РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА - ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11.080 Земун, Магистратски трг 3, vladarsk@gmail.com
Тел. 3077-028
Бр. 843/08 – 17. јул 2008.
ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Председик МИРКО ЦВЕТКОВИЋ
11.000 БЕОГРАД, ЊЕГОШЕВА 11
   Поштовани господине Председниче,
   Честитам Вам преузимање дужности првог министра у Влади Републике Србије и дозволите да изразим наду да ћете, у складу са својим уставним овлашћењима, посветити пажњу стотинама хиљада српских избеглица из Републике Српске Крајине и Хрватске у Републици Србији и онима који су у уточишту у трећим земљама – са српским пасошима.  Већина прогнаних Крајишника је примљена у држављанство Републике Србије и надам се да ћете, следећи Устав, законе Републике Србије и одредбе међународног права, штитити њихове појединачне и колективне интересе. Дужан сам да Вас подсетим да претходна Влада Републике Србије, на челу с др Војиславом Коштуницом, није показивала ни најмању бригу за прогнане Крајишнике и њихову покретну и непокретну имовину у РС Крајини и Хрватској, њихов статус и њихова права. Такође, није дозволила да се у Србији региструју Влада и Скупштина РС Крајине у прогонству и није ангажовала дипломатију Србије да се заложи, у УН и другим међународним организацијама, да Република Хрватска врати Крајишницима уставна права из 1990. године, кад су у СР Хрватској имали државотворност – истоветну државотворности хрватског народа.
   Поштовани господине Председниче,
   Овог пута Вас подсећам на тринаестогодишњицу хрватске окупације РС Крајине и прогону око 80% Крајишника, обављену под називом „Олуја“ 1995. године. Овај датум – 4. август је Скупштина РС Крајине прогласила Даном геноцида над српским народом, па је, у том смислу, то и дан жалости. Биће обележен ове године, кад ће се у Цркви Светог Марка у Београду, окупити више хиљада Крајишника. После опела убијеним, Влада и Скупштина РС Крајине ће, као и руководства многих избегличких организација, с присутним Крајишницима, мирно прошетати до амбасада Хрватске и САД, а затим до седишта Владе Републике Србије и резиденције Председника Србије, где ће затражити да Хрватска отклони последице свог геноцида и етничког чишћења над Србима у РС Крајини и Хрватској.
   Поштовани господине Председниче,
   Желим да Вас обавестим да је претходних година, приликом крајишког Дана геноцида над српским народом, претходна Влада Републике Србије, преко надлежних министарстава и Комесаријата за избеглица, скрвнавила овај свети дан и ангажовала нека од удружења за избеглице, па су она приређивала на београдским трговима забавне програме – ангажујући фолклорне и друге забавне групе. То је било непримерно и грешно – па се надам да ћете учинити све да се ове године тако нешто не понови. Били бисмо Вам захвални ако бисте евентуалну намеру у вези с обележавањем овог тужног дана договорили с Владом РС Крајине у прогонству.
   Поштовани господине Председниче,
   С обзиром да органи Републике Србије, укључујући и Председника државе, од 2000. године, нису уважавали наш рад, ово писмо ће имати карактер отвореног.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Милорад Буха, премијер

Ovo što vam navodim je pisano 2001.godine,ali da se ne zaboravi.!!!

Република Српска Крајина Прошло је шест дугих година од највећег етничког чићења у Европи од краја Другог светског рата (протерано је преко 233.000 људи). 5. и 6. августа 1995. године територија Републике Српске Крајине је у потпуности етнички очишћена од српског народа. Већина становништва је избегла, они који нису стигли или нису хтели измасакрирани су, као и њихови очеви и дедови педесетак година пре тога, од стране Хрвата. Зло, које је Ватикан стварао дуго и предано, уродило je плодом на прагу XXI века. 1054. године долази до коначног раскола у Хришћанској цркви. Управо је то година од које католици почињу са уништавањем “православне шизме”, или њеном привођењу “светој римској цркви” (ради се о начелима усвојеним у Ватикану). Темеље католичкој цркви је поставио неписмени Карло Велики (он је научио да пише тек крајем свог живота, а писао је дечијим рукописом) увређен избацивањем његових посланика из цркве у Витлејему (Општа енциклопедија “Larousse”, Вук Караџић 1973, Београд). Представници Карла Великог су најурени из цркве због погрешног читања Символа вере: “На Божић 808. године у Витлејему они су читали Символ вере и у Символу изговорили filioque, та јерес је запрепастила теолошки образовне источне калуђере и они су франачке монахе и ходочаснике одстранили из цркве” (Larousse, стр. 520). Filioque је нашло места на Западу још 589. године у Толеду када је краљ шпанских Гота, који су припадали секти аријанаца, приступајући Цркви изговорио filioque у Символу вере. Нико од присутних није запазио јерес, јер “теолошки слух није био развијен...” (исто, стр. 520). Чему је све то водило? Католички свештеници у Хрватској су не само пропагирали злочине над Србима него су и директно учествовали у масовним убиствима и наравно насилном покатоличавању. На пример, фра Сатана (Мирослав Филиповић Мајсторовић) у Јасеновцу, фра Сидоје Шолц, фра Влахо Маргаретић итд. О злочинима хрватског клера ће бити речи касније. Уз помоћ НАТО бомби, Хрвати су добили оно што нису успели ни за време Хитлера, етнички чисту католичку државу. Oво је прича о најмлађој, данас окупираној, српској држави која се сукобила са неупоредиво јачим противницима. Ово је прича и о њеном тријумфу који је мало њих очекивало, али и о издаји непораженог српског народа РСК од стране његове браће која су у то време столовала у Београду. Судбина РСК је најавила нова страдања српског народа, прво у РС, затим на Косову и Метохији и југу уже Србије, и коначно целој СРЈ. Попуштања и препуштања су довела до нових страдања, до нових егзодуса, а та лекција никако да се научи. И заиста, Београд се бранио у Книну, а Косово и Метохија на Книнском косову. Сада је то свима јасно. Српско домицилно подручје Најстарији подаци о Србима на подручју Книнске крајине и Далмације смештају их у VII век. Неки извори сежу и даље у прошлост, тако Фарлати наводи да су Срби у Далмацији били већ у IV веку: “...прије него што ће готово сва Далмација доћи под власт Славена, народ овај Српски већ од почетка IV века, а можда и прије, почео је био продирати у Илирик и Далмацију и заузимати у тим земљама поједине градове и села.” Константин Порфирогенит говори о томе да је книнско становништво било крштено за време византијског цара Ираклија (610-642), тј. за време формирања прве војне крајине (Срби су сколопили савез са Византијом односно Ираклијем о чувању њене границе од упада варвара са Запада). За подручје Лике сведоче Ајнхардови анали да су први Срби населили подручје Поуња и основали град Срб 822. године. Срби су тај простор почели насељавати и читав век раније. У Скрадин као српски град, долазе Грци из Шибеника на службу Божију будући да су њима цркве отете. Реч је о XIV веку (епископ Никодим Милаш, Православна далмација, Нови Сад,1901). Проф. др. Јован Илић у свом делу “Број и размештај Срба на територији авнојевске Хрватске” говори о српском првом и другом домицилном подручју. Прво подручје Срби су запосели приликом досељавања на Балкан (југоисточно од реке Цетине), а друго чине подручја Војне крајине, у којима Срби имају етничку већину и у којима живе већ 200-500 година. Срби су у та подручја за разлику од Хрвата дошли ненасилно и били су директно потчињени бечком двору. Политичке привилегије Срба од 1690, 1691. и 1695. су поново потврђене 1779. године (Екмечић, Срби на историјском раскршћу, СКЗ, Београд, 1999, стр.22). Ту независност су Срби плаћали крвљу бранећи Европу од турске најезде. Српске повластице у Војној крајини (1522.