Mnogima nije nimalo lako da izađu na kraj čak ni s konstruktivnom kritikom, a kamoli s negativnim komentarom - dolazi do besa, ljutine, automatske odbrane, kao i do pada samopouzdanja. Takva reakcija, naročito kad se radi o padu samopouzdanja, mogla bi da se popravi uz malo vežbe.

Nije mali broj onih kojima samopouzdanje padne na nulu čim neko kaže nešto iole negativno na njihov račun, ili čak nešto što samo oni shvate kao negativno. A to, naravno, nije dobro, zaista smeta kada vam samopouzdanje u toj meri zavisi čak i od usputnih komentara. Srećom, moguće je izgraditi neku vrstu otpornosti na takve komentare - tako što ćete ih namerno izazivati.

Na šta mislimo? Na to da povremeno uradite nešto za šta znate da će izazvati neodobravanje. Ništa drastično, naravno; svakako da nećete namerno pregaziti nečiju mačku ili bilo šta slično. Recimo, možete da zakasnite nekom prilikom kada se ništa krupno neće desiti kao posledica. Ili da izostanete s nekog okupljanja na koje inače redovno idete. Nešto te vrste. I onda pogledajte šta će se desiti.

Hoće li oni koji su vas očekivali biti nezadovoljni? Svakako. Hoće li vas zamrzeti, prestati da se viđaju sa vama? Neće. Možete da napravite grešku, i vama drage osobe će vas i dalje voleti, neće im ta jedna greška upropastiti mišljenje o vama. Jedna greška, pa i nekoliko grešaka, ne čine vas ništarijom niti bezvrednom osobom.

Ne kažemo da takve "ispade" treba da pravite svaki čas, ali možete ponekad, onda kad vam je potrebno da se uverite da se vaš svet neće srušiti zbog toga što nekad omanete, da nećete zbog toga biti proglašeni bezvrednom osobom i odbačeni. Čak i ako dobijete negativan komentar, oni kojima je stalo do vas i dalje će vas voleti - a nećete valjda svoju vrednost procenjivati prema komentarima zlobnika koji svakome nađu manu i samo su mane i greške u stanju da primete.



Izvor: Krstarica

Kritiku primam u zavisnosti od toga ko mi je upucuje.

Od raznoraznih olosa koji misle da imaju pravo da ocenjuju svet oko sebe jer su oni broj 1. ..  me nista ne dotice.. a takvih je najvise.

Realno gledano, konstruktivnu kritiku mozhe da uputi jako mali broj ljudi. Prvo morash poznavati osobu kojoj je upucujesh, a nakon toga i razumeti je, odnosno shvatiti kako je ta osoba postala takva kakva je.

Ne mozhesh ti nekom ko puno pije da kazhesh "matori nemomoj da pijesh, alkohol je shtetan".

To je kao kad se kabl upetlja. Ne pomazhe tu zatezanje i cimanje, nego morash polako unazad.

Ranije su me mnoge stvari nervirale i upucivao sam te "konstruktivne" kritike. Problem je shto sam posmatrao problem kroz svoju prizmu, a to tako ne ide.

Odlična metafora, like it.

pa,nema ko se nije susretao sa kritikama i ovakvim i onakvim...i neodobravanjem...
ja kad se sjetim pokusaja da zivim u studentskom domu ili period ranog puberteta...to je otprilike pocinjalo od momenta kada otvorim oci u cik zore...

salim se...donekle...bogme...bilo je paklenih zora...i noci...
ti ovo...ti ono...kako ovo...kako ono..kako si mogla...kako nisi...bla,bla,bla...
a onda ja...
ti meni...tiiiiiii....bla,bla,bla...
sve u svemu vrlo konstruktivni razgovori.


uglavnom,kada sam "bio mali deca"...znala sam da se rogusim...nikako nisam prihvatala ni da se zavrsi recenica u kojoj neki "nesretnik" pokusava i iz dobre namjere da mi ukaze na ocigledan propust ili srljanje u ko zna sta...


danas nije tako,naravno...
ali je opet privilegija...meni bliskih ljudi ili onih koji i te kako imaju kredibilitet da mi kazu to sto imaju da mi kazu.
i desava se,o propasti,da im je svaka na mjestu ...
na nogama podnesem...muski... ...mada,jedino gdje se vidi stari crv neprilagodjenosti kod mene...je sto znam da ih pozurujem...tipa..."dobro,dobro...znam...." ....i znam uglavnom,ali nije bas i uvijek najprijatnije kada ti saspu propuste,greske i ocigledne nedostatke...onako u facu...(u meni izgleda cuci mala seka koja vristi "svi su protiv mene")...

ostali...dusebriznici...vrane i ostale pernate zivotinje...mogu da "laju" i da seciraju koliko god zele i vole...
kada sam dobro raspolozena...to negdje prozuju pored glave u nista...i nastavim sa svojom svirkom...ko cvrcak...
ako sam lose volje...jedino pored svega i zarezim...ali nista strasno.

Poslednjih godina bolje primam kritiku nego ranije , ali opet samo od ljudi koji u mojim  ochima imaju odredjeni kredibilitet a i oni moraju biti prilichno taktichni pri kritikovanju. Inache sam bio teshko oboleo od autohtone srpske bolesti "ja znam najbolje" .

Ja sam svoj najveći kritičar, a od strane drugog je mogu primiti samo ako za to zaista postoji neki razlog, ne nužno i kredibilitet osobe (u smislu toga šta mi znači, u odnosu na to ko je ta osoba i čime se bavi).

Meni niko nista ne smije reci, znaju koje su posljedice 

  Svi smo kao mali prošli pranje mozga i u školi indoktrinaciju. Društvo,sistem autoriteti...Punili su nam glavu...
  Šta sam ja voleo da radim kad osetim blokadu? Namerno,korak po korak osvajao slobodu u sebi. Malo po malo prelazio "crtu". Asocijativno-vi rušite razne blokade u sebi na taj način.
  Evo recimo-nalazim se u klubu. Riba slatka kao šećer dal da pridjem..ovo..ono...Osetim frku. E,baš tad idem i kažem nešto,nasmejem se dok osećam tenziju... Kad je sve prošlo-shvatim da sam "prešao crtu"

I tako,svaki dan kradem slobodu 

zasto pricas tako o kolegama sa foruma?