Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 25. Jul 2024, 17:20:06
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 3
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Ubistvo poslednjeg Obrenovića  (Pročitano 29530 puta)
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Negodovanje pristalica dinastije

Povodom Milanovog krštenja, knez Miloš je sirotinji razdelio 100 dukata

Milanov kum bio je - knez Miloš. "Imao sam premala brata Milana; imao sam uzdanicu sina Milan; evo mi Bog dade unuka Obrenovića: ime mu je Milan. On će knjazu biti unuk, i sin i brat", treba da je knez Miloš rekao na krštenju.

Povodom Milanovog krštenja, knez Miloš je sirotinji razdelio 100 dukata, a crkvi Svetog Spasa u Jašu jedno zvono na kojem je stajalo: "U slavu Božiju, a za spomen rođenja svoga unuka Milan priloži hramu Sv. Spasa ovo zvono Miloš Todorović Obrenović, Knjaz Srpski, 19. avgusta 1854. godine". Svakoj porodici na svojim dobrima u Rumuniji knez Miloš je poklonio po dukat. Osim svega toga, on je podmirio dugove svog sinovca u iznosu od 321 "cezarskog zdravog dukata".

Slabog zdravlja, kako je rečeno i u knjizi "Jedan Obrenović", Miloš Jevrema Obrenović nije doživeo da vidi na prestolu Srbije ni svog sina Milana, a ni svog unuka Aleksandra,"ličnog vladaoca Srbije". Umro je na rukama svog brata, kneza Mihaila, u "osvitku Aranđelovog dana 1860".

Uvreda narodu

Protićeva serija o Kuzićima i Raznovanovićima izazvala je buru negodovanja među pristalicama dinastije Obrenović, a i u jednom delu štampe, onom koji je podržavao blok nezadovoljnika novim režimom u Srbiji. Protić, a i radikali u celini, optuženi su, da su objavljivanjem serije u "Samoupravi" o nesrpskom poreklu "poslednja dva Obrenovića" hteli "baciti neoprostivu uvredu u lice srpskom narodu..."

Vremenom, tvrdnje o nesrpskom poreklu kralja Milana i kralja Aleksandra pale su u zaborav. Sud istorije bio je - da su sve te tvrdnje bile samo jedna politička ujdurma, proizašla iz potrebe da se i na ovaj način opravda masakr u dvoru 29. maja 1903. godine i istovremeno zada udarac protivnicima dinastije Karađorđević.

Kad je u pitanju kralj Milan, mnogo godina po objavljivanju Protićeve serije, istoričar Grgur Jakšić saopštio je da se o kralju Milanu govorilo samo još kao o - Anriju Katardži. Tako se, naime sam kralj Milan predstavljao u inostranstvu, kad je hteo da sakrije svoj identitet. A. Katardži je bilo prezime njegovog ujaka (pukovnika Katardži) s čijom je ćerkom imao ljubavnu avanturu...

Imajući, izvesno, u vidu šta je sve napisano o kralju Milanu (često s mnogo zlobe i mržnje), Stanislav Vinaver je kazao 1953. godine, da kralj Milan zaslužuje "ozbiljniji pristup", već i zbog toga što je bio "zanimljiv i psihološki" i što već to zahteva da se o njemu piše sa više "psiholoških upleta i čipaka".

Kad bi se kralju Milanu prišlo sa izvesnom psihološkom gipkošću, njegov bi lik, rekao je Vinaver, "mnogo dobio u reljefu... Strasti su se stišale oko njegovog imena - sada smo u stanju da podnesemo i celu istinu o danima njegovog života. Ta je istina ne samo politička, nego i psihološka. Ljudski lik, sem toga, dejstvuje ubedljivije. Ljudski lik kralja Milana dejstvovao je na njegove savremenike demonskom snagom koja nam danas izgleda nerazumljiva, snagom koju treba objasniti..."

Jedan od razloga za sklapanje zavere protiv kralja Aleksandra Obrenovića, za njegovo ubistvo, bila je njegova ženidba sa Dragom Lunjevica, udovicom inženjera Svetozara Mašina, snajom pukovnika Aleksandra Mašina, pod čijom je komandom izvršen prevrat.

Ta žena, očiju krupnih i trepavica dugih, koliko privlačna toliko i umna, bila je za jedan dobar deo oficirskog kora, i javnosti (posebno za deo beogradske javnosti sklonom intrigama) najgori mogućni izbor za srpsku kraljicu.

Prema neprestano širenim abrovima, u Dragi nije bilo ničeg dobrog, ničeg plemenitog. Bila je ona dostojna samo prezrenja... Prava pravcata aspida, ona je, kako je naročito isticano, gledala samo svoje interese i interese svoje porodice.

Ove i ovakve rekla-kazala priče prihvatio je i francuski pisac Andre Bare. On će ih ponoviti u svojim tekstovima i, uz drugo reći i to - da je Dragi "kraljevska kruna pomutila razum" i da je ona samo na jedno mislila: "na koji će način, koristeći se uplivom koji je imala na mladoga kralja, moći Srbiju da preda despotskom besu njenoga brata Nikodija Lunjevice".

Kraljica Draga, međutim, nije ipak bila takva kakva je slika stvorena o njoj. Bila je ona mnogo drukčija. Pre svega bila je to obrazovana žena...

Rodoljub Lunjevica

Draga je bila jedno od šestoro dece Pante Lunjevice, svojevremenog upravnika grada Beograda i načelnika Šabačkog okruga. A njen deda, po ocu, bio je Nikola Milićević-Lunjevica, prebeg iz Hercegovine u Srbiju i učesnik u oba srpska ustanka, 1804. i 1815. godine. Pod knezom Milošem, koji mu je bio ortak u trgovini, on se poprilično zaimao. Samo dućani koje je posedovao u Šapcu vredeli su 1880. godine oko pet hiljada dukata...

Nikola Lunjevica važio je za velikog rodoljuba. Međutim, to njegovo rodoljublje imalo je jednu "fleku" -... Iz austrijskih dokumenata, iz vremena Prvog ustanka pod Karađorđem, vidi se da je on bio saradnik austrijske vojne obaveštajne službe, istina ne tog formata kojeg je bio na primer, jedan Ivan Savić Jugović, sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta, a posle smrti Dositeja Obradovića - ministra prosvete u Srbiji.

Kad je Dragin otac zdravstveno posrnuo (morao je biti lečen i u duševnoj bolnici), a zatim i materijalno, ona se (kao i sestra joj) morala udati za 15 godina starijeg čoveka od sebe, za inženjera Svetozara Mašina, poreklom Čeha, alkoholičara i epileptičara.

Rano ostavši udovica, Draga se vratila u svoju porodicu i sa njom - sirotovala. Da bi osigurala nasušni hleb, počela je prevoditi priče sa francuskog i nemačkog jezika i objavljivati ih u listu "Domaćica". Neke priče je i sama pisala i potpisivala ih sa - Rudničanka.

Piše: Vasa Kazimirović
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Kraljica novinar i prevodilac

Uistinu tužna što drugi put nije mogla da se uda za voljenog - povukla se u sebe

Bistroumna, a uz to vrlo pismena, Draga je vrlo brzo postala tražena ne samo kao prevodilac, već i kao novinar. List koji joj je širom otvorio vrata, i primio je za stalnog člana redakcije, bio je organ liberala - "Zastava".

M. Stojimirović-Jovanović kaže za Dragu, da ona "nikakav rđav glas nije uživala, niti se ma šta rđavo ikada govorilo o njoj da bi njeni biografi mogli od nje praviti ženu sumnjivog morala. Naprotiv, Draga Mašin je bila rado primana i rado viđena beogradska ličnost. Sem toga, porodično osećanje je u njoj bilo vrlo jako: posle smrti svojih roditelja, ona je bila čak starešina porodice, i to starešina koji se roditeljski stara o mlađim sestrama i braći".

Najbolji dokaz, da je Draga kao udovica "morala imati besprekoran moral", Stojimirović vidi u tome, što ju je kraljica Natalija, "poznata po svojoj čestitosti", uzela za svoju "dvorsku gospođu".

