Udesi jugoslovenskih aviona nisu slučajni
Autor zanimljive knjige dr Vukosav Balević skida veo tajni sa brojnih padova naših civilnih vazduhoplova

Tivat – „Od pedesetih godina prošlog do početka ovoga veka jugoslovensko civilno vazduhoplovstvo izgubio je 12 velikih aviona. Kao da smo bilo u ratu. „Adrija ervejz“ izgubila je veliku „devetku” na Korzici sa 112 putnika. Jedan naš avion se iznad Zagreba sudario sa engleskim vazduhoplovom, sa velikim brojem žrtava. JAT je izgubio putnike i posadu u iznajmljenom avionu turske avio-kompanije. Moćna kompanija „Aviogeneks” izgubila je tri-četiri aviona u Obali Slonovače gde je u to vreme bilo veoma rizično leteti, kaže doktor vazduhoplovne kriminalistike, Vukosav Balević autor knjige „Pretnje, otmice i udesi jugoslovenskih aviona”.

Ovo značajno delo osvetljava malo poznati segment istorije našeg vazduhoplovstva i rezultat je dugogodišnjih Balevićevih istraživanja koji je najveći deo karijere proveo u jugoslovenskim diplomatskim predstavništvima u svetu i aerodromima kao savetnik za bezbednost. Sa većine dokumentacione građe skinut je embargo tajnosti i ona je zahvaljujući upornosti Balevića prvi put ugledala svetlo dana.

Takav je slučaj sa možda i najčuvenijim avionskim nesrećama u nas. One u kojoj je 1977. godine posle pada službenog „lir džeta” stradao predsednik SIV-a Džemal Bijedić, ili one 26. januara 1972. godine u Češkoj Kamenici kada je nakon pada JAT-ovog „boinga” poginulo 25 putnika i pet članova posade, a pad sa 3.000 metara čudom preživela stjuardesa Vesna Vulović.

– Slučaj Bijedić je karakterističan jer se tu nameću mnoge političke konotacije. To više nije tabu tema, ali bih želeo da me posle izlaska moje knjige neko demantuje ili polemiše sa mnom. Razlog pada aviona bila su snažna politička podmetanja i trvenja koja su usmrtila tadašnjeg predsednika SIV-a, Džemala Bijedića – kaže Balević.

O slučaju pada aviona u Češkoj postoje dve zvanične, ali još nepotvrđene verzije. Prva je da su eksplozivnu napravu u avionu podmetnuli ekstremisti tadašnje hrvatske ili albanske emigracije, a druga verovatnija da je jugoslovenski avion bio u prikrivenoj špijunskoj misiji iznad ruskih raketnih baza u Češkoj, pa da je zbog toga oboren.

Balević, koji je profesionalnu karijeru započeo krajem pedesetih godina kao dopisnik „Politike” iz Bosne i sa Kosmeta, tvrdi da su najčešći uzroci avionskih nesreća kod nas bili „nedovoljna saradnja vazduhoplovnog osoblja, tehničke službe, operativaca, letačkog osoblja i službenika policije”. U delu o avionskim nesrećama dr Balević posebno apostrofira dve široj javnosti nepoznate avionske nesreće koje su se tokom prošlog veka desile na tlu Crne Gore. Vazduhoplov jugoslovensko-ruske avio-kompanije „Justa“ koja je jedina tada imala pravo da obavlja avio-prevoz na području Jugoslavije, 27. novembra 1947. godine udario je u sam vrh Rumije. Adaptirani vojni avion „Li 2” leteo je sa dvadesetak putnika prema Crnoj Gori na nepristupačnoj maršruti i nije imao odgovarajuće instrumente i uređaje.

– Jedan od vitezova jugoslovenskog vazduhoplovstva Vasa Vračević pilotirao je tim avionom sa pet članova posade. Krenuli su iz Beograda, stigli do primorja, pilot je želeo da nastavi ka Titogradu odakle je u početku dobijao signale, koji su kasnije nestali. Ustručavao se da preduzme poslednju alternativu i vrati se u Beograd nego je samovoljno, plašeći se prekora kolega, nastavio let ka Titogradu kroz gustu maglu uprkos jakim udarima vetra. Udario je u vrh Rumije na visini od 1.400 metara. Svih 22 putnika su poginuli. Ni danas nakon 16 godina nemamo spomen-obeležje kojim bi se označilo mesto pogibije putnika koji su većinom bili iz Crne Gore – kaže Balević.

Slučaj udesa JAT-ove „karavele” na Maganiku bio je nešto drugačiji. Njom je upravljao iskusni kapetan Živojin Maglić, koji je ranije bio Titov pilot.

– Toga 11. septembra 1973. avion je imao šest rotacija na liniji Sarajevo – Titograd – Priština – Skoplje i prilikom povratka iz Skoplja negde blizu Prištine, kapetan je primetio da je njegov žirometar neispravan. Neispravna je bila i radio-stanica u „karaveli” pa nije mogla da se uspostavi stalna radio-veza sa kontrolom u Titogradu. Poslednje uputstvo iz Titograda bilo je da se smanji visina poniranja pre sletanja na aerodrom što je bilo kobno. Kod Mojkovca je postajao tzv. „vor” oblasne kontrole leta titogradskog aerodroma koji je avion prošao bez ikakve identifikacije. Avion je brzinom od 400 kilometara na čas sa svojih stotinu tona udario u sam vrh Maganika, Bablji zub na visini od 1.600 metara i prelomio se na dva dela. Niko od četrdeset putnika i članova posade nije preživeo – otkriva Balević delove svoje knjige.

Tokom rada na knjizi došao je i do neverovatnih podataka o otmicama aviona jugoslovenskih kompanija. U jednoj se govori i da je čak i naš jedini nobelovac Ivo Andrić bio otet na JAT-ovoj liniji Zagreb – Pula 27. juna 1952. godine.

– Trojica napadača su avion preusmerili ka italijanskoj obali. Posle sletanja, italijanske vlasti su ostalim putnicima ponudili azil što su oni odbili. Među putnicima su, pored Andrića, bili i naši poznati naučnici dr Siniša Stanković i dr Aleksandar Belić – priča dr Vukosav Balević, autor knjige „Pretnje, otmice i udesi jugoslovenskih aviona”.

Ž. Komnenović
Izvor Politika
[objavljeno: 21/04/2008]

@samuraj77 intresantna stvar nego me intresuje jel obradio samoi podatke do neke 1990 godine ili je obradjivao udese i poslije posto mislim da ih je dosta bilo

@valter_ba stvarno ne znam tek sam otkrio da ta knjiga postoji,potrudicu se da je nabavim...