-1881.) су биле толике у односу на Хрватску (Хрватска је од 1102. под Угарском влашћу) да су се Хрвати досељавали на њену територију тражећи боље услове за живот. По тврђењу грофа Коловрата, Срби су у искључивој надлежности аустријске политике, Austriaco Politicum ac Domesticum, а српска нација је Patrimonium Domus Austriche, што значи да није никако Hungaricus provinciale (Дејан Медаковић, Срби у Бечу, Прометеј - Нови Сад, 1998, стр.19). За време велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем (Црнојевићем) многа ненасељена подручја Угарске су откупљена златом (нпр. у Славонији, итд.) како би се Срби населили на њима (види архив СПЦ-а). Арсеније III Чарнојевић је и отписујући дугове краљу купио земљу за свој народ (земљиште је у неким деловима било мочварно па га је пре насељавања требало исушити). Погледајмо сада шта о тим територијама говори Аустријска власт. Када су Хрвати покушали, не први пут, да потчине православно становништво 1790. године, одржан је српски сабор у Темишвару. Срби су тада примили поруку Аустријског цара Леополда II у којој се каже и следеће: “Што се мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата са Турцима живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата једнодушно у поновном освајању истих предела учeствовао, те и сада тамо живи, па да, стога, на те земље и највиш права има” (Слободан Јарчевић, Изгон Грка и Срба, ИПА Мирослав, Београд, 1998., стр.72). И још пре тога угарски Краљ Матија Корвин говори о томе да су Турци у периоду од 1459. г. до 1462. г. одвели из пограничних турских области дубље у Турско царство 200.000 људи. Због тога мађарске власти (Краљ Матија Корвин) наговарају Србе да населе празна подручја њихове краљевине и ослобађају их плаћања десетине (за разлику од Хрвата који нису имали ове повластице), како би били пример и другим Србима да се населе (Екмечић, исто). Исто тако, аустријски владар Леополд I издаје Србима 6. априла 1690. позивни манифест (Медаковић, исто, стр. 32). Николо Томазео пише (још 1847.) за народ Далмације да је везан не за Хрвате (“нема хрватске националне свести, културнији је...”), него за Србију са чијим становништвом има заједничке црте “чистог кавкаског, племена, велике лепоте тела и богате ведрине духа” (Екмечић, исто, стр.24). Прота Саво Накићеновић наводи да су Млечани помоћу српских ускока Јанковића, Смиљанића, Мочивуна, Синобада и других преотели Турцима Книнску крајину 1687. године. Срби се тада опет насељавају, а као пример Прота наводи харамбашу Радована Пријића који се населио са 34 породице на део опустеле територије Крајине. “На тај начин Книнска крајина поста једно чисто српско насеље” (Прота Саво Накићеновић, Книнска крајина, “Никола Пашић”, Београд, 1999, стр. 52). Има много и оваквих примера. Повељом Марије Терезије од 18.9.1698. због изванредног држања у борби са Турцима под Сиском, Срби добијају право уживања над селом Слабиња у Крајини. Павле Шафарик 1842. на карти словенских народа коју је објавио, као српско подручје означава: Србију, Босну, Херцеговину, Црну Гору, Далмацију, Војводину, Славонију и делове Истре. У Лондону сличну карту 1844. објављује Дејвид Уркварт (британски дипломата и писац). Никола Томазео у својој “Посланици Далматинцима” (1861.) истиче да је Далмација етнички српска уз постојање италијанских оаза. А Хрват Анте Кузмановић у својој посланици тврди да је Дубровник српски и да “у Далмацији Краљевић Марко није умро” (Екмечић, исто, стр.102,106). Чак и папа Лав XIII, јавно и писмено признаје да су Дубровчани Срби (Српско наслеђе, број 2, фебруар 1998, стр. 51). И дан данас, на острву Ластово певaју се песме посвећене Марку Краљевићу. Било како било, земљишне књиге се не могу негирати (види архив СПЦ-а). Зашто је створена Република Српска Крајина? Сада, када смо видели да су Срби од најстаријих времена власници земље на овим просторима (о чему су изнети само основни подаци) и да нису дошли као узурпатори, ваља објаснити зашто је српски народ на Светог Николу 1991. године створио РСК. Срби су тражили иста права која су била призната и другима, а њихово право да остану у заједничкој држави није могло бити мање у односу на право других да је напусте, будући да су Срби за разлику од Хрвата приликом стварања прве (1918.) и друге (1945.) Југославије имали својство конститутивног народа (ово начело је у складу са међународним јавним правом, о чему ће бити говора касније). Српски народ је створио РСК да би заштитио голи живот и спречио сопствено истребљење које су Хрвати спроводили још од Средњег века. Али нека о томе посведоче документи. Оно што је на почетку важно разумети је да су се пре кроатизације народа (које ће захватити знатно шире подручје од РСК) многи католици изјашњавали као Срби (нпр. најстарије дубровачке породице). Александар Ф. Гиљфердинг је путујући кроз Босну и Херцеговину и друге крајеве утврдио да се нико није изјашљавао као Хрват, већ евентуално само као Латин, и да су Срби у односу на Турке (потурице) и Латине једини имали световни идентитет. (Данијел Ирањиј и Карлс-Луис Шасен у свом делу “Политичка историја мађарске револуције 1847-1849” наводе да “Срби који су исповедали католичку веру остали су везани за мађарску домовину и горко оплакивали побуну својих сународника грчко-православне вероисповести”). “Похрваћење Срба Дубровника и Срба других српских крајева чињено је крађама, између осталог и јуначких народних песама, које су скупљали Срби католици па чак и католички свештеници. Те песме је Матица хрватска објављивала као “хрватске народне пјесме”. Овакав поступак је подстакао Дубровчанина католика (Србина) Лују Војновића, брата песника Иве Војновића, да у српском листу “Дубровник” (1897, у броју 35) напише оштру критику Матичиног поступка, пророчки наговештавајући ишчезавање Срба католика, уз геноцид Хрвата над Србима.” (Српско наслеђе, исто, стр. 51). Оваквих примера је много. Да би се боље схватила природа српско-хрватског сукоба важно је уочити и постојање Срба католика (нпр. Иво Андрић, чије се писмо у којем потврђује да је Србин и дан данас чува у САНУ). Насилно ширење католичанства од стране Ватикана, кроатизација свих католика на овим просторима и преузимање српског идентитета је семе раздора са Хрватима.

