Srpska vojska gora od Bugarske

Krajem 1906. imala je svega 85.000 pušaka, a bugarska - 248.000

U to, ali i volju Mašinovu da sredi stanje u vojsci, suzbije razjedinjenost u oficirskom koru. Iz tog razloga, vođa radikala je organizovao u svom stanu susret između Mašina i vojvode Živojina Mišića, koji je tada u javnosti držan za pristalicu starog režima i zbog toga bio odstranjen iz vojske, penzionisan pre vremena u činu pukovnika.

Uzajamno se uvažavajući, Mišić i Mašin su se brzo sporazumeli u pogledu toga što bi valjalo hitno učiniti da se popravi situacija u oficirskom koru i vojsci uopšte, a što je bilo najglavnije, da se prestane sa produbljivanjem jaza između oficira-zaverenika i oficira antizaverenika.

U ovom pogledu, Mašinova gledanja na vojsku (kao "glavnog predstavnika državne moći" i kao "stožera bezbednosti države") bila su istovetna sa gledanjima mladih oficira - neposrednih izvršilaca puča i potonjih članova Crne ruke.

Manjak uniformi

Prema podacima koje je Mašin izneo u elaboratu, srpska vojska je, krajem 1906. godine, imala svega 85 hiljada pušaka, a Bugarska - 248 hiljada! Srpska vojska nije imala čak ni dovoljno uniformi, a kamoli dovoljno inženjerijske spreme i sredstava veze. Uslovi za obuku vojske bili su krajnje loši. Nedostajale su i kasarne, pa je jedan deo vojske morao stalno bivakovati pod šatorima.

Sem pukovnika Mašina, vođstvu zavere, njenom vojnom jezgru, pripadali su još i general Jovan Atanacković (koga je kralj Aleksandar jednom nazvao "babom u mundiru"), zatim pukovnici, odnosno potpukovnici Petar Mišić, Leonidas Solarević, Damjan Popović, Đoka Mihailović, Stevan Ilić i major Luka Lazarević.

Po mišljenju austro-ugarskog poslanika, "duhovne vođe" prevrata bili su general Atanacković i pukovnik Petar Mišić. Jedno ime, međutim, poslanik dvojne monarhije propustio je da pomene - ime Damnjana Popovića...

Prvobitno, Popović je bio određen da rukovodi akcijom napada na dvor. Međutim, kad je pala konačna odluka da se to uradi, on se nalazio u Pirotu i nije ga smeo napustiti, da ne bi navukao sumnju na sebe i tako kompromitovao ceo poduhvat.

Upravo pred prevrat, na Popovića je pala sumnja da pripada zaveri. I, da se usudio da doputuje u Beograd - bio bi uhapšen. O tome se s kraljem dogovorio upravnik Beograda, Božo Maršićanin.

Popovićev nedolazak u Beograd, objašnjen je i drukčije. Pored ostalog njegovom navodnom nespremnošću da išta rizikuje. Čak je rečeno da je on od svega za zaveru učinio samo to što je "nešto dinamita" poslao u Beograd. U Pirotu, u utvrđenjima, kako je još kazano, ostao je "u nameri da se iza njih zakloni, ako bi 'veliko delo' ostalo osujećeno..."

Mada je stigao u Beograd posle svršenog čina, u rano jutro 29. maja 1903. godine, Popović je nastupio vrlo autoritativno. On treba da je odmah uzeo svu vlast u svoje ruke. Po Krsti Cicvariću, on je postao - diktator...

Kao jedan od glavnih vođa zavere, Popović je predvodio izaslanstvo koje je, odmah posle prevrata, otputovalo u Ženevu, Petru Karađorđeviću u susret.

Neospornog umeća da se nametne, i jake energije uz to, Popović je posle 29. maja 1903. godine postao neka vrsta državnog kancelara. U mnogo slučajeva njegova reč bila je čak starija od vladaočeve...

Skoro sve do svog penzionisanja (tobož po "ličnom radoljubivom pristanku", kako je glasilo zvanično saopštenje), a u stvari da bi se zadovoljila vlada Engleske, Popović je, maltene, svuda bio prisutan. Nije se znalo "da li je više ministar-predsednik, ili ministar vojni, ili komandant aktivne vojske, ili upravnik varoši Beograda, ili predsednik višeg vojnog suda, ili šef tajne policije, ili mitropolit, ili komandant Dunavske divizije".

Ovog mišljenja bilo je i poslanstvo Austro-Ugarske u Beogradu. Iz izveštaja koje je ono slalo u Beč (poslanik za sebe, a vojni ataše za sebe) sve je to više nego vidljivo.

Neodlučni Petar

U izveštajima austro-ugarskog poslanstva Popović je označen i kao siva eminencija na dvoru. Isticano je da on ima toliki uticaj, da se kralj Petar ne usuđuje ništa da preduzme bez njegovog "amina".
Što je Popoviću uspelo da se nametne kralju Petru u toj meri, u kojoj se bio nametnuo, bilo je više razloga...

Kralj Petar je, pogotovu u prvim mesecima svoje vladavine, pokazivao veliku neodlučnost kad je trebalo nešto rešiti, zauzeti stav po nekom pitanju. Takvim svojim držanjem on je potvrđivao reči Pere Todorovića, da je kralj Aleksandar Obrenović bio "dete po mladosti", kralj Petar pak "dete po starosti", a da "po sredini stoji Srbija i plače".

Glavni, zapravo najglavniji razlog što se kralj Petar toliko dao uplivisati od Damnjana Popovića treba da je bila njegova pismena izjava - da će po dolasku na presto Srbije zaverenike "tretirati privilegovano" i u svakom pogledu izlaziti im u susret. U toj izjavi, koju je Popović navodno "izmamio" od kralja Petra u Ženevi, i čuvao kod sebe kao najveću vrednost, stajalo je, prema austrijskim saznanjima, pored ostalog sledeće:

"Ja, Petar Karađorđević, kunem se svojom čašću, da, dok na prestolu Srbije budem ja i moji potomci, zaverenici i njihovi potomci ne samo da neće biti sudski gonjeni, već da će im naprotiv u zemlji biti osigurani najviši položaji".

