Reporteri Glasa sa vatrogascima iz Obrenovca koji su munjevito intervenisali posle eksplozije u Bariču

U vatrenim tunelima čekajući novi prasak

Kad su nas u 13.31 pozvali iz Centra već smo bili spremni za pokret. Trebao je samo jedan minut da cela smena, sa sedam ljudi i tri vozila, izađe iz stanice, i samo šest minuta da pređemo tih sedam kilometara do Bariča

Iako je preksinoć, oko 22 sata, i zvanično objavljeno da je opasnost prošla, dva dana posle velike eksplozije u "Prvoj iskri" u Bariču obrenovački vatrogasci još dežuraju na zgarištu pogona za proizvodnju eksploziva, koji je u ponedeljak odleteo u vazduh, odnevši tri ljudske žrtve. Vojska raščišćava teren, a vatrogasci su tu za slučaj da, tokom sečenja metala, nešto pođe po zlu.
      

VOZILA STARA 25 GODINA

Komandir Jovičić kaže da su od 1998. godine, otkad radi u Obrenovcu, havarija u Bariču, i ona prošlogodišnja, u "Promet gasu " u Zvečkoj bile najopasnije.
- Vozila su stara 25 godina. Mnogo zaostajemo za svetom, jer njihov vatrogasac neće da zagazi u vatru. Zašto bi čovek rizikovao život, kad je sve osigurano - priča Jovičić.
      
   
   

Smena Vatrogasne čete iz Obrenovca, koja je tog popodneva gasila požar u "Prvoj iskri", juče je dobila zasluženi dan odmora, mada Mile Jovičić, komandir vatrogasne čete Obrenovac, pri upravi MUP Srbije za zaštitu i spasavanje, dodaje da su požar gasili i ljudi koji su u tom trenutku bili na pasivnom dežurstvu, pa i oni koji su došli sami, bez poziva, da kolegama priteknu u pomoć.

- Detonaciju iz "Prve iskre" čuli smo u Obrenovcu još pre nego što su nam uopšte javili da je do nje došlo. U trenutku kad su nas, u 13.31, pozvali iz Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje, već smo bili spremni za pokret. Trebao je samo jedan minut da cela smena, sa sedam ljudi i tri vozila, izađe iz stanice, i samo šest minuta da pređemo tih sedam kilometara do Bariča. Svi, uključujući i mene. Jer, ja jesam komandir vatrogasne stanice, ali kad je frka, nema tu komandira. Svi idu na teren. Mora se, jer nas je malo, samo 32. U prvom trenutku nismo ni znali šta je eksplodiralo, niko nije znao da nam kaže o kom je pogonu reč, ima li žrtava ili opasnosti, ali smo odmah skočili da krenemo. A to je najveći problem u našem poslu - jer ako nam ne jave šta gori, kolika je eksplozija, nemamo potpune podatke i idemo u nepoznato. Ali, bili smo spremni, jer je takav naš posao. Tako je bilo i tokom bombardovanja. I tad smo bili spremni na sve. U prvo vreme stanovnici Bariča su bili u panici, jer niko nije znao šta se dogodilo, šta se izlilo, sve dok sat vremena kasnije službe za merenje nisu rekle da je nivo toksičnosti u granicama normale - priseća se Jovičić.

Srećom, odmah su sreli čoveka iz obezbeđenja fabrike, koji ih je upozorio da vatra ne sme da se prenese na susedni pogon OK-2.
- U namenskoj proizvodnji postoje pogoni za proizvodnju eksploziva pentrita, koji je mnogo opasniji nego TNT, a mala varnica je dovoljna da napravi eksploziju. Kažu da ga je tu bilo oko 500 kila. Ti objekti su napravljeni po svim propisima, između pogona postoje veliki zemljani grudobrani. Mi smo se popeli na njih, razvukli creva i faktički gasili vatru u tim kanalima između pogona, da ne bi došlo do nove eksplozije. Plamen je izbijao iz kanala, a niko nam nije garantovao da neće doći do nove eksplozije. Jednostavno, stavite glavu u torbu i gasite. Prvo smo mislili da ima više žrtava - priseća se Jovičić.

Iz Beograda je odmah stigla pomoć, jer kolege, kako kaže Jovičić, već znaju da je jedinica u Obrenovcu mala. I, već posle 40 minuta, iako u tim trenucima nikome i nije padalo na pamet da gleda na sat, sve je bilo ugašeno.

- Spustili smo se u te tunele i krenuli da gasimo vatru s tri šmrka, sa obe strane, dok se praktično nismo sreli na pola puta. Oni hodnici su bili nezgodni, pa ni šmrk ne možete dobro da pustite do samog žarišta - priča komandir i kaže da je sve na kraju brzo ugašeno zbog dobre koordinacije između vatrogasaca, policije, Hitne pomoći i JKP "Obrenovac", koji su bez poziva pritekli u pomoć sa svojim cisternama.

Đorđe Vulović, komandir prve smene, na mesto eksplozije u Bariču stigao je sa komšijom vatrogascem Slobodanom Kurčubićem. I to bez poziva.

- Sestrić mi je bio u toj smeni, a telefoni su bili blokirani, tako da nisam ni znao šta se događa, ali smo krenuli i ostali u Bariču do 8.55, da dežuramo i zgarište nalivamo vodom. U prvom naletu je izgledalo strašno, ali je već oko 18 sati ustanovljeno da je sve bezbedno. Onda su došli neki vojni rukovodioci da pretresu teren tražeći žrtve, delove tela, odeće... Sve ono što smo mi, gaseći požar, već videli - priča Vulović.

Kad se čovek nađe u ovakvoj situaciji, ne razmišlja mnogo.
- U početku ste malo napeti, nije vam baš svejedno, ali posle ne razmišljate, jer je opasnost sastavni deo posla. - zaključuje Jovičić.


Izvor: Glas Javnosti \ Aleksandra Klarić-Žak