Како наводи проф. др. Милорад Екмечић у свом делу, Наполеон стварајући Илирске провинције покушава да ограничи руски утицај на Балкану плашећи се стварања нове српске државе, руске савезнице. Иако је раскрстио са католичком црквом, он поучен борбама са фанатичним муслиманским шеицима (Египат 1798.) уочава огромну снагу вере. Од тог тренутка, а промовишући своје провинције, Наполеон игра на карту католичанства. Стратегија је јасна, католичанство треба да потпомогне ширење утицаја Француске (Запада) на штету православља и да елиминише руски (православни) утицај на Балкану. Да се много тога није променило сведочи и пакт из 1982. године између САД и Ватикана о заједничком делању у походу на исток. Пакт је потписан (иако је директно супротан Уставу САД) од стране америчког председника Регана и папе Јована Павла II (Opus dei - тајна католичка организација, лобирала је за избор Јована Павла II и за признање Хрватске и Словеније). Било је и других случајева Мало је познато да је један од највећих хрватских владара Бан Јелачић (мајка му је била Српкиња) тражио савез са Србима и реформу католичанства (његово приближавање православљу). Ове чињенице се виде јасно у прокламованом хрватском револуционарном програму из 1848. године. Хрватски изасланици у Београду говоре о њиховој спремности да створе заједничку државу са Србима са српским кнезом на челу. У оквиру хрватског програма се између осталог захтевало од папе (“Захтевање народа” у 30 тачака, 25. март 1848.) увођење народног језика у богослужење, словенске одежде и да се укине свештенички целибат. Такође се тражи и увођење народног језика (што значи и ћирилице која је била доминантна). Патријарх Рајачић наводи у свом писму руском цару Николају I (15. мај 1849.) да су се Хрвати определили за савез са Србима због пропасти папе и његовог плана о италијанској конфедерацији. До савеза не долази, а под старим утицајем католичких држава и Ватикана Хрвати се поново укључују у пројект изгона православља (као шизме) и Срба са Балкана. У том пројекту се прибегавало масовним протеривањима, насилном покатоличавању, масовним најмонструознијим злочинима, истребљивању српског народа и преузимању његовог идентитета и језика. Једноставно, поништавању свега што је православно (академик Павле Ивић, “Срби и њихов језик”). Од тих тренутака српство је неодвојиво од православља као његов основни бранилац на овим просторима. А почело је са изгоном Грка Да је геноцид над Србима који спроводе Хрвати уствари представљао рат против православља најбоље сведочи геноцид над Грцима који је претходио. Тако је Грка некад било и у Шибенику, и у Сплиту, и у Задру, и на Хвару, Корчули, Макарској, Истри итд. Покушајте да замислите људе који говоре о нецивилизованом грчком народу(!), примитивном Бизанту(!), грчкој шизми(!). Тако су говорили Хрвати пре него што су почели да гоне Грке. XI је век и неписмени крсташи под изговором борбе за Хришћанство крећу у пљачку византијског злата и њених светиња (нпр. статуе коња које се данас налазе на тргу у Венецији украдене су са цариградског хиподрома). Просвећени пљачкају непросвећене, културни (а неписмени) убијају некултурне (а писмене) (сиц). Да би одузели имовину православнима, католици организују сабор у Сплиту (1111.) где оглашавају православну веру јеретичком и прогони могу да почну. Године 1112. одузимају Грцима цркву Светог Кирјака у Сплиту и претварају је у католичку, посвећену Светом Јерониму (у Другом светском рату ће иста и слична судбина задесити српске цркве и јеврејске синагоге. Неке су претворене у складишта, штале и јавна купатила, многе су уништене. Уништаване су од стране Хрвата у XVII веку (1632.) и цркве у немачком граду Магдебургу, црква Св. Катарине у којој су и жене побијене, као и црква Св. Јована у којој су и деца убијана, о чему ће бити речи касније). На ред долазе грчке цркве Св. Антонија, Св. Стевана и Св. Илије у Задру (Слободан Јарчевић, Изгон Грка и Срба, ИПА Мирослав 1998, стр 12). Православни епископ Далмације Никодим Милаш пише да су Грци у Задру поводом одузимања цркве Св. Платона (1248.) повели спор доказујући да они и даље припадају православљу те да је одузимање незаконито. Парница је вођена до 1280. када су власти одлучиле да православни немају право на цркву јер су шизматици. У Сплиту је одузета црква Успенија Богоматере 1185. године. Одузимање цркава прати етничко чишћење тако да Грци у XVI веку у Шибенику чине незнатну групу, супротно подацима из XII века. Власти врло брзо доносе закон по којем деца из мешовитог брака морају бити католичке вере (Конкордат који је упућен Краљевини Југославији (1935.) садржао је исти услов. Будући да је устао против њега патријарх Варнава је отрован, а неколико учесника у протесту против Конкордата убила је Корошецова жандармерија.) Католички бискуп у Задру Винко Змајевић у свом делу “Огледало истине” пише (1723 г.): “Када је престала Млетачка власт у Далмацији одметнуше се православни од римске цркве. Од тог одметничког народа и његове цркве мора се клонити сваки прави син римске цркве...” У XIX веку ове речи понавља бискуп Штросмајер у Славонији. Пошто су протерали Грке кардинали почињу и Србе “поучавати”, па кардинал Јуриј Коларић каже: “Срби мисле да им привилегије дозвољавају не само да буду шизматици, већ а као такви одељени од католичке цркве и даље могу остати. Но то им се не може допустити...” Овако то звучи када се каже из Ватикана: у папским нацртима католицитет се назива “нова евангелизација Европе”, а њен успех представља “духовну победу Западног Рима против Византије”. Етничко чишћење Грка је успешно обављено. Рат против православља се наставља и следе најмонструознији злочини у Европи (које су као такве и немачки официри описали). На ред долазе Срби. Злочини над НемцимаСачувај нас Боже куге, глади и Хрвата Геноцид и злочини које су Хрвати спроводили још од Средњег века нису везани само за православне. У Бечу 1848 г. у време либерално-демократских револуција масакриран је део становника овог града од стране Хрвата. О томе су и књиге писане: Die Geschichte der Oktober-Revolution in Wien: shre Ursachen und naechsten Folgen. Der Wahrheit getreu dargestellt und mit den wichtigsten histarischen Documenten versehen von C. Gruener, Laipzig, 1849. У књизи се наводе подаци о убијању деце, жена и читавих породица на најсвирепији могући начин (ножевима), сакаћењу итд. “Али на Леополдовом тргу у Бечу починише Хрвати који су тамо продрли, грозоте које је језиво описати”. У Магдебургу (1632.) у време Тридесетогодишњег рата “...у цркви Свете Катарине Хрвати су одсекли, на варварски начин главе тридесеттројици највећим делом женским лицима...”. У цркви Светог Јована убијане су жене, девојке па чак и бебе на мајчиним грудима (Слободан Јарчевић, Изгон Грка и Срба, ИПА Мирослав, 1998, стр.75, 76.) Немци су после овога на једној од својиих цркава окачили натпис: ”Сачувај нас боже куге, глади и Хрвата.” Буди католик или умри Као што смо у прошлом броју изнели пошто су извршили геноцид над Грцима староседеоцима, Хрвати ватикански пројекат “изгона православља као шизме” настављају организујући злочине над Србима.

