U zadarskom devetom krugu :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Imali smo ih na nišanu

______________________________ ____________

Feljton

Ispovest generala Momčila Perišića - bio sam u zadarskom devetom krugu

Imali smo ih na nišanu

Po nalogu Generalštaba JNA pukovnik Momčilo Perišić iz Zagreba, gde je proveo godinu i po dana, u junu 1990. godine dolazi u Zadar za komandanta Artiljerijskog školskog centra. Nacionalizam se već osećao na svakom koraku. Da će sa svojim kolegama oficirima i pitomcima sva tri školska centra voditi bitku za goli život, shvatio je posle velikih antisrpskih demonstracija 4. maja 1991. godine, kada su ekstremni nacionalisti, predvodeći narod, divljali gradom i lomili sve što je srpsko, poručujući Srbima da se odmah sele odatle

Piše: Jovan Antonijević

Vojska je 4. maja 1991. godine u Zadru bila povučena u kasarne, ali spremna da se brani. Uprkos mnogobrojnim pokušajima ekstremista, nijednog vojnika nisu uspeli da isprovociraju, niti je sa vojskom došlo do bilo kakvih sukoba.
- Od tog četvrtog maja - nastavlja svoju priču general Perišić - trpeli smo ograničenje svega. Od kretanja do snabdevanja. Postavljene su prepreke na prilazima kasarni. Sve češće je dolazilo do nestanka struje i vode. Nisu dozvoljavali nikakvo snabdevanje. I to se, iz dana u dan, pogoršavalo. Od tada smo, faktički, bili u pravoj blokadi. Naravno, da ni mi nismo sedeli skrštenih ruku. I te kako smo se pripremali za odbranu od napada koji sam tek očekivao.
Zadar je, kao jedini grad u Jugoslaviji sa tri školska centra: vazduhoplovcima, artiljercima i protivvazdušnom odbranom, bio opremljen najsavremenijim naoružanjem na kojem je vršena obuka. Zbog toga je i bio izabran za ključnu metu napada. Jer kada bi to naoružanje palo u ruke Tuđmanu i njegovima, onda bi odjednom stekli veliku silu i udarnu moć, koju u tom času nisu imali. Tada bi im bilo lako da osvoje i aerodrom u Zemuniku. Zato je i počela opsada kasarni.
Ma koliko da nam je bilo teško u neprijateljskom okruženju, uspeli smo na vreme da sa pitomcima sva tri školska centra završimo borbenu obuku, a to je bilo u tom času najvažnije. Najmlađe sam poslao na bezbedniju teritoriju oko aerodroma. A one, koji su poslednji stigli, kod Benkovca, gde je većinu stanovništva činio srpski živalj. Pri tom smo, čak, sedamdeset i dva naša oruđa blagovremeno dislocirali van grada. Ona su bila spremna da dejstvuju samo na našu komandu.
U vreme izlaska tih jedinica iz kasarne nije bilo nikakvih provokacija. Bili su iznenađeni, ali i uplašeni. Ja sam taj odlazak posmatrao sa ulice, maskiran u civilu, i slušao komentare onih koji su tu borbenu, i do zuba naoružanu kolonu, posmatrali. "Šta oni misle, da nas šalju protiv ovih grdosija?", komentarisali su između sebe.
Posle tog izlaska iz kasarni, iako je situacija postajala sve teža, bio sam optimistički raspoložen za ishod opsade u kojoj smo se nalazili.