Pre nego što je postala "dvorska gospođa", Draga je imala "sentimentalnu avanturu" sa jednim mladim francuskim inženjerom, koji je radio na orijentalnim železnicama. Ona je htela i da se uda za njega. Ali su se "isprečili inženjerovi roditelji", pa je Draginom snu o ponovnoj udaji brzo došao kraj.

Kao družbenici kraljice Natalije, Dragi se takođe ukazala šansa da se uda za jednog Francuza, aristokratu. Kraljica Natalija je čak bila obećala dati potreban miraz. Međutim, ona se zbog nečega predomislila, pa zbog toga do venčanja nije ni došlo.

Uistinu utučena što ni drugi put nije mogla da se uda za voljenog čoveka, Draga se povukla u sebe, i to toliko, da je na sve koji su s njom dolazili u dodir ostavljala utisak "gorde i nepristupačne žene".

Milutin Garašinin je nalazio da je Draga veoma otmena i da odlično "dopunjuje" kraljicu Nataliju, čiji je "ton bio ponekad familijaran, intiman". Otuda je Draga mnogima izgledala pretenciozna, pa je zato bila i nepopularna. "Ali je komično", kaže Stojimirović-Jovanović, "da se baš iz toga, iz te nepopularnosti, rađala i misao da je ta hladna, odmerena, taktična, gorda, strpljiva i pamtljiva dama - nevaljala žena. Da je Draga volela da morališe i da pedagogiše, to je izvesno: ali joj je zato beogradsko društvo vratilo loptu: toj ženi, koja je braći i sestrama zamenila i oca i majku, toj moralistkinji, nakačen je rep..."

Kao pedagog, Draga je nastupila i prema kralju Aleksandru Obrenoviću. I brzo je postala osoba kojoj se on jedino usuđivao da poveri i izjada...

Kraljici Nataliji sve ovo, uglavnom, nije bilo nepoznato, čak joj je to bilo i pravo, kao što joj je bilo pravo kad je utvrdila da između Drage i Aleksandra postoji intimna veza... Tolerišući tu vezu, ona je svima onima koji su je upozoravali da bi iz toga mogli da nastanu problemi za njenog sina, odgovarala uvek na isti način: "Srpska posla! Kralj se zabavlja, a vi Srbi ispredate! To je prolazno".

Vreme je pokazalo, međutim, da je kraljica Natalija bila u zabludi. Veza između Drage i Aleksandra postala je trajna. Oni su postali supružnici...

Kad se prouči sve ono što je rđavo rečeno i napisano i o kralju Aleksandru i o kraljici, - ako bi se sve to prihvatilo i ako bi sve to bilo tačno - onda bi ispalo da su oni bili nekakav monstr-par, zlo spojeno sa zlim.

Među istoričarima od imena i ugleda koji su doprineli tome da povest o kralju Aleksandru i kraljici Dragi ispadne naopakija nego što je bila, i da u svakom slučaju bude takva da izaziva i gnušanje i prezir, nalazi se i Slobodan Jovanović.

U svom delu Vlada Aleksandra Obrenovića, Jovanović je, pored ostalog, zaronio i u pisma koja je kralj Aleksandar, sav obuzet ljubavnom groznicom, pisao miljenici svog srca - pre nego što mu je ona postala supruga. I naveo je, pedantno, da je kralj Aleksandar nazivao Dragu - "anđelom, lutkom, belom pticom, lastom, alem-kamenom, kokicom, srnom, kanarinom", i tako dalje.

Sve ovo Jovanoviću kao da je bilo potrebno da bi dokazao da je ljubav kralja Aleksandra prema Dragi bila neprirodna. "Čovek bez srca", na jednoj strani, u pismima Dragi, na drugoj strani, kralj Aleksandar se pokazuje kao "nežan do mekuštva i iskren do naivnosti". A to, po Jovanoviću, nije moglo biti prirodno... Nije moglo biti prirodno da jedan mlad čovek padne u toj meri u vrtlog strasti i u toj meri postane rob ljubavi prema ženi starijoj od sebe dvanaest godina, prema "uveloj lepotici i izvežbanoj milosnici".

U sastav tvrdnji o "neprirodnosti" ljubavi između kralja Aleksandra i Drage spadaju i dokazivanja da u pitanju i nije bila nikakva ljubav, već nešto sasvim drugo... Cela veza treba da je bila rezultat Draginog umeća da kralja Aleksandra "zaludi". Kao "veliki psiholog", ona je navodno lako uspela da uoči njegove komplekse i da preko njih zagospodari nad njim... Jednu činjenicu, međutim, malo ko i pominje da Draga nije bila inicijator braka sa kraljem Aleksandrom, da se ona opirala da s njim stane pred oltar...

Kobna u svakom slučaju, ljubav između kralja Aleksandra i Drage treba da se začela 1895. godine u Bijaricu, u Francuskoj. Kralj Aleksandar je tada imao 19 godina... Kako izgleda, dve godine kasnije, u proleće 1897. oni su postali ljubavni par.

Što su se kralj Aleksandar i Draga zbližili, i potom uzeli, najviše je navodno bio kriv - dr Vladan Đorđević, predsednik vlade do veridbe, odnosno venčanja. Nikola Jovanović-Amerikanac je posle prevrata izneo u listu ("Večernje novosti" broj od 10. jula 1903. godine) da je Đorđević bio "pravi i jedini provodadžija Dragi Mašin za kralja Aleksandra..."

Piše: Vasa Kazimirović
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Poruke kralja Milana iz Beča

"To, što ti hoćeš da uradiš, vodi Srbiju pravce u propast"

Marko Cincar-Marković, komandant žandarmerije u vreme kad je Vladan Đorđević bio predsednik vlade, takođe u "Večernjim novostima" (broj 195. iz 1903. godine) ovako je, pak, opisao Dragin "uspon do časti srpske kraljice":

Što je Draga postala kraljica, ima se zahvaliti svima onima, koji je češće po svojim domovima i vinogradima častiše, gozbe u njenu čast priređivaše, pod ruku je vodiše, pa čak joj i provodadžisaše, čemu sam ja vazda protivan bio...

Od namere da se oženi Dragom, kralja Aleksandra nije mogao da odvrati ni njegov otac, kralj Milan. Očajan što mu je sin izabrao za suprugu "jednu kupljivu gospođu", kralj Milan je, iz Beča, poslao poruku u Beograd, da bi prvi pozdravio onu vladu koja bi kralja Aleksandra "proterala iz zemlje posle ovako lakomislenog dela".

U ovoj pismenoj poruci, koja je bila prava poslastica za mnoge evropske listove, kralj Milan je, pored navedenog, rekao:
"Ti treba da znaš, da to, što ti hoćeš da uradiš, vodi Srbiju pravce u propast. Naša je dinastija izdržala do sada mnogi udarac sudbine, ali ovaj bi bio tako sudbonosan, da se od njega ne bi nikad oporavila..."

Na odluku kralja Aleksandra da se oženi Dragom nisu mogla uticati ni diskretna, pa čak ni direktna upozorenja da on uzima za suprugu ženu koja je u višim beogradskim krugovima bila poznata kao "laka ženska..."

O Dragi kao "lakoj ženski" govori u svojim izveštajima i austro-ugarski vojni ataše, major Pomijankovski. U izveštaju generalštabu u Beču od 4. avgusta 1900. godine, on kaže da se Draga kao udovica, i sve dok nije postala družbenica kraljeve majke, mogla dobiti u postelju za novac i poklone. Navodno, to su kralju Aleksandru rekli u lice dvojica ministara, tri generala, prvi ađutant i šef policije, upotrebljavajući pri tom (za Dragu) i izraz - drolja.

Blagoslov crkve

Kraljev rođak, pukovnik Aleksandar Konstantinović, komandant konjice, treba da je kralju rekao, da je Dragu imao - za 10 dinara!

Prema Lazaru St. Stanojeviću, konačnu odluku da se oženi Dragom, kralj Aleksandar je doneo u južnotirolskom gradu Meranu gde je boravio od 3. novembra do 28. decembra 1899. godine.

