak da ga pustim – kaže Renato.

ČETVRTA GENERACIJA ALASA PORODICE GRBIĆ

Renato je četvrta generacija alasa porodice Grbić. U tradiciji njegove porodice je život na vodi, otac je sa Dunava, a majka iz Herceg Novog.

- Odrastao sam na Adi Huji, pa smo onda prešli na drugu stranu obale. Još kao dečak sedeo sam u ćošku čamca i ribario sa ocem. Njegova poslednja želja bila je da mu pepeo prospem po Dunavu. Nažalost, to nisam uspeo, pa smo doneli sanduk na obalu i tu je stajao nekih sat vremena. Začet sam na Dunavu (smeh), sve je vezano za reku. Imam dva sina i dvojicu unuka. Sinovi vole ribarenje, a unuke uskoro počinjem da učim, jer su još mali – govori Renato.

U Skupštini grada uručena mu je nagrada za Herojsko delo pre dve godine, nosilac je plakete za najpodvig, vlasnik počasnog pasoša i brojnih zahvalnica. Putovanja su njegova strast i uskoro se sprema na dvomesečni odmor na Tajlandu, pa u šali kaže: “Ljudi, ne skačite, molim vas, neću biti tu dva meseca!”.

Posao alasa je opasan i težak, ali i zabavan.

- Neverovatan je osećaj kada ulovite soma od 82 kilograma, 2 m i 20 cm dužine. To vam daje želju, nadu da krenete i narednog dana. Reka opušta, oplemenjuje ljude i smiruje ih. Treba da slavimo svaki dan, budemo zahvalni jer život je lep i vredan.

Izvor