Osim što je prihvatao sve Popovićeve predloge kralj Petar ga je bogato i nagrađivao, iako je sam kuburio s novcem i morao da moli austro-ugarskog poslanika u Beogradu da mu izdejstvuje zajam u Beču.

Piše: Vasa Kazimirović

Za Srbiju najbolja je diktatura

To je tvrdio jedan od duhovnih vođa zaverenika Petar Mišić

Zaverenički popa", kakav je nadimak dobio posle prevrata, Popović kao da je bio uveren da će večno imati i silu i moć. Time se može objasniti njegovo dugo opiranje da bude penzionisan. Naročito mu je teško palo što je bio prinuđen da se odvoji od svoje uniforme... Uteha mu je, međutim, bila, što mu je penzionisanje donelo čitav imetak i što je, povrh bogate i prebogate otpremnine, dobio mogućnost da kao zastupnik francuskih fabrika, kod kojih su kupljeni topovi za srpsku vojsku, ostvari jedan veliki prihod - ravno 300 hiljada dinara.

Popovićevo tugovanje za uniformom potrajalo je sve do balkanskih ratova. A tada mu se dala prilika da je ponovo obuče. Reaktiviran je, ali se u ovim ratovima nije proslavio. Kao komandant Jadranskih, odnosno Primorskih trupa, u noći 26/27. januara (8/9 februara) 1913. godine, preduzeo je veoma slabo pripremljeni napad na Brdicu kod Skadra i doživeo potpun neuspeh. Zbog velikog broja poginulih u ovom napadu našao se na žestokom udaru celokupne štampe u Srbiji. Optuživan je kao glavni krivac za pogibiju oko dve hiljade vojnika iz sedam bataljona Drinske divizije úú poziva i iz tri bataljona I poziva.

Trupe kojima je Popović komandovao bile su upućene kao pomoć crnogorskoj vojsci. To je urađeno na zauzimanje Nikole Pašića. On od toga nije hteo da odustane uprkos ultimativnom zahtevu poslanika Velike Britanije da Srbija smesta prekine opsadu Skadra i uopšte povuče svoje trupe iz Albanije. Odbijajući da se povinuje tom ultimatumu (iza koga su stajale i vlade Francuske, Nemačke, Italije i Atstro-Ugarske) Pašić je rekao - da rat sa Turskom još nije završen, a da je Srbija obavezna da pomaže Crnoj Gori. Opomenut da Srbija hrli opasnosti da zbog toga izgubi simpatije Engleske, Pašić je odgovorio: "Žalim, jer su nam engleske simpatije neobično drage, ali nam je još draža čast, koja nam nalaže da u kritičnom trenutku ne izdamo našeg saveznika..."

Uz Damnjana Popovića, Aleksandra Mašina, generala Atanackovića i druge, jedan od stubova vojnog vođstva zavere (jedan od "duhovnih vođa" zavere) bio je Petar Mišić.

Vojnik po struci i miljenik Obrenovića, on je 29. maj 1903. dočekao u činu potpukovnika. Karijerista, po nekima, uživao je veliki ugled među oficirima. I važio je za neosporan autoritet po svim vojnim pitanjima. Odlučno je poznavao i strategiju i taktiku. Bio je natprosečnog opšteg obrazovanja. Po poznavanju istorije, na primer, mogao se meriti sa svakim profesorom univerziteta...

Tukao ga je, inače, glas, da je - okorela prznica i povrh toga - vlastoljubiv preko svake mere.
Kuražnost mu je bila jedna od glavnih osobina. Ali isto tako i bezobzirnost. "Kad god može, on gazi", govorilo se za njega, "ali pred jačim neće da puzi, već se energično i odvažno odupire pritisku".

Kako se ponašao prema svima, tako se, navodno, ponašao i prema kralju Aleksandru Obrenoviću...
Za zaveru, Mišić treba da se opredelio pre svega zato što je smatrao da je diktatura najbolji režim za Srbiju, a da se ona najpre može ostvariti revolucijom (bio jedan od onih vođa zavere koji su posle 29. maja predlagali da se formira vojna vlada).

Kao profesor Vojne akademije, on je i u svojim predavanjima "ispoljavao sklonost ka revoluciji", govoreći svojim slušaocima: "Revolucija kad pobedi, bogato nagrađuje!"
Kako je Krsta Cicvarić pisao 1911. godine, u vojničkoj oligarhiji nastaloj posle 29. maja 1903. godine, Mišić je "igrao jednu od glavnih uloga". Iz tog vremena zapamćen je po tome što je bio spreman da učini sve za prijatelja, a neprijatelje da "krvnički gazi". Po njegovim uputstvima i naredbama, u vojsci je uveden "jedan strašan period sudske inkvizicije kakav nije zapamćen u istoriji srpske vojske..."

Kao i Damnjan Popović (Veliki Dača), i Petar Mišić je posle prevrata mogao da bira na koju će dužnost. Izabrao je dužnost starešine opšteg odeljenja u ministarstvu vojnom i na taj način postao za sve oficire ličnost broj 1.

Dok se nalazio na ovom položaju, i mladi zaverenici, oficiri - jurišnici na dvor - "gledali su u njega kao u boga". Ali to nije potrajalo dugo. Vremenom su se mladi zaverenici odbili od Mišića, a i on od njih, a kada bude osnovana Crna ruka, oni će postati krvni neprijatelji. Povod za međusobnu borbu do istrage dao je Mišić. Onda kada je u parlamentu, kao narodni poslanik, podigao svojevrsnu optužbu protiv Crne ruke... Tada je on, od crnorukaca i njihovih prijatelja, proglašen za najbeskarakternijeg Srbina svih vremena.
Piše: Vasa Kazimirović

Engleskog prince  za Srpskog kralja

Pučisti iz 1903. su hteli 1909. da svrgnu i Karađorđeviće

Da bi mu što više ubili ugled, crnorukci su pokušali da omalovaže i njegovu ulogu u samom prevratu 1903. godine. Nastupili su sa tvrdnjom da nije na vreme stigao sa svojom jedinicom pred dvor, da se bio toliko uplašio da je od kapetana Dragutina Dimitrijevića Apisa tražio da se odustane od zavere, jer ne želi "da džabe gubi glavu".