Tada je u Meranu boravila i Draga sa sestrom Hristinom (Draga je bila smeštena u vili Labers, a kralj Aleksandar u dvorcu Ramec).

Udaljenost između dvorca i vile bila je samo nekoliko stotina koraka...
U Meranu kralj Aleksandar je po ceo bogovetni dan bio zabavljan knjigama. Njih je lično kupovao u knjižari Pecelberger, uglavnom romane, naučne knjige i rečnike. Jednom je jednu od kupljenih knjiga, međutim, bacio u kamin - zato što je u njoj prvo naišao na sliku jednog ljudskog kostura...

Uveče, čim bi se smrklo, kralj Aleksandar je odlazio u vilu Labers i tu najčešće ostajao do svanuća. "Stražu" mu je čuvao ađutant Leonidas Solarević, potpukovnik po činu, koji će biti jedan od vinovnika njegove smrti, 29. maja 1903. godine...

Nekih šest meseci po povratku iz Merana, 8. jula 1900. godine, kad se u Srbiji nisu nalazili ni kralj Milan ni predsednik vlade Vladan Đorđević, kralj Aleksandar je objavio svoju veridbu sa Dragom. A odmah zatim, 23. jula iste godine, stao je s njom pred oltar.

Blagoslov za ženidbu dao je starešina Crkve u Srbiji, mitropolit Inokentije, i time "pružio dokaz", kako je pisao i "Narodni list", da mu je "preči interes lični od interesa crkve i otadžbine".

Ostvarivši što je hteo, što mu je bila žarka želja, kralj Aleksandar se osećao kao najsrećniji čovek na svetu. Dan venčanja bio je za njega međutim, i dan - političkog trijumfa. Venčanjem on je stavio pred svršen čin sve one koji njegovu ženidbu sa Dragom nisu odobravali, koji su radili na tome da mu zaručnica bude jedna nemačka princeza iz kneževske kuće Šaumburg-Lipe. A to su bili ne samo kralj Milan, već i ministar spoljnih poslova Austro-Ugarske, grof Goluhovski (po svojoj funkciji, kao carski ministar, zadužen za nadzor nad Srbijom), pa i carevi Austrije i Nemačke, Franc Jozef i Vilhelm 2.

Trijumf kralja Aleksandra bio je, ipak, sve pre samo ne to. Pokazalo se to ubrzo... U zemlji se formiralo mišljenje da je venčanjem sa Dragom kralj Aleksandar sam pružio dokaz da mu je "jedna žena - i to kakva žena! - preča od Srbije. I drugim vladaocima dešavalo se da se zaljube u nepriliku, ali oni su ili svoju ljubav ugušili ili su sišli s prestola. Aleksandar nije učinio ni jedno ni drugo, nego je radi zadovoljenja ljubavne ćudi izazvao jednu od najtežih kriza u našem državnom životu..."

Milan u Bukureštu

Neposredno posle venčanja, kralj Aleksandar je zabranio povratak u zemlju kralju Milanu, a takođe i svojoj majci - kraljici Nataliji.

Protiv kralja Milana, ako bi silom pokušao da pređe granicu, kralj Aleksandar je bio spreman da upotrebi i silu... O tome svedoči šifrovano naređenje ministra unutrašnjih poslova Laze Popovića od 15. septembra 1900. godine upućeno okružnim načelnicima...

"Bivši kralj Milan", rečeno je, pored ostalog, u tom naređenju, "došao je sinoć u Bukurešt, ne zna se kakvim poslom i kojim namerama. Ako bi on hteo da pređe u Srbiju javno ili tajno, naređuje vam se, da se smesta čim naiđe na obalu ili se inače gde nađe u Srbiji odvede od strane vlasti u načelstvo ili u sresku kancelariju, i tu čuva pod najjačom i najstrožijom stražom. Tom prilikom objasnićete mu da se tako postupa po naređenju vlade zato što je došao u Srbiju bez odobrenja Njegovog Veličanstva Kralja, a i u interesu njegove lične bezbednosti da ne bi od naroda bio napadnut.

Piše: Vasa Kazimirović
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Rusija je prihvatila brak

Da car ruski nije pristao da je venča sa kraljem Aleksandrom, Draga nikad ne bi postala vladarka Srbije

Na slučaj, da on ne bi hteo sam da sleduje pozivu, upotrebite silu..."
Vladan Đorđević je u više mahova pokušao da dokaže, da do braka između kralja Aleksandra i, Drage, ipak i uprkos svemu, ne bi došlo, da nije bilo - Rusije. "Da car ruski nije pristao da je venča sa kraljem Aleksandrom, Draga nikad ne bi postala vladarka Srbije..."

Tvrdi se, međutim, da je Rusija, i pre nego što se kralj Aleksandar verio sa Dragom (21. jula 1900. godine), preko svog poslanika u Beogradu pokušala da se približi Dragi, "kao novom faktoru u političkom životu Srbije i ličnosti sposobnoj da odlučno utiče na kralja Aleksandra". Poslanik je dobio instrukcije da sa Dragom stupi u najtešnji kontakt i u njoj nađe "svog vernog pomoćnika, jer ona želi zbliženje sa Rusijom".

Bila ruski agent

Da li ovo znači da je Draga, već u to vreme (s početka 1901. godine) bila uhvaćena u mrežu ruske tajne policije, kakvih pretpostavki ima, ne bi se moglo pouzdano reći. Pouzdano se može kazati pak, da se tih dana tajna carska policija bila praktično uselila u srpski kraljevski dvor... Pukovnik Grabov, šef carske ruske policije za Balkan, čak je od kralja Aleksandra bio i finansiran - da bi preko mreže svojih ljudi brinuo o njegovoj sigurnosti.

Vladan Đorđević je izneo da mu je kralj Milan rekao, da je Draga bila "prost ruski agent".
Povezanost Drage sa Rusima treba da datira od 1899. godine. A njena prva veza bio je, navodno, vojni ataše Rusije u Beogradu, Taube...

Mada nesklon poklanjanju vere tvrđenjima Vladana Đorđevića, podatak o Dragi kao ruskom špijunu prihvatio je i Slobodan Jovanović. On je prihvatio i neka kazivanja kraljice Natalije u tom smislu.

Jovanović je napisao: "Rusi koji redovnim diplomatskim putem nisu mogli Milanu ništa, uzeli su najzad da ga ruše pomoću milosnice njegovog sina". A Aleksandar, "koji nije ni slutio o Draginim odnosima sa ruskom diplomatijom, primao je kao njene lične i sasvim iskrene savete ono što mu je ona, naučena Rusima, govorila..."

Za ljubav Rusije, zapravo, da bi udovoljila željama Rusije, Draga treba da se, kad je postalo sasvim izvesno da ne može imati poroda, izjavi pripravnom da sa kraljem Aleksandrom usvoji najstarijeg sina Petra Karađorđevića, Đorđa, i proglasi ga za naslednika prestola.

Vesti o ovome objavljene su i u srpskoj štampi - sedam godina po prevratu. Izvor ove informacije bio je francuski novinar Žan de Bonfon. U svom matičnom listu "Žurnal" u Parizu, on je nastupio sa tvrđenjem, da bi se dinastije Obrenović i Karađorđević spojile, samo da nije "bilo zločina od 29. maja 1903. godine". Osnova za ovo tvrđenje bila mu je jedno pismo kraljice Drage, upućeno "izvesnoj ličnosti u Rusiji", u kojem je pored ostalog rečeno:

"Vrlo malo poznajemo onoga, koga usvajamo. Pošaljite mi njegovu fotografiju. Recite mi da je nežan, da je dobar, da je plemenit i ja sam gotova da ga volim kao da je naše krvi..."

Da je Draga zaista napisala ovo pismo i poslala ga u Rusiju - lako je mogućno. Nije izvesno, međutim, da je ona stvarno i iskreno želela da jedan Karađorđević postane naslednik kralja iz dinastije Obrenović. Možda se u celom slučaju radilo o njenom manevru... Jer, odmah posle njene lažne trudnoće (trudnoća je zvanično objavljena u avgustu 1900. godine) Rusija je postavila pitanje prestolonasleđa u Srbiji. Istina, uz ogradu da se pričeka dve do tri godine i vidi hoće li srpska kraljica imati dece. Ne bude li ih dotle dobila, imalo se prići usvajanju prestolonaslednika...