Vreme generala

Do 20. juna niko iz Beograda nam nije dolazio. A onda je stigao general Života Panić. Ja sam za taj dan planirao vežbu. I general Panić je prisustvovao. Bio je impresioniran. Posle vežbe je izrazio želju da sa pratnjom i generalima, koji su sa njim bili, prošeta Zadrom. Savetovao sam im da to ne čine, zbog provokacija koje bi sigurno usledile. Umesto šetnje sam im priredio kupanje u kasarni u Šepurinama, koja se nalazila na samoj obali mora, gde je bio stacioniran najsavremeniji raketni puk. Tada sam im rekao: "Gospodo generali, ovo vam je poslednje kupanje u moru. I vama i meni. Ujedno sam im obećao da ću učiniti sve da zaštitim živote vojnika koji su mi povereni.
Ubzo, sasvim neočekivano, u Zemuniku se pojavio general armije Veljko Kadijević sa Franjom Tuđmanom. To je bilo posle početka rata u Sloveniji. Palo mi je na pamet: to je prilika da se Tuđman likvidira. I zaista sam se nosio tom mišlju. Posle razgovora s Tuđmanom, general Kadijević se sastao sa nama, oficirima školskog centra. Referisali smo o stanju. Govorio je general Ristić, komandant vazduhoplovnog centra, pa onda Trpko Zarakovski, komandant školskog centra PVO. Svi su se žalili na uslove i izražavali nezadovoljstvo što smo u takvoj situaciji. Neki Petrović, komandant avio baze, inače oženjen Puljankom, samo je kukao. Bilo me je sramota što moje kolege pred Kadijevićem tako istupaju. Ustao sam i rekao da jeste sve teško, da smo u okruženju, ali da mi možemo sami sebe da oslobodimo. Kažem da su pitomci završili borbenu obuku, kažem za oruđa izmeštena van domašaja neprijatelja, i objasnim da su jedinice u Zadru u stalnoj vezi sa Kninskim korpusom. Izložim tada i svoj plan kako da potpuno izolujemo bar pedeset hiljada njihovih vojnika. I na kraju kažem, da možemo, ako ništa drugo, bar da se uz borbu probijemo iz grada, izvučemo sve od tehnike što se može, a ono što ne uspemo da uništimo.
Kadijević je slušao bez reči. Lice mu je bilo potpuno belo. Onda se pribrao, popio gutljaj vode i rekao da je to što ja govorim prava stvar, i da me određuje za komandanta operacije za sva tri centra. Na kraju je rekao da ću dobiti i pismeno naređenje da tu operaciju izvedem. Posle toga je otišao za Beograd. To naređenje nikada nije stiglo. Ali ono više nije bilo ni važno. Imao sam jasan plan šta treba da se radi ako nas napadnu.

Pregovori

Zadarskim ekstremistima rat u Sloveniji kao da je dao krila. Počeli su sve jače da stežu obuč oko naših objekata. Tada je već bilo na hiljade incidenata. Zarobljavaju se starešine kada pokušaju da odu do svojih stanova. Mnogi su pretučeni. Ipak, uspeo sam da ih sve oslobodim i vratim u kasarnu.
Pregovore smo faktički stalno vodili. I to uvek u prisustvu posmatrača Evropske zajednice. Njihovo prisustvo je bio naš uslov za pregovore. Oni su bili garancija da će razgovori uopšte teći. Mi smo im stavljali do znanja da ne želimo nikakav oružani sukob. A najmanje smo želeli razaranje grada. Objasnili smo im i zašto. Moj jedini uslov tokom svih pregovora je bio: ne dirajte vojsku i nikakvih sukoba neće biti. Ali ako pucate na nas, bićemo prinuđeni da se branimo. A to znači i rušenje Zadra.
Jednom prilikom u toku pregovora, posle tih mojih reči, predsednik opštine Ivo Livljanin mi je rekao: " Nas ima stodvadeset hiljada, a vas jedva deset. Ako izgine nas devedeset odsto, onda ni vas više neće biti, a nas će, ipak, ostati dovoljno da podignemo novi Zadar".
Oni su, nažalost, tako mislili i nisu hteli da odustanu od svog plana da se mi predamo, da oni zauzmu kasarne, preuzmu sve oružje i tehniku, a nas skinu do gola i proteraju preko zadarskog mosta, poražene i ponižene. Uzalud sam im govorio koliko mogu da budu ozbiljne posledice sukoba sa nama ako ga započnu. Kao da su zaista želeli da se u to uvere.
Počeli su snajperima da nas gađaju po kasarni. Da vrebaju priliku da započnu sukob koji će izmaći svakoj kontroli. Jer većinu njihovih vojnika su činili uspaljeni Hrvati dovedeni sa strane, zatim ustaše iz inostranstva, ubice i zatvorenici koji su, puštani sa izdržavanja kazni kako bi se borili za Hrvatsku. Računali su: ubiće nekoliko vojnika, vojska će krenuti da se sveti i ubiće nekoliko njihovih i eto sukoba koji se više ne može kontrolisati.
Jednoga dana gađali su u kasarni paviljon sa izbeglicama koje su tu pobegle od njihovog terora. Sve su to bili stariji ljudi i deca. To je naredio taj Livljanin, predsednik opštine. Zato sam odmah izdao naredbu da se gađa njegova kuća. I to smo učinili. Pogodili smo je precizno, kao što to uvek radimo. Kada smo se posle tog incidenta sreli na pregovorima, gledao me je s izvesnim strahopoštovanjem. Čak me je i pitao: kako smo tako precizni. Odgovorio sam mu da smo najjača artiljerijska škola u zemlji, ali i da imamo specijalna sredstva za otkrivanje vojnih ciljeva. I još sam dodao: " Ja se sa vama, gospodine Livljanin, kada smo se prošli put sreli, nisam rukovao zato što vas cenim, već da bih preko otisaka vaše ruke lakše odredio koordinate vaše kuće". Ostao je da me gleda zapanjen, bez ijedne reči. Argumenti sile bili su jedini koje su oni priznavali, u šta smo se svakodnevno uveravali. Tada, kada bi osetili da je tvrdo, bili su meki i popustljivi bar onoliko koliko su pre toga bili kočoperni.

