U "Kajmakčalanu" su i gosti inventar

Svi se znamo i družimo se. Kad treba nešto da krečim ili preuredim, gosti se interesuju, kao da se preuređuje njihova dnevna soba - priča gazdarica Javorka

- Sećam se svojih odlazaka i povrataka iz osnovne škole. Trebalo je proći pored kafane "Kajmakčalan", koju je samo zid razdvajao od susedne gostionice "20. oktobar". LJudi su ih zvali "kafane sestre", jer su obe imale baštu, krov im je bio u istoj visini i rekao bih da su po površini, koju su zauzimale, deleći ćošak Kajmakčalanske i Žarka Zrenjanina (danas Vojvode Šupljikca), bile jednake. Ono što mi je uvek zapadalo za oko je da su u bašti "Kajmakčalana" u 7.30 stolove pod razgranatim stablom zauzimali isti ljudi, koje bih i posle nastave video kako tu sede. Uveče, kada bih pošao u šetnju, ponovo sam prolazio tuda. Akteri su ostajali isti. Sećam se i visoke, kovrdžave žene u borosanama, koja je na limenom ajnceru iznosila piće. To je ista ona, Javorka gazdarica, koju sam nedavno sreo kako kupuje novogodišnje ukrase za svoj šank - priča nam Miloš, stanovnik Crvenog krsta.
Možda se ista scena ponavljala i u bašti druge "sestre", ali Milošev put do škole vodio je desnom stranom, te smo za ovu informaciju ostali uskraćeni.

Danas, dvadeset godina kasnije, ovaj mladić više nije samo prolaznik-posmatrač. Za istim onim stolovima, pod istim onim razgranatim "inventarom", Miloš se leti zapija u "Kajmakčalanu" sa svojom ekipom. Međutim, mlađa generacija posetilaca, kojima je stalo da se upišu u redove "kafanskih" ljudi, a prave kafane su sve češći rariteti, i dalje je u manjini. Još su tu glavni oni koje je Miloš, kao dečak, viđao kako sede u "Kajmakčalanu" od jutra do mraka.

Nešto se, ipak, promenilo. Bivši "Voždovac", potom "20. oktobar", pretvorio se u luksuzni restoran "Zaplet". Druga "sestra" kafana, nalakćena na desni ćošak raskrsnice, ostala je verna svojim gostima, koji su joj, možda iz poštovanja prema boemskoj "vrlini", a možda iz navike, uzvratili istom merom.

Javorka kaže da ima ljudi koji dolaze već decenijama. Još davno su ih zavele niske cene, koje se uz izmenjene valute, načine plaćanja (čekovne knjižice, robna razmena), pečate na novčanicama, ostale na istom nivou do dana današnjeg.

- Dolaze doktori nauka, kao i radnici, žene i muškarci i svi su ovde jednaki. Svi se znamo i družimo se. Zajedno igramo državni loto i onaj koji dobije izdvaja deset odsto da proslavi sa ostalima. A kad treba nešto da krečim ili preuredim, gosti se interesuju, kao da se preuređuje njihova dnevna soba. Eto, htela sam da menjam pločice iza šanka. I šank sam htela da promenim, ali su zabranili. Nisu mi dali, ne vole nikakve promene ovde - priča nam Javorka.

Tako su u popularnom "Kajmaku" ostali fenjeri. Gosti se greju uz "suster" furunu, posmatraju ulicu kroz stare, drvene ramove prozora, pikavce gase u limenim pepeljarama, dok im se piće toči u valjkastoj čaši, simbolu starog srpskog bifea.

U "Kajamkčalanu" postoje i običaji koji se nikada ne menjaju.
- Eto, vratila sam se s puta za Novu godinu, samo da bih stigla da ispečem moju novogodišnju četničku gibanicu. Nema slavlja bez nje. Za srpsku Novu godinu, pravim im podvarak i sarme. Celog janura kafana je okićena. To je nešto što mora da se ispoštuje. Tako i za Svetog Nikolu, kada je moja porodična slava, svi znaju da trećeg dana spremam ribu i svi se časte.
U "Kajmakčalanu" inače ne služe ručkove i večere, ali domaćinsko meze svakako postoji. Kada nisu praznici, tu su kuvana jaja i turšija, koju Javorka pravi kod svoje kuće. Nekada, ako bi neko ozbiljno ogladneo, i ako integralne kifle i štapići sa premazom od belog luka iz komšijske pekare ne bi mogle da mu utole glad, Javorka kaže da joj nije predstavljalo problem da naruči roštilj kod druge "sestre".