U srpskoj javnosti, u ovo isto vreme, bio se proneo glas da je pitanje prestolonasleđa već rešeno, da je kralj Aleksandar za svog naslednika izabrao kraljičinog mlađeg brata, Nikodija Lunjevicu. Kralj je ove glasove demantovao, ali ih nije suzbio. Oni su produžili da kolaju Srbijom i da, naročito u oficirskom koru, izazivaju nemir i nezadovoljstvo.

Milutin D. Lazarević, generalštabni pukovnik u penziji, saopštio je javnosti 1926. godine da se po kasarnama "sa zvanične strane" agitovalo da oficiri Nikodija Lunjevicu "predusreću kao kakvog princa".

Milorad A. Jovanović (sin Alekse Jovanovića, predsednika svadbenog ministarstva) ne poriče to što je izneo pukovnik Lazarević, ali ističe da je ministar unutrašnjih poslova Velja Todorović "strogo poverljivim raspisom" (29. aprila 1903. godine) zatražio od područnih organa vlasti da najstrožije kazne svakog onog koji protura glas da će Nikodije Lunjevica biti proglašen za prestolonaslednika...

Sukob kruna-narod

Posle izjave kralja Aleksandra da nije nikad nameravao da Nikodija usvoji i naimenuje za prestolonaslednika, radikal-samostalac, advokat Ljuba Živković, rekao je u narodnoj skupštini za tu kraljevu izjavu, da je njom "s narodne duše" skinut veliki teret. Jer, narod nije izgubio u toj meri osećanje o svom dostojanstvu da bi mogao primiti proklamovanje takvoga prestolonaslednika sa odobravanjem... Jednostrana radnja vladaočeva u tom pitanju izazvala bi otvoreni konflikt između krune i naroda..."

Piše: Vasa Kazimirović
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Nikodije Lunjevica prestolonaslednik

Kralj nameravao da Draginog brata prihvati za naslednika

Upravo ove poslednje reči u govoru Ljube Živkovića bile su za kralja Aleksandra ozbiljno upozorenje, ali i potvrda da je dobro uradio što je demantovao glasove da je ikad nameravao da Nikodija proglasi za svog naslednika. Da li je, međutim, govorio istinu - pitanje je. Prema nekim austro-ugarskim dokumentima, kralj Aleksandar je zaista mislio da Nikodija Lunjevicu prihvati za svog naslednika...

U austrijskim dokumentima se kaže i to da je "sasvim izvesno" da je među hartijama kralja Aleksandra, odmah posle prevrata, pronađen nacrt proklamacije o proglašenju Nikodija za naslednika prestola, s mnogim korekturama koje je svojom rukom izvršila kraljica Draga. I zatim, da je Nikodije, upravo pred prevrat, govorio svojim prijateljima o predstojećem proglašenju za prestolonaslednika, tražeći od njih da ga podrže kad do toga dođe.

Deklaraciju o proglašenju Nikodija Lunjevice za prestolonaslednika, kralj Aleksandar je navodno, nameravao da objavi još 11.9.1901. godine. Ali, od toga je odustao zbog protivljenja Rusije.

Plan o proterivanju

Rusiji je svako pre odgovarao nego Nikodije Lunjevica. A pre svih, knez Mirko, sin kneza Nikole. Za Rusiju su, isto tako, u obzir dolazilo da vladari Srbije budu zetovi crnogorskog kneza - Petar Karađorđević i knez od Lajtenberga.

Tvrdi se da je iz Petrograda poručeno kralju Aleksandru da će biti primljen na carskom dvoru, kao što mu je i obećano, ali samo pod uslovom da prethodno odredi sebi naslednika. Ako ne prihvata ni kneza Mirka, ni kneza od Lajtenberga, ni Petra Karađorđevića, onda neka se odluči za sina Petra Karađorđevića, koji ima 16 godina i koji je "odveć mlad da bi Aleksandar imao razloga da se od njega boji".

Kad se dešavalo sve ovo vezano za pitanje prestolonasleđa, od kralja Aleksandra potekao je glas da on namerava da se razvede od Drage. To je on dao do znanja i Živojinu Mišiću, onda pukovniku i jednom od svojih ađutanata - početkom aprila 1903. godine, dakle, pred prevrat od 29. maja. Rekao je on tada Mišiću da "bude na oprezi na celoj svojoj teritoriji" i da "uskoro očekuje važan događaj". Taj važan događaj trebalo je da bude, kako je Mišić kasnije čuo, "upućivanje kraljice Drage u pratnji generala Cincar-Markovića negde u banju na strani, s tim da se više i ne vrati u Srbiju...

O odluci kralja Aleksandra da kraljicu Dragu, upućivanjem u jednu banju u inostranstvu, praktično protera iz Srbije, ima podataka i u zabeleškama Marije, supruge generala Cincar-Markovića.

Prema tim zabeleškama, kraljica Draga je bila pristala da otputuje u inostranstvo, a pošto je dvorski lekar, N. Hadži-Nikolić, rođak generala Cincar-Markovića, uspeo da je kao akušer ubedi da se lečenjem u određenoj banji u inostranstvu može osposobiti za rađanje.

Bilo je isplanirano da kraljica Draga krene na put 5. juna 1903. godine, u pratnji generala Cincar-Markovića. Tog istog dana, kada je trebalo da kraljica Draga otputuje, bilo je predviđeno da se objavi već pripremljena proklamacija o zabrani njenog povratka u zemlju...

S obzirom na sklonost kralja Aleksandra da menja jednom donesene odluke, general Cincar-Marković je u svom planu predvideo da se kralj Aleksandar, privremeno, stavi pod "naročitu oružanu prismotru". Pa, ako bi on odustao od rastajanja od kraljice i razvoda braka, da se prinudi da abdicira. Velika Narodna skupština imala je, zatim, da donese konačnu odluku o njegovoj sudbini.

Velika Narodna skupština trebalo je da donese odluku i o novom vladaru Srbije. U obzir je, po tvrđenju supruge generala Cincar-Markovića, dolazilo više kandidata: engleski vojvoda od Konauta, ruski veliki knez Konstantin, danski princ Leopold i sin Petra Karađorđevića, Đorđe.

Jedno od obeležja vladavine kralja Aleksandra posle ženidbe sa Dragom Lunjevica bio je progon oficira, pristalica kralja Milana, a zatim saradnja sa radikalima.

Takoreći odmah posle venčanja, na kraljevu ličnu inicijativu, donesene su dve uredbe koje su se ticale vojske. Jedna se odnosila na komandu aktivne vojske, a druga na upotrebu vojne oružane sile.

Opasne uredbe

Obe uredbe bile su uperene protiv kralja Milana. Najvažnija je bila prva uredba. Po njoj, komanda aktivne vojske, na čijem je čelu, od njenog osnivanja, stajao kralj Milan prestala je da bude nezavisna. Ona je stavljena "neposredno pod ministra vojnog". Iz nje je, istovremeno, izdvojen generalštab i takođe stavljen "pod ministarstvo vojno". Za komandanta tako organizovane aktivne vojske naimenovan je general Mihailo Srećković, koga je kralj Milan svojevremeno penzionisao - zbog nesposobnosti.

Pre nego što su ove uredbe i obnarodovane, započela je čistka u oficirskom koru. Ko god je važio za privrženika kralja Milana, taj je bio, po kratkom postupku, proglašen za neprijatelja vladara i njegove supruge. Od šest aktivnih generala, četvorica su, na primer, odstranjena iz vojske i silom penzionisana.

A ko god je od oficira, bez obzira na čin, poslat u penziju, taj je bio izložen šikanama svake vrste. Bilo je izdato i naređenje da sa penzionisanim oficirima ne sme stupati u razgovor ni po kojoj osnovi nijedno aktivno vojno lice. I pozdravljanje je bilo zabranjeno.