Католички свештеници су идеолози ових злочина, али и непосредни учесници у њима. Православни манастир на Превлаци светог архангела Михаила, седишту Зетске епископије од 1219 – 1220 је уништен 1453. године. На превару је старом бордзијском тактиком отровано цело братство манастира. Тровање је потврдјено након што су ископане мошти калуђера. Ватикан је још тада имао претензије на ове територије. Хрвати ће само постати погодни извршиоци те политике. Шта Хрвати стварно мисле о Србима? Управник имања загребачке бискупије Алојз Кузмић пише 13. новембра 1700. године, “да би било боље све Србе поклати него их настањивати”. У Загребу су 1895., 1899 и 1902 организоване демонстрације и погроми за Србе под називом “Славо-Србом штрик за врат”. У XIX веку хрватски културни радник Исидор Кршњави је записао: “Било је вријеме када се писало да све Србе треба сјекиром утући. Ова мисао изриче отворено и досљедно једини начин којим би се дала провести хрватска мисао.” (Српска Крајина, август 1995- изгон, Светигора, Цетиње 1998.,стр 69, 70) Анте Старчевић и Еуген Кватерник говоре да се у Хрватској “не признаје никаква Српска народност ни српско име”. Старчевић 1876 године објављује “Пасмина славосербска по Херватској”. 1914 године “Папа и Курија виде у Србији разорну болест која мало по мало нагриза монархију (Аустро-угарску)” Телеграм барона Ритера, баварског опуномоћника при Ватикану упућен 26. јула 1914. у Минхен је још изричитији: “Папа одобрава што Аустрија врло оштро иступа против Србије... Кардинал државни секретар нада се, да Аустрија овај пут неће попустити па макар и својим војскама сатрла страну агитацију. Све ово утврђује колики страх има Курија од панславизма.” (Виктор Новак, Magnum Crimen, Нова књига - Београд, 1989, стр. 22). Због тога Ватикан подржава рат против Србије, њено кажњавање као и претходну анексију БиХ. А како фрањевци виде целу ситуацију, 29.06.1914. објављује се позив за истребљење Срба у листу “Хрватска”: “И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе, што га вјетар натрунио по нашем хрватском тлу...” или још јасније у истом листу: “Народ навјешћује Србима борбу на живот и смрт и прогонство из Босне и Херцеговине.“ (Виктор Новак, исто, стр. 31) Бискуп Шарић позива бога да Србима “Грдној звјери и гујама суди” (Исто, стр. 32). Овај бискуп је иначе опевао цара Франца Јозефа, Владимира Мачека и касније Анту Павелића. Надбискуп др. Анте Бауер 1914. говори да је рат против Србије “праведан и свет”. Хрватски клер је рат Аустрије и Србије доживео као рат Хрватске и Србије. “На вест о мобилизацији сва је клерикална и франковачка штампа у правом ратничком одушевљењу поздравила ту одлуку” (исто, стр. 36) И Словеначки клер се придружује нападу на све што је српско. 1914 у циркулару Словенске људске странке под називом “Строго поверљиво” стоји “Ради се о завјери против опстанка католичког Словенског народа” и “злочиначкој српској завери”. (Исто стр. 27). Часопис “Словенец” 27. јула 1914. објављује песме “Србе на врбе” и “Бојни гром” Марка Натлачена (у каснијој Југославији бана Дравске бановине!) (Исто, стр. 28). Ватикан и хрватски клер су здушно подржали напад моћне Аустро-угарске на Србију. Учествујући у њеној војсци Хрвати су починили тешке злочине над српским становништвом, које су опет карактерисали свирепи масакри и мучења. Да иронија буде већа Срби су након слома Аустро-угарске у заједничку државу примили клерикалце који су пропагирали злочине над њима. Такође, српска војска је спречила Италију да окупира Словенију. Крчки бискуп Антон Махнич најбоље илуструје однос хрватског клера према Србима након слома Аустро-Угарске. Иако је подржавао злочине над Србима и правашку оријентацију у време анексионе кризе, по завршетку рата бискуп подржава заједничку државу Срба и Хрвата. Али са којим циљем: ”То је проширење не само црквеног утјецаја него и његов прозелитички циљ, тј. сједињење православних са римском црквом.” (Исто, стр. 57). Бискуп Махнич оснива лист Хрватска стража и преко свог уредника језуите др. Анте Алфиревића говори о стварним намерама хрватског клера у вези заједничке државе: ”...и балкански су народи слободни да постану оно што су прије били-католици. Хрвати су у IX веку покрстили Србе (?!), пак је згодно да им сада донесу католичанство.” (Исто, стр. 63). Војвода Живојин Мишић је по завршетку Првог светског рата послао извештај краљу Александру о Хрватима. У извештају Војвода Мишић упозорава да се никако не улази у заједничку државу са Хрватима јер су превртљиви и предвиђа да ће забити Србима нож у леђа. Војвода предлаже стварање уједињених српских земаља. Однос Ватикана према Србима после Првог светског рата најбоље осликава Конкордат упућен Краљевини Југославији 1935 године. Рим у Конкордату тражи четири ствари: 1. Да Југославија усвоји “Codex iuris canonici” као обавезујући чиме би Краљевина добила Устав који би фаворизовао католичку цркву. 2. Да призна Римокатоличкој цркви да слободно и јавно врши своју мисију и преко државних органа. 3. Да ће у случајевима мешовитих бракова грађанске власти обавезати супружнике да “синови и кћери без изузетка буду ОДГОЈЕНИ У КАТОЛИЧКОЈ ВЕРИ”. 4. Да југословенска држава призна Ватикану првенство у усмеравању верског и моралног живота државе. Из овога се јасно види да је Ватикан био спреман све да учини како би Југославију претворио у католичку државу. Патријарх Варнава (Росић) је повео борбу против овог бордзијског уговора и спречио његово усвајање. За освету Патријарх је отрован као некад монаси на превлаци Светог архангела Михаила. Жандармерија католика Корошеца је убијала демонстранте док су протествовали против Конкордата у литији (Крвава литија 6. (19) јул 1937.) и ломила иконе и крстове. Због тога што нису прихватили Конкордат Срби морају бити кажњени, Папа Пије XI који је тада столовао у Риму поводом српског одбијања говори: ”Доћи ће дан, а а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен, доћи ће дан, када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле ТАКО ВЕЛИКО ДОБРО као што је оно које је намесник Исуса Христа нудио њиховој земљи и то не само ради црквено, верског мира нације, но и ради њеног социјалног и политичког мира.” (Osservatore Romano, од 17. децембра 1937. ) А како су добри познаваоци перфидне политике Ватикана све ово видели: ”Скупштина је Конкордат изгласала и сенат ће га једном изгласати. Када се то деси југословенска нација ће дати Светој Столици порез од 900 милиона динара годишње и ови милиони претвориће се у бајонете, пушке и топове и пуцаће из Рима, рушећи југословенска села и градове, те убијати исте те држављане који су кривицом својих политичких вођа послали ове милионе у Рим.” (Словенац, 20. октобар 1937.) И заиста претња је јасна, Други светски рат почиње а усташа Анте Павелић из Ватикана са благословом Папе Пија XII је послат у Југославију да казни