Posle solunskog procesa, 1917. godine, i Mišićeve uloge u njemu (bio je predsednik sudskog veća) crnorukci i njihovi prijatelji nisu mogli da nađu dovoljno ružnih reči za svog nekadašnjeg saborca i jednog od svojih vođa u zaveri. Major Radoje Janković, crnorukac, ovako je, na primer, pisao o Mišiću:

"Crno, ovčarsko lice jednog Kucovlaha, uzane oči i ispale jagodice jednog Bugarina, nadutost jednog Čerkeza, on je kao neko daleko potomstvo Pazvan - Oglua. Njegov pogled je zloban, osmeh zlurad, osvetoljubiv i razjedajući. Izraz jednog zvera, koji ne napada s lica, već preza iz mraka. Jedna ovaploćena hijena..."

Da bi istakli "zverski karakter" Mišića, neki crnorukci, kao Milutin Lazarević, tvrdili su da je on - kad mu je rečeno da su mrtvi kralj Aleksandar i kraljica Draga, otrčao do njihovih leševa "i režeći kao pas, pucao u njihova tela".

Kazano je za Mišića i to da je iz konaka, po ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage, "ukrao - punu čizmu dukata..."
Najveći deo ovih optužbi protiv Mišića bio je izraz ljutnje na njega, okrivljavanje bez stvarnih dokaza. To se ticalo i tvrdnji da on u zaveri nije imao nikakvu značajniju ulogu. Bilo je obratno, međutim. Svojom oštroumnošću, energijom i odlučnošću, on je u mnogome doprineo da zavera uspe. Francuz Andre Bar nije pogrešio kada je napisao da se Mišić posebno istakao među zaverenicima.

Po penzionisanju, 1906. godine, na zahtev Engleske, Petar Mišić se upustio u politiku. Zakorači o je u radikalsko kolo i na listi Radikalne stranke Nikole Pašića izabran je za poslanika u Negotinskom okrugu. Kao poslanik u Narodnoj skupštini, pao je u oči vojnim zanimljivim govorima, uvek se zalažući za interese vojske (kad su vođene debate o vojnom budžetu).

U Skupštini, Mišić je dizao na noge sve poslanike u svojim oštrim napadima na protivnike prevrata od 29. maja 1903. godine, dokazujući da je prevrat bio revolucija i da vojska, izvršivši ga, nije time počinila izdajstvo prema vladaru, već da je "učinila najbolje mogućno delo za otadžbinu".

Kao poslanik, Mišić je posebno skrenuo pažnju na sebe na tajnoj sednici Narodne skupštine održanoj 15. decembra 1908. godine. Tada je on postavio takva pitanja u vezi sa naoružanjem vojske, da ministar vojni, Stepa Stepanović, nije na njih uopšte mogao da odgovori. Neka od tih pitanja ticala su se javašluka u vojsci, takvih nepravilnosti, da su narodni poslanici bili zaprepašćeni, a Stepa Stepanović, posle svega, bio prinuđen da podnese ostavku...

Imajući i ovaj slučaj u vidu, Krsta Cicvarić je u listu "Novo vreme" ("slobodoumnom organu javnog mišljenja") napisao, da je "Mišić kao poslanik, jedan od retkih časnih izuzetaka u našem savremenom parlamentarnom životu, da je svetao izuzetak". I da je "jedan od onih veoma malobrojnih ljudi u Srbiji koji su uspeli da očuvaju svoju moralnu čistotu u moralno najkaljavijem mestu u našem društvu - u tzv. Narodnoj skupštini".

Nezadovoljan stanjem u vojsci, i držanjem kralja Petra posebno, Mišić je 1909. godine bio jedan od onih zaverenika iz 1903. godine, koji su se izjasnili za svrgavanje dinastije Karađorđevića sa prestola Srbije i dovođenje za vladara jednog engleskog princa.

2. Prvobitni cilj zavere - odstranjenje kraljice Drage s dvora
Prvobitan cilj zavere bilo je odstranjenje kraljice Drage s dvora. Samo to. Protiv kralja Aleksandra (i prema austrijskim dokumentima) u prvi mah nije ništa planirano. Tek kasnije, takoreći u pretposlednjem času, rešeno je da se zaverom obuhvati i kralj Aleksandar - i to na zahtev Petra Karađorđevića, odnosno njegovog predstavnika u Beču Jaše Nenadovića, koji je bio u stalnoj vezi sa zaverenicima u Beogradu.

Ideja da se kraljica Draga ukloni s dvora jednom za uvek rodila se neposredno posle smrti kralja Milana. U krugu oficira kojem su pripadali general Jova Atanacković, pukovnici Aleksandar Mašin i Leonidas Solarević, potpukovnici Damnjan Popović i Đoka Mihajlović. Međutim, prema tvđenju Jovana Avakumovića, koji je za zaveru zadobijen tek u septembru 1902. godine (kad i čuveni beogradski gavan Hadži-Toma, advokat Aca Novaković, Dragomir Rajević i Kosta Jezdić), do prvog razgovora o uklanjanju kaljice Drage iz dvora treba da je došlo znatno ranije - u noći između 11. i 12. jula 1900. godine.

Taj razgovor vođen je u samom dvoru, u ađutantskoj sobi, i u njemu su, sem njega, Avakumovića, učestvovali još i general Vasilije Mostić, general Cincar-Marković, Laza Lazarević, pukovnik Leonidas Solarević i potpukovnik Damnjan Popović, u tom času ađutant kralja Aleksandra. Povod za ovaj razgovor bila je poruka kralja Milana generalu Mostiću, da zatraži od Avakumovića da po svaku cenu spreči ženidbu kralja Aleksandra sa Dragom Lunjevicom, odnosno Mašin.
Piše: Vasa Kazimirović

Kovanje zavere i vrbovanje oficira

Svaki zaverenik imao je zadatak da pridobije 10 novih pristaša

Unapred pristajem i odobravam da g. Avakumović tu ženidbu spreči", rečeno je navodno u toj poruci, "ili uzimanjem ostavke od kralja Aleksandra, ili, najposle, ako ne može biti drugojačije, ma i oduzimanjem života kralju Aleksandru..."