Rezultat svih ovih mera bio je - da je u oficirskom koru buknulo nezadovoljstvo. Nezadovoljne su bile i one vojne starešine koje su inače bile odane kralju Aleksandru. O tome je, preko svojih doušnika u oficirskom koru, bio informisan i austro-ugarski vojni ataše u Beogradu. Po njegovoj oceni, usled svega toga, srpska vojska je bila "u celini demoralisana", demoralisana u tolikoj meri da se može reći "da Srbija u stvari i nema više vojske".

Piše: Vasa Kazimirović
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Ponižavanje oficira i vojske

Kralj nije pazio na to šta za kojeg oficira kaže, ni pred kim

Na stalni rast nezadovoljstva među oficirima, svojim neodmerenim izjavama uticao je i sam kralj Aleksandar. On nije pazio na to ni šta za kojeg oficira kaže, ni pred kim. Pročulo se, takođe, da je rekao generalu Srećkoviću, da se svaki srpski oficir "može kupiti za banku..."

Naviknuti od kralja Milana na sasvim drukčiji tretman, oficiri su, u ovim okolnostima, mogli samo da plaču nad svojom sudbinom ili, pak, da se, kao što je to i činio dobar deo njih, odnose upadljivo uzdržano i prema kralju Aleksandru i prema kraljici Dragi. Vremenom, međutim, oficiri su počeli dizati glavu - u prvom redu oni koji su ubrajani u miljenike kralja Milana. Pored ostalog oni su bili akteri lepljenja plakata po zidovima kuća u blizini dvora, kojima se narod pozivao na pobunu (plakate su štampane, kako je ustanovljeno, u Kartografskom institutu ministarstva vojske). Jedan pukovnik iz sredine ovih oficira bio je autor pisama u kojima se kralju Aleksandru pretilo ubistvom...

Pakt s radikalima

Drugo obeležje vladavine kralja Aleksandra posle ženidbe, kako je već rečeno, bilo je stupanje dvora u saradnju sa radikalima...
Već u julu 1900. godine (24. jula) pomilovani su svi radikali koji su bili osuđeni na dugogodišnju robiju posle atentata na kralja Milana, na Ivanjdan 1899. godine. Prema vestima raširenim iz dvora, pomilovanje radikalskih prvaka usledilo je na osobito zauzimanje kraljice Drage.

Pomilovani radikali stigli su u Beograd brodom "Deligrad", i bili su dočekani od velike mase sveta. Advokat Ljuba Živković, jedan od osuđenih radikala u Ivanjdanskom procesu (i jedno vreme potom vođa Samostalne stranke), otpozdravljajući narodu, skinuo je kapu i, da ponovimo, uzviknuo iz sveg glasa: "Živeo kralj Aleksandar! Živela kraljica Draga!"

Bez obzira na računice kralja Aleksandra i kaljice Drage, stoji kao činjenica da je puštanje radikala na slobodu bilo vesnik jedne nove liberalnije političke klime u Srbiji. U zemlji se odjednom tada počelo lakše da diše. Politički život dobio je nove impulse, a krunu tog novog stanja predstavljao je sporazum (sklopljen na inicijativu kralja Aleksandra) između radikala i naprednjaka (koji su između sebe vodili krvave borbe punih 20 godina) o formiranju zajedničke vlade.

Glavno pitanje koje je nova vlada imala da reši - bilo je donošenje novog ustava. Taj novi ustav trebalo je da zameni ustav iz 1869. godine. On je i donesen. Bio je to Aprilski ustav. U sporazumu sa radikalima i naprednjacima kralj Aleksandar ga je oktroisao (darovao) 6. aprila 1901. godine. Mešavina ustava iz 1869, ustava iz 1888. i jednog naprednjačkog nacrta ustava iz 1896. godine, novi ustav imao je nekoliko novina: uveden je dvodomi sistem (deoba zakonodavnog tela na Skupštinu i Senat), povećan je birački cenzus, predviđena ustanova kvalifikovanih poslanika, ukinuta ustanova Velike narodne skupštine.

Radikalskim disidentima, samostalcima, i liberalima - novi ustav nije nikako odgovarao. Oni su isticali da je ustav donesen na neustavni način i da se njime nije dobila prava skupštinska većina, nego jedna većina udešena prema kraljevim željama i potrebama.

U debati o novom ustavu, vođenoj u Narodnoj skupštini, naročito zapaženo bilo je istupanje Milovana Milovanovića. Na sednici od 14. oktobra 1901. godine, on je izjavio da je novi, oktroisani ustav - progresivan akt. Ne bežeći od toga, kako je istakao, da se taj akt može okvalifikovati i kao državni udar, on je rekao da državnih udara ima i da ih je bilo po svim zemljama. Ima i dobrih, a i ima i rđavih... "Ja primam sa svim, da je i ovo, što je svršeno 6. aprila ove godine, bila jedna vrsta državnog udara. Ali molim vas, kao što je ovo bila jedna vrsta državnog udara i Ustav iz 1888. bio je, ako se stavimo na strogo ustavno stanovište, jedna vrsta državnog udara..."

Što je Milovan Milovanović (Balačko, kakav je nadimak imao) ovako i na ovaj način branio oktroisani ustav, nije, u stvari, bilo ništa neobično. Pre svega zato što je i on sam učestvovao u radu na tekstu ovog ustava, a zatim što je u to vreme stajao u velikoj milosti kralja Aleksandra.

Uhodio Milana

On je bio jedan od prvih radikala koji je kralju Aleksandru čestitao ženidbu -i za to bio nagrađen naimenovanjem za ministra narodne privrede, u januaru 1901. godine, a pre toga naimenovanjem za poslanika Srbije u Bukureštu (sa glavnim zadatkom da u Rumuniji organizuje stalno praćenje kralja Milana. Kralj Aleksandar je od Milovanovića čak tražio da ga obaveštava u koje restorane kralj Milan zalazi, s kim ručava i s kim večerava...)

Poput Milovanovića, i Nikola Pašić, i radikali oko njega, branili su oktroisani ustav. Oni su ustali u njegovu odbranu, i pre nego što je on proglašen. Njihov list "Zakonitost", u broju 177. od 21. marta 1901. godine isticao je da je pitanje oktroisanog ustava u suštini od sporedne važnosti, da je "to pitanje koje sama istorija i dotadašnja ustavna borba rešava politički". I, sem toga, da novi ustav, mada nije "savršenstvo svoje vrste", ipak "jače garantuje narodu prava, no što su dosad bila garantovana, i zajemčava da se neće u Srbiji ponavljati ono što se događalo u skoroj i ranijoj prošlosti".

Osim "Zakonitosti" Pašićevih radikala, pozitivno, zapravo najpohvalnije, o novom ustavu pisale su "Male novine" Pere Todorovića, list koji je bio u potpunoj službi Aleksandra Obrenovića.

napisao: Vasa Kazimirović
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Krvave demonstracije

Kraljica naredila da se 23. 3. 1903. u Beogradu "puca u meso"

Lično kralj Aleksandar izjavio je o ustavu koji je otkroisao, da je on njime hteo da ojača kraljevsku vlast, a uticaj zakonodavnih tela dovoljno obezbedi. "Ja želim", posebno je kralj Aleksandar naglasio, "lojalni ustavni sistem, koji nije istovetan sa strogo parlamentarnim sistemom".

Za dvodomi sistem (Skupština i Senat), koji je uspostavljen oktroisanim ustavom, kako je već pomenuto, on je, pak, rekao, da je zaveden da bi se zakonodavno telo sačuvalo od potpune potčinjenosti kraljevoj vlasti, a, s druge strane, da bi se izbeglo da "ne nastane nekakva neograničena parlamentarna vladavina i da se kraljevska vlast ne zabaci".

Svađe oko ustava

Tamo od jeseni 1902. godine, upravo iz kruga ljudi oko kralja Aleksandra, čuli su se glasovi da bi toliko hvaljeni oktroisani ustav trebalo modifikovati, izvršiti njegovu reviziju i, pre svega, ukinuti Senat.

Vlada koja je tada bila na vlasti, vlada generala Cincar-Markovića (šesnaesta vlada po redu pod kraljem Aleksandrom Obrenovićem), čak je reviziju ustava proglasila za svoj najprešniji zadatak.