Србе. Хрватски клер спроводи геноцид У Оточцу 2. маја 1941, 331 Србин присиљен је да ископа огроман јарак да би потом били убијени секирама. Међу жртвама се налазио и православни поп Бранко Добросављевић. Међу убицама је био и фратар Јован Поповић. (Надбискуп геноцида, Марко Аурелио Ривели, Јасен, Никшић 1999, стр.59.) Фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић “фра Сатана” био је заповедник једне бригаде Павелићевог тјелесног здруга која је октобра 1941. у подручју између Бања Луке и Мотике масакрирала 4800 Срба. Фратар је убио ножем дечака Ђуру Гламочанина при чему је урлао: ”Ја претварам Ђавола у име Бога, слиједите мој пример!” (Исто, стр. 97.) Фрањевац Сидоје Шолц је организовао насилна покатоличавања у: Маклошевцу, Зољанима, Лисинама, Лондзици, Границама, Појелићима, Партинцима, Ченкову, Кучанцима, Чеглину, Нашицама, Слатини, Сарвашу, Вуковцу, Беленицама те у свим другим средиштима Нашица и Славонске Пожеге. По сведочењу Петра Ковачевића учитеља из Паленица Срби су се покатоличавали “под утицајем страха”, а фратар Шолц је “наредио убиство нашег попа Ђорђа Бабића који је страшно мучен.” (Исто, стр. 141) Усташка диктатура, владиним декретом бр. 11689 од јуна 1941, успоставља у Загребу посебан верски одсек задужен за покатоличавање на чијем челу се налазио фратар Дионис Јуричевић.(Исто, стр. 142) У присилном покатоличавању учествују хрватски свештеници: Михаило Кузманић, Силвије Франковић, Божидар Брало, Фрањо Херман, Аугустин Јуретић, Никола Борић, Јанко Калај, и фратри: Анте Жено, фра Васиљ, фра Главаш (исто). Све то уз благослов надбискупа Степинца, који је 17. новембра 1941. образовао одбор за “конверзију грко-источњака” (3. јула 1998. Папа Јован Павле II је прогласио Степинца блаженим - ступањ до свеца). Ово је само делић клера који је учествовао у геноциду над Србима. 1941 године 21. маја у Книну фратар Вјекослав Шимић обраћа се команданту италијанске дивизије “Сасари”: “Хоћу да побијем све Србе у што краћем року.” (Исто, стр. 144.) Бискупи своје извештаје о покатоличавању Срба шаљу министарству наобразбе и богоштовања НДХ, као одговор на циркуларно писмо тог министарства, бр. 42678-Б-1941. (Исто) Оно што је занимљиво је да католички свештеници у Београду данас тврде да насилног покатоличавања није било (црква Светог Антуна у Београду). У НДХ на јавна места, продавнице, превозна средства се стављају натписи: “Забрањено Србима, Жидовима, Циганима и псима.” (Уп. Е. Парис, Genocide in Croatie satellite 1941-1945, Париз 1960, стр. 107) Усташка влада забрањује употребу ћирилице 25. априла 1941, а 30. априла уводи обавезу за Србе да носе на руци плаву траку са словом П (православац). Драгоје Лукић је пронашао имена 10.340 деце убијене у Јасеновцу. (Изгон Грка и Срба,

Слободан Јарчевић, ИПА Мирослав, 1998, стр. 94). Немачки генерал Глезе фон Хорстенау је према тврђењу Урлиха фон Хасела најоштрије позвао на одговорност хрватског маршала Кватерника због “нечувених зверстава Хрвата над 1.800.000 Срба” (Исто, стр. 107). Именом је до сада пронађено 19.500 деце убијене у Јасеновцу (Српско наслеђе, број 5, мај 1998, стр. 9) Карактер злочина Оно о чему би се могла написати посебна студија је карактер хрватских злочина према Србима. Ти злочини имају карактер геноцида, али геноцида спроведеног на нарочито свиреп начин. За разлику од злочина Немаца у време Другог светског рата (Немци су већином масовно стрељали, вешали или убијали у гасним коморама) злочини Хрвата према Србима подразумевају највиши степен мржње (верске у првом плану), и нарочито свирепи начин извршења злочина, мучењем уз најчешћу употребу хладног оружја и ватре. Јер како каже Првослав Гризогоно: ”Треба отићи у Азију у доба Тамерлана или Џингис кана, или у племенску Африку жедну крви да би се нашло нешто слично.” (Надбискуп геноцида, Марко Аурелио Ривели, Јасен Никшић, 1999, стр. 124.). Такође, за разлику од Немаца Хрвати нису званично признали своје злочине над Србима. Напротив, бројке се стално умањују. Нова хрватска држава тврди да је у Јасеновцу побијено око 30 000 људи и то Хрвата, Јевреја, Цигана и Срба. (Стриц председника Хрватске Стипе Месића је био усташа на Источном фронту). О размерама геноцида у Јасеновцу види: “Зашто Јасеновац”, Марко Ручнов, ИКП “Никола Пашић”, Београд 2001, стр. 14-20. Као и пре злочинци се амнестирају Према немачким подацима и сведочанствима становништва у НДХ и српског и хрватског преко деведесет процената војноспособних Хрвата је било у усташама и домобранима. Број Хрвата у партизанима је мали на почетку рата, али се нагло повећава крајем (од 1944.). По завршетку Другог светског рата Ватикан је организовао пацовске канале за бекство фашистичких злочинаца. И Павелић је уз њихову помоћ побегао. Такође украдено злато Јевреја, Срба православаца и других је пренето у поједине швајцарске банке. И дан данас је тамо. Слично ситуацији после I светског рата хрватски злочини су остали некажњени а о њима се није смело говорити. Тито је преко Бакарића забранио партизанским јединицамa да ослободе логораше у Јасеновцу па је ова хрватска фабрика смрти радила годину дана дуже. Партизански генерал Демоња који је припремао ослободјење логора је напрасно убијен. Јосип Броз је све време рата водио преписку са Павелићем. Та писма су у поседу Павелићевих ћерки Вишње и Мирјане и супруге Срећка Пшеничника. (Зашто Јасеновац, Марко Ручнов, ИКП “Никола Пашић”, Београд 2001. стр. 13.) Када буде објављена преписка ће садржати и договор о прихвату усташа у партизане и заједничкој борби тих формација против четника. (Овде се ради о тајном споразуму Тита са усташама који није био познат већем броју партизана. Усташе су водиле рат против Срба било да се ради о партизанима или четницима. Њих идеологија није занимала). Режија за нови рат Уколико обратимо пажњу на развој уставности у ФНРЈ тј. СФРЈ, приметићемо како се та држава кретала, од јаке федерације, ка федерације са конфедералним елементима. Федерација је савезна држава, а конфедерација савез држава (значи, савез независних држава). Федералне јединице су начин унутрашње поделе државе и не постоје као субјекти међународног права. За међународно право постоји само савезна држава. (Међународно јавно право, др Смиља Аврамовдр Миленко Крећа, Савремена администрација - Београд, 1997.)