Odgovori

U kasarni smo imali jednu civilnu telefonsku liniju koja je neometano radila. Bila nam je važna zbog roditelja vojnika koji su zvali, a i vojnika koji su se javljali svojim kućama. Onda su nam tu liniju jednostavno prekinuli. Kada su to prvi put uradili, pozovem radio vezom direktora pošte i kažem mu da je to uradio prvi i poslednji put. Ako nam je odmah ne vrati, pošta će mu leteti u vazduh. Da bih mu pokazao da se ne šalim, projektilom mu skinemo tanjirastu antenu sa krova pošte. Onda ga pozovem i poručim: " Posle antene, u vazduh leti zgrada".
Istog časa su nam uspostavili telefonsku vezu. I do kraja svih borbi, mi smo imali tu liniju koju je zadarski PTT obezbeđivao. Čak su nam slali i svoje tehničare, kada bi došlo do nekog nepredviđenog kvara na liniji.
Tokom tih meseci opsade bilo je raznih situacija koje smo koristili ili da olakšamo ili da popravimo svoj položaj.
U jednom trenutku je i Zadar ostao bez struje i vode. Na jednim od pregovora sam im predložio: "Ako ne sprečavate snabdevanje i komunikaciju, omogući ću vam snabdevanje strujom i vodom iz zone Kninskog korpusa". Pristali su. A ja sam iskoristio tu priliku da odem u Beograd, na jedan dan. Nisam smeo da ostanem i noćim, da se moji opkoljeni vojnici u kasarni ne bi brinuli gde sam i šta mi se dogodilo.
Kada sam stigao u Beograd doživeo sam šok. Svi oficiri idu bez oružja, u plitkim cipelama, spavaju kod svojih kuća... Tu sam upoznao Generalštab sa pravom situacijom. Rekao sam im: "Pomozite nam ako možete. Ja garantujem da nećemo ukaljati ime JNA. Sad odlazim nazad i kažem vam da nijedno vaše naređenje, koje nije realno datoj situaciji, neću izvršiti". To sam rekao, okrenuo sam se i otišao. Time sam ujedno i s leđa skinuo teret potrebe da ikoga slušam, a posebno ljude koji izdaju naređenja, a nemaju veze sa realnošću na terenu. Sudbinu sopstvenih ljudi uzeti u svoje ruke i spasti i njih i sebe. Tako je i bilo.
U Zadru se, međutim, stvari nisu menjale na bolje. Naprotiv. Snajperisti po krovovima i skriveni iza prozora obližnjih solitera su nas terali da budemo veoma oprezni. Uzalud sam ih preko razglasa pozivao da prekinu s tim, jer ćemo u suprotnom gađati ona mesta odakle oni nas tuku. Nisu me poslušali iako sam ih upozorio. Zato smo gađali one objekte odakle su oni pucali na nas. Jer čim su ih pretvorili u snajperska i mitraljeska gnezda, to više nisu bile ni stambene, ni poslovne zgrade, a ni spomenici. I mi smo se prema njima tako i ponašali.
Nikada, ipak, nisam dozvolio da se gađa zadarski poluotok, baš zbog kulturne baštine koja se tamo nalazi, iako smo znali da se tamo najviše koncentrišu. Oni su bili spremni da sami pod neke objekte podmeću eksploziv, a potom da nas tužakaju evropskim posmatračima kako mi, eto, kao poslednji vandali, rušimo spomenike kulture. Iako su i sami posmatrači to znali, niko ih zbog toga nije prozivao, jer je tada bila takva politika da se mi satanizujemo, a oni favorizuju.
U jednom soliteru je, sećam se, živeo pukovnik Boža Spasojević, koji je penzionisan te 1991. godine. Bio je oženjen Hrvaticom i mi smo mu posle snajperske vatre poslali projektil pravo u sobu. Kada je prekinuta pucnjava, on je došao kod mene da se žali i traži odštetu. Rekao sam mu: "To dobiti ne možeš, jer su iz te sobe delovali snajperisti. Da si ti nama to javio na vreme, mi bi smo ih ukonili bez granatiranja. Ovako si sam kriv za ono što se desilo".
