Ипак погрешне лекције :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Ипак погрешне лекције
Аутор: Владимир Вељковић, Објављено: 20. 12. 2009.

Један од разлога за немогућност извлачења одговарајућих закључака и поука, из не тако давне прошлости, лежи у томе што постоје најмање две дијаметрално супротне оцене и тумачења блиских историјских дешавања. Према једном ставу до криза долази управо због нефлексибилног инсистирања на одбрани националних и државних интереса, док, према другом, политичка нестабилност јавља се као резултат неузимања у обзир виталних интереса српског народа као и њиховог отвореног игнорисања. Споменути историчар није нам оставио објашњење шта радити у случају када имамо различите погледе по питању прошлости, последица и правца у коме треба модификовати своје понашање и донети одлуке.
Према мишљењу енглеског историчара Едварда Халета Кара код историјски свесних народа, за разлику од оних који то нису, историјски актери приликом доношења одлука имају у виду последице до којих су довеле претходне тако да своје понашање модификују у складу са тим. Резултат оваквог односа према стварности је тај да се историја код таквих народа ретко кад понавља. Имајући ово у виду можемо ли себе назвати ”историјски свесним народом”, нарочито сада када се на наше очи из тескобне комунистичке прошлости помаља Тројански коњ српске националне и државотворне идеје у облику Статута Војводине.
За разлику од српске политичке и интелектуалне елите неки примери из историје говоре о томе како други нису пропуштали да из те исте историје уче. Позната је и много пута понављана чињеница о Хитлеровој опседнутости аустроугарском судбином, односно поразом, за време Првог светског рата у сукобу са Србијом. Док је на самом Западу, сагледавање тренутне политичке ситуације у једној дубљој историјској перспективи већ одавно опште место у озбиљним круговима који се баве дугорочним стратешким планирањем како унутрашње тако и спољне политике тих земаља. На жалост, овакав вид дугорочног планирања, који своје нејзначајније закључке црпи из дубине политичко-историјских дешавања, у Србији готово да и не постоји (част изузецима).
Један од разлога за немогућност извлачења одговарајућих закључака и поука, из не тако давне прошлости, лежи у томе што постоје најмање две дијаметрално супротне оцене и тумачења блиских историјских дешавања. Према једном ставу до криза долази управо због нефлексибилног инсистирања на одбрани националних и државних интереса, док, према другом, политичка нестабилност јавља се као резултат неузимања у обзир виталних интереса српског народа као и њиховог отвореног игнорисања. Споменути историчар није нам оставио објашњење шта радити у случају када имамо различите погледе по питању прошлости, последица и правца у коме треба модификовати своје понашање и донети одлуке.
Србија је морала да после двехиљадите године раскрсти са оним политичким пројектима који су се у прошлости показали као опасни по државно јединство и на бази таквог схватања требао је бити донесен нови Устав земље. На жалост, тренутни политички актери извукли су другачије закључке и приклонили се супротном мишљењу што је потврдио и говор председника Србије изговорен крајем новембра 2009. пред члановима САНУ. Доведен ауторитетом председника Републике у ситуацију да се обрати члановима Академије председник Борис Тадић изрекао је своје схватање последица претходних одлука. Наиме ако вам се учини да је принципијелност и легитимна заинтересованост за сопствене националне интересе заправо нешто друго, онда лако можете изговорити овако нешто:
”Нефлексибилност је један од темељних проблема са којима се суочавамо. Иновативност је више него икад потребна у доношењу политичких одлука”.
И затим да наставите у истом духу: “Онај ко није научио једноставну лекцију да ригидан, крут и претерано традиционалан приступ који није дао резултате не може да буде поновљен ни у будућности, губи право и легитимитет да обавља посао у садашњости”. Ако знамо да право и легитимитет долази од грађана који на изборима бирају оне који ће обављати јавне послове, није до краја јасно шта се има на уму, изузев, ако није у питању порука члановима Академије да се не шале са евентуално неким новим иступањима у јавности. Слично оном из осамдесетих година прошлог века познатијем као ”Меморандум САНУ”.
Пошто је изнео мишљење како онај ко заступа ”традиционални приступ” губи сваки легитимитет да учествује у решавању садашњих политичких и друштвених проблема председник појачава сопствену позицију па каже: ”За нама мора да остане време у којем су људи третирани као опасни због другачијег мишљења и као издајници због другачијег приступа, јер од крутог, традиционалног и такозваног патриотског мишљења друштво није имало никакве користи, само је патило и кретало се из тегобе у тегобу”. Дакле, недопустиво је користити квалификације за издају, али је зато савим у реду рећи да неко нема легитимитет за обављање јавних послова.
Онај ко би, на пример, упозоравао и звонио на узбуну указујући на то да Србија не води довољно рачуна о својим националним интересима, као и да је доношење новог Статута Војводине увод у разбијање државе, ширио би, према председнику Србије, некорисна мишљења и српско друштво уводио у тегобе. Порука председника Тадића била је више него јасна. Патриота је онај који се бори против патриотизма.

Аутор је уредник сајта Српске мреже.