Овај податак је битно запамтити због каснијих разматрања. Од Устава из 1946, Уставног закона из 1954, Устава од 1963, преко уставних амандмана из 1971, до коначног устава СФРЈ из 1974, постепено се слаби федерација, а јачају федералне јединице са изузетком СР Србије. Интересантно је приметити, да СР Србија слаби заједно са Савезном државаом (смањују јој се надлежности), а да остале републике јачају (проширују им се надлежности). Србија се Уставом из 1974, дели на три територијалне јединице, слабо повезане. Немогуће је не приметити како су оваква уставна решења увод у разбијање земље и како се Србија доживљава као федерална јединица чије је слабљење предуслов за рушење Савезне државе. Краљевину Југославију је створио српски народ као једини конститутивни народ (по међународном јавном праву). На нову државу су прешла права и обавезе њене претходнице Краљевине Србије, којој су се након Првог светског рата, одлукама народних представништава, припојиле Краљевина Црна Гора и Северно српско војводство - Војводина. Тој држави су се без међународно признатог субјективитета (државности) прикључили аустро- угарски Словени, значи и Словенци и Срби и Хрвати. Држава је створена на основу херојског подвига Српске и Црногорске војске и победе у Првом светском рату. Дакле, Титови поступци су јасни (устави се доносе по његовом диктату), он има мандат за слабљење Србије и припремање разбијања Југославије. Жерар Бодсон примећује да се "Европска заједница понашала приликом разбијања Југославије као Титов тестаментарни извршилац". (Постхеројски рат Запада против Југославије, проф. др. Смиља Аврамов, Ветерник-ЛДИ, 1997, стр 185) Владика Николај Велимировић, пред своју смрт 1955. године, упозорава да се Хрвати припремају за нови рат против Срба: “Оружје за Хрвате већ чека у Аргентини, док Срби опијени комунизмом не виде шта се дешава... И опет ће Хрвати убијати Србе.” Али владику Николаја није имао ко да чује. Српска елита је била, или побијена, или опијена комунизмом (по Титовом наређењу, за време и након Другог светског рата, убијено је на хиљаде људи у Србији, у Београду чак 50000, а у БиХ је укупно убијено 200000 “четника”. Убијана је српска елита, пре свега свештеници, интелектуалци, трговци, али и многи партизани. Срби су убијани по његовом налогу. Такав процес није задесио друге републике, напротив, многе усташе су преведене у партизане. Усташа Миле Будак и комуниста, јеврејског порекла Моша Пијаде су 1938. године склопили споразум о разбијању Југославије. (Види: Нови студент, број 5). Колико су његове речи биле пророчке нека посведочи и следећи податак. У Аргентини, Аустралији, и другим земљама, Хрвати су пре почетка рата обучавали своје борце. На овај начин је до 1991. године обучено чак 30000 терориста. (Смиља Аврамов, Исто, стр. 220) Седамдесетих година прошлог века, војска САД снима документарни филм “Плави круг на Косову” у којем се хипотетички разматра сукоб армија САД-а и СССР-а на Косову и Метохији. У извештају на пленарном заседању Трилатералне комисије (предводници глобализације и неформални центар моћи у САД) 1977. године констатује се да “Југославија мора бити посматрана као потенцијално најексплозивнија тачка у Европи”. (T.F.R. No 15, 1977: An Overview of East-West Relations, p. 24.) 21. марта 1991. године одржан је скуп на универзитету Џорџ Вашингтон у Вашингтону. Тема овог скупа је била стратешка, политичко-пословна перспектива региона Русије, Централне и Источне Европе. Том приликом је саветник за безбедност у администрацији Џимија Картера и теоретичар трилатерализма и глобализације Збигњев Брежински изјавио: “Уколико се Југославија распадне, Србија ће имати најгори могући положај, гори и од Албаније”. Изречено је важило само за Србију. Порука је јасна,

сецесионистичке републике би отцепљењем оствариле добит. “Drang nach Osten” (“Поход на Исток”) Према тврдњама француског генерала Пјер Мариа Галоа, Југославија је створена од стране англо-америчког лобија, као природна брана немачкој експанзији на Блиски исток и великим резервама нафте. Генерал Галоа (творац француске доктрине нуклеарног одвраћања) пише: “Југославију је створила Европа и Европа ју је срушила”. Драгош Калајић додатно објашњава, да су масони били ти који су створили Југославију. (Калајић, Америчко зло 2, ИКП “Никола Пашић”, 1998- Београд, стр. 17) Овим разматрањима треба додати и чињеницу, по којој је један од основних циљева Запада на Балкану спречити појаву самосталне, јаке државе, руске савезнице. Стварање Југославије је ишло у том правцу. Уместо јединствене српске државе, створена је Југославија, у којој ће Србија полако нестајати. Немачка У оквиру немачке обавештајне службе БНД (Bundesnachrichtendienst), Клаус Дернер је 70-тих година прошлог века водио фронт за отцепљење Хрватске од СФРЈ. БНД тесно сарађује са усташком емиграцијом и ствара ткз. Крајачићев (усташки) круг на чијем челу је Иван Стево Крајачић. У њега још улазе: Јосип Манолић, Јосип Бољковац, Фрањо Туђман, Стјепан Месић (садашњи председник Хрватске) итд. Након признања Хрватске, БНД у потпуности преузима контролу над хрватском обавештајном службом. Прво наређење БНД-а је “лов на комунисте”. (Смиља Аврамов, исто, стр. 194) Приликом отварања Маузолеја у Јасеновцу 31.јула 1966, представник Хрватске је био Крајачић. По завршетку свечаног отварања, Крајачић је, незнајући да су микрофони укључени, рекао: “Овде смо вас премало побили”. (Марко Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида, Јасен-Никшић, 1999, стр.99) Значи, усташе које су створили Хитлер и Ватикан, почиње да користи и организује нова Немачка (шеф БНД-а Клаус Кинкел, прелази на функцију министра иностраних послова 1992.). Након уједињења Немачке 1989. године, “Поход на исток” може поново да почне. Овај пут Србију по ставу Геншера и Кинкела (министри иностраних послова Немачке) треба “раскомадати”. Не смеју се направити грешке из прошлости (1914. и 1941.). Речи Достојевског и Ничеа, о неопходности савеза Русије и Немачке зарад спасавања Европе су заборављене. САД Немачка је уједињењем постала најмоћнија сила Европе. Од ставова Немачке ће зависити и став ЕЗ. Управо због тога, након њеног уједињења, САД и Немачка склапају ткз. “Партнерство у вођству” (Partnership in lidership). У поход на Исток САД укључују Немачку. (О разлозима америчког похода, види: “Пјер Мари Галоа, Крв петрола - Босна, Наш дом - L’ Age d’ Homme 1996; Александар дел Вал, Исламизам и Сједињене државе - алијанса против Европе, Службени лист СРЈ, 1998; Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, ЛДИЈ-Ветерник, 1998; Драгош Калајић, Америчко зло 2, ИКП “Никола Пашић”, 1998, Београд). Конгрес САД је 5. фебруара 1992. усвојио “сценарио за Југославију”. По овом сценарију, пораз Југославије је планиран, не на бојном пољу, већ системом уцена. Један од елемената сценарија је: “Активирање проблема Косова, кад год је потребан даљи уступак Београда”. ( Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, Ветерник-ЛДИ, 1997, стр. 240- 241) “Кинкелово одељење за разбијање Југославије” је тесно сарађивало са ЦИА. Мате Мештровић је био један од посредника. Међутим, ЦИА стиче озбиљније упориште у Хрватској тек са Гојком Шушком, с којим ће САД 1994. године, потписати уговор о војној сарадњи. (Аврамов, исто, стр. 194) Ватикан САД и Ватикан 1982. године потписују споразум о заједничком делању у походу на Исток. Овим је покривена ткз. религијска сфера плана.