Prema kralju Aleksandru, toliko tolerantni Nikola Pašić (od Ivanjdanskog atentata, odnosno osude zbog navodnog učešća u njegovoj pripremi i pomilovanja, potom) bio je prvi među viđenim političarima koji je ustao protiv revizije oktroisanog ustava. U listu "Ustavna Srbija", koji je bio pokrenuo sa Acom Stanojevićem, pored ostalog on je rekao - da "Ustav od 6. aprila još nije sasvim uveden u život, te se nema nikakva dovoljna iskustva o dobroti i pogrešnosti pojedinih njegovih odredbi, ili njime stvorenih ustanova..."

Izjašnjavajući se protiv revizije ustava, Pašić je imao pred očima, pre svega interese Radikalne stranke, a u biti - interese celog naroda. Jer, Ustav iz 1901. godine je bio, uprkos svim manama i nedostacima, ipak znatno bolji nego Ustav iz 1869. godine, i što je bilo najvažnije - garantovao je građanima Srbije veće političke slobode.

Suprotstavljajući se reviziji ustava, Pašić, međutim, nije ustao i protiv vlade, koja je reviziju tražila. U nju nije uopšte dirao, svakako i zato što je dobro znao da ona radi samo ono što joj naredi kralj Aleksandar, a kome je on, svojevremeno, posle Ivanjdana, najsvečanije obećao da mu neće nikad praviti nikakve teškoće...

Žešći protivnici revizije oktroisanog ustava od Pašića bili su samostalni radikali (samostalci) - oni koji su u svoje vreme najoštrije napadali taj isti ustav. Za njih je i sama vlada, koja je pokrenula pitanje revizije ustava, vlada generala Cincar-Markovića, bila neprihvatljiva. Već u njenom obrazovanju oni su videli akt nasilja.

"Neka se", pisao je "Odjek", organ samostalaca, "Cincar-Marković ne oslanja na mnoge primere nekažnjenog nasrtanja na jedan narod i ustavne tekovine... Jednog dana, kada se ponos narodni prene, kad se strah umrtvi, kad javni moral dobije jaka potkrepljenja, kad se pregaženi zakon uzbudi, kad se ukinuti ustav podigne, mogu, taj pogaženi zakon i taj ukinuti ustav, da zatraže zadovoljenja i da strahovito udare na svoje krvnike... Svakom nasilju mora doći krvav kraj, a pre, a posle!"

Bila je to otvorena pretnja vladi, a u prvom redu kralju Aleksandru. Ali, kralj se na nju nije osvrtao. Nastavio je po svom. Njega nisu mogle zaustaviti ni demonstracije do kojih je došlo 23. marta 1903. godine i tokom kojih su četvorica demonstranata ostala na mestu mrtva, dok je više njih bilo, koje teško, a koje lakše ranjeno.

Otvaranje vatre na demonstrante, navodno je zahtevala i kraljica Draga... Dok se general Cincar-Marković telefonom iz dvora dogovarao sa upravnikom grada o merama koje bi trebalo preduzeti protiv demonstranata, kraljica Draga je prišla aparatu i razjareno doviknula šefu policije "Pucajte u meso!" To tvrdi u svojim zabeleškama supruga generala Cincar-Markovića, a prema kazivanju svog muža, ističući da je na to njen suprug "gotovo otrgnuo" slušalicu iz kraljičinih ruku i "oštro" je opomenuo: "Veličanstvo, ovde nije Vaše mesto, a najmanje možete mimo odgovornog ministra davati ma kakve naloge područnim mi organima".

"Krvave demonstracije", kako je martovske demonstracije nazivao i austro-ugarski vojni ataše, učvrstile su kralja Aleksandra u uverenju da je hitno potrebno da promeni ustav i da sa jednom jakom vojnom vladom uspostavi red i mir u zemlji. Vladimiru Jovanoviću je on navodno rekao, odmah posle demonstracija, da ako treba, za odbranu prestola "da odlete pet-deset hiljada glava, neka odlete!"

Državni udar

Drugog dana po demonstracijama, kralj Aleksandar je izvršio državni udar, jedan svojevrstan državni udar. Posebnom proklamacijom obustavio je važnost Ustava od 6. aprila 1901. godine, raspustio Narodnu skupštinu i Senat, ukinuo sve glavne zakone, pored ostalih i Zakon o štampi. U ovoj proklamaciji on je rekao, da se "kao nosilac takovske zastave i srpske narodne misli", na to odlučio da bi "otadžbini povratio red, slogu, stalnost i snagu".

Baš kako je rekao pri obustavljanju važnosti Ustava od 6. aprila 1901. godine - da ustav ukida "na kratko vreme, i do dalje svoje naredbe", kralj Aleksandar je i postupio - kad su prošla dva sledeća dana. Upravo izvršeni državni udar on je anulirao i putem jedne proklamacije vratio na snagu suspendovani ustav. I, zatim, naredio da se za 19. maj 1903. godine zakažu opšti izbori, koji su, kad su održani ispali tako kako je on i želeo. Za poslanike su izabrani samo oni kandidati koji su njemu lično bili po volji...

Piše: Vasa Kazimirović
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Okretanje prema Rusiji

Poput Miloša, i Aleksandar je bežao od lažljive Austrije

Odlučujući se za ženidbu sa Dragom Lunjevicom, odnosno Mašin, kralj Aleksandar je bio načisto s tim, da će za neprijatelja dobiti vlastitog oca, a s njim i Austriju. Ali, rešen da i taj rizik primi na sebe, on je mislio da će, upravo zbog toga, naići na otvorene vratnice kod zvanične Rusije.

Rusija je oduvek bila veoma zainteresovana da kralja Aleksandra otrgne od oca... Određenu ulogu u svemu tome treba da je imala i sama kraljica Draga, koja je, kako glasi jedna izjava kraljice Natalije, "bila upravljena iz ruskog poslanstva".

Najtačniji bi bio zaključak da je kralj Aleksandar, ne samo na nagovor Drage, već pre svega iz sopstvene inicijative - a da bi za svoj brak osigurao podršku Petrograda - pristao na ruske predloge da promeni svoju politiku u zemlji, u prvom redu da promeni svoje držanje prema radikalima, koji su važili kao stranka u svemu naklonjena Rusiji. Njegov jedini uslov za saradnju sa Rusima bio je da mu ruski car bude venčani kum...

U svakom slučaju, okretanje kralja Aleksandra prema Rusiji bila je neosporna činjenica. I to je bilo drugo okretanje jednog Obrenovića prema Rusiji. Prvi Obrenović koji je zaključio da se Srbija ničemu dobrom ne može nadati od Austrije i da joj se, s toga, valja orijentisati prema Rusiji, bio je Miloš Obrenović. Na ovaj način, Miloš je udario sasvim drugim pravcem od onog kojim je bio krenuo Karađorđe Petrović, kojim će, zatim, nastaviti njegov sin, knez Aleksandar Karađorđević, austrofil, u meri upravo nedopustivoj.

Razume se, uslovi u kojima se kralj Aleksandar odlučio da se okrene Rusiji bili su sasvim drukčiji od onih u vreme kneza Miloša. A i razlozi su bili druge vrste...

Po oceni Slobodana Jovanovića, kralj Aleksandar je svoju rusofilsku politiku "osnovao na ličnim i srodničkim vezama sa svojim kumom ruskim carem, iako takve veze nisu u savremenoj diplomatiji značile skoro ništa".

Ovde i u ovom pogledu Slobodan Jovanović je bio u pravu. Zvanična Rusija nije uistinu polagala mnogo na te "srodničke veze" sa Aleksandrom. Jedan od razloga što je tako bilo, bilo je veliko nepoverenje u kralja Aleksandra. I, sem toga, što je držanje Rusije prema srpskom kralju bilo uslovljeno odnosom Rusije prema Austro-Ugarskoj. Rusija je zazirala u to vreme od Dvojne monarhije, i to u onoj istoj meri u kojoj je ova zazirala od nje.