Što se kralj Milan obratio sa ovom porukom generalu Mostiću, a ne samom Avakumoviću, bilo je, na neki način, razumljivo. Mostić je bio jedan od ljubimaca kralja Milana i, sem toga, on je bio taj koji je kralja Milana pozvao u zemlju, da bi sprečio venčanje svog sina. U pozivu kralju Milanu da hitno dođe u Srbiju, Mostić je istakao da je cela vojska spremna da mu pomogne - što je bila istina.

Skoro sve više vojne starešine bile su pristalice kralja Milana i bile su spremne da sve učine za njega. jer, ako iko, a ono ih je on zasipao pažnjom - dok se nalazio na čelu aktivne vojske. On ih je "odlikovao i nagrađivao svakom prilikom", kaže i Ljubomir Kaljević. "Oni su bili njegovi mezimci u svim političkim menama, pa i u onima u kojima su civilni službenici kinjeni i gonjeni..."
Milan neće u Srbiju

Osim generala Mostića, kralju Milanu treba da je uručio poziv da se vrati u zemlju i general Cincar-Marković, tvrdi u svojim sećanjima njegova udovica. Prema njenim zabeleškama, general Cincar-Marković bio je uveren da će kralj Milan "zbog sudbonosnih događaja" odmah dojuriti u Beograd i zbog toga je čak odredio i mesto na obali Dunava, gde je trebalo da ga sačeka pukovnik Lj. Lešjanin. Ali kralj Milan je odbio da dođe u Srbiju. Odgovorio je, navodno: "Kad srpskom narodu konvenira jedna nevaljalica za kraljicu, šta je potrebna moja intervencija".

Protivan ženidbi kralja Aleksandra s Dragom, general Cincar-Marković (prema daljem kazivanju njegove udovice) pokušao je da nagovori mitropolita Inokentija da se i on usprotivi "neprimerenom braku". Ali ovaj nije pristao da išta slično učini, smatrajući da je sve "gotovo", jer se kralj Aleksandar i Draga "toliko vole, kao golub i golubica, a uz to se i ruski car primio za kuma..."

Odbijanje kralja Milana da dođe u Srbiju i spreči venčanje kralja Aleksandra i Drage, a zatim iznenadna smrt kralja Milana u Beču, učinili su da oficiri, upravo oni koji su dugo bili najbliži kralju Aleksandru (Atanacković, Solarević, Damnjan Popović i drugi) reše da se organizuju i silom oružja "oslobode Srbiju nedostojne kraljice".

U prvi mah, organizacija je u svemu imala deset članova - jedan od njih bio je potpukovnik Stevan Ilić, komandant VI pešadijskog puka u Beogradu. Tih deset članova bili su i ostali vođstvo zavere, glavni zaverenički odbor, odnosno komitet, kako se sve kaže u izveštaju austro-ugarskog poslanika od 26. aprila 1904. godine.

Već na prvom sastanku bilo je odlučeno, da svaki član glavnog odbora zadobije za zaveru po 10 oficira, od kojih bi se, potom, imao da organizuje pododbor, kao izvršni organ vođstva zavere.
Isto tako je odlučeno, da svaki novozavrbovani oficir primi na sebe da za zaveru zadobije 10 novih članova.

Strah od osvete

Bilo je, osim svega, dogovoreno, da vođstvo zavere, u saglasnosti sa pododborom izradi plan za odstranjenje kraljice Drage iz dvora. Ali samo za odstranjenje, u čemu su imali obavezu da učestvuju svi pripadnici zavere.
Sa zadobijanjem oficira za zaveru, međutim, nije išlo tako jednostavno, ni tako lako kako se mislilo da će biti - uprkos opštoj mržnji oficira prema kraljici Dragi (Kad je došao čas prevrata, zaveri treba da su pripadala u svemu 102 oficira). Jedni su smatrali da je to nespojivo sa oficirskom čašću, a drugi su hteli da sačekaju najavljeni kraljičin porođaj...

Računajući s tim da do porođaja neće uopšte doći, vođstvo zavere je nastavilo sa vrbovanjem oficira strpljivo čekajući da svakom u zemlji bude jasno da je u pitanju lažna trudnoća. Kad je, naposletku, i zvanično saopšteno da se ne očekuje porođaj kraljice, pristupanje oficira zaveri naglo je ubrzano. Ali porast broja zaverenika ipak nije bio takav da bi se vođstvo zavere smelo odlučiti na planiranu akciju... Na oklevanje vođstva zavere da izvrši što je bilo nameravano, uticao je i strah da bi kralj Aleksandar, koji je "strašno voleo" Dragu, mogao da zbog nje - izvrši samoubistvo. Isto tako jak strah postojao je od kraljeve osvete - u slučaju da nameravana akcija uspe kao i u slučaju da ne uspe.
Na ubistvo i uopšte neku meru protiv samog kralja Aleksandra, u prvo vreme nije se uopšte mislilo.

Genčićeva uloga

Vremenom, vođstvo zavere je uspelo da okupi oko sebe ne 100, kako se sve tvrdi, već blizu 200 oficira, u Beogradu u prvom redu, ali i u unutrašnjosti, u Nišu i u nekim drugim gradovima. I tada, kad se dotle stiglo, pala je odluka da se u zaveru uključe i neke političke ličnosti. To je urađeno i iz tog razloga što se mislilo da bi one, u slučaju potrebe, mogle da budu iskorišćene za intervenciju kod kralja Aleksandra - ako bi se on rešio da posle proterivanja kraljice Drage s dvora "počini kakvu glupost" ili ako bi mu palo na pamet da se osveti oficirima-zaverenicima...

Po predlogu generala Atanackovića, u vođstvu zavere, u glavni zaverenički odbor, akceptiran je, prvo, Đorđe Genčić, ministar policije kralja Aleksandra - u vreme Ivanjdanskog atentata 1899. godine.