A onda su jednog julskog predvečeja napali stražu u naselju Turske kuće. To je bio izdvojeni objekat koji je bio značajan za sve školske centre u Zadru, i bio je pun naoružanja. Taj napad je izveo neki Ante Roso, koji je kasnije postao hrvatski general. Pucali su na stražare nekom omamljujućom municijom, nadražljivcima ili slično, kako bi lakše zauzeli taj objekat. Tada smo na noge digli celu kasarnu i odmah upalili sva vozila kao da istog časa krećemo u pomoć straži u Turskim kućama. Oni su otvorili najžešću vatru po nama, samo da ne bismo izašli. Toliko su nas žestoko tukli, da smo procenili da ne treba da izlazimo, nego da dislocirano pomognemo straži. Kasarna nam je bila sva u rupama od metaka. Samo iz moje kancelarije je izneto petnaest i po kilograma olova od njihove paljbe. Celu tu noć smo gađali objekte u Turskim kućama, pazeći da opkoljena straža ne strada, ali ni da Hrvati ne mogu da prodru unutra. Ujutru smo bili prinuđeni da tražimo da naš avion uzleti sa Zemunika i bombarduje Turske kuće. To se i dogodilo. Skladište je avijacija digla u vazduh, a oni se nisu dočepali našeg oružja. I pri tom niko od naših nije stradao.
Od tog napada na Turske kuće, pa do 7. oktobra kada smo napustili Zadar, danju pregovaramo, a noću oni napadaju. Kasarnu obilaze ljudi obučeni u crno. Pokušavaju da upadnu. Mi sve to uspevamo da odbijemo. Ja spavam najviše dva sata dnevno. Ne mogu više i da hoću. Stalno mislim kako da pojačamo odbranu i predupredimo njihove napade. Po ceo dan obilazim objekat. Tih dana sam često išao pred ogledalo da vežbam da mi lice ne bude preozbiljno, zbog vojnika da ih ne bi uplašio, a opet, i da mi ne bude sasvim nonšalantno, kako se oni ne bi opustili. To nije bilo lako. Bio sam svestan da pomoći od JNA nema, municije nestaje, nema hrane, a rezerve vode su sve manje. A njihovo ogorčenje sve veće.
Na svaki njihov napad odgovarali smo precizno, po mestu sa kojeg su nas gađali. Primera radi, gađali smo im i stari i novi SAS. To je bila fabrika koja je na četvrtom nivou podzemnih hodnika organizovala proizvodnju oružja. Uništili smo je sa nekoliko projektila. Gađali smo i fabriku "Vlado Bagat" koja je, takođe, proizvodila oružje. U jednom trenutku iz obe te fabrike je od naših projektila bežalo oko tri hiljade ljudi. Jednostavno su pokuljali napolje i preplavili ulice. Mogli smo da ih gađamo, ali nismo. Pre svega što nismo nikada gađali nenaoružane ljude, mada su ti radnici proizvodili oružje koje je trebalo da bude upotrebljeno protiv nas.
I posle svakog našeg takvog odgovora, usledili bi pregovori. Nekada sam na pregovore išao sa majorom Milanom Lončarom, a nekada sa komandantom školskog centra PVO, Trpkom Zarakovskim. Uvek smo pregovarali na njihovoj teritoriji, i uz njihovo obezbeđenje, dok nas je pratila misija Evropske zajednice. Najčešće smo odlazili u hotel "Kolovare".
Jednom prilikom, dok smo čekali, kraj nas su stajale zenge. Fantomke na glavama, samo prorezi za oči i uši. Držali su puške u rukama, ali cevima okrenute prema nama. Tada je sa mnom bio Trpko, koji je jednom od njih dobacio: "Skloni tu tanđaru od mene". U istom trenutku,vojnik s maskom mu je prislonio cev na čelo. Bilo je pitanje sekunda kada će opaliti. Tada sam im rekao: "Ovo je prvi i poslednji put da dolazimo sa ovakvim tretmanom. Važniji smo vam živi nego mrtvi. Jer moj zamenik će, ako se ne vratimo, Zadar pretvoriti u prah i pepeo. A prvo će gađati baš mesto gde smo sada". Vojnik je sklonio cev sa Trpkovog čela, a mi smo posle toga imali njihovo obezbeđenje koje je pazilo da nam se ništa ne desi.

"Do 20. juna nam niko iz Beograda nije dolazio. A onda je stigao general Života Panić".

"Bilo me je sramota što moje kolege pred Kadijevićem tako istupaju. Ustao sam i rekao da jeste sve teško, da smo u okruženju, ali da možemo sami sebe da oslobodimo".

"Do tada je već bilo na hiljade incidenata. Zarobljavaju se starešine, kada pokušaju da odu do svojih stanova, mnogi su pretučeni. Ipak, uspeo sam sve da ih vratim".

"U Beogradu sam doživeo šok. Svi oficiri idu bez oružja, u plitkim cipelama i spavaju kod svojih kuća".

"Gađali smo zgrade i one objekte odakle su oni pucali na nas. Jer čim su ih pretvorili u snajperska i mitraljeska gnezda, to više nisu bile ni stambene ni poslovne zgrade".

"Kasarna je bila sva u rupama od metaka. Samo iz moje kancelarije izneto je petnaest i po kilograma olova posle njihove paljbe".
(nastaviće se)
Izvor: Tabloid