Iz rečenih razloga, ali pre svega zbog njenih odnosa sa Austrijom, Rusija nije javno davala neki osobiti značaj orijentaciji kralja Aleksandra prema njoj. Čak je nastojala da umanji značaj svega toga. Njeni predstavnici trudili su se u svakoj prilici da uvere vlade Austro-Ugarske da novi kurs kralja Aleksandra u spoljnoj politici nije ništa drugo do pokušaj da se uspostave oni odnosi između Srbije i Rusije koji su ranije postojali, dok ih nije poremetio kralj Milan.

Kao poseban razlog što se kralj Aleksandar okrenuo prema Rusiji moglo bi se uzeti njegovo uverenje da je Beč "ohladneo" prema njemu. To njegovo uverenje temeljilo se na realnim osnovama. Beč je uistinu, odjednom zahladneo prema kralju Aleksandru, smatrajući da je on pogazio svoju reč da će se oženiti princezom Aleksandrom od Šaumburg-Lipe, a za šta su se bili založili i austro-ugarska vlada i lično car Franc Jozef.

Šta je Beč mislio o kralju Aleksandru, posebno kad je on pohrlio da se baci u naručje Rusije, videlo se iz bečke štampe, koja je neprestano pisala protiv srpskog dvora i njegove proruske politike. Poznati bečki list "Neue Freie Presse", na primer , u broju od 11. februara 1903. godine, pisao je, opominjući - preteći, da je razvoj "evropskih prilika pokazao kao kobnu zabludu onaj pravac kojim je pošao kralj Aleksandar..."

Dobar deo informacija koje su koristili bečki listovi u svojim napadima na kralja Aleksandra (i kraljicu Dragu) stizao je iz Beograda - od brojnih i dobro plaćenih austrijskih doušnika.

Doušnici su naročito veliku pažnju posvećivali vezama dvora sa ruskim poslanikom Čarikovim, koji se svaki čas pojavljivao ili u kabinetu krlja Aleksandra ili, pak, u salonu kraljice Drage...

Kako je sve dojavljivano Beču, ruski poslanik na srpskom dvoru ponašao se kao u svom domu . Bio je upućen u sva glavna pitanja i unutrašnje i spoljne politike.

Prema Slobodanu Jovanoviću, položaj kralja Aleksandra u to vreme bio je vrlo težak. U svakom pogledu..."Ma koliko zaljubljen u Dragu, on je, posle njene lažne trudnoće, uviđao da su on i ona, i cela dinastija s njima, pali vrlo nisko. Potpuno lišeni ličnog ugleda, Aleksandar i Draga morali su pozajmljivati ugleda od ruskog cara, - i u vlastitoj zemlji vladati pomoću ruskog kredita. Otuda očajničko Aleksandrovo zapomaganje da ruski car primi što pre njega i Dragu. Car, međutim, primio je bugarskog kneza, primio je crnogorskog kneza, ali za srpskog kralja, koji mu je isto tako bio odan, nije nalazi vremena..."

U situaciji u kojoj se nalazio, kralju Aleksandru je bio ostalo, posle svega, samo da čeka i da se nada da će i on sa Dragom biti pozvan da poseti Rusiju. I da pazi da ništa ne uradi što bi taj poziv moglo osujetiti.

Čekanje na poziv iz Rusije pretvorilo se u međuvremenu u pravu večnost... Umesto poziva da poseti carski dvor, kralj Aleksandar je dobijao samo obećanja, prazna obećanja. Ta igra potrajala je sve dok se kralj Milan, sto odsto privržen Austriji, nalazio u životu - i samo iz straha od njegovog povratka u Srbiju.

Piše: Vasa Kazimirović
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Moskva neće Srpskog kralja

Sve je činio da ga carska Rusija pozove u zvaničnu posetu

A kad je kralj Milan umro, u januaru 1901. godine u Beču, ni ta igra više nije bila potrebna zvaničnoj Rusiji.
Kako se na više mesta navodi, izbegavanju carskog dvora da primi kralja Aleksandra i kraljicu Dragu treba da su mnogo doprinele kćeri crnogorskog kralja Nikole, velike ruske kneginje Milica i Stana...

Mada je tako stajalo sa posetom kralja Aleksandra i kraljice Drage Rusiji, sve do početka oktobra 1902. godine na srpskom dvoru se verovalo da će do poziva u Rusiju ipak doći. A tada je kralja Aleksandra izdalo strpljenje. Svega mu je bilo dosta, svih lažnih obećanja... Božo Maršićanin, upravnik Beograda, zabeležio je u svojim sećanjima, pod datumom 4. oktobar 1902. godine:

"Kralj je ljut što su sva saopštenja, kako privatna tako i ona koja mu je g. Čarikov (ruski poslanik u Beogradu), o njegovoj poseti u Rusiju, činio, pokazala najzad lažljiva. Poslednji put kralju je javljeno da će ova poseta biti meseca septembra, u Livadiji, gde se carski par nalazio, pa evo, i taj je rok prošao a od posete nije bilo ništa! G. Čarikov je išao u Niš da obavesti Kralja, kako je u ovaj mah pomenuta poseta izostala zbog nervoze od koje pati carica.

Ali posle odlaganja ove posete u četiri maha, koji je taj koji bi i dalje verovao u njeno ostvarenje? Kralju su, pored ostaloga, već bila poznata intrigiranja na carskom dvoru protivu njegove posete, pa nije hteo više da čuje ni o kakvim objašnjenjima, niti da se zavarava novim obećanjima i novim nadama, koje će na kraju imati iste rezultate".

Po Maršićaninu, "neprijatelji kralja Aleksandra pogodili su, da od posete Njihovih Veličanstva neće biti ništa, i ako su tolika saopštenja, pa čak i službena, protivno tvrdila". Sve ovo nije bilo "samo čudnovato", nego je to bila i - "fatalnost, to i ništa drugo".

Ima osnove da se veruje da je kralj Aleksandar početkom 1902. godine prvi put sasvim ozbiljno posumnjao u iskrenost zvanične Rusije prema sebi. Na to upućuje i akcija koju je on poveo preko stubaca bliskog mu lista "Beogradske novine". Radi se o objavljivanju serije kritičkih članaka o držanju Rusije prema Srbiji još od vremena carice Katarine úú. Kad su ovi članci počeli izlaziti, za primerom "Beogradskih novina" (i bez intervencije kralja Aleksandra) pošli su mnogi drugi listovi. Neki listovi, pri tom, pozivali su Srbe "koji umeju da misle", da provere da li je uopšte opravdano poklanjati veru Rusima.

U isti mah kad se ovako počelo pisati protiv Rusije, kralj Aleksandar se javno, čak demonstrativno, stao sretati sa ljudima za koje se znalo u javnosti da su austrofili i da održavaju veze sa Bečom. Tim ljudima, od kojih su neki bili i plaćeni austrijski agenti, on je davao do znanja da je nezadovoljan ruskom politikom, posebno zbog nastojanja Rusije da crnogorskog princa Mirka nametne za prestolonaslednika Srbije.

U nekoliko mahova kralj Aleksandar je izjavljivao i to, da je, posle svega, rešio da na Ruse više ne računa i da ubuduće neće gledati u Petrograd, nego samo u Beč. Ovim izjavama, međutim, Beč nije bio raspoložen da poveruje. U prestonici Dvojne monarhije zaključeno je da se iza svih tih kraljevih izjava krije samo želja da on sa kraljicom Dragom bude primljen na austrijskom dvoru...

U sklopu svojih nastojanja da bude (ponovo) prihvaćeno od Beča, kralj Aleksandar je posetio manastir Krušedol, u kojem su počivale mošti kralja Milana. Tu se poklonio senima svog oca, ali ne toliko iz poštovanja prema preminulom roditelju, koliko da se dodvori caru Francu Jozefu.

Tajna diplomatija

Pole posete Krušedolu, kralj Aleksandar je intenzivirao svoje napore da se naturi Austriji. Malo - malo pa je slao u Beč svoje tajne izaslanike s porukama da je čvrsto rešio da se vrati na politiku svog oca. Čak je poručivao da je spreman da u svako doba zaključi sa Austro-Ugarskom vojni i carinski savez i da, uopšte uzev , Srbiju dovede u onakav odnos sa Habsburškom monarhijom u kakvom su Bavarska i Saksonska stajale sa nemačkom carevinom.