Za Genčića je bilo znano da je veliki privrženik kralja Milana i, u isti mah, ogorčeni protivnik kraljice Drage. Znalo se takođe da je vrlo vešt čovek, da ima jake veze sa drugim političarima i javnim ličnostima u Beogradu i da bi mnogo mogao učiniti da zavera uspe.
Piše: Vasa Kazimirović

Atentat samo na kraljicu

Zaverenici su 1902. planirali da u insceniranom atentatu ubiju samo Dragu, a da Aleksandru poštede život

Do prvog sastanka vođstva zavere i Genčića treba da je došlo, prema austrijskim dokumentima, 14. septembra 1902. godine, u stanu majora Luke Lazarevića.
Neka dva meseca posle Genčića, uoči Božića, 24. decembra 1902. godine, u glavni zaverenički odbor akceptiran je potpukovnik Petar Mišić, koji će se jednog dana ispiliti u najnepomirljivijeg protivnika oficira - izvršilaca prevrata, kad oni budu osnovali svoju tajnu organizaciju, Crnu ruku. Njega je u zaveru uveo major Luka Lazarević. A to se desilo uprkos Mišićevim višestrukim izjavama, da je bolje da na prestolu Srbije bude "jedno govno od Obrenovića nego jedna karađorđevićevska ciganska skitnica".

Oboje ili ništa

Po priključenju zaveri, Mišić je zauzeo sasvim drugi stav. Sad je govorio potpuno drukčije... Treba da je bio prvi koji je izjavio da ne treba mnogo razmišljati o tome šta da se radi s kraljem i kraljicom. Jednostavno, treba oboje ubiti...

Tako kao Mišić nisu mislili svi članovi glavnog odbora, a ni svi članovi pododbora u Beogradu. Jedan dobar deo pripadnika i glavnog odbora i pododbora, kao potpukovnik Borivoje Dragašević, nije bio ni za kakve mere prema kralju Aleksandru, već samo za odvajanje kraljice od njega. Došlo je dotle, da je na sastanku glavnog zavereničkog odbora, održanog 30. juna 1903. godine, više članova izjavilo (kako se navodi u izveštaju austro-ugarskog poslanika) da nipošto neće uzeti učešća u svrgavanju s prestola kralja Aleksandra, ali da nikom neće ni odati da se tako što sprema. Svoju izjavu oni su i potpisali, uz napomenu da svojim drugovima-zaverenicima "daju pravo" da ih streljaju u slučaju da prekrše datu reč.

Kad je Mišić predložio da se ubiju i kralj i kraljica, već je bio gotov plan kako da se izvrši uklanjanje kraljice Drage (plan je bio završen još u septembru 1902. godine, pred akceptiranje Đorđa Genčića u glavni zaverenički odbor). Po tom planu, trebalo je da se prilikom jedne svečanosti inscenira atentat na kralja Aleksandra... Tobožnji atentator imao je da zapuca iz revolvera u pravcu kralja, ali da puca tako visoko da ga ne pogodi.

Odmah zatim je jedna grupa odabranih oficira imala da pritrči kralju Aleksandru i kraljici Dragi, obrazuje krug oko njih, a jedna druga da opkoli "atentatora", tobož ga uhapsi i potom na ulici omogući mu da se skloni u sigurnost. U opštoj gužvi, grupa oficira čiji je zadatak bio da stvori krug oko kralja i kraljice, trebalo je da odvoji kraljicu od kralja, odvede je do pripremljenih kola i odveze, na kraju, na obalu Save, tamo strpa u čamac i nasred reke baci u vodu...

S ovim planom Genčić nije bio potpuno saglasan. On je predložio da kraljicu Dragu, čim tobožnji atentator otvori vatru u pravcu kralja, zgrabe lica u civilu i sprovedu je u njegov vinograd. Kralju je pak trebalo da bude saopšteno da je atentat organizovan samo zbog kraljice...

Nešto kasnije, a posle susreta sa predstavnikom Petra Karađorđevića kod austrijske vlade u Beču (Jašom Nenadovićem), na sastanku glavnog zavereničkog odbora od 10. oktobra 1902. godine, Genčić je izjavio (po dogovoru sa Nenadovićem) da plan po kojem je trebalo ukloniti samo kraljicu Dragu - nije dobar. S obziromna to da kralj isuviše voli kraljicu, rekao je Genčić, on ne bi nikako pristao da se ni za trenutak odvoji od nje. Ako bi kraljica bila ubijena, i on bi izvršio samoubistvo...

Po Genčićevim rečima, za rešenje celog pitanja postojale su samo dve mogućnosti: ili da se od svega dignu ruke ili pak da se zajedno uklone i kralj i kraljica. U ovom drugom slučaju, kralj bi se mogao primorati da abdicira, silom otera s prestola ili jednostavno ubije zajedno s kraljicom. Protiv ovih dveju poslednjih kombinacija izjasnili su se, uz druge, pukovnici Mašin i Solarević, i potpukovnik Stevan Ilić. Polazeći od toga da Obrenovići imaju velike zasluge u Srbiji, i da su u vojsci popularni, oni su izrazili mišljenje da bi ipak od svega bilo najbolje da se ne preduzima ništa, svejedno što će "jedna kurva ostati da sedi na srpskom prestolu".

Sve do 14. januara 1903. godine, diskutovalo se o tome šta da se preduzme. A tada je pao predlog da se "niko ne ubija", već da se kralj i kraljica samo primoraju da siđu s prestola i napuste Srbiju. Kako se mnogi članovi glavnog zavereničkog odbora ni s tim nisu složili, celo pitanje stavljeno je na dnevni red još jednom, 30. januara 1903. godine - i tada je većinom glasova usvojen prvobitni predlog da se kralj i kraljica samo proteraju iz zemlje.

Licitiranje krunom

Po donošenju ove odluke, u glavnom zavereničkom odboru postavilo se pitanje ko treba da bude novi vladar Srbije. To pitanje postavio je prvi Đorđe Genčić, za koga se danas zna da je, u međuvremenu, srpsku kraljevsku krunu nudio kako jednom nemačkom princu tako i jednom ruskom knezu... Pre nego što se išta preduzme protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage, a poslednji je čas da se nešto učini, rekao je Genčić, mora se znati koga treba da izviče za vladara...
Piše: Vasa Kazimirović

Uloga Đorđa Genčića u zaveri

Major Lazarević hteo crnogorskog princa na čelu Srbije

General Atanacković, Aleksandar Mašin, Leonidas Solarević, Dragomir Rajović i neki drugi članovi glavnog zavereničkog odbora izjasnili su se za izbor jednog stranog princa za kralja Srbije. Otac majora Luke Lazarevića, u čijoj je kući održan ovaj sastanak, kao i svi sastanci potom, izjavio je da Srbija ima zaslužnu dinastiju Karađorđevića i da nema nikakve potrebe da se na presto dovodi nova dinastija.