Bio je četvrtak kada nam je gazdarica rekla da obavezno svratimo. Samo tada, četvrtog dana sedmice, okupljaju se, slobodno možemo reći, prastanovnici Crvenog krsta, čiji su očevi, pa i očevi njihovih očeva, živeli u ovom kraju. Tako smo ove nedelje imali sreće jer su se, izgleda, u punom sastavu našli drugari iz detinjstva, izvorni "krstaši", koji se sećaju ovog dela grada još od vremena kada je na mestu Beogradskog dramskog pozorišta bilo polje kukuruza. NJihovom prijatelju iz detinjstva, pokojnom Cokanu, tog dana održali su pomen u ruskoj crkvi na Tašmajdanu, posle čega, kako im običajni četvrtak nalaže, pre ručka svraćaju na čašicu u staru kafanu.
- Ovde ti je bila opančarska zadruga, kad smo mi bili deca. Negde pedesetih, tada je i pozorište izgrađeno, prestale su da se tu prave papuče i opanci i otvorene su gostionice "sestre" - priča čika Raša.
U to vreme, kako kaže njegov prijatelj LJuba, na Krstu su postojale tri ekipe.
      
OD ČOVIĆA DO HRUSTANOVIĆEVE

Krst nikada nije bio "komunjarski kraj". O tome sa ponosom govore stari stanovnici, a Javorki je drago što njena kafana nikada nije privlačila političko jednoumlje.
- Ovde to nije bitno. Svako ima pravo da bude za koga hoće i to se, valjda, oseća. Gradonačelnici svih režima i svih partija, od Čovića do Hrustanovićke, svraćali su u "Kajmakčalan" - priča gazdarica.

IMAJU SVOJ FUDBALSKI TIM

Osim što je domaćica ovog ugostiteljskog objekta, koji je mnogima postao porodični dom, Javorka je i sponzor FK "Kajmakčalan". Dvanaestoricu svojih igrača obukla je u dreseve i kupila im loptu, tako da su njihovi dueli protiv ekipe "Svedoka" (još jedne od lokalnih kafana), dobili karakter ozbiljnih sportskih susreta. Kako smo u razgovoru mogli da zaključimo, ozbiljnost utakmica nikad ne naruši karakter prijateljskog meča, jer reprezentativci ovih kafana, po završetku, bez obzira na ishod i rezultat, pravo sa terena ekipno prelaze za šank.      
   
- Jedni su se nalazili tamo, gde je sada park, ispred današnjeg BDP-a. NJih smo zvali parkadžije. I tu su bili LJuba Moljac, Bata Živojinović, Bratislav Jović Kekec... Drugi su igrali fudbal na terasi bioskopa "Avala", a mi "krstaši" svoje mesto smo našli ispred "Juhora", prve kafane u kraju. Ona je bila tamo kod trolejbuske stanice, gde je sada parfimerija "Lili" - sećaju se stari drugari i otkrivaju da je kraj koji je ime dobio po krstu napravljenom od crvenog kamena, bio riznica saveznih kapitena svih sportskih disciplina.
Vraćamo se "Kajmakčalanu", mestu gde je ova ekipa počela da se okuplja, nakon što je njihov "Juhor" postao prodavnica, nakon što je druga "sestra" doživela ugostiteljsku metamorfozu, što se na neki način dogodilo svim kafanama na Krstu.
- Sportisti iz Radničkog, poput čuvenog Sakija Prelevića, bili su prvi koji su dolazili ovde, a tako je i danas. Bokseri, košarkaši, fudbaleri... - svi su svraćali - pričaju oni, a baš tog trenutka na vrata kafane ulaze dva mladića. Garderoba, obuća i velike, sportske torbe na ramenima otkrivaju da se vraćaju sa treninga.

Zaposleni u BDP-u takođe ulaze u red "stalnih", a režisera Marka Mamuzića su kafane "bliznakinje" inspirisale još u doba studija. Tako je nastao dokumentarac o dve kafane, odvojene tankom trskom, jer kako jedan od glumaca-šankera u filmu "Granica" kaže:"Kad bi se gosti napili, počeli bi da se šetaju od "Kajamkčalana" do "20. oktobra", a onda bi šetali ne samo muzikante nego i inventar."
Ivana Vranešević Foto: Marko Rupena

Izvor: Glas Javnosti