Ovim je kralj Aleksandar nudio Austriji više nego što je to svojevremeno učinio kralj Milan toliko poznatom Tajnom konvencijom iz 1881. godine, za koju je upravo on, Aleksandar, kad mu je došlo do ruku (1. aprila 1893. godine), rekao da predstavlja - akt izdaje zemlje (Kralja Aleksandra treba da je tada posebno iritirao član úń tajne konvencije, kojom je Srbiji nametnuta obaveza da "bez prethodnog sporazuma sa Austro-Ugarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s drugom, kojom vladom").

Među ličnostima s čijom je pomoći kralj Aleksandar računao da će moći da se napravi aranžman sa Bečom nalazili su se, pored drugih, njegov bivši ministar Vukašin Petrović, i izvesni Hajnrih Viner, jedan vrlo problematični poslovni čovek iz Budimpešte.

Ohola Austrija

U Vukašina Petrovića kralj Aleksandar je polagao osobito velike nade. Prvo, što je Petrović bio gramziva osoba, za novac spreman sve da učini, i drugo, što je, kao dugogodišnji austrijski agent, imao jake veze u ministarstvu spoljnih poslova u Beču.

Petrović je trebalo, početkom marta 1903. godine, da obezbedi i prijem specijalnog kraljevog izaslanika Andre Đorđevića kod ministra spoljnih poslova Austro-Ugarske grofa Goluhovskog. Ali od toga nije ispalo ništa. Nadmeni Austro-Poljak nije prihvatio Petrovićev predlog u tom smislu . Rekao je da bi kralj Aleksandar, ako već nešto želi od Monarhije, trebalo da to sredi sa poslanikom Austro-Ugarske u Beogradu, Konstantinom Dumbom.

Piše: Vasa Kazimirović
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
mob
Apple iPhone SE 2020
Poverljivi čovek Beča

Dvostruka igra kraljevog diplomate Vukašina Petrovića

Grof Goluhovski je postupio ovako što jebio ubeđen da kralj Aleksandar ne želi da se približi Beču iz nekog "dubljeg političkog saznanja i uverenja, nego iz uvređenog ponosa" - što je ruski dvor izbegao da ga primi zajedno sa kraljicom Dragom.

Iako mu je, uistinu, bilo veoma stalo do toga da Srbija što tešnje bude vezana za Beč, grof Goluhovski je, osim svega, smatrao, da ne sme dopustiti da kralj Aleksandar stekne uverenje da samo od njegove volje zavisi kakvi će odnosi biti između Beča i Beograda.
Poseban razlog što se grof Goluhovski držao "hladno i zakopčano" prema inicijativi kralja Aleksandra, bile su, bez sumnje, informacije da je u Beogradu sklopljena zavera i da, otud, presto poslednjeg Obrenovića nije više siguran...

Austrija i pučisti

Prve informacije u ovom smislu, o postojanju zavere u Beogradu, ministar Goluhovski je po svoj prilici dobio upravo od Vukašina Petrovića, u koga je kralj Aleksandar polagao tolike nade da će mu pomoći u sređivanju odnosa sa Dvojnom monarhijom. Kad je kralj Aleksandar poverio Petroviću taj zadatak, on je već uveliko bio povezan sa zaverenicima... "Poverljiv čovek Austrije", kaže i Miloš Bogićević, "Petrović je imao zadatak da obezbedi prećutno saglasnost Austrije sa akcijom zaverenika u Beogradu, i tako spreči njenu vojnu intervenciju u Srbiji".

Glavna Petrovićeva veza u Beču bio je šef obaveštajne služe (Informacionog biroa) ministarstva spoljnih poslova Austro-Ugarske, Hajnrih Miler fon Goraja. S njim je on doveo u vezu i ličnog predstavnika Petra Karađorđevića u Beču, Jašu Nenadovića.

Vođe zavere

Opkoljavanje dvora, zatim upad oficira - jurišnika u konak i, na kraju, ubistvo kraljice Drage i kralja Aleksandra u praskozorje 29. maja 1903. godine, sve je to urađeno po planu koji je sačinio pukovnik Aleksandar Mašin. I - pod njegovom komandom...

Sin lekara doseljenika iz Češke, i brat prvog muža Drage Lunjevice, Mašin je bio spreman oficir i jedan od najobrazovanijih u tadašnjoj srpskoj vojsci. Po manirima pre je ličio na diplomatu nego na oficira. Bio je počasni ađutant kralja Aleksandra i dugo vremena njegov miljenik. Češće nego mnogi drugi visoki oficiri pozivan je za kraljevsku trpezu, obično na večeru, i ostajao u društvu kralja dugo u noć, igrajući s njim bilijar. Kralj mu je iz milošte dao nadimak Maško, a kad ga je pominjao pred drugima, govorio je za njega - "Moj Maško".

U nemilost kod kralja Aleksandra Mašin je pao iznenada, u jesen 1900. godine, u času kad se nalazio na dužnosti načelnika glavnog generalštaba. Po mišljenju vojvode Živojina Mišića, za to je bio kriv general Cincar-Marković. On je saopštio kralju Aleksandru da je Mašin, kad se poveo razgovor o kraljevoj ženidbi sa Dragom Lunjevicom, oštro kritikovao svoju bivšu snahu što je "zaludela mladog kralja i navela ga da je uzme za ženu..."

Mada se general Cincar-Marković poneo doušnički i u svakom slučaju nekorektno, s obzirom da se radilo o običnom razgovoru među dobrim poznanicima, Mašin od toga nije pravio pitanje, tako da je izgledalo da je u potpunosti prešao preko toga. Međutim, nije tako bilo... U noći kad su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga, ubijen je i general Cincar-Marković. Kako je već rečeno - po Mašinovom naređenju.

Kao pripadnik glavnog zavereničkog odbora (komiteta, kako je taj odbor još nazvan) Mašin je u zimu 1902-1903. godine boravio u Petrogradu, u Rusiji. Da bi otklonio svaku sumnju zbog svog dolaska u Rusiju i istovremeno dao dokaza da je zaboravio na sve što se desilo (da on ništa ne zamera ni kralju Aleksandru ni generalu Cincar-Markoviću) on je uputio pismo u Beograd (generalu Cincar-Markoviću) u kojem je molio da bude vraćen u vojsku i unapređen u čin generala, uz obećanje da će "opet postati onaj stari Maško".

Nije sasvim sigurno, ali nije ni isključeno, da je Mašin otputovao u Rusiju po dogovoru sa poslanikom Rusije u Beogradu, Čarikovim, koji je, suprotno tvrđenjima radikalske "Samouprave" posle prevrata, bio povezan sa nekim zaverenicima i znao šta oni spremaju, mada ne i za koji dan. Udovica generala Cincar-Markovića kaže u svojim sećanjima da se ruski poslanik zalagao za to da se pokret oficira iskoristi "u svrhe ruske politike" i da je, zbog toga predlagao da se "da obećanje moralne potpore oko promene režima i svrgnuća dinastije Obrenovića".

Fatalni čovek

Sve što je iznela udovica generala Cincar-Markovića u svojim sećanjima o povezanosti zaverenika sa predstavnicima Rusije, i posebno što je rekla za Mašina, sve to nije lišeno određene tendencije - zbog dokazanog austrofilstva njenog supruga i zbog činjenice da je Mašin bio vinovnik njegove smrti.

Optuživan da je i "fantoman, to jest fatalan čovek", Mašin je posle prevrata postao ponovo načelnik generalštaba. U toj funkciji on je najaktivnije učestvovao u gušenju pobune oficira i podoficira u Nišu i Kragujevcu.

Za ceo svet u Srbiji, Mašin je posle prevrata važio za glavnu ličnost među zaverenicima u vojsci. U to je bio uveren i Nikola Pašić.

Piše: Vasa Kazimirović
IP sačuvana
social share
“Pronašli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.”
- Vasko Popa
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 3
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 25. Jul 2024, 17:20:06
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.107 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.