Уговор је потписан иако је директно супротан уставу САД. Римски часопис “Ођи” 1983. године је објавио фотографије папе Јована Павла II као учесника у “масонском ланцу”. “Заборављајући” на рачи папе Пија IX да је масонерија “сатанска синагога”, папа Војтила је укинуо Канон број 2335 који је забрањивао римокатолицима ступање у ложе. За узврат, екуменизам са папиним вођством, постаје део Новог светског поретка. Окултно посвећење у масонске ложе су прошли председници САД, међу њима и Џорџ Буш и Бил Клинтон, али и државни секретар САД Сајрус Венс... Најтежи злочин по међународном праву: Злочин против мира ЕЗ се 26. маја 1991. изјаснила за “јединствену Југославију”. Јуна 1991. Жак Делор је посетио Милошевића, рекао му да ЕЗ жели Југославију целу и охрабрио га да се супротстави сецесионистичком покрету. (Пјер М. Галоа, исто стр. 18) Немачка је имала друге, старе планове. Одмах после Декларације ЕЗ, запретила је Француској, “најтврђем ораху”, да уколико не подржи сецесионистичке републике - од даљих европских интеграција нема ништа. Француски предсесник Митеран је попустио септембра 1991. и обећао подршку Немцима у разбијању Југославије. (Смиља Аврамов, исто, стр. 191.) Подршка Велике Британије је добијена после обећања немачке владе премијеру Мејџору о посебном статусу његове земље у ЕУ и обећању да његова земља неће морати да приступи европским монетарним интеграцијама. Толико о пријатељству наших старих “савезника”. Папа је у својој посланици “Centesimus annus”, маја 1991. испоставио ултиматум Србији и тражио арбитражу у вези са осамостаљењем католичких нација. После посете Бону, новембра 1991. и Изетбеговић, иако раније противник те идеје, се залаже за разбијање Југославије. (Срби на историјском раскршћу, Милорад Екмечић, СКЗ, 1999, стр. 424) Министар Геншер, вођа моћне католичке странке је са папом Војтилом, новембра 1991. договорио признање до Божића те године. (Екмечић, исто) Међународно право забрањује насилну сецесију Управо су ово правило прекршиле Словенија, Хрватска (која као држава никад није обухватала своје садашње територије, осим у НДХ), и Муслиманско-хрватска федерација (у БиХ, пре комуниста, су само Срби били признати као нација. (Види: Нови Студент, бр.4). Међутим, Повеља ОУН је прекршена и од стране Немачке, САД и муслиманских земаља које су наоружавале и снабдевале сепаратисте инструкторима и војном опремом. Овим је повређена и Резолуција Генералне скупштине ОУН о агресији (из 1974.). Такође, прекршена је и Декларација Генералне скупштине ОУН о забрани интервенције у унутрашње ствари држава (из 1965). Декларација све облике оружане интервенције (нпр. слање инструктора, војне и техничке помоћи) проглашава за агресију. Злочин против мира као најтежи злочин по међународном праву су починиле ове државе. По напуштању председништва СФРЈ, Стјепан Месић је изјавио: “Ја сам свој посао обавио, Југославије више нема”. Супротно повељи ОУН, право на самоопредељење (по ставу већине западних теоретичара, међу њима и професора Харвардског универзитета Џозефа Наиа, право на самоопредељење не укључује и право на сецесију) је ускраћено једном народу (српском) а признато другима. Иако је српски народ једини конститутивни народ приликом стварања I и II Југославије. Оружана сецесија је почела пре признавања сепаратистичких држава у ОУН, а снабдевање оружјем истих, много година раније. Пуковник Антун Крковић, бивши официр ЈНА, је у листу “Младина” описао начин наоружавања паравојних снага у Словенији пре избијања рата. На основу тајног плана под шифром “1-13-65” припадници “Народне заштите” су маја 1990. из складишта Кочевска река (које је још Тито предвидео за ту сврху) развозили оружје по целој Словенији. (Аврамов, исто, стр. 220) 17. августа 1990. Хрвати су са “државног” нивоа, први пут после II светског рата, употребили оружје против Срба. Напад Хрвата на Пакрац се одиграо 2. марта 1991. године, на Плитвице 31. марта... 22. маја 1992. Словенија, Хрватска и БиХ су примљене у ОУН и то противно Повељи УН. Споразуми из Хелсинкија и Париза су такође прекршени овим признањем. Између осталих, повређена су правила о неповредивости граница, као и начело ефективитета и начело легалитета и легитимитета. Пресудна је била субјективна оцена о понашању нових јединки! (Аврамов, исто, стр. 182) Прекршени су и Протоколи из 1977. на Женевску конвенцију из 1949, који се тичу грађанског рата. (Аврамов, исто, стр. 225- 229) 27.јуна почиње убијање војника ЈНА у Словенији. Санитетска служба као најчешћи узрок смрти констатује: “Прострелну рану у потиљак”. ( Аврамов, исто, стр. 239) Стварање Републике Српске Крајине Словенија је 2. јула 1990. године, по већ разрађеном сценарију БНД-а, усвојила Декларацију о суверености. Скупштина републике је 25. јуна 1991, супротно важећем Уставу, усвојила Повељу о самосталности и независности. 25. децембра 1990, сабор Хрватске избацује Србе из Устава и проглашава их грађанима другог реда. Хрватска постаје “национална држава хрватског народа”. Срби постају национална мањина. Словенци и Хрвати доносе истог дана, једностране, противуставне одлуке са истом садржином, проглашавајући националне државе, које су за Европу давна прошлост. Историја се понавља. Хрвати, обезбедивши себи снажну залеђину, крећу у отимање српске земље. На неуставну одлуку Хрвата, општине САО Крајине (САО Крајина је створена 21. децембра 1990.), 21. фебруара 1991. године, доносе једину могућу одлуку о

издвајању из комунистички скројене Републике Хрватске. Напоменимо још, да је САО Крајина преко свог представника др. Јована Рашковића, тражила аутономију Срба и враћање уставне одреднице по којој је Хрватска држава и српског народа који у њој живи. Одлука о издвајању је донесена након што су ови захтеви са “презривим смешком одбијени”. На Светог Николу, 19. децембра 1991. године, у Книну, Уставотворна скупштина усваја Устав и проглашава РЕПУБЛИКУ СРПСКУ КРАЈИНУ. За председника је изабран г. Милан Бабић. Република Српска Крајина постаје парламентарна, вишестраначка и демократска република, која раскида са праксом најцрњег комунизма. Национални симболи у РСК и РС постају идентични. Од стране комуниста забрањени: грб Немањића са круном, застава црвено-плаво-бела тробојка и химнa Боже правде. Проглашава се национално јединство и укида се подела на четнике и партизане. Срби после много година побеђују тактику: “divide et impera” (завади па владај). Нажалост под притисцима и уценама Запада и политиком Милошевића та победа је кратког даха. Републику Српску Крајину сачињавају: Северна Далмација, Лика, Кордун, Банија, Западна Славонија, Источна Славонија, Барања и Западни Срем (последње три области су након II светског рата одлуком Тита одузете Војводини и поклоњене Хрватима). Према подацима из јуна 1993. године на подручју РСК је живело 433.595 становника, од тога 91% Срба, 7% Хрвата и 2% осталих. (Војска, бр. 11, март 1994) 1981. године у административној Хрватској је било 6.650 насеља. Од тог броја Срби су (уз геноцид спроведен над њима у Другом светском рату), имали етничку већину у њих 1.019 (15,3%). У тим насељима је живело 19% свих Срба у Титовој Хрватској. Удео Срба у укупном броју становника је 11,55%, а у земљишту је 1,6 пута већи. (Војска, исто) РСК има 28 општина. Главни град РСК је Книн. Он се налази у области Северна Далмација. Градом доминира прелепа средњевековна тврђава. Овај пут су спремни да узврате: Српска Војска Крајине У Другом светском рату Срби су ретко где узвраћали на хрватске масакре. У то време је “неколико усташа, водило велики број Срба на клање”. Срби тада нису веровали да је неко способан да почини такве масакре. И док су 1991. опет гореле православне цркве у Петрињи, Пакрацу, Далмацији и БиХ