Nasuprot svom ocu, major Luka Lazarević bio je za to da vladar Srbije bude crnogorski princ Mirko, već i zato što je on ženidbom postao rođak Obrenovića, a i zato što je,preko svog oca,bio u srodstvu sa tri ugledne evropske dinastije. za princa Mirka bio je i Damnjan Popović. Kako je, međutim, većina ipak bila za Petra Karađorđevića, to je on, na kraju sastanka, i prihvaćen kao kandidat za kralja Srbije.

Odluka o ubistvu

Da bi o tome obavestio predstavnika Petra Karađorđevića, Jašu Nenadovića, Genčić je hitno otputovao u Beč. A kad se vratio s puta, na iznenađenje većine članova glavnog zavereničkog odbora, on je odjednom zatražio da se izmeni odluka po kojoj su kralj Aleksandar i kraljica Draga trebalo da budu samo proterani iz Srbije. Zatražio je da se oni - ubiju. Kako je objasnio, to i nije bila toliko njegova želja, koliko zahtev kandidata za novog kralja, Petra Karađorđevića...

Prema izjavi Jaše Nenadovića Milošu Bogićeviću, kralj Petar treba da je tada izjavio, "da on neće stupiti na presto Srbije, sve dok je i jedan Obrenović u životu..."

U raspravi koja je nastala posle Genčićevog saopštenja, najglasniji su bili pukovnici Mašin i Solarević. Oni su se najenergičnije usprotivili predlogu da se kralj Aleksandar i kraljica Draga liše života. Ali, kad se opet jednom pristupilo glasanju, ostali su u manjini. Većina je bila za ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage.

I Mašin i Solarević povinovali su se ovoj odluci. Mašin je čak pristao da zajedno sa Damnjanom Popovićem i Petrom Mišićem izradi plan ubistva...

Po tom planu bilo je predviđeno da se ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage izvrši na Cveti, u kalemegdanskoj tvrđavi. Izvršilac je trebalo da bude Petar Mišić sa svojim pukom... Jedan oficir, koji je uživao kraljevo poverenje, u određenom trenutku trebalo je da priđe kralju Aleksandru i saopšti mu da mu preti opasnost od atentata i preporuči mu da se pod zaštitom Mišića, zajedno sa kraljicom, skloni u zgradu generalštaba na Kalemegdanu, gde bi, potom,, ubistvo bilo izvršeno. Za ovaj zadatak izabran je, na predlog Genčića i majora Luke Lazarevića, a uprkos protivljenju Petra Mišića, kraljev ađutant potpukovnik Mihailo-Mika Naumović, unuk onog Nauma koji je zajedno sa Karađorđem, po nalogu kneza Miloša, ubijen 1817. godine u lugu sela Radovanja.

Pridobijanje potpukovnika Naumovića za ovaj zadatak trebalo je da se ostvari preko jednog njegovog dobrog znanca (i navodnog ljubavnika njegove žene), Crnogorca poreklom.

Kad su, zatim, došle Cveti, a kralj i kraljica se nisu pojavili u tvrđavi, zaverenici su pomislili da je potpukovnik Naumović izdao celu stvar. Ali to nije bilo tačno. Ispostavilo se da mu njegova supruga nije o svemu ništa ni kazala...

Posle svega, i kad je od žene napokon saznao šta se od njega traži, Naumović se povezao sa vođama zavere i pristao da izvrši svaki zadatak koji mu se da.

Drugi plan

O saradnji u zaveri on je imao i jedan dug razgovor sa Petrom Mišićem. Bilo je to neposredno posle martovskih demonstracija... Tada je rekao da se ne sme sumnjati u njega, jer on mrzi Obrenoviće iz dna duše...

Uz saglasnost ostalih članova glavnog zavereničkog odbora, Mišić je, posle toga, imao još jedan razgovor sa potpukovnikom Naumovićem. I dogovorio se tada s njim, da on učestvuje u realizaciji jednog drugog plana, koji je predviđao da se ubistvo kralja i kraljice izvrši u samom dvoru, u konaku.

Izrada ovog novog plana bila je poverena pukovniku Mašinu. Pored ostalog i zato što je on bio dobro upoznat sa rasporedom prostorija u konaku i uopšte sa prilikama u dvoru.
Da proveri ispravnost i sprovodljivost plana, bio je određen Petar Mišić. On je našao da je Mašinov plan potpuno u redu i da se bez daljeg može realizovati.

Problem za Mišića, međutim, bio je Naumović. Sumnjajući u njega (svakako i iz animoziteta prema njemu), on je rešio da ga stavi na probu. Način na koji je to učinio bio je sledeći: saopštio mu je Mašinov plan u obrnutom smislu i rekao mu pri tom, da je za ulogu koja je prvobitno bila njemu namenjena, određen kapetan Leontijević.

Prostorije

Kad mu je Mišić sve to rekao, potpukovnik Naumović je razrogačio oči i rekao da je plan koji mu je saopšten morao načiniti neko ko uopšte ne poznaje ni raspored prostorija ni prilike u konaku, a zatim, da je plan upravo tako koncipiran da bi zaverenici mogli lako biti savladani, tim pre što je u sve uključen kapetan Leontijević.

Ovim svojim rečima potpukovnik Naumović je razbio sve Mišićeve sumnje u sebe i bio je bez rezerve prihvaćen i odmah upućen u pravi plan.
Piše: Vasa Kazimirović

Konačna odluka o ubistvu Obrenovića

Vođstvo zavere odlučilo da se ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage izvrši u dvoru

Tog dana, kad je upućen u pravi plan napad na dvor, i ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, potpukovnik Naumović je potpisao Mišiću priznanicu na 50 hiljada franaka - kaže se u izveštaju austro-ugarskog poslanika u Beogradu. To je, navodno, bila njegova cena za učešće u zaveri - radi osiguranja porodice, kako je rekao, taman kao da je slutio da će 29. maja biti i sam ubijen - od zaverenika kojima se bio priključio.

Koji dan potom, 27. maja, pala je konačna odluka u glavnom zavereničkom odboru da se kralj Aleksandar i kraljica Draga ubiju u noći između 28. i 29. maja...

Zavera

Postoje izvesne činjenice koje dopuštaju da se zaključi da bi kralj Aleksandar i kraljica Draga verovatno bili ubijeni 1903. godine i da nije uspela oficirska zavera. Oni bi pali kao žrtve dobro pripremljenog atentata koji je trebalo da izvrši jedan upravo neustrašivi mlad čovek, po imenu Savatije Milićević.

Rođen 1876. godine (u godini u kojoj i kralj Aleksandar Obrenović) u selu Pavlica u Studeničkom srezu, Čačanski okrug, Milićević je rano došao u sukob sa zakonom. Ubio je, po svemu sudeći za račun nekih radikala, načelnika Studeničkog sreza, izvesnog Jasnića, i odmetnuo se u hajduke.

Progonjen od potera kao divlja zver, Milićević je morao da napusti Srbiju. Probio se do Kosova, i tu je, kao oružnik, stupio u službu arnautskog prvaka Mule Zeke. Sa Kosova, posle nekoliko godina, prebacio se u Crnu Goru i priključio se radikalskim prvacima odbeglim iz Srbije - proti Milanu Đuriću i Ranku Tajsiću.

Početkom maja 1903. godine, na koji način i kako - ne zna se, tek Milićević se obreo u Trstu, gde su ga dočekali ljudi koji su bili protivnici kralja Aleksandra Obrenovića.

Po nekim pokazateljima, ljudi koji su dočekali Milićevića u Trstu, mogli su najpre biti poverenici Jaša Nenadovića, predstavnika Petra Karađorđevića u Beču. Ta okolnost dopušta zaključak da je lako mogućno da je Nenadović, preko jednog takvog desperadosa kakav je bio Milićević, hteo da ostvari ono na šta se zaverenici u Beogradu nisu mogli dugo da odluče, naime, da liše života i kralja Aleksandra i kraljicu Dragu.

Iz Trsta, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, Milićević se prebacio u Beograd. Njegova glavna veza u Beogradu treba da je bio Aksentije Rujanac Baceta, delovođa blagajnika ministarstva spoljnih poslova Milutina Stepanovića, koga je lično kralj Aleksandar osumnjičio da pripada zaveri "sklopljenoj protivu njegovog života". Na ovo upućuje i prijateljstvo između Bacete i Milićevića posle prevrata, a zatim i zajedničko četovanje u Makedoniji i na Kosovu.

Atentator

Kad je Milićević tačno u dan stigao u Beograd - to je izvesno. Po jednoj verziji on se ilegalno prebacio iz Zemuna u Beograd, a po drugoj - u Beograd je stigao iz Novog Sada, spakovan u jedan sanduk tako da je malo nedostajalo pa da se u njemu uguši...

Kako kaže M. Milenović, istraživač četničkog pokreta u Srbiji 1903-1918. godine, Milićević je u pogodnom momentu trebalo da uskoči u kraljevski ekipaž i ubije i kralja Aleksandra i kraljicu Dragu... "Gvozdenih nerava i pouzdan da će izvršiti sve što naumi", veli Milenović, "Savatije se počeo mirno spremati da sprovede tu odluku, bez obzira na to što bi pri tome imao i sam da pogine..."

To isto što je izneo Milenović, rekao je i Al. Jovanović u napisu "Vojvoda Savatije", objavljenom u Letopisu Matice srpske. Razlika je samo u tome, što Al. Jovanović tvrdi da se Milićević sam ponudio zaverenicima od 29. maja da izvrši atentat na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu.

Akcija

Pošto je u međuvremenu vođstvo zavere, a posle dogovora Đorđa Genčića sa Jašom Nenadovićem u Beču, odlučilo da se sa ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage više ne okleva, i da se ono izvrši u dvoru, Milićevićeva akcija je otpala. Prema mišljenju Al. Jovanovića, zaverenici su odustali od toga da Milićević izvrši atentat na kraljevski par zato što su se bojali da bi on usled nepredviđenih okolnosti mogao da ne uspe...

Mada nije izvršio zadatak zbog kojeg se prebacio iz Crne Gore u Trst, a zatim iz Trsta u Beograd, zaverenici nisu zaboravili na Milićevićevu spremnost da žrtvuje vlastiti život samo da bi ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. I odmah posle prevrata oni su ga obasuli velikom pažnjom... Prvo je bilo ukinuto rešenje o njegovom proglašenju za hajduka, a zatim je postavljen za službenika ministarstva spoljnih poslova. Kao poverljiva ličnost upućen je na rad u Bitolj, u srpski konzulat - pod imenom Sava Milošević. Njegov zadatak bio je da se angažuje u četničkoj akciji u Makedoniji.

Za zadatak koji mu je bio poveren u Bitolju, Milićević je bio kao rođen. Bio je "ludo smeo" i - veliki ćutljivac. Jedva i da je otvarao usta... A ono što bi i prevaljivao preko jezika, bilo je više mrmljanje, skup međusobno jedva povezanih rečenica. Ponekad, međutim, ali samo ponekad, umeo je i da se raskravi i da priča živo i zanimljivo. Ali da ume i da se nasmeje, to se kod njega nikad nije videlo.
Piše: Vasa Kazimirović

Uloga Nikole Pašića u atentatu

Nikola Pašić je u svim krugovima važio kao dobar čuvar tajne

Kao četnik, i vojvoda četnički, istakao se velikom hrabrošću. Pravo čudo od junaštva pokazao je u poznatoj bici na Čelopeku, u aprilu 1905. godine. Ratna sreća, međutim, nije ga dugo služila. Opkoljen od Turaka i Arnauta, u selu Velika Hoča, izgoreo je u kuli u koju se bio sklonio: 6-7. juna 1905. godine po novom kalendaru.

Posle smrti, Milićević je od jednih bio slavljen kao veliki borac, a od drugih - pored ostalog i zbog svoje bezobzirnosti prema neprijatelju i svima onima koji bi mu se isprečili na putu - pominjan je s prezrenjem i nazivan čak i krvolokom... U beleškama "Konsulskih pisama" Milana Rakića (na strani 313), rečeno je, na primer, da je o njemu građen mit "uz upadljivo nastojanje da se umanji činjenica da je ranije ubio sreskog načelnika".

Ako bi se htela načiniti rang-lista onih koji su najviše doprineli uspehu zavere od 29. maja, Đorđe Genčić bi morao na toj listi dobiti jedno od prvih mesta, ako ne i prvo. Bez njega, bez njegovog povezivanja sa predstavnicima Austro-Ugarske i Rusije, zatim sa predstavnikom Petra Karađorđevića u Beču, da se samo to pomene, glavni zaverenički odbor ne bi se usudio da digne ruku na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, taman da je i bio od prvog časa jedinstven u svom stavu šta mu valja činiti.

Daleko od toga da u glavnom zavereničkom odboru bude "samo prisutan građanin", kakav je slučaj bio sa Jovanom Avakumovićem, koji će posle prevrata postati predsednik prve, "revolucionarne", vlade, Genčić je razvio takve aktivnosti da je zaslužio da bude proglašen za "dušu zavere" - već kako su to prvi učinili analitičari u ministarstvu spoljnih poslova Austro-Ugarske.

Prva i najveća Genčićeva zasluga bila je ta, da je, preko svojih veza, osigurao podršku zaveri i vlade Austro-Ugarske i vlade Rusije.
Tog mišljenja, da je Genčić bio "stvarna duša zavere", bio je i njegov tast (a posle prevrata njegov veliki protivnik), poznati beogradski advokat toga doba, Aca Novaković. Po njegovim rečima, iskazanim upravo onda kad je s Genčićem bio u velikoj zavadi, Genčić nije bio samo "duša zavere", nego i njen "začetnik i glavni organizator".

Miljenik kralja Milana, i jedan od najpouzdanijih ministara kralja Aleksandra, Genčić je bio obrenovićevac iz ubeđenja. Kao ministar policije u vreme Ivanjdanskog atentata 1899. godine, u svemu udovoljavajući volji kralja Aleksandra i kralja Milana (tada već ekskralja i "samo" komandanta aktivne vojske), on je na stotine ljudi bacio u negve i zatočio u kazamate kalemegdanske tvrđave, u ćelije u kojima se nije znalo kada je dan a kada noć. Među tim nesrećnicima nalazio se i Nikola Pašić...

Po ličnom Genčićevom naređenju, Pašiću je teški okov stavljen i na ruke i na noge, tako da se nije mogao ni pomaći niti išta sam za sebe učiniti. A kad je na intervenciju vlada Rusije i Austro-Ugarske, kralj Aleksandar morao da odustane od slanja Pašića na gubilište, Genčić se primio jedne krajnje nečasne uloge. Primio se da Pašića navede na bacanje na kolena pred kraljem Aleksandrom i kraljem Milanom.

Uopšte ne pominjući Pašiću da je na intervenciju Rusije i Austrougarske dvor odustao od njegovog slanja na gubilište, Genčić je vođi radikala danima ulivao u glavu, da život može spasti samo tako ako kralju Aleksandru uputi molbu za milost...

Satrven mrakom, memlom i jezom tamnice, obrvan i fizičkim i moralnim mukama, pun briga za svoju porodicu, tada već u 54. godini života, Pašić je, 10. avgusta 1899. godine, pristao da učini ono što je od njega stalno i uporno tražio Genčić - po nalogu krune, a sve tobož iz prijateljskih pobuda. Drhtavom rukom, držeći pero samo vrhovima prstiju - zbog okova - napisao je kralju Aleksandru molbu za milost.

Mada se tako poneo, Genčić se busao u grudi da je upravo on spasao život vođi radikala. U to je on nastojao da uveri i samog Nikolu Pašića.
Kad je pristupio zaveri, i u dogovoru sa njenim vojnim vođstvom pokušao da za zaveru zadobije viđene političare, Genčić se prvo setio Pašića, koji je u svim krugovima važio za čoveka rođenog da čuva tajnu i, sem svega, za čoveka koji je imao sve razloge da bude protiv dinastije Obrenović.

Razgovor s Pašićem Genčić je počeo izdaleka, nagovestivši, kao prvo, mogućnost "eventualnog legalnog udaljenja kraljice Drage iz zemlje". Shvativši odmah pravi smisao toga što je Genčić rekao, Pašić je odgovorio da je to stvar koja se tiče samo kralja Aleksandra, i da on treba o tome da odluči. Ako bi se kralj rešio da se razvede, on, Pašić, sa svojim pristalicama, pružiće mu najveću podršku, ali samo njemu.

Kako navodi nemački, i u isto vreme austro-ugarski profesionalni obaveštajac, Albin Kučbah, Pašić nije hteo da ode na opširniji razgovor u vinograd advokata Novakovića - mada je to Genčiću bio obećao. Umesto da ode na taj razgovor, on se na brzinu spakovao i, nikom ništa ne govoreći, sa celom porodicom otputovao na more, u Opatiju... "Računao je", kaže Milan Gavrilović, "da će, ako zavera ne uspe on ipak odgovarati, iako je on nije stvorio ni vodio. A ako uspe, on i inače dolazi na vladu. Civilni zaverenici su mu zamerili, stranka ne..."

Tri godine posle prevrata, u govoru u Narodnoj skupštini, Pašić je zaverenicima odao puno priznanje za ono što su učinili 29. maja 1903. "Sve ono što je bilo pre 29. maja", rekao je, "sve je to jedna žalosna istorija srpskog naroda, koji se borio ali nije mogao da doskoči zlu... Delo od 29. maja nije zločin, jer ako je zločin, onda su zločini i sve bitke u svetu koje postoje za slobodu".

Iako je ovim rečima Pašić odao priznanje i samom Genčiću, Genčić mu nije mogao oprostiti što ga je svojevremeno ostavio na cedilu, odbivši na "pašićevski način" da se priključi zaveri.
Dva sveta, Genčić i Pašić se, i bez toga, posle prevrata, nisu nikad jedan drugom približili...
Piše: Vasa Kazimirović
KRAJ