(манастир Житомислићи из 1566.) Срби су, овај пут, решили да узврате. Приликом агресије Хрватске на Северну Далмацију 1993, формирана је Српска војска Крајине. Вековима су њихови преци бранили Европу од Турске најезде. За рођене ратнике и витезове, Крајишнике, Хрватска војска (са свим својим патронима) је била мачји кашаљ. Одбили су све хрватске офанзиве и убрзо стигли на 30 километара од Загреба. Западне српске границе за које се залагао и Војвода Живојин Мишић (види: Нови Студент, бр.5) више нису биле сан. Срби су се одбранили и створили јаку војску. Данас се многи припадници СВК налазе у најелитнијим јединицама МУП-а Србије и Војске Југославије. Заједно са овим формацијама они су у време агресије НАТО на СРЈ 1999. године извели херојске подвиге и поразили бројне специјалне јединице земаља агресора. Крајишници су и тада гинули за Београд, иако им је он четири године пре тога забио нож у леђа. Издаја Милошевић је на самом почетку дао подршку РСК, створеној у складу са међународним правним поретком. Убрзо, а под огромним притисцима Запада, Милошевић од човека који пружа безрезервну подршку Крајишницима, постаје човек који им забија нож у леђа. Иако је међународни положај Србије био изузетно тежак, без подршке Русије (којом од 1917, заслугом Запада, не владају Руси), Милошевић је морао одлучном политиком да заштити народ РСК и његову државу. 1995. године, део јединица под контролом ДБ-а Србије, је почео да односи тешко наоружање из РСК у СРЈ. Грахово и Гламоч (што је увод у пад РСК) падају након обмане командира овог дела фронта, практично без борбе. Непосредно пред предају Крајине, високи официр Српске Војске Крајине на Петровој гори (где се налазила команда ракетних јединица), је убијен хицем у потиљак. Он није желео да изврши наређење из Београда и напусти своје командно место. Његове јединице су биле способне да десеткују хрватске офанзивне трупе. Договор о предаји Крајине су постигле власти Србије и Хрватске у Карађорђеву. На дан плебисцита у РСК 1990, на Преображење, Борислав Јовић је обећао Крајишницима подршку и оружје ако буду нападнути. Исти тај Јовић је, према тврдњама Хрвоја Шаринића, пред пад РСК изјавио Хрватима да са Србима у РСК могу да раде шта год желе, па и да их побију. Милошевићев режим, у политици према РСК, није био усамљен. Он је имао и подршку, готово целе, србијанске опозиције. На жалост, у Србији, једна једина, политички активнија странка, је била против издаје РСК. То је била СРС. Њен председник проф. др. Војислав Шешељ је у време пада Крајине, био утамничен у Београду. Полиција је први пут на улице Београда извезла наоружана оклопна возила, приликом демонстрација које су организовали радикали протествујући због издаје РСК, августа 1995. године. Одзив демонстраната је, на срамоту Београда, био мали. Страначке поделе и медијска цензура су учиниле своје. Саму операцију хрватске војске и окупацију РСК (која је била УНПА зона, зона под заштитом УН) је, по речима Мирослава Туђмана (бившег шефа хрватске обавештајне службе), организовала ЦИА. По његовим речима интензивна сарадња са ЦИА почиње 1993. када је формирана “Хрватска обавештајна заједница”. Бивши саветник Туђмана за безбедност и шеф хрватске обавештајне службе Ребић је изјавио да је “1995. поводом Олује контактирао два америчка генерала, која су тим поводом посетила Загреб”. Чак је тадашњи амерички амбасадор у Хрватској Галбрајт на тенку хрватске војске ушао на територију окупиране РСК, како би “извештавао о спровођењу плана”. Генерал Пјер М. Галоа наводи да је приликом “Олује” и приликом митраљирања избегличких колона убијено 14.000 Срба. (Галоа, исто, стр. 18) Укупне, потврђене српске жртве, по подацима “Веритаса” (невладине организације) износе 6.625 лица. (Нестала лица на подручју Хрватске, Веритас - 2001, стр. 40) 5. и 6. августа 1995. целокупна територија РСК је етнички очишћена. 233.000 људи је протерано. Они који нису хтели, или нису могли, да напусте своја огњишта су измасакрирани, као и њихови преци педесетак година пре тога, од стране Хрвата. Са друге стране, Хрвати су званично број мртвих Хрвата у Вуковару са 36.000, смањили на 1.700 мртвих лица свих

националности. Издаја РСК је била увод у нова страдања Срба. Лаковерни су помислили да ће се повиновањем захтевима Запада поправити наш међународни положај. Супротно томе, пад РСК је био увод у страдење Срба, прво у РС, затим на Косову и Метохији и коначно у целој СРЈ. Запад је морао да, макар силом, “оправда” најтежи злочин по међународном праву, који је управо он извршио, злочин против мира. Сратегија САД, створена још у администрацији Џорџа Буша (старијег), по којој “Србију треба свести на предкумановске границе”, се и данас спроводи (1997, у време великог студентског протеста, за представнике србијанске опозиције и студената су организовани бројни пријеми у америчкој амбасади у Београду. На једном од њих саветник поменутих група је био и г. Холбрук. По сведочењу једног од учесника тог скупа, Хокбрук је изјавио да САД имају намеру да “узму Косово”. Весна Пешић се једина испред “постројених” опозиционара и студената одважила да упита: “Да нећете и Београд да нам узмете?”. Добила је одговор истог часа: “И то ако будемо желели.”). Признање сепаратистичких република 6.априла, симболично закључење споразума, који ће бити увод у окупацију Косова и Метохије, у Куманову 1999, граду код којег је Војвода Степа Степановић 1912. извојевао величанствену победу и вратио Косово и Метохију, после петовековног ропства матици, као и противуставно изручење Милошевића у Хаг, симболично на Видовдан 2001, сведоче о патолошкој мржњи према Србији. Одустајањем од међународног правног континуитета земље, најавом враћања Титове аутономије Војводини из 1974. и поделом Србије на шест делова (по предлогу нових уставних решења), као и одустајењем од суверенитета СРЈ на Косову и Метохији (подршком Хакеруповим изборима, супротним резолуцији СБ 1244) и нова власт у Србији, са префиксом “демократска”, учествује (хтела-не хтела) у остваривању поменуте стратегије САД. Било да је комунистичка или демократска, краљевина или република, јака Србија није у интересу Запада. Српске земље се данас налазе, делом под окупацијом, делом под влашћу модерног колонијализма (потпуно страног за Међународно право). Њиховом довођењу у ово стање је претходило брутално гажење перемпторних норми Међународног јавног права (норми: ius cogens) и поретка изграђеног након стравичног Другог светског рата. Историја учи, гажење тих норми био је увод у велике светске сукобе. Али да видимо шта странци кажу, ПОСТ ФЕСТУМ: 12. децембра 1991. француски “Le Figaro” пише: ”Чланови ЕЗ су немачке овце...” (Аврамов, исто, стр. 189) Генерал Макензи: “Били смо сигурни да ће борбе избити свуда око нас, чим признање буде објављено”. Лорд Карингтон оцењује акт пр;изнања као тешку грешку и оптужује Немачку, која је наметнула своју вољу ЕЗ. (Политика, 2.децембар 1993) Роланд Дима на форуму у Кран-Монтани (Швајцарска) изјављује: